Весна Јовановић, Драгана Јовановић

Овогодишњи програм Дечје недеље од 1. до 5. октобра у Народној библиотеци Бор био је посвећен Пипи Дугој Чарапи, а реализован је поводом стогодишњице од рођења Астрид Линдгрен. У свету најпознатија као „мајка“ Пипи Дуге Чарапе, шведска ауторка вероватно најпознатије књиге за децу на свету, рођена је на југу Шведске, 14. новембра 1907. године. За њен први роман Пипи Дуга Чарапа заслужна је њена кћи Карин. Објављен је 1945. године.
Мада је написала преко 70 књига за децу, Астрид Лидгрен је најпознатија по својој деветогодишњој јунакињи, пегавој риђокосој девојчи- ци са две дуге плетенице, немарно обученој, која живи сама са својим коњем и мајмуном, господином Нилсоном, те кофером пуним златника и дрветом на коме расте чоколада.
Изузетно посећени и занимљи- ви дани у оквиру Дечје недеље обухватили су децу основношкол- ског узраста. Поред већ тредиционалне цртаонице, програм су чинили и радионица Омладине ЈАЗАС- а из Зајечара, вече посвећено националним културама и обичајима, и „Мала школа фотографије“.
У оквиру Дечје недеље, Народ- на библиотека Бор поклонила је дечјем одељењу борске болнице око 200 књига.
У програмима Дечје недеље учествовало је преко 650 малишана, било као учесници програма или као посетиоци.
У добром расположењу, окру- жена мноштвом посетилаца и пријатеља, маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор жирафа Жарка је 20. новембра прославила Светски дан детета и свој осми рођендан.
Преко сто малишана са својим наставницима били су посетиоци и учесници програма „Деца деци“. Скечеви, рецитовање, музичке нумере и литерарни радови чинили су једносатни програм прославе Светског дана детета. Овај дан био је и леп повод да се састану библиотекари свих дечјих одељења библиотека чланица Подружнице библиотекара Тимочке крајине. У жељи да боље упознају своје колеге и да заједно планирају будућу сарадњу, библиотекари дечјег одељења Народне библиотеке Бор позвали су у госте своје колеге Љубишу Божиновића из Зајечара, Јелену Брзуловић и Милорада Грбовића из Неготина. Овом сусрету присуствовале су и Бисерка Јаношевић из Злота (огранак Народне библиотеке Бор), Драгица Радетић (председник Подружнице), Јелица Живковић (руководилац Матичне службе у Народној библиотеци Бор), Весна Тешовић (директор Народне библиотеке Бор) и библиотекари Дечјег одељења борске библиотеке Весна Јовановић и Драгана Јовановић. Овим је учињен први корак ка успешној будућој сарадњи библиотекара тимочке подружнице.
Прослава је завршена пригодним програмом у коме су учествовали сви Жаркини пријатељи и Жаркине звездице и тада је Дечје одељење Народне библиотеке Бор поделило и неколико диплома својим највернијим сарадницима.

Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

Двадесет други Борски сајам књига отворен је 4. јуна у 14 часова. Промотер овогодишњег сајма био је Раша Попов, који је дошао са Удружењем српских издавача. После свечане беседе, Раша Проналазач заједно са борским предшколцима oткривао је тајне Дечијег одељења Народне библиотеке Бор. На књижевној вечери, која је одржана у 18 часова у великој сали Дома културе у Бору, више од стотину окупљених уживало је у Рашином сећању на мокринско детињство и причи о чарима дечије игре. Боравећи на Дечијем одељењу библиотеке, Раша је за успомену добио диплому „Највећем проналазачу дечијег осмеха”.

••••

Други дан сајма књига: гости библиотеке били су писац Мирјана Ђурђевић и књижевни критичар Ненад Шапоња, уредник издавачке куће «Агора». Представљена је најновија ауторкина књига Чувари светиње (2007). Било је то прво представљање нове књиге Мирјане Ђурђевић и овом приликом јој желимо срећан и успешан поход кроз библиотеке.

••••

Трећи дан сајма. Вече посвећено трима стварима – представљању електронских страница Народне библиотеке Бор, представљању електронске разгледнице града Бора и околине, и иницијативи за покретање удружења корисника и прегалаца интеренета у граду – привукло је досад највећи број гостију. Ана Јанковић, испред стручног библиотечког тима, и Зоран Станковић, коаутор сајта библиотеке, говорили су о структури и могућностима које су понуђене посетиоцима сајта. Наглашено је да је једна од битнијих ствари усмереност на корисника, односно позиционирање на комуникативност. Тако је сајт библиотеке у Бору један од првих у држави који је оформио Библиоблог, а постоји и могућност да корисници библиотеке и посетиоци сајта директно и дискретно поставе питање стручним радницима библиотеке како би добили одговарајући одговор о фонду, одређену информацију и сл. На сајту Народне библиотеке Бор постављена је готово читава фул-текст електронска верзија часописа Бележница, библиографија монографских публикација борских књижевних стваралаца ауторке Весне Тешовић и, између осталог, библиографија Бележнице ауторке Драгице Радетић. Такође, у оквиру простора које на сајту заузима Завичајно одељење библиотеке, посетиоци могу видети фотографије Бора, подељене у неколико категорија, и многе друге текстуалне и визуелне садржаје – овај сегмент сајта биће посебно богат информацијама и посебно и с пажњом уређиван, будући да је завичајни фонд посебно значајан за град Бор. Аутор овог сегмента је библиотекар етнолог-антрополог Драган Стојменовић. Наглашено је да је сајт још увек у изради.
Млади ентузијасти (млади, стручни, изиритирани, намучени и спремни на све ентузијасти…) из града начинили су електронску презентацију града Бора и околине. Било је занимљиво видети како се велики број људи организује и ради, прескачући мртве зидове институционално и медијски ослепљеног града. Да је људима из града доста нерада и усамљености говори и одзив заинтересованих, који је управо из разлога поштовања према ономе што је урађено био толики да су библиотекари морали да износе из својих радних просторија додатна седала за присутне. А затим и стога што је велики број мислећих и образованих младих људи укључен у комуникацију, информисање и рад путем интернета, будући да им постојећи медијски канали и општинска власт нуде мало тога. А време пролази.
Треће, а можда и прво, брзина, доступност и друге техничке предности интернета привлаче људе својом недвосмисленом неспутаношћу. О разгледници су говорили Зоран Милојевић, Радиша Петковић и Наташа Ранђеловић, а у разговор се укључио и приличан број посетилаца. Антиинституционална природа овога подухвата, и то таква силом и насупрот сваке потребне и природне логике за коју аутори разгледнице никако нису криви, дала је и мало револуционарно- ослободилачке патине трећој сајамској вечери. Интернет НОБ-у се у поодмалкој фази декларативно прикључује и донедавна медијска суперсила монополског типа, званични радио-телевизијски борски концерн, а ту ће бити и остали. Да би се у највећој могућој мери омогућило и каналисало присуство електронског простора у граду, покренута је и иницијатива за покретање удружења везаног за интернет у граду. Једно радно тело у наредним данима спрема оснивачку скупштину и потребне акте. О овоме ће, дакле, тек бити речи.
Људи су из сале библиотеке изашли пред штандове, где се раговор наставио. Киша, замислите, није пала.

••••

Четвртог дана Сајма гости Народне библиотеке Бор били су Светислав Басара, добитник НИН-ове награде за најбољи роман на српском језику у 2006. години, и Петар Арбутина, уредник Графичког атељеа Дерета. За разговор о Успону и паду Паркинсонове болести и о много чему другом били су расположени и гости и окупљени БораБорани, те је вече било динамично и занимљиво за све поклонике Басарине књижевности.

