Драгица Радетић

Званичан извештај

Када се нека година прогласи годином одређеног догађаја или посвети одређеној теми, тиме се жели истаћи значај тог догађаја или важност одабране теме. На различите начине обележева се “тематска” година, почев од активности које остају на нивоу манифестацијских облика до активности које доприносе и резултирају конкретним решењима и стратегијама за унапређивање друштвеног живота.
Ова, 2008. година проглашена је за Европску годину интеркултурног дијалога. За Европску унију која има преко 450 милиона становника од којих је сваки десети мигрант, изузетно је важно питање културне различитости и успостављање њихове међусобне сарадње у контексту глобализације, урбанизације и брзих технолошких промена.
Овогодишња конференција COBISS – Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси (28–29. новембра 2007. год.) организована је и осмишљена као подршка интеркултурном дијалогу. У конференцијском центру мариборског хотела «Хабакук» било је више од 400 библиотекара и информатичара, гостију Института информацијских знаности (IZUM-а), који се и овај, шеснаести пут показао као изванредан организатор и домаћин.
Cobiss.Net, библиотечко-информацијски систем који за сада повезује шест држава Југоисточне Европе, од којих су две у Европској Унији (Словенија и Бугарска) ове године је прославио своју двадесетогодишњицу. У протекле две деценије много се урадило захваљујући новим информацијским и комуникацијским технологијама како би се изградила заједничка мрежа, али које не би било да није било међусобне сарадње, уважавања културних посебности и мултикултуралног дијалога. С обзиром на запажене резултате који су постигнути у том смислу «COBISS је симбол међусобног поштивања и повезивања у регији и као такав може да постане узор регионалне сарадње библиотека за читаву Европу”, истакао је са поносом директор IZUM- а др Томаж Сељак, отварајући Конференцију.
Поздравну реч и речи добродошлице свим гостима упутила је Мојца Куцлер Долинар, министар за високо школство, науку и технологију.
Тема Конференције “Подршка интеркултурном дијалогу” оправдана је бројним предавањима о неопходности повезивања, признавања и уважавања културне и институционалне разноликости у савременом свету у коме данас нема национално хомогене државе. О значају библиотека и архива и о потреби дигитализације њихове грађе у Канади, у којој 48% становника није британског или француског порекла и у којој се говори око сто језика, говорила је гђа Ингрид Парент (Library and Arcihives Canada).
Вишеструкост напоредних култура карактерише заиста велики број језика којим говори човечанство. Према подацима UNESCO- а данас се у свету говори око шест хиљада језика, али нажалост, у просеку сваких петнаест дана изумре по један језик, а са њим и једна култура, јер језик је чувар културног и духовног простора једног народа.
Интересантна су била излагања представника IZUM-а која се односе на даљи развој COBISS система: о настојању да се нађу боља решења у коришћењу различитих писама и језика у библиографским записима (Тадеја Брешар), о каталогизацији у трећој генерацији COBISS-а (Андреја Крајнц), о расту и развоју система који су исказани кроз статистичке показатеље, као и о новим апликацијама у систему COBISS (др Марта Сељак).
За доринос развоју система COBISS, а поводом његовог двадесетог рођендана свечано су уручене 23 захвалнице најзаслужнијима, међу којима је троје из Србије: Сретен Угричић, директор НБС, Миро Вуксановић, директор БМСНС и Весна Стевановић, заменик управника НБС.
Другог дана Конференције организована су четири округла стола на којима је било планирано да се разговара у оквиру следећих тема: «Преузимање библиографских записа из различитих културних средина» (модератор мр Гордана Ма- зић, IZUM), «Уважавање културних разлика корисника библиотека» (модератор Франци Пивец, IZUM), «Мањинске библиотеке и збирке на страним језицима у функцији интеркултурног дијалога» (модератор др Борис Јесих, Институт за мањинска питања Љубљана) и «Допринос библиотека европском идентитету» (модераторка Лиана Калчина, Народна и универзитетска библиотека Љубљана).
Када је реч о европском идентитету основно питање је било да ли се под њим подразумева стапање или чување различитости. У савременом свету постоје нови односи и везе преплитања и раздвајања, сложени односи различитостидентитет, парадокс особености и универзалности. Разрешење парадокса је у раздвајању европских институција од европског духа. Закључено је да библиотеке, чији је основни задатак да задовољавају духовне потребе људи, имају значајну улогу у томе.
На округлом столу на коме се разговарало о уважавању културних разлика корисника библиотека нека излагања су подстакла присутне на размишљање и била врло инспиративна за даља промишљања, јер је питање културног идентитета осветљено из једног другачијег угла и својим проблемским приступом битно се разликовало од предавања која су се раније чула.
О културном идентитету као функцији система и одговарајућег поретка, и о опасности да се њиме може манипулисати, говорио је Сретен Угричић (Народна библиотека Србије). Идентитет није оно што је у нама него је у нашем окружењу, његово одређење је у једном релацијском односу, или у томе како нас други виде. У складу са том тврдњом г. Угричић је изнео да смисаоне везе, међусобни односи и дијалог између другачијих, не омогућавају разлике него управо универзалне људске вредности, као што су слобода, истина, правда, племе- нитост, Бог… Зато је, износећи своје мишљење, различито од других, уместо идентитету предност дао одговорности: “Ми смо оно за што смо одговорни, ни мање ни више од тога. То је једини реални смисао категорије идентитета, све остало су мистификације и инструментали- зације.”
Питање језика и писма и њихов значај за разумевање, обавештеност, размену мисли, идеја и значења, истакао је Ранко Рисојевић (Народна и универзитетска библиотека Ре- публике Српске). У вези са тим, изнео је мишљење да нови кодови за нове језике у COBISS-у нису у потпуности дали одређење свих језика и писама на којима се исписују библиографски записи.
Иако је Конференција окупила учеснике из више различитих држава, шест које су државе чланице COBISS-а: на челу са Словенијом, те Босну и Херцеговину, Македонију, Србију, Црну Гору и Бугарску, и државе које још нису укључене у мрежу COBISS.Net: Хрватску, Албанију и Косово (које већ иступа као самостална држава) и по један гост из Канаде, Велике Британије и Италије, захваљујући симултаном превођењу на словеначки, енглески и српски/хрватски/босански и албански језик, већина је могла ток Конференције да прати на свом матерњем језику.
Споразумевање, иако без превода, није изостало ни у часовима паузе и дружења, које је било заиста пријатно, а за које су свакако заслужни и спонзори Sinfonika, HP i ProQuest.

