Драган Радовић

Дешава се да се у малим срединама, код такозваних ad hoc издавача, објаве врeдна пажње дeла. Дешава се да у том заобилаженом свету живе и стварају „озбиљни” књижевници чији значај једва да прихвата баш та забит у којој бораве. А управо се ти и такви писци свим својим стваралачким бићем ослањају на завичај, претачу га у своја дела да би, кроз дијалект који нестаје, кроз форму добре, старинске нарације (коју све више потискују нео, пост, хипер, пара и ко зна какви све стваралачки проседеи), сачували од заборава ону архаичну, тешку и меку душу сељакову (која такође нестаје).
Нажалост, не дешава се често да се тим књигама и таквим књижевницима да мало места у престоничким часописима, у лексиконима и медијима. Можда би требало да се велики издавачи, растерећени оних вануметничких разлога, мало више посвете писцима из сенке, да се око њих лобира, да их има на сајмовима, промоцијама и у каталозима. Пут до озбиљних и ауторитетних издавача и треба да је трновит. Нису лако перјанице наше савремене литературе на књижевној мапи Србије поносним словима уписали имена Ниша, Лајковца, Краљева, Ужица, Врања… Славу овим градовима проносе, ипак, прeстонички издавачи. Ретки су обрнути случајеви вредни пажње. Ми указујемо на један.
Код малог издавача, у малом граду, тамо негде на другој обали књижевности, заклоњена од литерарних ветрова, струја и токова, појавила се у Бору крајем 2006. године књига приповедака Радише Драгићевића „На другој обали”. Темом ослоњене на Источну Србију, радњама смештене на средокраћи између села и града, ове питке, врцаве, сочне, животом испуњене приче враћају читаоце у оне ране седамдесете године минулог века када је вредело бити обичан човек, када су се великим темама бавили привилеговани, велики и важни; када је малим људима остављан мали живот чијом су матицом текли родитељи и деца, жене и мужеви, њиве и мал, рад и вајда…
Било да пише о дечачким успоменама, о ускопиштеном, скорелом крајинском сељаку, било да употребљава говор завичаја или умивену, стандардну реч, Драгићевић нештедимице излива сокове нежности, топлине, исконске, поштене и добре сељакове душе, наивне у давању и суздржане у прихватању.
Апокалиптичко, претеће упозорење „Пре него што нестанемо”, што је наслов првог дела књиге, као да доноси аманете, опоруке, претње и клетве којима би да се, пре него што ишчили из колективног и личног сећања, у запис оставе (кроз локални говор који претежно служи за спрдњу и за потврду неучености и неукости) приче о малим људима („Патња”), малим стварима („Огледало”) и малим догађајима („За резил”).
Радиша Драгићевић вешто гради причу, раслојава нарацију, са осећајем сенчи, зналачки нијансира и смишљено организује приповедачка средства. У његовим, на доброј веселиновићевској традицији базираним причама, нема сувишних детаља, нема некохерентних, себи довољних епизодних висуљака. У њега су и фабула и ликови, и емотивни набој, и дескрипција и нарација, и лексичка и синтаксичка апаратура укомпоновани у ненаметљиву и питку целину. Његова прича делује једноставно; лако се чита. Ипак, приче не припадају оној врсти анегдотских, праволинијских цртица. Драгићевићева приповедачко чуло верзирано је да визира крајолике, објекте и портрете, да питорескни крајински колорит посматра радозналим, узбуђеним, отвореним оком и да по виђеном поспе оне косе, западне, сеновите зраке који издужују обрисе, мешају одразе и са белине папира, где их зауставља приповедач, буде продубљене и пречишћене осећаје зачињене сетом и носталгијом. Било да пише о сељаку на њиви, о сељаку за стоком, сељаку са занатом, било да пише о односу сељака према употребним предметима, према дрвећу и биљу, према раду и берићету, Драгићевић не да оној увреженој идиличној слици села да провири.