••••

Петог дана сајма одржан је тзв. Песнички митинг у коме су, у организацији Удружења српских издавача (суорганизатор 22. Борског сајма књига), учествовали београдски песници Јаков Гробаров и Слободан Стојадиновић Чуде. Андреј Јелић Мариоков, иако најављен, није се појавио да дâ свој допринос овом својеврсном, како се током вечери испоставило, спектаклу.
Очигледно не желећи да разочарају оне који су очекивали право боемско вече, београдски песници су прво закаснили више од пола сата, а онда су до краја вечери, понашајући се строго у складу са сопственом репутацијом која је у Бор стигла пре њих, успели да натерају и највеће поклонике поезије да један по један напусте салу Народне библиотеке Бор.
Своје стихове су читали и борски песници Милен Миливојевић, Живко Аврамовић, Мирослав Јовановић и Венко Христов.

••••

Од 12. до 15. јуна у Народној библиотеци Бор требало је да се одрже давно планирани и најављени „Дани Кубе”, што је подразумевало представљање књиге 100 сати са Фиделом и приказивање филмова „Буена виста”, „Дневник мотоциклисте” и „Било једном у Хавани”.
Међутим, због несхватљиве неодговорности или нечег другог од стране одговорних у Српско-кубанском друштву пријатељства „Иво Лола Рибар – Че Гевара”, који филмове нису послали на време, а онда су у последњем тренутку одлучили да не представе књигу која је дуго најављивана, већ неку другу. Народна библиотека Бор је, из поштовања према својим суграђанима, али и овој лепој земљи и кубанском народу који није заслужио да га „пријатељи” овако представљају, била принуђена да откаже ову манифестацију.
То је изазвало велико разочарење присутних који су дошли да погледају филм „Буена Виста”, који иако је најављен за уторак 12. јун, није, ето, стигао ни у среду.

НАПОМЕНА:
• Преузето са Библиоблога сајта Народне библиотеке Бор http://biblioteka-bor.org. yu/blog/?p=35

Реч књижевника Раше Попова на отварању 22. Борског сајма књига

Ја сам поново срећан што сам дошао у град у коме сам живео половину једне године свог живота, као војник, далеке 1959. године.
Мој задатак је да вам одржим једну похвалу књизи. Српска књига у време Доситеја није могла бити штампана у Србији јер је Србија била под турским ропством у време док је Доситеј био највећи путник Европе 18. века. Српске књиге Доситејеве морале су се штампати у Лајпцигу. Тамо у Лајпцигу, сазнао је Доситеј, један штампар имао је ћирилска слова и морам да вам кажем да су то најлепша ћирилска слова која су у олову изливена. И, иако имамо сад читаву компјутерску ниску најразличитијих слова, она Доситејева, та прва ћирилица, су најлепша. То су мала, као ситни дијаманти, мала ћирилска слова.
Доситеј је отац наше просвете. Први следећи корак у развоју српске књиге наступио је 1847. године. Значи, требало је да прође пола века до новог узлета српске књиге. Године 1847. у Београду је основана библиотека, па у Кикинди, Земуну, тако да је тада дошло до оног што ми можемо сматрати сталним контактом нашег народа са књигом.
Један од великих просветитеља 20. века, Џилијен Хаксли, који је у време моје младости био UNICEF-ов емисар и пропагатор културе, рекао је да су књиге јединствена особина човека, јер ниједан живи створ под капом небеском није у стању да преноси своје искуство. Он је рекао: „Мачке не могу да пренесу своје искуство мачићима, пренет им је само нагон и оно мало дружења са породом што имају, тада мачке уче мачиће шта да раде.”
Ми смо сада ушли у једно доба срећно за књигу, само нам треба још да нам потомство чита. Кажу да деца не воле да читају. Ја у то не верујем. Увек је било деце која више воле да пикају „фуцу”, да бацају камен у прозор, него да читају. Та подела на ону децу која не воле да читају и ону која воле да читају, била је и у моје време. Према томе, ако постоји и данас, то је природно. Не можемо сваком натурати да воли књигу, а да мрзи лопту. Није наш циљ да деца омрзну лопту, него нам је циљ да пикају „фуцу”, играју се лоптом, али и да читају књиге.

Кратак разговор са Рашом Поповим

НББ: Читајући Вашу књигу сећања на сопствено детињство и одрастање, а сведоци смо одрастања данашњих генерација уз производе високе технологије, питамо се какве књиге сећања ће они писати неким бу- дућим генерацијама?
Раша Попов: Писаће о компјутерима, игрицама и о Југи-јоу. А уведена је и нека игра са неким картама која је стигла из иностранства. Дечаци у раном пубертету играју те карте, изгледа да је то тренинг за коцкаре, за коцоше. Али, шта ћемо.
НББ: Наше искуство говори да да- нашња деца све ређе имају контакт са књигом. Радије на Интернету нађу препричану лектиру или мобилним телефоном сликају одређену стра- ну књиге која им је потребна. За мно- ге класике чују тек ако постоји филм снимљен по њиховом делу. Каква су Ваша искуства?
Раша Попов: Баш ме забрињава ваше искуство, није то добро. Али, ја ипак мислим да гутачи књига постоје и данас. Можда их је мање. Иначе, ја сам на „Витезовом пролећу” деци показивао Шантићеве изабране песме. A ево како сам до њих дошао. То је књига коју сам „извадио“ из компјутера. Сазнао сам да на Интернету постоји сајт са изабраним песмама Алексе Шантића. Одштампао сам 127 страница. Отишао сам у фотокопирницу где су ми увезали листове и ево је књига, књига коју сам „извадио“ из компјутера. Тако можете вадити разне књиге. Сматрао сам да је то важно и да треба да поучим децу. Кад су већ заробљеници компјутера, нека онда из компјутера узму оно најбоље. Јер, у компјутер има свега, али и добрих ствари.
НББ: У књизи Био сам срећан коњ рекли сте да је у Мокрину једна од најважнијих ствари коју дете мора да зна, и у чему се огледала „способ- ност за живот”, била да направи вр- бову свиралу.
Раша Попов: Мокрин је једно село у мочвари где има много врбака, тако да су старији учили децу да праве врбову свиралу. Зимус је један телевизијски новинар снимио једног човека од око педесетак година , како прави пред камерама врбову свиралу. И мени се нешто учини познат говор тог сељака. Много ме подсећао на мокрински говор. Гле, сазнам касније да је то стварно снимано у Мокрину. У Мокрину се, дакле, још увек праве врбове свирале.

Гордана Голубовић, Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

21. БОРСКИ САЈАМ КЊИГА – 21 ИЗДАВАЧ
Време одржавања: од 5. до 10. јуна 2006. године
Радно време сајма: од 11 до 22 сата
Покровитељ: Општина Бор
Сајам је отворио Сретен Угричић, књижевник и управник Народне библиотеке Србије
Број књижевних вечери: 5 (једно, али вредно, са Добрицом Ерићем – за децу)
Најпосећеније књижевно вече: гостовање Добрице Ерића
Први пут на Борском сајму књига: Магнет, Утопија, Чаробна књига, Академска мисао, Metaphisica Esotheria, Stylos, Змај, Hiros, Јасен
Представљена је и издавачка делатност Народне библиотеке Бор и Народне библиотеке Неготин
Било је изложено око 3000 наслова
Сајамски попуст – од 20 до 50%
Број продатих књига: 1438 (податак добијен од излагача)
Највише књига је продато у петак 9. јуна
Најскупља књига на сајму – Велика тематска енциклопедија на штанду изд. куће Јасен (издавач Mono & Mañana, Београд): 13 800 дин.
Најскупља књига за децу – Велика енциклопедија науке (Змај, Нови Сад): 4 200 дин.
Најјефтиније књиге – од 50 до 100 динара
Најлуксузније опремљена књига – Општа енциклопедија Larousse на штанду изд. куће Imprimé (издавач ЈРЈ, Београд)
Највише књига је продато на штанду Народне књиге и Imprimé а
Највећу пажњу посетилаца привукле су књиге (оне су се и најбоље продавале): Да Винчијев код, Захир, Мост преко вечности, Пилатес тело, Математичке формуле, Милева Ајнштајн, Сплеткарење са сопственом душом… (податак добијен од излагача).