Незваничан извештај

Овај извештај не пишем за своје укућане, пријатеље и колеге, којима сам све ово испричала, некоме и више пута (извињавам им се због несмотрености), него пишем за све оне који нису никада били у Словенији, у Марибору, у хотелу «Хабакук».
Пошто је тема била посвећена култури и односима међу различитим културама, да не оступам много од теме. Културу није лако дефинисати, али сигурно да знамо шта је културно, а шта не. Тродневни боравак у Словенији за мене је био прави доживљај, а можда и више од тога (туристички проспект о Марибору насловљен је управо тако: Више од доживљаја). Словенија је земља у којој се култури даје почасно место и то је видљиво свуда, не само у хотелу са пет звездица у коме је све подређено госту, да му се удовољи, да би се осећао пријатно и важно, него и на улици у градском превозу, у продавници, у раз- говору са пролазницима…
Словенци умеју да стварају и не- гују вредности и да их другима показују и са поносом промовишу: своје уметнике, научнике, литературу, музику, природу, игре, вина, кулинарске специјалитете… Истовремено савремени, а верни традицији. Увек љубазни. А свакоме прија осмех на лицу саговорника, па макар и не био природан, као што је нама, у недостатку природног, пријао вештачки снег на Похорју, који је у свему исти као прави, осим у укусу.
Мариборске кровове сам видела из две перспективе, једне надмоћне, са Похорја, и друге “жабље” у шетњи градом, када су ми очи с времена на време бивале крупније и светлије. Марибор је град који задивљује посетиоца својом једноставношћу, архитектуром, својом дуговечношћу. Статус града је добио средином 13. века и има све одлике великог града, али без саобраћајне гужве, уобичајене градске вреве и нервозе.
Пословичне особине Словенаца као што су добра организованост, ред, уредност и дисциплина, за некога ко не живи ту, уочљиве су на сваком кораку. Општи је утисак да се налазите у једној добро уређеној земљи, у којој је грађанин заштићен не само друштвеним нормама и законом, него и културом.
Као конзументи словеначке кул- туре тих дана, сви ми учесници COBISS Конференције, а становници некадашње завичајне социјалистичке и федеративне Југославије, могли бисмо да се запитамо како је Словенија успела толико да буде испред осталих. Свако би од нас вероватно дао другачији одговор.
Словенија са COBISS системом пружила нам је руку да се придружимо заједничком пројекту за потребе науке, образовања и културе, за сада на нивоу региона, а ускоро и на европском нивоу. Само што још увек има оних који не би ишли у Европу, радије би остали код куће, у својој авлији.
При повратку кући, у аутобусу, размишљала сам о свему што смо чули на COBISS Конференцији, о свима које сам тамо упознала, о томе шта нас спаја, а шта нас чини различитим и колико смо одговорни према другоме и другачијем. И безуспешно сам покушавала да се сетим речи песме “Од Вардара па до Триглава…”

„COBISS – PODRŠKA INTERKULTURNOM DIJALOGU“

(Na pragu Evropske godine interkulturnog dijaloga)
Zaslugom informacijske i komunikacijske tehnologije svet je postao manji, a ljudji u njemu su sve više otuđeni i usamljeni, jer se međusobno ne razumiju i plaše se jedan drugog!

Konferencija COBISS 2007 je uspjela! Završena je konferencija COBISS 2007 koju smo posvetili Evropskoj godini interkulturnog dijaloga. Konferencija je obradila različite oblike podrške koju za uspješan interkulturni dijalog u regiji Jugoistočne Evrope nudi bibliotečki informacijski sistem COBISS. Konferencija je neosporno uspjela već i u pogledu na broj učesnika, jer lista učesnika obuhvata 414 imena. Iz Albanije su došla 42 učesnika, 36 ih je bilo iz Bosne i Hercegovine, 51 iz Bugarske, 24 iz Crne Gore, 10 iz Hrvatske, 25 sa Kosova, 45 iz Makedonije, 59 iz Srbije, 119 iz Slovenije i troje iz drugih država. Uspio je i program konferencije o čemu govore brojne pohvale učesnika. Svi predavači imali su značajne nastupe, a posebno su se istakla predavanja Ingrid Parent iz Library and Archives Canada i Mirjam Milharčič Hladnik iz ZRC-SAZU. Prilozi izlagača iz IZUM-a u punoj su mjeri utemeljili naziv konferencije iz kojeg proizilazi da je COBISS izuzetno značajna podrška interkulturnom dijalogu. Četiri okrugla stola pokazala su veliko interesovanje učesnika za aktivno učešće, jer je na njima, sa uvodnimim referatima, nastupilo 39 referenata iz devet država, koji su osvjetlili različite aspekte interkulturalnosti u bibliotekama. Izlaganja sa konferencije bit će objavljena u sljedećem broju „Organizacije znanja“ (OZ). U okviru konferencije organizirana je i svečanost povodom 20-godišnjice COBISS-a na kojoj je dodjeljeno 23 priznanja pojedincima koji su na različite načine doprinjeli potvrđivanju našeg bibliotečkog informacijskog sistema kod kuće i u inostranstvu. Konferenciju su svojim prisustvom uveličali značajni gosti od kojih posebno ističemo ministricu za visoko školstvo, nauku i tehnologiju, Mojcu Kucler Dolinar. Konferencija je sastavni dio projekta COBISS.Net koji, preko različitih ministarstava, potpomaže Vlada Republike Slovenije. Druženje učesnika u okviru konferencije omogućili su sponzori Sinfonika, HP i ProQuest. Konferencija COBISS 2007 je završena i započinju pripreme za konferenciju COBISS 2008. IZUM tome pristupa u duhu riječi koje je na početku ovogodišnje konferencije izgovorio naš direktor, mr. Tomaž Seljak: „Savremena informacijska i komunikacijska tehnologija stvarno nam omogućuje neograničene kontakte na daljinu preko kojih možemo postati znanci, a da bismo postali prijatelji još uvijek se neizostavno moramo pogledati oči u oči.“ (http://home.izum.si/cobiss/konference/konf_2007/default-bh.asp)

Драгица Радетић

Јавно и приватно, међусобно се разликују, супротстављају, прожимају, а понекад и преклапају. Граница између њих није увек видљива, ни чврста и често се помера. Бити јаван значи бити отворен, свима доступан, нескривен, за разлику од приватног чије је одређење супротно.
Метафора да јавност има очи указује на то да јавност све жели и може да види. И док јавности живост даје чуло вида, у окриљу приватности живахнија су друга чула, због чега је у овом простору и већа осетљивост, а са њом и чешћа рањивост, емоције снажније. Ту смо онакви какви заиста јесмо, то је средиште и уточиште нашег живота. Простор сваком појединцу драгоцен. Зато неповредивост овог простора има изузетну важност.

