Давор Радуљ, Кучево

Ходам у ноћи, сакривен иза крагне капута у коју избацујем свој смрдљиви дах. Хладно је и град је покорно мокар вечерас, као овлажено међуножје слушкиње. Облаци се разилазе као чланови банде након мучког убиства, пропуштајући дебели месец на место злочина. Пусто је, поред мене промиче сенка још једног проклетника, застаје, ослушкујем кораке који ме сустижу. Може ватра? Пружам упаљену цигарету и посматрам рошаво лице непознатог, који сужава очи на трен, увлачећи прве димове. Настављамо, свако својом јебеном судбином, можда упућујући једно другом питање које нисмо поставили. У даљини се чује звук сирене, негде се некоме ипак догодила прекретница у животу. Мучна. Увлачим дим у себе, заједно са тешким мислима. Не знам која ме од ове две ствари више убија. Сa друге стране улице блинка розикаста реклама неког ноћног клуба − „Sympathy“. Сажаљење увек долази у розе варијанти. Купи ми нож, рече неко, и убићу те њиме.
Замичем у једну уличицу, уску и мрачну као сви наши унутрашњи тунели. На њеном крају, са десне стране, једина светиљка баца тужну светлост око себе, губаву. Прилазим јој с намером да прођем кроз врата испод ње. Бацам цигарету у барицу и она се гаси шиштећи, као да умире у мукама. Улазим у полупразан бар, погледавши уоколо не бих ли видео неког познатог. Никога. Осим налакћеног бармена и бенда који свира неку мени непознату мелодију. Све је округло унутра, столови, пепељаре и чаше на њима, зидне лампе, ћелава глава пијанисте, сисе које се назиру испод блуза неколицине жена… Седам за шанк са осећајем да ми се живот врти у круг, не живот, већ животи који се непрестано понављају, личећи као идентични близанци. Подижем руку поздрављајући људе из бенда. Климају уморним главама, не прекидајући свирање још једне алузије својих живота. Бармен ми добацује поглед с питањем „уобичајено?“. Климам, гледајући иза његових леђа, у високу чашу са водом, из које извиру љубичице које је неко из ко зна ког разлога донео овде. Гаде ми се, савијене као бабе које сугеришу старост и смрт. Са друге стране шанка седи Хера (коју сви знамо под тим именом), певачица и пророчица, са прекрштеним ногама и једном руком савијеном у лакту, у којој држи цигарету, захваљујући којима и има храпав глас. Сигуран сам да ме је приметила, али то ничим не показује. Светлост јој игра на откривеним коленима, обасјавајући их као неко свето место. Бела, уска хаљина скоро да не мрда на њој, а гола рамена се само назиру испод равне косе која јој покрива пола леђа. Некако одвраћам поглед. Бармен ми доноси чашицу текиле, испијам је, долива ми још једну. Палим цигарету и посматрам људе за столовима, који ћуте и благо се њишу у понуђеном ритму. Један пар се љуби у ћошку, тела им се преплићу као језици које не видим. Песма се завршава, видим Херу како гаси цигарету и намешта хаљину, истовремено избацујући дим из уста. Пар руку тапше док се приближава бини. Нисам сигуран да ли је то због ње, или мелодије која је малочас одсвирана. Наручујем још једну текилу, осећам како ме хвата у загрљај. Песма почиње, клавир, труба и контрабас улећу у благи вртлог и почињу да воде љубав са овим простором, нама који седимо овде, отежалим месецом напољу, мокрим улицама, сенкама. Не одвајам поглед од Хере, њена свилена коса одлази од ње и враћа се, у спором ритму, као љубав о којој пева. „Shoot me in the romance, baby, with your vivid gun…“, понавља рефрен неколико пута, док ја размишљам о двосмислености њених речи, и питам се да ли икад помисли на мене док ово говори. Замишљам како просипам со по њеним сјајним потколеницама, коленима, бутинама… лижући јој кожу пре него испијем још једну чашицу текиле. Сваку ноћ проводим овде, тетурајући се по њеном промуклом гласу, прстима свирача, лелујавом диму цигарета, и понављам слику у глави, слику проливене соли, изнова и изнова.