Подељена мишљења

НББ – Већ сте неколико година присутни на Борском сајму књига. Представљате издавача у чијем су програму уџбеници и приручници за децу школског узраста. Како бисте оценили интересовање посетилаца за ову врсту литературе и да ли сте задовољни организацијом сајма и продајом?
Виолета Цветковић, заступник издавачке куће „Школскакњига” (Нови Сад) – Интересовање посетилаца за ову врсту књига је велико и ове године, што је и разумљиво јер је издавачки програм „Школске књиге” оријентисан на уџбенике, приручнике и школску лектиру. Али, и поред заинтересованости, не само појединаца, већ и школа, осетна је ниска куповна моћ наших суграђана.
НББ – Дугогодишњи сте пријатељ Народне библиотеке Бор и излагач на Борском сајму књига. Како оцењујете овогодишњи сајам и интересовање Борана за ову врсту манифестација?
Аца Видић, власник и уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева– Ако би се процењивао овај традиционални Борски сајам књига, била би то нека јака тројка. Осим неких малих недостатака и ситних мањкавости, сајам има једну уклопљену форму. Можда треба мало више интервенције. Што се интересовања тиче, оно је нешто веће него прошле године, мада мислим да би шира читалачка публика и грађани   требало да обрате мало више пажње на сајам и књиге.
НББ – како оцењујете овај сајам и да ли као просветни радник мислите да су наша деца заинтересована за ову врсту културних дешавања?
Надежда Илић, просветни радник – Сајам књига је релативно добро организован. Има доста излагача, разноврсних садржаја и добар избор књига. Сваки штанд има своје наслове, скоро да нисам приметила да се исти наслови појављују на више штандова. Што се заинтересованости деце за књиге тиче, чини ми се да је мала. Веома мали број деце интересује књига, мало их је који књигу цене и поштују, чувају и уважавају.
НББ – Шта мислиш о овом сајму и шта ти се највише допало?
Милутин Лађевић, 10 година– Мислим да је ово једна културна манифестација која савршено припада Бору. Највише ми се допада што је на овај 21. Борски сајам књига дошло пуно издавача. Има лепих и поучних књига, а цене су приступачне. Има и лепо опремљених књига. Највише ми се допала Историја Срба и друге књиге које се баве нашом историјом. Желео бих да и 22. Борски сајам књига буде овакав, па и бољи.
НББ – Да ли сте задовољни овогодишњом понудом на сајму и да ли сте нашли нешто за своју душу?
Драгица Тасић, пензионер – Јесам, задовољна сам, има пуно нових насло   ва. Наравно, нашла сам и понешто за своју душу.
НББ – бисте оценили овај сајам, мислите ли да међу грађанима има интересовања за ову манифестацију?
Ненад Јовановић, адвокат – У односу на раније године, мислим да је понуда боља, има више актуелних наслова. Дао бих оцену врло добар, јак врло добар.

Весна Јовановић

Шта мислите о Дечјој недељи и уопште манифестацијама овог типа ?
Моје најдубље убеђење је да Дечје недеља не треба да постоји. Свака недеља у години мора да буде Дечја недеља. Све што се сведе на манифестацију, све је форма, иако се многи од нас труде да у ту форму удену суштину. Ако смо већ у таквом окружењу, онда повлачим шта сам рекао и кажем добро је што постоји Дечја недеља. Барем се некад, неко, неко ко никада не мисли на децу, сети да та деца постоје. Ако ништа друго, бар се формално сете. А ми који то знамо и који годинама тај живот живимо, знамо шта ћемо са том формом да учинимо, поготову ако је та форма материјална.
Осим што сте познати дечји писац, ви сте и библиотекар. Ко добија више у том послу, ви или деца?
За ово питање везана је једна прича. Пре десет година, кад сам почињао да радим у библиотеци, неколико колегиница поставило је то питање директору. Шта ће још један писац у библиотеци? Деца добијају онолико колико и сва радознала деца и људи. Дођу и виде, аха, ту Градимир ради. Понекад попричамо. Добро је што сам магнет, што их нешто привлачи и постају чланови. Али, руку на срце, далеко више ја добијам од њих. То су свакодневне приче, догодовштине, оно што после заврши у нечему што ја пишем. Зато им кажем, пазите како се понашате и шта причате, можете завршити у мојој књизи.
Добро је кад постоји обострана веза између библиотекара и деце.   Све што се догађало протеклих година допринело је трансформацији деце. Компас је изгубљен и не постоје идеали и узори и оно што је некад постојало. Све то треба испочетка градити и подизати. Ми још нисмо почели то да радимо. Читав тај сплет, стицај околности, чини да су нам се деца и те како изменила. Једино што може помоћи су оазе доброг. Добри људи морају да постоје. Добро се не може и не сме борити против зла. Добро уопште не сме да се бори, јер би тако постало зло. И библиотеке сматрамо оазама доброга, оне чувају вековну мудрост и лепоту. Како децу увести у свет, како их научити, привући и привићи на све то? Сва генерална решења су спора и дуготрајна. Библиотека ту мора да има изузетно значајну улогу. Организовањем радионица, играоница итд. Тако се бар један део деце привуче, навикава и учи. Надам се да смо на правом путу.
Реците нам нешто о новим књигама које су се појавиле ове године и о плановима за наредну годину?
Ова година је била неочекивано плодна за мене. Врло се ретко догађа да четири књиге изађу у једној години. Додуше, две књиге су компилације, а две су нови романи. Хајдук по Хималаји је девети наставак Хајдука кога је издала Народна књига, а Мају у облацима издао је Букленд.
Занимљивије од свега је почетак рада на екранизацији романа Хајдук у Београду. По почетној замисли то треба да буде филм и серија од де сет епизода. Ја сам само супервизор и косценариста. Сценарио раде Вук Ршумовић, драматург и Јадранка Бажут, професор са Учитељског факултета. Надам се да ћемо крајем следеће године или почетком 2007. године гледати филм и серију.
Технолошки напредак нам свакодневно доноси новине у свим областима живота. Електронска књига је једна од њих. Како гледате на овај нови облик књиге?
Савремена технологија је заиста отишла изузетно напред и доноси нове облике као што је такозвана електронска књига. Вечито питање које ће се поставити кад се догоди технолошки напредак је шта са оним што је претходно било. Шта ће бити са књигом сад када се појавила е-књига? Одговор је врло једноставан. Јер, оног момента кад се појавила фотографија, сликарство није изумрло. Појавом електронске књиге, књига и даље остаје. Једина могућност коју треба ваљано искористити је да е-књига буде спона између читаоца и праве, класичне књиге. Сама појава е-књиге захтева едукацију, врло озбиљну едукацију, најпре одраслих, да би они могли деци да пренесу оно што знају и да их усмере на прави пут. Електронска књига је изузетан облик, прави облик, омогућује обострану комуникацију, интерактивност. Она омогућује неколико врста медија у једном медију, омогућује истраживање и играње, и истовремено читање. Е сад, само од тог момента, едукативног момента, зависи шта ће се даље догодити. Да ли ће књига остати раритет, па ће је користити елитирани део друштва или ћемо учинити да то све и даље живи онако како треба да живи. То све зависи од нас и од оних који долазе. Не треба се плашити ничега, али треба правилно дозирати и правилно усмерити.