Приватно у јавним библиотекама

И јавно и приватно су историјске категорије. Слободан људски ум који је био идеал ренесансног доба у 18. веку, веку просветитељства, постаје покретачка снага друштва ка његовој демократизацији и остварењу сна о праведности, слободи и једнакости свих. Просветитељска идеја којом се повезује знање и слобода појединца са демократијом друштва оживљава у настанку и развоју модерног, јавног библиотекарства.
Кључне речи које се данас користе у библиотекарству су јавне (народне) библиотеке, јавно знање, јавне услуге… Предност се даје јавном у смислу отворености и слободног приступа свих који јесу или могу бити корисници библиотечких услуга, доступности библиотечке грађе и несметаног протока људи, идеја, информација и знања. У том контексту се говори о јавним библиотема, као установама отвореним за све „без обзира на њихову старосну доб, расу, националност, религију, културу, политичку припадност, физички или други недостатак, род или сексуалну оријентацију, или било који други статус”¹.
Отргнуто од јавности, подручје приватности је постепено заузимало место у историји, друштву, а нарочито у животу појединца. У 19. веку приватност добија важност и признање као никада пре тога. Добија просторни смисао и почиње да се негује као животни стил.
Питање приватности у библиотекарству је етичко питање, тако да став који се односи на заштиту и поштовање приватности корисника садрже етички кодекси савремених библиотека, као и Манифест који је донела IFLA 2002. године, преведен на двадесет језика.
Заштита приватности не односи се само на личне податке корисника него и на поверљивост података о коришћењу извора, односно библиотечке грађе, коришћења Интернета, прихватање разноликости потреба и захтева, уважавање различитости…

Лични подаци корисника

Осећај припадности библиотеци корисник стиче при самом учлањењу. Том приликом даје своје личне податке који се бележе у картотеци и похрањују у компјутеру библиотеке. При томе корисник мора бити сасвим сигуран да дати подаци неће бити употребљени ни у једну другу сврху осим за евиденцију и потребе библиотеке.
Осим личних података које пријави сам корисник (име и презиме, занимање, године старости, адреса и телефон), захваљујући сталним контактима и комуникацији са корисником, библиотекару су доступне и друге информације: од које године је корисник члан библиотеке, који су му омиљени аутори, жанр, који су му критеријуми за одабир књига, да ли је одговоран у поштовању рока за враћање позајмљене грађе. Прикупљене информације о кориснику чине његову кратку биографију која може бити корисна библиотекару за брже и успешније пружање корисничких услуга. Тако библиотекар и сам постаје корисник прибављених података, а корисници на овај начин индиректно учествују и доприносе раду библиотеке.

Поверљивост о коришћењу грађе и коришћењу Интернета

Људи читају из различитих побуда: из потребе, забаве или доколице, због образовања, добре информисаности, личног развоја или слободног времена. Има оних који читају свуда, у аутобусу, у парку, на плажи, у чекаоницама. Свако ко је икада читао негде на јавном месту вероватно није могао побећи очима неизбежног радозналца који вири у оно што он чита, било да је то књига, новине, часопис или нешто друго. То углавном нервира читаоца, утолико више ако није у прилици да умакне туђим очима.
А зашто људи воле да знају шта други читају? Ако је веровати реченици: „Реци ми шта читаш , рећи ћу ти ко си”, тачан одговор је, из потребе да се други боље упозна, да се завири у унутрашњи простор друге личности како би се о њему открило више од очигледног.
За разлику од нечитача, који заиста не читају, али се показују са књигом јер желе да оставе позитиван утисак на друге користећи књигу као залог своје памети и високоумља, за праве и страствене читаче читање је део њихове приватности.
„Читање је једна од саставних навика појединачне интимности којом се читатељ упућује себи сопственим мислима и осећањима, у самоћи и тајности”, истиче француски историчар Филип Аријес, зачетник писања историје приватног живота.²
Позајмљивање библиотечке грађе искључује доношење суда о томе, недобронамерно коментарисање или недопустив подсмех библиотекара. То би више говорило о неуљудности и недостатку професионализма библиотекара него о кориснику и његовом недостатку укуса.
Подаци о позајмљеној библиотечкој грађи, уколико се дуже чувају у евиденцији библиотеке, могу се користити само у циљу бољег познавања потреба и интресовања корисника, а самим тим и ефикаснијег пружања услуга.
У библиотеци, месту сусрета различитих интересовања и укуса, неопходна је поверљивост о томе шта ко чита, као и о коришћењу, претраживању и одабиру информација са Интернета. Поверљивост води ка узајамном поверењу између корисника и библиотекара.

Уважавање различитости

Индивидуалне разлике међу корисницима у погледу година, занимања, интересовања, способности, културне разноликости, личних особина или пак изгледа, не смеју утицати на појаву пристрасности код библиотекара, која свакако неће остати непримећена од стране других корисника.
Да би се код корисника који уопште није, или није довољно упознат са радом на компјутеру, превладао осећај непријатности због незнања, библиотекар мора показати добру вољу, стрпљење и несебичност у помагању, без обзира на старосну доб или индивидуалну способност учења корисника.
За посебне групе корисника као што су припадници језичких мањина или особе са оштећеним видом или слухом, библиотекари би морали бити додатно обучени, а библиотеци је потребна и посебна опрема за њихово осамостаљивање у тражењу потребних информација. На жалост, већина библиотека у Србији још увек није у могућности да пружи одговарајуће услуге људима са посебним потребама. Утолико више је потребно да библиотечко особље покаже спремност да разуме захтев корисника, и покуша да га, ако не у потпуности, бар делимично испуни или га упути на друге изворе информација или друге установе.
Наплаћивање услуга као што је учлањење, фотокопирање, скенирање, или наплата казне за дуже задржавање књиге, такође може да направи разлику међу корисницима с обзиром на њихову различиту платежну способност. Према Манифесту IFLA-е услуге јавне библиотеке су у начелу бесплатне. Али, пружање библиотечких услуга без новчане надокнаде, могуће је за сада само у развијеним земљама. У нашој земљи ове услуге нису бесплатне. Међутим, да не би мање платежна способност корисника умањила могућност приступа библиотеци и ограничила доступност грађи, цене услуга никако не смеју бити високе. Корисник мора бити упознат са важећим ценовником, а при наплаћивању не сме бити оштећен.

