Данијел Големан

Ако вештина да се умире узбуркана осећања других представља потврду друштвене сналажљивости, онда је савладавање разјарене особе вероватно врхунско мерило надмоћи. Најделотворнији начин за савлађивање беса, наводе подаци, јесте да разљућену особу прво орасположимо и саучествујемо са њеним осећањима, а потом јој одвратимо мисли у правцу позитивнијих емоција – облик емоционалног џудоа.
Тако истанчану вештину емоционалног утицаја вероватно најсликовитије дочарава прича доброг пријатеља, покојног Терија Добсона (Terry Dobson), који је током 50. година био један од првих Американаца који је у Јапану учио борилачку вештину – аикидо. Једног дана враћао се кући токијском подземном железницом, када је у вагон ушао огроман, ратоборно расположен, врло пијан и разгоропађен радник. На опште запрепашћење, човек је почео да малтретира путнике: извикивао је псовке, обгрлио жену с бебом и гурнуо је право у крило старијег пара који је скочио и потрчао у други крај вагона. Пијанац се још пар пута зањихао (у бесу је промашио још неколико путника), ухвативши се за метални држач у сред вагона и уз урлик покушао да га ишчупа из лежишта. Тери, који је био у врхунској физичкој кондицији због свакодневних осмочасовних тренинга, осетио се у том тренутку позваним да интервенише не би ли спречио да неко буде озбиљније повређен. Међутим, сетио се речи свог учитеља аикидоа: „Аикидо је уметност помирења. Когод зажели да се бори, прекида везе са универзумом. Ако покушаш да владаш људима, унапред си поражен. Ми учимо како да разрешимо сукоб, а не како да га започнемо.”
Штавише, Тери се био сложио са почетним лекцијама свог учитеља да никада не заподева тучу, већ да борбене вештине употреби једино у одбрани. Сада му се пружила прилика да уживо провери аикидо вештине. И док су сви остали путници непомично седели, Тери је устао полако и промишљено.
Спазивши га, пијанац је заурлао: „Аха! Странац! Теби треба лекција на јапански начин!”, и почео да се припрема да нападне Терија.
Али, чим је пијанац био спреман да учини први потез, неко је узвикнуо гласно и необично раздрагано: „Хеј!”
Повик је имао тон веселе особе која се управо враћала од блиског пријатеља. Изненађен, пијанац се окренуо и угледао мајушног Јапанца седамдесетих година у кимону. Старац се са одушевљењем насмешио пијанцу и призвао га лаганим покретом руке, уз певљиво: „Дођи ти мени.”
Пијанац се незграпно окренуо и ратоборно рекао: „Зашто бих ја, ког ђавола, причао са тобом?” У међувремену, Тери се спремао да у тренутку обори пијанца ако би направио нагао покрет.
„Шта си пио?”, упита старчић, блистајући очима на пијаног радника.
„Пио сам саки, и шта те брига”, узвикну пијанац.
„Е, па то је дивно, апсолутно божанствено”, одговори благо старчић. „Видиш, и ја волим саки! Сваке ноћи, ја и моја жена (знаш, њој је седамдесет шеста) угрејемо бочицу, изнесемо је у башту и седнемо на дрвену клупу…” Он је настављао да прича о урмином дрвету у дворишту, о лепотама његове баште и сваковечерњем уживању у ракији.
Док је слушао старца, лице пијанца се одобровољило; песнице је опустио. „Ја… ја волим урме…”, рече он, развученим тоном.
„Такође”, одговори живахно старчић „и сигуран сам да имаш дивну жену.”
„Немам”, рече радник. „Моја жена је умрла…” Грцајући, он се упустио у тужну причу о губитку жене, куће, посла, о томе како се сам себе стиди.
Баш тада је воз стигао на Теријеву станицу и док је силазио, Тери се окренуо и чуо старца како је позвао пијанца да му се придружи и све му исприча, и видео да се пијанац испружио на седишту, са главом у старчевом крилу.
То је емоционално савршенство.

(Из књигеЕмоционална интелигенција Данијела Големана, Геопоетика, Београд, 2002)