Весна Јовановић

У Сава центру у Београду је од 5. до 9. октобра 2005. године одржан међународни научни скуп на тему „Деца и библиотеке: истраживање читања, традиционалне вредности и савремени технолошки утицаји”.
Организатори скупа били су: Филолошки факултет Универзитета у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Институт за књижевност и уметност, Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда, Градска библиотека Новог Сада, Национална библиотека Црне Горе и Факултет за менаџмент Универзитета „Браћа Карић”.
Скуп је одржан и уз подршку Министарства за науку и заштиту животне средине, Министарства за просвету и спорт, Министарства за културу, Министарства за националне мањине, Градског секретаријата за културу и Скупштине града Београда.
Прва недеља октобра била је Међународна недеља деце, када се подсећамо или учимо о њиховим правима загарантованим Конвенцијом УН. Међу осталим правима која деца морају да имају,чланом 17 ове Конвенције, предвиђено је да детету треба обезбедити приступ јавним информацијама које су добре за његово ментално и физичко здравље. Друштво треба да подстиче стварање и популарисање дечјих књига и часописа. Али, децу треба и заштитити од информација и материјала штетних по њихово добро!
А овај научни скуп се између осталог бавио питањима интелектуалних слобода деце у библиотекама, креативним осмишљавањем времена младих читалаца, очувањем духовног наслеђа путем превода, унапређењем опште и компјутерске писмености деце, итд. Изложено је преко шездесет радова домаћих и страних аутора, а било их је из једанаест земаља. Конференција је била идеална прилика да се прикупе искуства и информације, да се у директним и непосредним контактима са колегама, како из унутрашњости, тако и онима из света, сазна о животу и раду како малих тако и највећих библиотека.
Више од осамдесет учесника скупа присуствовало је излагањима и дискусијама које су отваране на крају сваког радног дана. Као резултат ових размена у мишљењима и идејама, радна група за доношење закључака извела је анализу и закључке који су се недвосмислено наметнули током рада овог скупа: неопходност постојања системске основе за рад библиотека са децом, неопходност подизања професионалног и материјалног статуса библиотекара у друштву, неопходност јачања комуникације и свих видова сарадње између библиотека у Србији. Дати су такође и предлози који би омогућили превазилажење ових проблема.
И заиста се овај вид едукације, прикупљања информација, размене искустава и дружења показао врло ефикасним и корисним. Нарочито интересантно било је чути искуства колега из иностранства, сазнати како раде, и како решавају своје проблеме, на које начине анимирају децу да се учлањују у библиотеке и како изгледају њихови пројекти унапређења читања. Посебно занимљива и инспиративна била су излагања колегиница из Норвешке и Канаде.
Али, иако ентузијазам не може да надокнади све оно што данашњим библиотекама и библиотекарима у Србији недостаје, почели смо одатле. Као резултат прикупљања искустава и знања својих колега, није било тешко да, уз мала прилагођавања, сопствене програме рада на Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор обогатимо и освежимо новим садржајима.
Организатори скупа су се потрудили да учесницима скупа квалитетно испуне сваки минут слободног времена, омогућувши им да присуствују додели књижевне награде „Невен”, да уживају у концертима, друже се на излету и да у још низ других активности јачају своја нова пријатељства. Тако су нам нова познанства, осим личног задовољства, донела и добру сарадњу.
Захваљујемо се оним својим колегама који су се одазвали нашој молби да своје радове са овог научног скупа пошаљу редакцији Бележнице.

Гордана Голубовић-Трмчић, Весна Јовановић, Чедомир Стошић

20. САЈАМ – 18 ИЗДАВАЧА
– Време одржавања: од 23. до 28. маја 2005. године
– Промотер: Bookland из Београда
– Покровитељ: Општина Бор
– Број књижевних вечери: 9 (од тога 4 за децу)
– Најпосећеније књижевно вече: представљање књига о Тесли Александра Милинко вића („Беокњига“ из Београда) – петак, 27. мај у 18,30 сати
– Најпосећенији дани на сајму: четвртак (после подне) и петак (цео дан)
– После 19 година непрестаног учешћа на Мајском сајму књига „Просвета“ и „Српска књижевна задруга“ из Београда нису дошле
– Први пут на Мајском сајму: „Океан“, „Bookland“ и „Службени лист СЦГ“ из Београда, „Младинска књига/Нова“, „Прометеј“ и „Агора“ из Новог Сада и „Тренд“ из Лесковца.
Највише наслова изложили су: „Пи-прес“ из Пирота, „Прометеј“ из Новог Сада и „Беокњига“ из Београда.
– Највећи сајамски попуст – 50% – на штандовима „Пи- преса“, „Беокњиге“, „Тренда“ и „Imprimé“-а.
– Најскупља књига на сајму – Енциклопедијски атлас света („Mono & Маñаnа“ – Београд): 10 600 дин. (са попустом 6 890 дин.)
– Најскупља књига за децу на сајму – Оксфордска илустрована дечја енциклопедија („Моnо & Маñаnа“ – Београд): 5 400 дин. (са попустом 3 240 дин.)
– Најлуксузнија издања је на свом штанду имала „Младинска књига/Нова“ из Новог Сада
– Највише књига је продато на штанду „Народне књиге/Алфе“ и „Imprimé“-а.
– Најмање књига је продато на штанду „Платонеума“ из Новог Сада (књиге су биле знатно скупље него код других излагача и није било сајамског попуста).
– Најпродаваније (јефтине) књиге: Дечји молитвеник, Лечење соковима од поврћа, Енглески у свакој прилици, Макробиотичка дијета, Мали компјутерски приручници, Правопис, Кривични законик, Не губите живце због малих ствари, разни кувари и компјутерски приручници.
– Највећу пажњу посетилаца изазвале су (веома скупе) књиге: Енциклопедија православног духовног живота, Енциклопедија митологије, Историја уметности, Најлепше приче света, Најлепше бајке о принцезама, Родослови српских династија, Српска мафија, Фактопедија, Фитотерапија.

Весна Јовановић

Пошто је нови концепт у нашем систему образовања и васпитања изазвао велико узбуђење и недоумице међу родитељима, и како ће ова проблематика бити још дуго актуелна и интересантна, Народна библиотека Бор се постарала да о овој теми поразговара са стручним наставничким кадром и родитељима. Трудили смо се да кроз неколико трибина заинтересоване информишемо о „новој школи”, тј. о променама које нова реформа у систему школства доноси. Акценат је био на новом програму рада у првом разреду.
Народна библиотека Бор, већ по дугогодишњој традицији, ђацима првог разреда омогућава бесплатан упис. Ово је један од начина да се деци која полазе у школу,пожели леп и успешан први сусрет са књигом. У оквиру нашег програма културних делатности, организовали смо три трибине за родитеље и децу. Прва, одржана 20. маја под називом „Чекајући прво школско звоно”, информисала је родитеље о најбитнијим променама у „новој школи”. На питања публике одговарали су наши гости Гордана Матовић, педагог, Славенка Марјановић, специјалиста медицинске психологије, Зорица Стојановски и Гордана Соринкановић, наставници разредне наставе, и Зоран Михајловић, инструктор за нови наставни програм. Друга трибина, одржана 24. септембра под називом „Нова реформа школства” почела је експерименталним часом у коме је учествовало једно одељење првог разреда. Присутни родитељи и деца видели су како изгледа час математике, одржан по новом програму рада. Гости ове трибине били су ученици и педагози основне школе „Девета српска ударна бригада”. Треће и последње дружење са родитељима и децом под називом „Технике учења”, одржано је у Дечјој недељи, 7. октобра. Пред препуном салом деце (али не и родитеља и педагога), опуштен и занимљив, али и креативан и едукативан разговор са децом водила је Јелена Максимовић, психолог. Кратка анкета коју смо спровели након трибине показала је да је овај начин презентације имао одличан пријем код деце као и то да и они сами имају жеље када су у питању нове теме. Најчешћи одговори на питање о чему би волели да разговарају били су: о проблемима деце у породици и школи, навикама и мотивима учења, о сарадњи родитеља и школе, о страховима, проблемима слободног времена и утицају медија на васпитање.
Овом трибином завршен је овогодишњи мали циклус дружења са родитељима и децом.
У Дечјој недељи коју је Народна библиотека обележила од 6. до 10. октобра, малишани су свакодневно могли да се забаве, али и да понешто науче о дечјим правима у „Играоници”. У филмском програму приказан је филм Барон Минхаузен. Ова недеља завршена је књижевном вечери Вере Чукић, ученице другог разреда основне школе која је уз помоћ својих вршњака и учитеља представила публици своје песме. До краја ове недеље Дечје одељење библиотеке обишло је око три стотине првака и њихових наставника.
Надамо се и верујемо да ће са новим концептом образовања деца имати много више могућности да се изразе и покажу своју креативност и вредности. Желимо да њихови наставници имају довољно снаге и љубави да децу из „нове школе” изведу као квалитетно образоване и васпитане младе људе, способне да даље успешно раде и напредују. Срећно!