Да ли помишља на мене док пева овај рефрен, питам се, припаљујући још једну. Знам да ћу и ове ноћи отићи без одговора, говорим свом разливеном одразу у чашици. Још једна симултанка круга. Бенд започиње другу ствар, чвршћу. Њен глас се помаља из воде.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Драгица Радетић

Неисцрпна и увек занимљива тема слободе окупила је ове године велики број стручњака из области библиотекарства у Народној библиотеци Србије, у Београду од 25 – 27. септембра. Дошавши из различитих земаља, различитих социјалних, политичких и културних средина, учесници међународног скупа „Интелектуална слобода и савремене библиотеке” имали су различите приступе и ставове о овој теми.
Међутим, дубока сагласност која је надрасла све разлике у мишљењима односи се на неопходност преласка интелектуалне слободе са теоријског разматрања на практично остваривање, као и значај библиотека у томе.
Већина учесника у својим излагањима позивала се на Универзалну декларацију Уједињених нација из 1948, као и на Декларацију IFLA* из 2002. о библиотекама, информационим сервисима и интелектуалној слободи. Из разговора о правима човека, која имају формалан вид, проистекла је потреба да се истакну обавезе и одговорност човека у остварењу права, чиме она престају бити само формална.
Велика професионална одговорност библиотекара је да доприносе остварењу права човека на приступ информацијама и слободу изражавања без икаквих ограничења. Међутим, омогућити другоме слободу може само неко ко је и сам слободан, коме је слобода духовно начело, а слободан стваралачки дух покретач у сазнавању и деловању. Зато је било пуно речи о библиотекарима који се морају непрестано стручно усавршавати, учити стране језике, стицати нова знања и овладавати новим техникама. „Библиотекари не би требало све сами да знају”, каже учесница из Холандије, „али би требало да знају ко зна одговор на дато питање.”
Потреба континуираног образовања библиотекара или „доживотног учења” како је истакнуто у неким радовима, подразумева и потребу образовања корисника, његово практично оспособљавање да пронађе тражену информацију. Корисник може учити од библиотекара, али и библиотекар од корисника. О овоме је врло занимљиво говорила ауторка из Мађарске.
Одређење интелектуалне слободе етичким нормама разматрано је у неколико радова. У раду Александре Хорват са Филозофског факултета у Загребу, нарочито је истицана неопходност етичког кодекса у библиотечкој струци. Весна Ињац из Народне библиотеке Србије, указала је на улогу библиотеке као заштитника приватности корисника.
Одређен број аутора истакао је друштвену улогу и одговорност у изградњи демократског друштва. Предраг Пајић, виши референтни библиотекар у Конгресној библиотеци у Вашингтону, посебну пажњу је посветио том питању у раду „Конгресна библиотека као потпорни стуб џеферсонијанских идеја демократије.”
Разматрање интелектуалне слободе у оквиру међународне и националне законске регулативе заступљено је у радовима аутора из Енглеске и из наших суседних земаља, Републике Српске, Румуније и Бугарске.
Представници Библиотеке Филозофског факултета у Новом Саду говорили су о практичним искуствима њихове библиотеке и изнели су конкретне предлоге за превазилажење противречности између интелектуалне слободе и интелектуалне својине.
„Цензурисање књиге у светлу правне регулативе и библиографије”, рад Александре Вранеш, указао је на друштвено-историјску условљеност цензуре у Србији у последња два века.
Представник борске библиотеке Горан Миленковић привукао је пажњу слушалаца оргиналним приступом теми слободе као идеји и идеалу.
Жив, полемичан дух попримила је дискусија у вези са практичним проблемима које су изнели поједини учесници скупа. Истакла бих рад библиотекара Универзитетске библиотеке у Минхену, који се бави питањем порекла књига које су нацисти конфисковали од Јевреја, а данас се налазе у немачким библиотекама. У складу са тим покренуто је питање књига и рукописа које су однете из наше земље за време Другог светског рата.
Разговор о Интернету који је, по мишљењу већине, значајан фактор у остваривању интелектуалне слободе, отворио је низ занимљивих питања која се односе на земље у развоју, и нису у могућности да користе електронске информације. Посебно су разматране ситуације у Нигерији, Индији и Сирији.