Драгићевићевим причама посебну драж даје упорна и постојана старинска сељакова душа. На њу се намакла паганска омча уз коју се увија тешка тежачка свакидашњица, за њу се придржава исконска снага која не да јунацима ових прича да поклекну. У тој се, на старо ослоњеној архетипској колективности, налази оправдање и за комичну наивност, за осветољубиву, иронијску заинаћеност, за неприлагодљивост и неприхватање новотарија.
Наизглед различита, а сасвим у духу и наслова и прича из првог дела књиге, стоји прича „Чума”. Сачињена од веровања и празноверица, од митова и гатки, од магије и маште, она се примиче оним областима фантастике где се сусрећу стравично, утопијско и магијско, где се на једном месту, обавијени маглама српског и словенског пантеона, назиру странице Алфонса Додеа, Едгара Алана Поа или Габријела Гарсије Маркеса са његовим мистичким реализмом.
Ако смо у првом делу књиге препознали сенку апокалиптичног, одраз претећег безнађа и жала за несталим, у другом делу названом „Из тамних, ноћних возова” налазимо исту атмосферу, исти тематски круг, исти приповедачки поступак. Битна разлика је употреба стандардног језика. И овде као и у првом делу књиге долази до изражаја Драгићевићева китњаста, разуђена, стилским фигурама богата реченица, улепшан, биран, чистотом израза оплемењен језик, те народска, прецизна, јасна, тачно употребљена реч – метафорична, пажљиво тражена, марљиво коришћена. Приповедни ритам, језичка мелодија, наративно пулсирање у функцији су приче, у сагласју су са темом, са ликовима и са атмосфером кoју граде. Било да је писана у првом лицу, где се догађаји ломе кроз призму наратора (главног јунака), било да је писана у трећем лицу, где свезнајући, невидљиви јунак ређа догађаје, описује и оцењује – у оба случаја, дакле, у први план избија изоштрено Драгићевићево перо. Овде је језик ствар одабира, промишљене пишчеве одлуке и жеље да се, уз остале елементе нарације, израз уобличи, ствар именује и опише, карактер дочара, а она метајезичка димензија прича на одговарајући начин истакне.
Драгићевићевом приповедачком вјерују припада наглашена склоност ка поенти, ка завршној слици која мирну, рустичну и рустикалну причу последњом сликом (најчешће завршном реченицом) узбурка, како би се исказано окренуло, е да би се преиспитао створен утисак, не би ли се посумњало у оно у шта су актери до тог тренутка били убеђени („На другој обали”).
У пост и нео тенденције тако популарне у нас тешко би се нашло места за Драгићевићеву прозу. То свакако не шкоди овим остварењима. Без обзира што се ослањају на добру традицију српског реализма и на прозу седамдесетих године прошлог века, чију су славу пронели Драгослав Михаиловић, Видосав Стевановић, Милисав Савић, да поменемо само неке, ове приче потврђију стару тезу да добра остварења не зависе од припадности одређеним поетикама. Напротив, вредност приповедне прозе почива на усклађености израза, тематских оквира, наративних техника, с једне, и способности аутора да одабере, измири, уједначи и усклади све елементе приповедног израза. Чини се да је Драгићевић у добром делу успео. Његове приче су зато занимљиве, слојевите, складне, динамичне, речите, језички умивене, духовите, способне да насмеју и растуже, да разгале и заболе, да прену и замисле. Оне свим бићем припадају књижевности. А кад су већ ту, кад су изборили часно место достојно угледних аутора, издавача и читалаца од стила, када већ могу бити на ползу посленика писане речи, када су већ пуштене низ матицу књижевности, онда се могу допадати или не, могу се хвалити и кудити, могу се поводом ових прича отварати расправе дијалектолога, етнолога, антрополога, психолога, социолога, књижевниих критичара, хроничара сваке врсте…
Кад све то могу, приче Радише Драгићевића више од свега треба да буду представљене у престоничкој периодици, на сајмовима и промоцијама, без обзира што се име издавача и град у коме живи и ствара овај писац једва и познају на књижевној мапи. Или се бар, без овог писца не познају.
(преузето из: Савременик, 149– 150–151, Апостроф, Београд, 2007)