Весна Јовановић

Светски Дан дечје и омладинске књижевности обележен је ове године у Народној библиотеци Бор дружењем са писцем, књижевним теоретичарем, библиотекаром и одличним дечјим аниматором Мирком С. Марковићем. Директор београдске библиотеке „Ђорђе Јовановић”, сатиричар и хумориста, приређивач неколико антологија кратке форме за децу, некадашњи новинар Јежа и Ошишаног јежа, господин Марковић био је наш гост 23. априла.
Пред пуном салом малишана одушевио нас је својим умећем да забави и заинтересује децу, али и присутне наставнике и родитеље. Игра, као начин комуникације, који Марковић очигледно преферира и који је без сумње стопостотно успешан, била је и ове вечери окосница дружења. Разговор и учење кроз игру и дружење, а све прожето хумором и добрим расположењем, држали су пажњу малишанима током једносатног програма. Иако су теме разговора биле разнолике, од народног стваралаштва, преко доживљаја читања књига до упознавања са кратким формама дечје књижевности, као што су афоризам, епиграм, графит и сл, интересовање наше младе публике (у просеку деветогодишњаци) , није посустајало. Овакав приступ нашег госта младом читаоцу, спонтан, духовит, оптимистичан, који је на самом почетку вечери наметнуо и такмичарски дух овом дружењу, оставио је незабораван утисак на све присутне.
Тако је протекло ово априлско, дечје, књижевно и поучно вече у Народној библиотеци Бор. На крају смо господина Мирка С. Марковића замолили да одговори на неколико питања :

– На који начин учинити да прва дететова искуства с књигом буду позитивна? Како да, од самог почетка, дружење с књигом буде радост?
Велика одговорност ту долази од родитеља. Хтели ми то или не, родитељи имају врло деликатну дужност да буду први извођачи писаног текста, да буду први селектори и антологичари. Родитељи бирају шта ће детету да се прочита. Битно је и имати искрен однос према књизи. Дружење с књигом не сме бити нешто што се мора или што се очекује. Деца стварају свој однос према књизи онога часа када се први пут сусретну с њом, а тада они још увек не знају слова. Они су, дакле, упућени на одрасле. Тако не говоримо више о књижевности за децу, већ о књижевности за децу и родитеље. Само заједно, у корелацији, они могу да направе успешан потез. Онога часа када дете пође у школу, добије торбу са пуно књига које су тешке око седам килограма, ту љубави нема.

– Бавите се истраживањем хумора и сатире у књижевности за децу. Колико је хумор заступљен у савременој продукцији?
Хумор је основа књижевности за децу. У свету одрастања осмех је знак одобравања. У свету одрастања хумор је пут да се неке ствари лакше прикажу без обзира да ли су оне духовите или не. И само они врсни познаваоци заната писања то могу да ураде. Сетимо са само највећих светских хумориста и највећих светских писаца за децу. То су исте особе. Код нас су то Змај Јова Јовановић, сатиричар и писац за децу, Бранко Ћопић, Брана Цветковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић.
Хумор је саставни део сваке књижевности. Можда не најзначајнији, али највидљивији. Погледајте по нашим библиотекама које се књиге највише читају. Управо оне најдуховитије. Не оне духовите саме по себи, већ, на пример, Магареће године. Оне више нису у лектири, али се читају. Хајдуци и Аутобиографија Бранислава Нушића се читају. Хумор је она свевременска категорија која увек омогућава актуелност. И мислим да је ту и одговор. У којој мери је хумор актуелан, у тој мери је књига присутна у рукама читалаца.

– Колико је важно за развој детета да у својим првим сазнањима доживи свет кроз хумор и смех?
То је и питање како да први поглед на свет буде леп, а не ружан. Наиме, морамо да знамо да је хумор и смех једина категорија која разликује људско биће од свих других живих бића. Само човек има ту моћ да се смеје. Смех је лек и здравље. Ако се погледа физиолошка страна, приликом смејања се изгуби онолико калорија колико је потребно да се трчи тридесет минута. Јер сви органи људског тела учествују у смеху , од гласних жица до петних жила.

– Који би то наслови по Вашем мишљењу представљали незаобилазно штиво?
Мислим да наша савремена књижевност за децу може да се подели у две категорије: ону која добија награде и коју критичари хвале, и ону коју деца читају. Мислим да је много боље да ми погледамо шта је добро у ономе што деца читају и да се ту нађе неки одговор како и шта да се стави у први план. Да се вратим на Змаја. Деца у првом разреду основне школе „Пачју школу” не могу да схвате. Деца данас не знају шта су то скамије, каталог, не знају многе ствари. Погледајмо шта је данас деци смешно. То су, на пример, „Два јарца”. Значи, сукоб интереса. Слике су им смешне. Погледајмо због чега и даље живе сви романи Бранка Ћопића паралелно са романима чији су главни јунаци Хари Потер или дружина Пет пријатеља. Погледајмо због чега књиге Градимира Стојковића деца „гутају” – због духовитости заснованој на карактерима. То је духовитост која се налази у античкој комедији. Ниједно дете из серијала књига Градимира Стојковића није описано тако да знамо коју боју косе или колико килограма има и сл, већ је описано по својим карактерним цртама. Духовитост је свуда присутна у опажању. Свако се препознаје у тим књигама. У часу када се препозна, читалац се осећа сигурним. Ту је тајна и у читању, али и у писању.

– Наша искуства, али и резултати недавно спроведене анкете на дечјем одељењу показали су да су већ годинама уназад најчитанија дела она из обавезне школске лектире и дела чију је промоцију подржао најмоћнији медиј – телевизија. (Случај са романима Хари Потер, Господар прстенова итд). Који су начини да се млади корисници убеде у несумњиве квалитете и других дела?
Рекао бих једну ствар која је много важна и коју ће можда многи прогласити за јерес. Али, управо ти медији који су то подржали, учинили су нешто што је у последње четири године вратило књигу на место које заслужује. Роман Хари Потер, чак и да је најгори на свету, требало је да се створи јер је вратио децу књизи. Они који нису узимали књигу у руке почели су да, због Харија Потера, поново читају. Када су дошли по ту књигу, узели су и неку другу. То је био један велики повратак књизи. И то је тренд који је свуда у свету присутан. Није то појава присутна само код нас. Мислим да је то нешто што се у уметности зове синкретизам. Медији морају да се подржавају. Драма постоји откако је света и века. Позориште је опстало. Књига је опстала. Сваки нови медиј сам по себи нуди нешто ново. Због тога, ако филм подржи књигу, књига ће опстати. И оно што је јако важно, што у контактима са децом ми морамо да приметимо, књига има универзалну категорију коју ја зовем кућа. Свака кућа у књизи је различита. Свака кућа на филму је једна једина. А деца воле богатство. Они воле да имају што више доживљаја и погледа на једну исту ствар.