Етичка дилема

Све масовније коришћење Интернета у библиотекама, као последица појаве електронских публикација и ширења електронских мрежа мач је са две оштрице. С једне стране је право сваког човека на слободу информисања и лични избор, а са друге неопходност да се друштво заштити од социјално неприхватљивих садржаја, као што су заговарање расне, верске или сваке друге мржње, насиља, кримогеног понашања, порнографије…
По питању ограничавања штетних садржаја и информација на Интернету мишљења у библиотечким круговима су различита, од заговорника да није допустиво никакво ограничење и цензура до истицања неопходности заштите и друштва и појединаца, посебно деце и младих, од могућих негативних утицаја Интернета.
Овим питањем се бави и IFLA- ин Интернет Манифест: „Поредбројних вредних информационих извора доступних на Интернету, постоје и они који су нетачни, непријатни, увредљиви, као и они који могу да доведу до заблуде. Библиотекари треба да обезбеде информације и друге ресурсе библиотечким корисницима, како би их подучили најефикаснијем и најделотворнијем коришћењу Интернета и електронских информација. Они морају активно да промовишу и олакшавају одговоран приступ квалитетним мрежама информација за све своје кориснике, укључући и децу и младе.”³
Иако се контрола информација коси са основним библиотечким принципом о неограниченом приступу информацијама, библиотекари би код корисника морали развијати свест о проблему поузданости и веродостојности информација, као и њиховој етичкој вредности.
Будућности остаје да се реши питање информационе безбедности савременог друштва и појединца, за сада је то још увек етичка дилема.

Од информације до комуникације

У пракси се показало да се дугогодишњи корисници вежу за библиотеку, као себи присно место, на које не долазе само због потребне књиге или информације, него и због разговора. Понекад је то потреба да се нађе пажљиви слушалац, те се библиотекар нађе у ситуацији да слуша исповест о здравственим, породичним или и другим личним проблемима. Понекад се од библиотекара очекује и савет у вези са тим проблемима. Тада комуникација прелази у неформалну, граница између приватног и онога што то није – осцилира, помера се. Тада је библиотекару потребно доста вештине да комуникацију сведе на званично прихватљивију форму, да кориснику дискретно стави до знања да су то проблеми приватне природе и да он нема право да учествује у њиховом решавању, а истовремено да покаже одређену дозу људскости и осетљивости за другога, како не би повредио корисника. Подразумева се да је сазнање о приватном животу корисника личне и поверљиве природе, што библиотекара обавезује на дискрецију.

Приватан доживљај библиотеке

Успешност рада јавне (а и сваке друге) библиотеке, мери се степеном задовољења корисничких потреба, израженим кроз библиотечку статистику. Тако је библиотека успешнија што има већи број корисника, већи број коришћених књига, односно већи обрт књижног фонда. Оно што се не може изразити бројкама, а и те како је важно, кад је реч о мотиву корисника за поновни или редован долазак у библиотеку, то је његов лични доживљај библиотеке, и себе у њој.
За успешан рад савремене јавне библиоте потребан је одговарајући и уређен простор, богат и актуелан књижни фонд, квалитетна електронска опрема, стручан и професионалан библиотечки кадар, али све то не сме бити лишено људске димензије.
Дакле, приватан осећај корисника, осећај опште пријатности или нелагоде може утицати на збирне цифре којима се исказује успех рада библиотеке. Зато треба имати на уму да крајњи циљ успешне библиотеке нису бројке, које се могу и лажирати, него задовољан корисник. А да би корисник био сасвим задовољан, потребно је да при изласку из библиотеке има не само тражену информацију или књигу, него и осећај припадности, разумевања, поверења и поштовања.

Напомене:
1 IFLA – Инернет Манифест. 2 Историја приватног живота, стр. 136. 3 IFLA – Инернет Манифест. Литерату ра: 1. IFLA – Инернет Манифест, Глазгов, 2002.
2. Филип, Аријес, Историја приватног живота, Т.
3, Clio, Београд, 2002. 3. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2003.