Затим, непознавање енглеског језика, који је данас привилегован језик у свету, за кориснике такође може бити баријера у приступу информацијама.
За кориснике са специјалним потребама, као што су слепи, глувонеми и сл, библиотеке би морале прилагодити своје услуге.
Говорећи о цензури, аутоцензури и пласману наше књиге у иностранству, аутори из Библиотеке града Београда и Народне библиотеке Србије поменули су политику као ограничавајући фактор у остваривању интелектуалне слободе. Пажљивом слушаоцу који је слушао текст на српском језику није могла да промакне горчина која се осетила у гласу ауторки при помињању санкција, бомбардовања и других видова изолације наше земље. Сумњам да су то приметили странци који су текст слушали из уста преводиоца. Разликовали смо се по томе што у њима нису покренута сећања. Међутим, разлике у схватању и разлике у психологији такође су израз слободе људског духа.
Практичан испит из интелектуалне слободе у библиотекарству полагаћемо свакодневно у различитим условима и на различите начине. Свакако да ће нам у томе помоћи техничка опремљеност, али будућност библиотека не зависи само од технолошког развоја, него првенствено од људи који раде у њима. Једино образовани, умни и духом слободни библиотекари могу да изађу из окошталог оквира старовременских библиотека, чиме се отвара хоризонт нових могућности у библиотекарству. Са развојем нових технологија потребно је да се преиспитају основне вредности библиотечке струке, као и нови вид одговорности библиотекара према кориснику. Злослутно и забрињавајуће је за све заговорнике интелектуалне слободе да нове технологије постају не само креатори него и контролори људске свести, што је свакако савремени вид неслободе. Начин да се превлада овај проблем је умни и морални развој човека. Библиотеке, као институционални посредници, треба да доприносе овом развоју.
* IFLA – International Federation of Library Associations and Institutions

Ениса Николић

На неке проблеме у превођењу наслова књижевних дела указано је на примерима пронађеним у фондовима одељења за књижевност и језик и стране књиге стручног одељења Народне библиотеке Бор

Књижевно превођење је изузетно сложен и деликатан посао који, поред изврсног познавања изворног и циљног језика, од преводиоца захтева и велику ерудицију, књижевни таленат као и одлично познавање културно-историјског контекста у коме је настало дело које преводи. Проблеми које у том процесу преводилац мора да разреши у извесном смислу могу се поредити са стваралачким напорима уметника, јер се врхунски превод уметничког дела такође може сматрати уметничким делом. Најчешће потешкоће у превођењу потичу од неподударности језичких система у појединим сегментима као и због културолошких разлика међу људима који се тим језицима служе, што преводиоци решавају са мање или више успеха у зависности од нивоа стручности, талента и професионалног искуства.
Свој први контакт са делом преводилац, као и читалац, остварује преко наслова. Наслов је најчешће реч, синтагма или реченица која синтетизује садржину дела и помаже читаоцу да наслути његову тематску и идејну одредницу. Романи енглеског писца Д. Х. Лоренса углавном имају наслове који стварају јасне и директне асоцијације у глави читалаца: Sons and Lovers (Синови и љубавници), Women in Love (Заљубљене жене), The Rainbow (Дуга). Наслови неких Хемингвејевих романа такође спадају у ову категорију: The Old Man and the Sea (Старац и море), Farewell to Arms (Збогом, оружје), For Whom the Bell Tolls (За ким звоно звони), као и наслови многих његових кратких прича. Наслов романа енглеског писца Џозефа Конрада The Heart of Darkness (Срце таме) најављује да ће се писац бавити неким тамним, прикривеним силама у људској природи, које човека терају на зло. Такви наслови обично не представљају проблем за преводиоца и они се могу превести одмах и пре самог читања дела, мада преводилац може бити сигуран да је добро превео наслов тек на крају, када је прочитао, разумео и превео неко књижевно дело. Добро познат и у стручној литератури често цитиран пример погрешно преведеног наслова је наслов романа енглеског писца Џојса Керија (Joyce Cary), The Horse’s Mouth, чији је превод у првом издању (Матица