– Како да библиотекар постане бољи промотер књиге и читања?
Читањем. Много бољи библиотекари су они који читају. Они ће знати да кажу шта ћете у којој књизи наћи. Тако би се постигао скандинавски модел који ми имамо у нашим малим месним заједницама, у огранцима. Онај ко даје књигу, зна потребе онога коме је даје. Такав библиотекар познаје свог корисника коме пружа услугу. А велики број научника се сакупља на конгресима који јако пуно коштају, и на којима долазе до истог закључка: да је библиотекар центар локалне заједнице и културе; да библиотекар као давалац услуга зна шта корисник очекује. Ту је потребно, као и код деце, имати само једну чаробну реч – љубав према књизи.

– Како књигу, као медиј којим се не само преносе информације, већ и формирају ставови и емоције, а тиме и библиотеку, видите у скоријој будућности с обзиром на то да компјутери полако, али сигурно улазе у нашу свакидашњицу? Да ли ће књига бити потиснута и да ли је то можда логичан след ствари?
Одговор ће свако наћи у оном часу кад направи један мали тест. Видите да ли са компјутером можете да легнете у кревет и да га читате. То је врло компликовано, чак и ако је онај најмањи, најновије генерације. Може вам пасти и оштетити се. С друге стране, сваки нови програм на компјутеру, ма колико био савремен или скуп, има неколико књига које га тумаче. Ето одговора ко ће да победи у борби између компјутера и књиге. Али, морају се подржавати. Компјутер као медиј мора да има информације о књизи јер његова функција није да буди осећања, већ да подстакне и омогући да оно што даје књига, на прави начин дође до читаоца. И мислим да је ту и одговор – компјутер има важну улогу у развоју љубави према књизи.

– Колико читање треба да буде животни стил?
Постоје људи који су узалуд писмени. Ти људи знају да читају, али само ред вожње аутобуса, имена улица, итд. Постоје и стварно писмени људи који читају и налазе поруке између редова. Нека све буде садржано у једном афоризму – није све тако црно, има нешто бело, између редова. Књиге се читају између редова и ту настају нова дела која су само наша. Писци су, у ствари, подстрекачи на лепши доживљај живота. И мислим да је ту одговор на ваше питање.

Весна Јовановић

У жељи да сазнамо колико млади корисници дечјег одељења по знају организацију рада и функционисање свог одељења, каква су им читалачка интересовања, колико знају о културним дешавањима, које су им потребе, а које примедбе, библиотекари дечјег одељења На родне библиотеке Бор спровели су анкету. Писменим путем испитано је око десет посто корисника овог одељења по принципу случајног узорка. Испитаници су били узраста од седам до четрнаест година. Анкета је била анонимна и чинило ју је двадесет пет питања. Питања су састављали радници дечјег одељења користећи сво-је искуство у раду са корисницима, пратећи њихово понашање, њихове потребе, навике и проблеме. Анализа одговора добијених овом анкетом дала нам је делимично очекивану слику тренутног односа наших корисника према функционисању, програму и раду овог одељења. Такође смо до шли и до неких мање очекиваних одговора и запажања наших кори сника. Изнећемо само неке од инте-ресантнијих и за размишљање бит-нијих резултата анкете.
Од целокупне понуде култур-них активности и програма које дечје одељење нуди (филмски програм, коришћење читаонице са периодиком, учешће у прављењу изложби ликовних радова, изложбе литерарних радова итд), наши корисници највише воле да цртају на задату тему и да своје радове виде на паноима који се налазе у ходнику дечјег одељења. Такође, велики број чланова упознат је са постојањем тематских изложби које се постављају на истом месту једном месечно (праве их библиотекари дечјег одељења), али даља анализа одговора показује да их заправо не разликују од изложби својих ликовних радова. Интересантан је и податак да је чак 66% корисника изјавило да зна где стоји огласна табла, али у даљој анализи одговора утврђујемо да се на истој, на жалост, и не информишу. Помоћ библиотекара при избору књиге очекује и тражи 62% корисника. Гостовање познатог писца жели 85% испитаних. Међу познатим и славним именима наших, углавном песника, петина анкетираних ко-рисника својим одговорима по-казује да не познаје временски период у коме је омиљени писац живео и стварао. Тако су се на листи нашли и Јован Јовановић Змај, заједно са Џеком Лондоном. И даље је најчитанија литература она из обавезне школске лектире, као и дела енглеске списатељице Енид Блајтон из серијала Пет пријатеља. Не рачунајући велике хитове као што су Хари Потер и Господар прстенова, годинама уназад листа најчитанијих дела се не мења.
Ово би укратко били најинтересантнији детаљи из анализе одго-вора ове, за сада прве, анкете кориснике дечјег одељења. Прво што нам се наметнуло као реа-кција на ове резултате било је да је усмено информисање ове популације корисника библиотеке много ефикасније, али, на жа-лост, и много теже изводљиво у пракси. Очигледно је изражена незаинтересованост, можда ле-њост или незнање деце да се ин-формацијама снабдевају и на огласној табли, и на изложбеним паноима, и у излозима књига. Укратко, проблем нечитања био је очигледан. Тако нам се као тема за размишљање и разговор наметнула феноменологија читања. Колико је битан први дететов сусрет са књигом као основа за формирање читалачке потребе која би требало да буде културна доминанта и стил живота.
Проблем неприсуства књиге у свакодневном животу, у поро дичном окружењу, присутан је и актуелан. Место књиге данас је иза вредности које су масовније прихваћене, нарочито међу млађом популацијом, као што су филм и музика.
Зато причу о читалачким по-требама морамо почети причом о културним потребама. У де-финицијама савремене социо логије културе потреба је интересовање. Иако не постоји теори-ја која ће природу интересо- вања објаснити и формализо-вати свеобухватно, несумњиво је да се људи разликују и по својим интересовањима. А код деце се поступно развијају следеће културне потребе: потреба за језичким изражавањем и комуникацијом, потреба за сазнавањем, естетска по-треба у свакодневном животу, по-треба за естетским доживљајима и стваралачке потребе. Да би успешно направили читаоца од свог детета, треба обратити пажњу на прву књигу. Онда, када Ваше дете научи да чита и то самостално може да обавља, прва књига треба да буде радост, свечаност. Нека буде поклон или награда за неки дететов успех. Нека ту радост и усхићеност поклоном покажу и укућани. Та-ко ће се дете мотивисати, али и створити трајан позитиван став према књизи и читању. Треба чи-тати заједно са дететом, а детету можете причати о прочитаном, маштати заједно. Књига може да има посебно место у кући (полица, радни сто, и сл.), направите малу библиотеку.
Естетски моменат у читању по-ступно се уграђује већ у раном деч-јем узрасту када је дете још увек са-мо слушалац. Слушајући приче које му одрасли читају, полако улази у свет књиге и литературе.
Породично, предшколско, школско и уопште друштвено окружење имају огроман и неоспоран утицај на формирање сазнајних потреба детета. Уколико се ове потребе уграде и негују код детета од најранијих година, утолико ће његове читалачке потребе бити изграђеније. Уколико заједница, родитељи, васпитачи, учитељи, уколико друштвени систем изграђује личност на оваквим темељима, на правом је путу да створи и изгради и потребе за естетским доживљајем као и стваралачке потребе. Књигу увек треба препоручити као средство за задовољење сазнајних потреба. Задовољење сазнајних потреба водиће ка самоостварењу личности.
Читање као културна потреба треба да постане културна навика. Уколико породица у којој дете живи има ту врсту културне навике да сакупља књиге, чува их и чита, да о њима прича, утолико је направљен чврст темељ на коме ће се изградити прави читалац.
Школа би пре било које друге институције требало да буде најмоћнија у стварању културне навике читања. Не само зато што је законска обавеза ићи у школу, већ зато што би то требало да буде један од циљева школе. Колико се осим образовног циља у школи постављају и други циљеви као што су васпитање и развој личности, откривање склоности и талената детета, па и стварање читаоца, тема је за неки други разговор.
Улога масовних медија на формирање културних потреба данас је неоспорно огромна, са свим својим и позитивним и негативним странама.
Библиотека као културна установа, са не само едукативно–информативном, већ и анимационом функцијом, може и треба да има значајан утицај на стварање културних навика читања. У зависности од техничке и кадровске опремљености зависиће и квалитет инфомацијске, промотерске и анимационе услуге. Обогаћивање фондова само по себи није довољно. Модернизација у смислу употребе савремених средстава комуникације – компјутера, са-купљања и некњижне грађе, разноврсности и богатства ку-лтурних програма, такође мора да се одвија паралелно са процесом обнављања и попуњавања фондова. Библиотеке морају да раде на популаризацији библиотечког ра да, да анимацију подигну на квалитетнији ниво, да одаберу, мењају и истражују маркетиншке концепције које ће привући и направити читаоца од корисника. Наш циљ, друштвени, породични, институционални, педагошки итд, као циљ једног хуманистички оријентисаног друштва, морао би да буде стварање и неговање културних потреба међу које свакако спадају и оне читалачке.