Драгица Радетић

Одређење библиотеке као храма или капије знања припада прошлости.
Захваљујући новим технологијама,
новим културолошким и економским потребама корисника, врата „храма” су отворена споља. На отвореним вратима био је неминован сусрет старог и новог, старовремског библиотекара и савременог корисника.
Успостављање комуникације међу њима и међусобно разумевање захтевало
је прихватање споља долазећих промена и измене у унутрашњем реду, поретку и обављању библиотечке делатности.
Не први пута, теорија је устукнула
пред праксом.
Према теорији, библиотечка делатност
обухвата набавку, обраду,
чување и коришћење књижне и некњижне грађе. А етимолошко значење
библиотека указује на место на коме се чувају књиге (biblion – књиге,
theke – спремиште). Дакле, теорија предност даје носиоцима информације
(књизи, часопису, рукопису, музикалији…)
у односу на саму информацију,
као садржају који се преноси.
Међутим, пракса показује да савремени
корисник трагајући за одговором
на питање о одређеном догађају,
личности, предмету или појави,
у библиотеку све чешће долази по информацију. Потребе за информацијом,
у било ком облику, писаном, усменом, аудио-визуелном, све више расту.
У библиотекама су увек постојале значајне, али гломазне, референсне збирке у којима се могао наћи одговор на многа питања корисника. Појавом других извора информација, физичких
и дигиталних, те збирке, као део културне баштине, нису изгубиле на значају, али се приступ информацијама
променио; информације су постале
доступне свима, лакше се складиште
и брже претражују. Са новим технологијама информација је ослобођена
и бивши монопол над информацијама
је укинут. Монополски приступ
информацијама који је контролисао
знање и давао предност једнима
у односу на друге, некада присутан
у скоро свим областима људске делатности, захваљујући новим технологијама,
данас је превазиђен.
Информационе технологије, а посебно
Интернет, постали су део наше свакодневице. Према новијим подацима,
данас Интернет користи преко милијарду људи. Интернет обликује свет у коме живимо и формира наш поглед на свет.
Сви желе бити информисани, јер бити ИНформисан, значи бити у тренду.
Ипак, важно је имати на уму, да Интернет пружа информацију, али не даје и истинско знање, зато је имати приступ Интернету и бити компјутерски
писмен, неопходно, али не и довољно. Давно пре, старогрчки мислилац
Есхил изговорио је нешто што и савременом човеку може бити наук: „Мудар је онај који зна нешто корисно,
а не онај који зна све”. Да би се разумео
смисао неке информације потребна
је одређена стручност и знање, као кључ за њено дешифровање.
О информацији, њеном преносу и примени, смислу и корисности, као и о односу информације и знања, тек ће говорити млада наука о информацијама
и нови стручњаци, информатичари.
Њихово знање биће потребно
и у библиотекарству, музеологији, документалистици, новинарству и другим дисциплинама које су се до сада бавиле информацијом на један другачији начин.
У протекле две деценије информатика
улази у библиотеке, додуше споро
и поступно, али у циљу задовољавања
све сложенијих захтева корисника.
Информатизују се библиотечки
каталози и каталошки опис књиге,
класификују подаци, формирају софтверске базе података, програмски
се креирају библиографије и цитатне
базе и израчунава библиотечка статистика. Наравно, појавом Интернета
као средства које омогућава кориснику
приступ информацији изван
библиотеке, улога библиотека се не умањује, али се мења.
Добро обавештени корисник у библиотеку
све чешће долази због консултације,
да би физички приступио документу као носиоцу информације или потражио нешто више од онога што му је било на располагању претражујући
по Интернету…
Улога библиотеке у скорој будућности
може бити изузетно значајна
ако се узме у обзир да тржиште
информација све више почиње трговати информацијама, да ће све мање бити бесплатних onlajn приступа,
да се морају поштовати закони о забрани издавачког копирајта и коришћења
оргиналних радова и резултата
истраживања у различите сврхе, без одобрења аутора. Библиотека у овим случајевима може имати незамењиву
улогу посредника.
Али, улога библиотека се не би могла
мењати без свести библиотекара о неопходности тих промена. Упркос
томе што се промене бојажљиво прихватају, што постоји степен неповерења
према новом као непознатом,
библиотекари све више увиђају њихову неминовност. Промене се заснивају
на учењу. Да би успешно могли
одговорити захтевима новог, информатичког
доба, односно захтевима
својих корисника, библиотекари и сами морају бити информатички образовани. Стручно усавршавање библиотекара подразумева не само континуирано учење него и промене професионалног понашања. Библиотекар
постаје професија коју обликује будућност.
Литература:
1. Ив-Франсоа Ле Коадик, Наука о информацијама,
Clio, Београд 2005.