српска, Нови Сад, 1961) гласио Коњска уста. Ово је дослован и неадекватан превод јер наслов потиче од идиома from the horse’s mouth, чије је значење из прве руке и може се довести у смисаону везу са садржином романа. Овде се види да преводилац није много размишљао о тој вези (да јесте, упитао би се какве везе имају коњска уста са садржином романа, што би га, можда, навело да у речницима којих, морамо признати, 1961. године није било у изобиљу, потражи тај идиом и избегне ову грешку која је исправљена у каснијим издањима). Као још један пример неадекватно преведеног наслова могао би да послужи превод наслова романа америчког писца из 19. века Н. Хоторна (Nathaniel Hawthorne). Наслов оригинала овог романа гласи The Scarlet Letter, у преводу Скерлетно слово (Ново поколење, Београд, 1952), што свакако није најбоље преводилачко решење, ако се има у виду чињеница да већина просечних читалаца не користи придев скерлетан у свакодневном говору. Вероватно има и оних који не знају да он означава јарко црвену боју, стога овај наслов не успоставља никакву комуникацију са читаоцем, што није случај са насловом оригинала. Много касније, појавио се и филм снимљен по истоименом роману чији је наслов овога пута преведен као Слово срама. Ово је адекватнији превод, јер код нашег читаоца ствара асоцијације сличне онима које наслов оригинала ствара код читаоца енглеског говорног подручја. Наиме, синтагма scarlet letter се односи на слово А јарко црвене боје (потиче од речи adultery – прељуба), које је у 17. веку у Америци за казну морала да носи свака жена која је извршила прељубу. Преводилац наслова фил-ма је показао већу спретност и одлучио се за нешто слободнији превод наслова, настојећи да створи асоцијације које ће бити у вези са садржином. Ради се дакле, о неком сраму, а срам подразумева кривицу и осуду, што пак, указује на неки сукоб који и јесте окосница овог романа.
Наведени пример очито припада другој врсти наслова. Реч је, наиме, о насловима чије значење постаје јасно тек након читања или превођења једног дела. Такви наслови могу прилично да намуче преводиоца, нарочито ако су у питању необични спрегови речи, неологизми, идиоми, или пак, садрже речи које имају широко семантичко поље, па се мора трагати за дубљим нивоима значења. Опет, и српска и англосаксонска књижевност обилују таквим примерима. Роман Горана Петровића Ситничарница Код срећне руке свакако би био један озбиљан изазов за преводиоца (уколико већ није преведен), који би овај необичан наслов могао да преведе тек након што се, прочитавши роман, уверио да се ради о продавници књижарских ситница, која се звала Код срећне руке, а бити срећне руке је идиом придевски, углавном се јавља у значењу аутоматски, механички (а clockwork toy, а clockwork train); као именица значи сатни механизам; а израз like clockwork значи тачно као сат, као подмазано. Дакле, тек кад је схватио да се роман бави насиљем, преводилац је могао да се одлучи за превод наслова који се може довести у смисаону везу са садржином романа, јер она у већини случајева прожима наслов.
Ови примери довољно јасно илуструју колико је сложен и тежак посао књижевног преводиоца. У само једном сегменту процеса превођења, превођењу наслова дела, преламају се бројни проблеми који се јављају и при превођењу самог дела. Њих врло често није лако разрешити, јер преводилац све време мора настојати да не изневери оригинал, како у погледу значења, форме, тако и у погледу стила. Он мора верно да ослика атмосферу, водећи рачуна о нијансама у значењу, како се не би огрешио ни о писца ни о читаоце који у случају лошег превода, нарочито када је реч о превођењу поезије, остају закинути за финесе које једно књижевно дело чине особитим.
Врхунски преводиоци, свесни значаја сваке речи, овај посао раде пажљиво и смерно пред оригиналом. Стога се чини помало неправедно што су преводиоци увек у сенци аутора и што се често не наслућује колико је времена и стваралачког напора уложено у један добар превод. Ово је само један покушај да се читаоцима приближи њихов рад, како би, кад следећи пут остану задивљени пред неком реченицом страног писца, негде на првим страницама књиге потражили и име преводиоца и део тог дивљења поклонили и његовом раду.