Весна Јовановић

Неминовни проблеми сваке заједнице, породице, и друштва у целини, без обзира на политичку и економску стварност, јесу проблеми младих. Најтежа етапа у развоју детета, период када се прелази из детињ ства у одрасло доба, доба највеће емотивне нестабилности и животне несигурности, јесте период адолесценције. Како ће млади проћи кроз овај период не само телесног већ и психосоцијалног сазревањ а, не зависи само од њих самих, већ и од средине у којој се налазе. Да би на крају овог периода свако дете формирало свој идентитет и узело равноправно учешће у животу друштва, формирало се у зрелу личност способну да преузме одговорност за себе и своје поступке, неопходно је помоћи му да савлада све проблеме и изазове које ово раздобљ е у одрастању пред њега поставља. Савремено друштво показује тенденцију продужавања овог периода сазревања који подразумева и стицање знања, искустава, па и економско осамостаљење. Велики захтеви стављени пред младу личност подразумевају и траже више времена за припрему у улазак у свет одраслих. Велики број проблема који им неминовно стоје на том путу одрастања не могу да реше адолесценти сами. Али о свему томе се не говори довољно, ни често, ни отворено. Из неких разлога проблеми младих се и даље маргинализују, иако се међу овом популацијом јавља све више нежељених, социјално девијантних облика понашања, толико присутних и очигледних у свакодневном животу.
Желећи да о овој теми узме учешће у отвореном дијалогу с јавношћу, Народна библиотека Бор је 18. априла 2001. године организовала трибину под називом “Домаћи задаци из марљ ивости”. Трибина је обухватала неколико насловљених целина: ескапизам и унутрашња емиграција, социокултуролошка призма, систем вредности и критичност, емпатија, смисао и криза смисла.
То је био почетак у настојању да се проговори о неким проблемима младих људи отворено и јавно, да се анимирају грађани, родитељ и, људи свих оних профила који се на било који начин баве младима, Интересовања је било у шта нас је уверила жеља да се о томе разговара. (О овој трибини је писано у Бележници број 4).
У априлу 2002. године, под заједничким називом “Савремени изазови адолесценције”, Народна библиотека наставила је са организовањ ем трибина. До маја месеца одржано је пет, а на изузетно ефикасан и интересантан начин била је организована прва у тој серији. То је била радионица у којој су учествовали ученици борске Гимназије. Модератор ове трибине била је Миљ ана Голубовић, директор Гимназије, а гост Горан Голубовић, психијатар. На пластичан начин дочаравајући сцене из породичног круга, начине на које данас комуницирају млади и њ ихови родитељи, начине на које покушавају да реше проблеме или побегну од њих, борски Гимназијалци су пред препуном салом извели свој програм и у наставку вечери отворено разговарали о својим проблемима. Следеће трибине бавиле су се физиолошким аспектима пубертета, психологијом адолесценције, психопатологијом ове развојне етапе и узроцима школског неуспеха и могућностима превенције. Предавачи су били др Славица Вучковић, педијатар, др Горан З. Голубовић, дечји психијатар и доцент на Филозофском факултету у Нишу, Наташа Станисављ евић, педагог, др Драгица Радошевић, неуропсихијатар. Модератор ових трибина био је др Горан З. Голубовић.
Наш заједнички циљ био је да подстакнемо пре свега градске структуре власти, школе, институције и установе које се баве младима, као и родитеље, да заједничким напорима, идејама и конкретним предлозима учинимо нешто за младе љ уде. Више је него очигледно да је помоћ свих нас неопходна. Заједничким, дефинисаним и усклађеним радом на проблемима младих, пре него критикама или претњ ама, или игнорисањем проблема, треба им изаћи у сусрет, заинтересовано, отворено и спремно. Не може се од адолесцената тражити да просто промене своја размишљ ања, потребе, интересовања. У том смислу и ова серија трибина одржаних у Библиотеци била је само полазна тачка на дугом путу који треба превалити заједно са овим младим љ удима на њиховом одрастању, одговорности и зрелости.
Након ове серије трибина разговарали смо са др Гораном З. Голубовићем, доцентом на Филизофском факултету у Нишу и шефом Одсека за дечју психијатрију Здравственог центра Бор.

Да ли су одлике адолесцентног понашања данас промењене у односу на оно што се под тим подразумевало генерацијама уназад?

Адолесценција као феномен подразумева неке одлике које су заједничке без обзира на простор и време. Ма где и када адолесценти живели, они показују у принципу јогунасто, негативистичко понашањ е, негирају вредности претходних генерација, теже некада и некритичкој афирмацији сопствених вредности. То је оно што је заједничко за феномен адолесценције. Међутим, мислим да је у савременој западној цивилизацији адолесценција као појава донекле доживела извесне промене. Пре свега, адолесценти су данас раније суочени са неким питањ има, са којима су се у минулим епохама касније суочавали или чак никад нису били суочени. Постоји такође једна дискрепанца између количине информација које адолесцент треба да обради, меморише и угради у свој општи фонд знањ а, и емотивне а посебно моралне зрелости. У глобалу, мислим да је то највећи проблем адолесцената данас.

Које су то специфичности адолесцентног периода данас, у времену и простору у коме ми живимо? Која су то нова искушењ а и изазови адолесценције?

Друштво транзиције попут нашег друштва пред адолесцента ставља неке додатне изазове. Вредности које су биле доследно фаворизоване више деценија, а које смо у младости и ми прихватали, доживеле су слом а да то није пратила и изградњ а новог вредносног система. Створио се вакуум по питању вредносних оријентација. Ни друштво ни адолесценти више не желе неке традиционалне вредности. С друге стране, много су конфузнији у дефинисањ у нових на којима би базирали читав свој живот. Друга значајна ствар када говоримо о овоме јесте проблем укључивања адолесцената у шире друштвене токове. Друштва транзиције су у принципу оптерећена економским фактором, а нарочито проблемом незапослености. Адолесцент у нашем простору је јако неизвестан у погледу своје судбине и често себи постављ а питања чему му служи школа ако не може лако да нађе посао и укључи себе у социјални живот који се од њега очекује. Сматрам да ће ти проблеми везани за период транзиције у глобалу бити превазиђени даљ им развојем друштва. Нисам оптимиста по питању брзине којом ће читав тај процес дешавати.

Реците нам неколико импресија из ваше праксе.

Што се мог клиничког искуства тиче, и у мојој амбуланти је све више случајева где не можемо говорити о психијатријским поремећајима у класичном смислу речи, већ више о једном вредносном вакууму по питањ у смисла живљења. Све чешће долазе млади људи који нису упадљиви у понашању, који не пате од неке препознатљиве психијатријске болести, али који све више и више постављ ају питања о смислу живота. њих обично мучи осећај празнине, често повезан са неким доживљајем болне досаде. То је један необичан феномен. Али они не налазе ни начина, ни пута да из тог лавиринта изађу. У таквим случајевима ми и не нудимо неку класичну психијатријску терапију, већ више кроз саветодавни рад покушавамо да ојачамо оне аутономне снаге у личности адолесцената које ће бити кадре да се изборе са тим изазовом егзистенције.