Драгица Радетић

Анализа читаности стручне литературе показује да је три године узастопно популарна психологија на првом месту, односно да књигама из примењене психологије и психотерапије корисници дају предност у односу на остале стручне књиге.
Примамљиви наслови за кориснике могу се поделити у три групе:
-наслови у форми питања привлаче кориснике који, и сами упитани, трагају за конкретним одговорима: Како сачувати живце, Како стећи самопоуздање, Конфликти и шта с њима, Како заборавити бриге и наћи задовољство у животу, Како волети непрестано…
наслови који се директно обраћају кориснику дефинисаним ставом: Живот је стрес, Моћ позитивног мишљења / живљења, Моћ је у Вама, Дружење с људима је забавно, Вођа у Вама…
наслови који обећавају кориснику аналитички приступ и објашњење одређених психичких стања и емоционалних поремећаја: Неуротичне појаве нашег времена, Неуроза као изазов, Тумачење неуроза, Љубав и бол, Емоционална интелигенција…
Аутори су психолози или психотерапеути, који стручно мишљење у књигама поткрепљују низом примера из своје психотерапеутске праксе, и исказују га језиком разумљивим за широки круг читалаца. Велико занимање за ову врсту литературе не чуди ако се узме у обзир да данашњи човек, суочен са мноштвом проблема почев од финансијских брига, неизвесности на послу, несигурности у друштву, неслоге у породици, тражи најбољи и најлакши начин да се са њима избори. Хронично стање забринутости, дуготрајне узнемирености и незадовољства може да доведе до озбиљних психичких сметњи и да буде опасно по здравље.
Колико књиге могу да помогну да би се то избегло, потражили смо одговор од стручњака на Одељењу психијатрије у борском Дому здравља. Др Силвана Крнета, спец. психијатар, иако заиста презаузета, била је вољна да одвоји мало времена за борску библиотеку.
По мишљењу др Крнета, књига може помоћи у зависности од тога у којој мери је читаоцу нарушена психичка равнотежа. Свакако да код тежих обољења и озбиљних психијатријских дијагноза као што су психотична обољења шизофреног спектра, тежа неуротична и депресивна стања захтевају лекарски надзор и медикаментно лечење. Код ових болесника, нажалост, смањене су менталне способности, слабо је памћење, недостаје концентрација, присутна је збуњеност и осећај изгубљености. Ови болесници нису у стању да читају.
Међутим, пацијенти са блажим психичким сметњама, обичним неурозама и анксиозно-депресивним стањима пролазног карактера, могу да читају и да правилно разумеју текст. Описивање различитих психичких стања и ситуација кроз примере, читаоца може да охрабри јер увиђа да се осим њега и други суочавају са сличним проблемима. То га истовремено подстиче да читањем открива начине за решавање личних проблема.
На ментално здравље данашњег човека делује много спољашњих фактора, али начин живота има изузетан утицај. Лоше навике као што је коришћење дрога и прекомерних количина алкохола и таблета, као и неквалитетно коришћење слободног времена, чиниоци су који врло неповољно утичу на психу човека.
Пратећи социјални проблеми као што су незапосленост, сиромаштво и криминал, посебно код младих људи изазивају осећај безнадежности, губитак смисла живота и стање досаде и отупелости. Ову појаву Владета Јеротић назива „егзистенцијални вакуум”, а оне које преплави овај тежак осећај бесмисла „духовним бескућницима.”¹ За излазак из овакве психичке кризе В. Јеротић прихвата идеју бечког психијатра Виктора Франкла о вољи за смислом, тачније буђење те воље, као основном покретачу људске делатности. Према тој идеји и криза може допринети појави воље за смислом, уколико се тежи да се она превазиђе. Веома је важан став према кризи.
Др Силвана Крнета истиче да сви ми имамо проблеме, али различит је наш однос према тим проблемима. Различите емоције беса, туге и забринутости осликавају наша дневна расположења која су својствена сваком човеку. Али, уколико су ове емоције дуготрајне и интензивне, оне прерастају у неконтролисани бес, депресију и хроничну анксиозност и тада се нарушава психичка стабилност човека.
Природа је здравом човеку даровала равнотежу духа, која је данас постала врло нестабилна и променљива под утицајем различитих спољашњих фактора. Циљ терапије није да се потисну емоције, него да се постигне равнотежа.
Када је реч о књизи као психотерапији, интересантно је поменути да су „стари Египћани, по савету лекара, гутали папирусе на којима је била исписана поезија. Веровало се да речи лече. Била је то заблуда која се провлачи до данашњих дана. Речи не лече, речи убијају. Емоције лече.”²
Препознавање сопствених емоција као самосвест, управљање њима и њихово усмеравање ка корисној или креативној активности, разумевање емоција код других и саосећање са њима, помажу да успешно одржавамо међусобне односе са средином у којој живимо и радимо.
Емоције су саставни део људског бића и њихово испољавање је израз односа тог бића према свету који га окружује. Емоције, мишљење и интуиција чине основне психичке функције и подједнако су важне у животу сваког нормалног човека. Осећајна функција је делимично урођена и условљена наслеђеним темпераментом, али искуство нам омогућава да овладавамо екстремним емоцијама које могу да буду сувише интензивне и дуготрајне, непријатне и за нас и за друге. Ако нису у складу са датим околностима, ако су необуздане и претеране, емоције постају штетне, патолошке. Такође, ако се потискују, доводе до емоционалног поремећаја. Дакле, није их потребно потискивати, али их је потребно контолисати.
Основа емоционалног здравља је управо у контроли негативних емоција. Зато је потребно да их препознамо и код себе и код других у тренутку када се испољавају, да бисмо могли да се изборимо са њима, да управљамо њима. То је способност која се учи. То је „емоционална писменост”, како ову вештину назива Данијел Големан.³ Описмењавање и подучавање овој емоционалној вештини потребно је још у дечијем узрасту, када се развија емоционална зрелост и стиче емоционална интелигенција.
Нажалост, без емоционалне нема ни социјалне интелигенције. Данас је свуда присутно превише негативних емоција као што су љутња, страх, туга, завист, љубомора… Емоције све више постају деструктивне и све је већи број агресивних појединаца. Нажалост, и у породици, у којој би човек морао имати сигурно и мирно уточиште, често је присутан тзв. „синдром заплетених рогова”. Све то ремети међуљудске односе и подрива психичку стабилност данашњег човека.
Др Крнета је изнела занимљив податак да од десет пацијената који јој се обрате за помоћ, седам се јавља због поремећених односа у породици, на послу… У већини таквих случајева није неопходна помоћ психијатра, било би довољно саветовалиште са стручњацима из различитих области за брачна, социјална или правна питања, које у Бору нажалост не постоји.
Мото за добре односе међу људима може бити универзална поука да се понашамо према другима онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Јер, добри односи са другима уз друге вредности као што су љубав, породица и рад, свакако чине живот достојан човека.
Данас је све теже одредити границу између нормалности и ненормалности. У вези са овим питањем др Крнета је одговорила да се нормалним човеком може сматрати онај који уме да ради и да воли. То је одређење нормалности које је прихваћено у психијатрији, а заснива се на ставу Сигмунда Фројда према коме су „љубав и рад сродна умећа која обележавају пуну зрелост ”.
Да би се сачувао здрав психички живот, по мишљењу стручњака, постоји низ физичких и менталних активности, које помажу да се ослободимо неуроза, забринутости, страха, немира… Почев од спорта, разне врсте забава, гледања телевизије, читања, вере у Бога, дружења са пријатељима – све оно што човек воли може да му поправља расположење.
Појава великог броја књига из тзв. популарне психологије на тржишту књига вероватно има и комерцијални ефекат, али сигурно је да је и потражња за оваквим књигама повећана, јер стручни савети могу да помогну у решавању многих животних проблема. Не усуђује се свако да се јави психијатру за помоћ из разних разлога, најчешће због сопствених предрасуда или због неразумевања околине.
Разговор са др Силваном Крнетом, иако се више заснивао на тумачењу психичких проблема савременог човека, на њиховој условљености и испољавању, указао је на значај превентиве у очувању психичког здравља, првенствено на потребу да својим понашањем и стилом живљења не угрожавамо здравље, да се одрекнемо лоших навика и покушамо да структуирамо своје слободно време ради сопственог духовног раста и развоја.
Коришћење слободног времена уз књигу и читање уопште, не само стручних књига, помаже читаоцу да квалитетно располаже својим временом, да стиче знања из различитих области и да их примењује, а пре свега да усваја етичке и естетичке вредности. У том смислу књига је помоћ за здравији и срећнији живот.
Љубитељи књиге рекли би да је књига више од тога, да није само учитељ и друг него да има моћ. Један од највећих књигољубаца, Драгутин Фуруновић писао је о књизи као о животној сапутници, с љубављу: „Упознао сам је и заволео једног давног дана када вино младости испијах мучно и радосно, и када сан и јава, збратимљени, вековаше у мени, не знајући да ништа није наше осим варке за коју ћу се и ја, као и сви остали, чврсто држати све до издиханија мојега. Иако њене тајне тада не спознах, а спознати их никада и нећу, осећао сам да ће увек бити уз мене, на вратима моје судбине – дарујући ми свој кључ којим се отварају двери човекова срца, духа и разума. Јер књига је кључ за човеково срце, и вечно озарење, и све љубави које сједињују човека са Богом и човека са човеком. Књига која је одувек горела у мени, бивајући срце свега и лепота свега, понајвише мог радозналог духа који чезнуше за свакојаким мудростима, истинама и порукама, увек и вазда бивајући „свемогућа свемоћ”.4
Да би се „отвориле двери човекова срца, духа и разума” и разумела људска природа није лак посао. Када бисмо успели само да одшкринемо врата иза којих се крије тајанствени духовни свет човека, разумели бисмо боље и себе и друге, а психијатри би имали мање посла.
НАПОМЕНЕ:
1 Владета Јеротић, Неуротичне појаве нашег времена, Београд, 2004.
2 Јездимир Здравковић, Тумачење неуроза, Ниш, 2003.
3 Данијел Големан, Емоционална интелигенција, Београд, 2002.
4 Драгутин Фуруновић, Историја и естетика књиге. Књ. 1, Београд, 1999.