Како се транзиција као феномен, који између осталог погађа и каријеру родитеља, њихов економски и социјални статус, одражава на младе људе у овом животном периоду?

Све смо чешће сведоци ситуација у којој су родитељи презапослени, преоптерећени свакодневним бригама егзистенцијалног карактера. Они немају времена да се довољ но посвете деци. У ситуацији када треба обезбедити некакав минимум, задржати посао или га наћи, додатно се ангажовати ван радног времена, губи се димензија личног односа родитељ а и детета која је преко потребна за функционисање једне хармоничне личности. Виђено са овог аспекта , кроз промене у понашању родитељ а које се битно одражавају на понашање адолесцентне личности, не треба занемарити ни овај ефекат транзиције.

Колико су адолесценти по Вашем искуству, спремни да цене духовне вредности? Колико материјалне вредности претпостављ ају духовним вредностима?

Морам да нагласим да адолесценција и нормативно јесте период живота када се задовољ ства остварују директно, по неком хедонистичком принципу. Ипак мислим да постоји и један други проблем а то је да су адолесценти данас, у овом нашем времену и простору, обасути квази-вредностима, којих има у свим сферама културе. Чини ми се да друштво слабо каналише усвајањ е једног примернијег вредносног система, који би без сумње обогатио личност адолесцената и одвео га у правцу формирања личности зрелог човека који разликује вредност од квази-вредности. Ја немам одговор на питање зашто се то дешава. Вероватно је везано за тржиште, за материјалну добит која проистиче из једне политике. Али то се не дешава само сада, то се дешавало и неколико деценија уназад. Међутим, постоји и буђење праве духовности међу младима, и то ме радује. Зреле духовности, духовности која произилази из дубоког промишљ ања и суочавања са антиномијама живота, духовности која у својој основи има здраву традицију српске религиозности, светосавља и православљ а. Али, у потрази за једном зрелијом духовношћу, јављају се и друга скретања. Има много квази-мистицизма, секташке занесености и ритуалне религиозности. Чак и оне са етикетом православљ а, која је у ствари можда покушај да се кроз сурогат задовољи једна исконска потреба која постоји у сваком човеку, па и у адолесценту. Мислим да је на овом пољ у помоћ друштва неопходно потребна, да друштво, ако не кроз санкционисање или контролу квази-вредности, а оно барем популаризацијом и већом доступношћу правих вредности, може да духовни живот младих подстакне, уобличи, усмери у неком правцу који би био социјално адекватан, и за добробит шире друштвене заједнице.

Где млади данас налазе своје идоле?

Примитивна идолатрија происходи из шунд-литературе, из разноразних музичких праваца сумњиве уметничке вредности. Али постоји и идолатрија која своју основу налази у једном типу љ уди тако честом у земљама у транзицији. То су тзв. новопечени богаташи, људи који имају пуно пара, до којих су дошли на сумњиве начине. Они су блиски сваком систему и свакој власти, врло прилагодљ иви и социјално интелигентни, на тај друштвено деструктиван начин. њихова животна филозофија је мешавина најпримитивнијег прагматизма и хедонизма, а животни мото им је да живе кратко и умру мушки. С једне стране пореба за таквим љ удима проистиче из саме природе адолесцената, где је у основи бунт против свих вредности и тежња ка контракултури. С друге стране постоји и пренатрпаност нашег животног простора управо оваквим фигурама. Не могу да кажем да се ти љ уди популаришу јавно. Јавно се можда и осуђују, али адолесцент и у нашој средини веома често далази у контакт са њима, и кроз процес идентификације, полако усваја њ ихове вредности и стил живота.

Који су узроци инертности друштвених институција по питању решавања проблема са којима су млади људи суочени?

Занимљиво је да пред свим тим изазовима адолесценције друштво још увек не реагује најадекватније. Ја имам утисак да је све друго прече, да има толико “битних ствари”, као што су дефинисањ е спољно–политичког статуса, сређивање унутрашњег стања у нашој земљи, решавање неких глобалних политичких проблема који притискају наше друштво и сл. При свему томе заборављ а се да су носиоци свих тих проблема људи, да се капитал у том смислу управо налази код младих. Бојим се да долазимо у једну парадоксалну ситуацију. Наше друштво има и добре и прогресивне идеје, али неће ли у једном тренутку понестати љ уди који ће моћи све то да изнесу до краја уколико у међувремену социјално девијантне појаве као наркоманија, секташтво, социјалне деструкције у сваком облику, онеспособе тај млади свет и учине га некомпетентним пред озбиљ ним задацима који се пред њих стављају. Мислим да би требало прво порадити на том људском ресурсу у коме доминатни корпус јесте омладина. Сматрам такође да са мало више добре воље, систематском акцијом, могу да се постигну сасвим задовољавајући резултати. Сигуран сам да ће се и новчана средстава, време, труд и мобилизација професионалаца свих профила на решавањ у ових задатака вишеструко исплатити. Ту не треба оклевати ни моменат.

Које би институције требало да се више ангажују и учествују у овом сложеном и дуготрајном процесу превенције и решавања проблема младих људи?

То су пре свега институције које треба да помогну породици да она као основна јединица обави примарну социјализаторску функцију. Мислим да је најбоља превенција свих социјално девијатних појава управо јачање свеукупног стандарда друштва, јер се онда стварају предуслови да се са много мањ е брига у породичном миљеу више пажње посвети деци, њиховом васпитању, одгоју, фаворизовању просоцијалних норми понашања, усвајању адекватног вредносног система. Онда ту иде школа која треба да претрпи многе промене. О томе нећу причати. Рећи ћу само да сам поборник да млади љ уди не оскудевају у хуманистичком и традиционалном образовању. Мислим да реформа нашег школског система не може у потпуности да удовољ и, у смислу заштите личности од свих изазова које наше друштво ставља пред њих, уколико битан сегмент тог образовања не буду управо хуманистичке науке. Она знањ а која ће код младих људи развити свест и морал као одговарајућу инстанцу личности, потребну да се успешно носе са проблемима. Сматрам да школа има значајну улогу и да реформа треба да буде спроведена, али са неким другачијим карактеристикама. Потом долазе различите институције попут психолошких саветовалишта, служби за дечју и адолесцентску психијатрију, којих је, на жалост, мало. Затим органи локалне самоуправе, органи извршне и судске власти, полиција и оно што је можда најважније, једно тело које би требало да координише рад свих сектора са заједничким циљ евима и задацима.

Какво је тренутно стање и шта би ваљало предузети?

Колико је мени познато, проблеми адолесценције се за сада у нашој средини не третирају као јединствена целина, већ се парцијално решавају са различитих аспеката и то је можда и највећа мана.Можда је то управо узрок честих неуспеха, незадовољ авајућег стања с којим морамо да се суочимо.

Да ли мислите да би градске структуре власти, школе, разне институције, родитељи, могли заједнички нешто да ураде у правцу решавањ а проблема адолесцената?На који би начин могао да се анимира наш град да ови проблеми не би и даље били маргинални?

Сматрам да би требало да постоји један орган који би плански и координирано руководио различитим превентивним мерама, а под чијим би патронатом биле и институције различитих профила које раде на истом проблему. Мислим да је и Библиотека доста учинила самим тим што је организовала циклус трибина на којима је отворено причано о адолесценцији. Ми смо покушали да тако алармирамо ширу јавност. Колико смо у томе успели још је рано процењ ивати али ја се надам да је оно што је потекло са овог места ипак у основи позитивно примљено. Оно што ја желим да истакнем је да се не треба на томе заустављати, да сличне акције треба и даље предузимати и наравно, што је за све нас који се бавимо младима најважније, да ослушкујемо њихове потребе и жеље и наше деловање прилагодимо томе.