Драгица Радетић

Захваљујући пројекту Bibliodyssey 2003–2006. остварена је размена књига међу библиотекама из Хрватске и Србије и Црне Горе. Границе између ове две (три) земље прелазиле су књиге без застоја и тешкоћа под окриљем програма Прекограничне књиге.
Уз добру организацију и обострану вољу за сарадњу обезбеђени су сви предуслови за остварење програма, тако да успех није изостао. О техничком делу размене бринуо је Bookbridge, који је имао улогу центра за дистрибуцију књига и посредника у пружању информација свим заинтересованима о условима и начину наручивања, као и о одабиру жељених наслова. Наслови књига су бирани из унапред достављених каталога у складу са потребама библиотека.
До краја 2005. године двадесет матичних библиотека из Србије и Црне Горе приновило је своје фондове са укупно 1 186 књига (894 наслова) хрватских издавача. Из Хрватске је седамнаест библиотека учествовало у програму и на овај начин обезбедило својим корисницима 1 352 књиге (1093 наслова) од 211 издавача из Србије и Црне Горе.
Борска библиотека је у оквиру програма размене добила 79 нових наслова. Бирани су наслови који могу бити вредни пажње наших корисника од хрватских аутора или страна дела која до сада нису била преведена на српски језик. Стручно одељење посебно се може похвалити пристиглим новим насловима из различитих научних области, као и из уметности.
Долазак ових књига на одељења изазвао је различито интересовање корисника, почев од оних који су показали посебно занимање, до оних који упркос препоруци библиотекара нису били заинтересовани. Међу њима није мали број средњошколаца који су тврдили да им хрватска терминологија представља тешкоће у разумевању текста. С обзиром на то да је ова генерација стасавала у време распада заједничке земље, а са њом и заједничког језика, њихова тврдња је разумљива.
Међутим, повод за писање овог текста дали су припадници старије генерације, који су у не тако давној прошлости говорили српскохрватским језиком, чији разлози за неприхватање хрватских књига нису терминолошке, него би се пре могло рећи идеолошке и емотивне природе.
Растакање српскохрватског језика неодољиво подсећа на причу о Вавилонској кули, када су људи говорили истим језиком и несметано се споразумевали све док се нису осилили и због своје гордости изазвали бес божији, те им он помеша језике, да не разумеју једни друге. Нестанак разумевања у Вавилону беше „казна за колективан грех”. По свом узрочно-последичном догађању прича о настанку и нестанку српскохрватског језика личи на причу о Вавилонској кули, с тим да њу не бележи легенда него историја.
Историја језика неодвојива је од друштвених и политичких збивања, те ћемо се укратко подсетити на историјске догађаје који су довели до појаве заједничког језика Срба и Хрвата. Илирски покрет (1830–1850), са идејом о јужнословенском народном и језичком јединству, био је основа за склапање Књижевно-језичког договора у Бечу 1850. године. Бечки договор је почетак хрватског и српског језичког обједињавања. Новоштокавски дијалекат одабран је као основа за заједнички језик. Хрвати су преузели вуковски модел српског књижевног језика са свим граматичким и лексичким својствима, а из постојећих језичких двојстава одабрали су латиницу и ијекавицу.
За сложени назив језика, српскохрватски, сматра се да је највише заслужан Дубровчанин Перо Будмани, Србин католик, који је први употребио овај назив у једном стручном спису 1867. године.¹ Са уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, у Краљевини СХС српскохрватски језик се званично признаје и у службеној употреби је све до 1941.
Поновно исказивање државне воље за уједињење 1945. године, одразило се и на шире књижевно и језичко обједињавање. Од укупно шест југословенских република четири су припадале српскохрватском језичком подручју.
Захваљујући Новосадском договору склопљеном 1954. године, истојезичне републике су добиле заједички правопис 1960. године у издању Матице српске и Матице хрватске. Правопис је уважавао постојеће језичке и изражајне одлике и српског и хрватског. Тако је правопис у Новом Саду објављен ћирилицом и екавски, а у Загребу латиницом и ијекавски. Рад двеју матица на заједничком речнику почео је 1967. године. Од планираних шест књига, Хрвати су објавили две књиге, док је у Србији завршено издање Речника 1976. године. Заједничка нормативна граматика није никада објављена.
Иако се Новосадски договор заснивао на жељама да се српскохрватски и даље развија као један језик, његов развој је кренуо различитим развојним правцима, који су били одређени спољашњим, првенствено политичким чиниоцима. Мада у лингвистичком смислу један, српскохрватски није био јединствен језик. Разједињавао се по територијално-националном принципу; разликовао се и у називању и нормирању као српскохрватски, хрватскосрпски, српски или хрватски. Заједничко, двочлано име језика симболизовало је државну и политичку целовитост и исказивало жељу за очувањем кутурног јединства и идентитета. Засебна и једночлана национална имена истицала су разлике и указивала на тежњу за одвајањем.
Под утицајем политичких, а касније и ратних антагонизама, „међунационални језички чвор се расплео”.² Језик као симбол националног идентитета званично је потврђен у уставним и законским документима бивших југословенских република. На светској листи словенских језика 1994. године су се појавили одвојени називи „српски” и „хрватски”. И међународно библиотечко-документацијско удружење (FID) унело је у систем Универзалне децималне класификације различите ознаке за два изворна конституента српскохрватског. Са потписивањем Дејтонског споразума о миру 1995, својеврсно међународно признање добија и „бошњачки језик”.
Са распадом Југославије настале су нове друштвене, политичке, етничке, културне и лингвистичке прилике. Засебно именовани политички наследници бившег српскохрватског имају нову улогу засебних националних стандарда. Да би се што више разликовали, средства јавног информисања, као основни извор промена, у свакодневни говор уносе „националне маркере”.³
Заједничка генетска основа и израстање српскохрватског из српског, утицало је да српски језик, изузев већег прихватања англицизама, не трпи значајније промене и не нарушава континуитет у развојном смислу. Хрватски језик доживљава радикалније измене, вештачки се граде кованице, убрзано се замењују „србизми” и интернационализми хрватским архаизмима и регионализмима. Босански уноси оријенталне језичке елементе.
Сличну појаву разграђивања једног заједничког језичког стандарда на три, а са одвајањем Црне Горе можда и на четири одвојена језика, није до сада забележила лингвистичка историја. Разумљиво је да језик има свој еволутивни развој и да се мења због многих спољашњих фактора. Миграције становништва, међуетнички односи, сусрети различитих култура и њихово прожимање, различити видови комуникације, од којих су данас најзаступљенији електронски медији, свакако да утичу на непрекидне промене у језику. У највећој мери промене су лексичке природе, док је граматичка и гласовна структура језика мање подложна променама. То је случај и са српскохрватским језиком. Истицање разлика у одељеним варијантама некадашњег заједничког језика најизраженије је у домену лексике. Али, ако се узме у обзир да је граматика биће, срж једног језика, њихова подељеност у линг вистичком смислу остаће још дуго ван утицаја политичких и идеолошких актера. Упркос политичким чиниоцима који су највише допринели разним, па и језичким деобама, језик и даље остаје основно средство комуникације.
Вишејезичност која је карактеристична за скоро све европске земље, осим Исланда и Португалије, постаје одлика и простора бивше Југославије. Вишејезичност подразумева паралелну употребу више језика у једној друштвеној заједници и право на међусобне разлике које су израз националног и регионалног. На жалост, у међуетничким и вишејезичним срединама неретка је појава језичког национализма који се исказује кроз нетрпељивост и агресију према другим језицима. Али, истовремено у таквим срединама могућа је и већа ширина духа уколико постоји спремност да се прихвати другачије и различито. На питање шта је етика интелектуалца, француски мислилац 20. века Мишел Фуко даје одговор: „Бити стално способан да се отргнеш од самог себе.”
У томе смислу може се рећи да је сваки прави интелектуалац вишејезичан. Његове духовне потребе, жеља за знањем и информацијом, нису омеђене географским и административно-политичким границама, нити језичким баријерама. А све док су библиотеке одређене сврхом којој служе – задовољавању духовних потреба људи, оне ће учествовати у несметаном протоку знања и идеја и омогућавати слободно струјање људског духа.
Зато Народна библиотека Бор поздравља акцију размене књига међу хрватским, српским и црногорским библиотекама и захваљује свима који су помогли у њеној реализацији. Захваљујући програму Прекограничне књиге, поново су се на библиотечким полицама нашле књиге издавача из суседства, уз већ постојећи књижни фонд створен у минулим деценијама, који чини део заједничке културне ризнице.
Није пресудно на којем језику су писане књиге, важан је смисао написаног. Подсетимо се како је то лепо рекао наш књижевник Иво Андрић, у својој беседи 1961. године када је примао Нобелову награду: „Свак сноси моралну одговорност за оно што прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечности.”
НАПОМЕНЕ:
¹ Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
² Српски језик на крају века, Београд, 1996.
³ Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Српски језик на крају века, редактор Милорад Радовановић, Београд, 1996.
2. Бранислав Брборић, О језичком расколу: социолингвистички огледи. 1, Београд, Нови Сад, 2000.
3. Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
4. Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.

Драгица Радетић

Геолошка прошлост Бора и околине одликује се изразитим гибањем и преобликовањем земље. Зато је рељеф борског подручја различит по типу, начину и времену постанка. Као последица прадавног вулканског процеса овде су настале три појаве: рудна лежишта, вулканске купе и извори термоминералних вода.
Осим Брестовачке бање, у тимочко-еруптивној области постоје термоминерални извори још четири бање: Гамзиградске, Николичевске, Шарбановачке и Сумраковачке бање. Термалне воде Брестовачке бање потичу из средишње тектонске зоне. Кроз пукотине земље избијају на површину из дубинског разлома вулканских стена, у правцу раседне линије исток–запад.
Брестовачка бања, чије је име изведено од оближњег села Брестовац, налази се на десет километара југозападно од Бора.¹ Смештена је на обалама речице Пујице, која се испод бање састаје са Црновршком реком, те заједно чине Бањску реку. У долини ових река, на надморској висини од 385 m бања заузима повољан положај у односу на купасто узвишење високо 770 m Тилва Њагру које има „идеалну форму правог вулкана са симетричним странама и бочном паразитском купом Тилва Мика, висине 625 m”. Ова два брда су прави природни феномен, јер су најбоље очуване форме вулканског рељефа у тимочкој еруптивној области.
Од бањске долине до врха узвишења, серпентински путељци кроз шуму воде радознале шетаче до величанственог видиковца. Ушушкана крошњама букве и храста, заштићена од ветрова и прашине, у измаглици која се диже над рекама, обојена бојама годишњег доба, бања је слика живе природе која задржава поглед и умирује дух посматрача.
Планински рељеф, очаравајућа природа, пријатна клима, а поврх свега извори топле воде одувек су чинили ово место посебно привлачним. Иначе, места на којима се јавља вода из топле утробе Земље, од давнина народ сматра култним местима. Са побожношћу их посећују изнемогли и болесни, а воду користе са вером у исцељујућу моћ природе. Купање на местима где топла вода струји директно из земље добија у народу дубљи смисао од обичног телесног прања. Такво купање „апсорбује снагу воде, земље и растиња, а истовремено одстрањује талоге умора и истрошености, задовољава потребу за опуштањем, сигурношћу, нежношћу и враћању изворишту.”²
Воде Брестовачке бање су највероватније користили још стари Римљани који су знали да цене ужитак купања у термама. Ако се има у виду да су боравили овде због рударења, о чему има трагова, сигурно да им богаство топлих извора није било непознато. Турци су обилато користили бањске изворе, и због њих овде градили амаме. Боравили су у бањи не само због лечења, него и због одмора. Дуго после одласка Турака из ових крајева, о њиховом боравку и градњи у бањи сведочиле су „рушевине некадашњих танких кула и теферич чардака”.³
Турци су отпочели колонизацију Црноречке области средином 15. века. Тада се први пут у писаним изворима помиње Брестовачка бања. У турским дефтерима, књигама које су вођене због државних дажбина, према попису Видинског санџака 1466. године бања је уписана под именом Село Бањица, „у тимару Дурсуна сина Девлетхина са пет породица и приходом од 450 акчи.”4
Овај део Источне Србије припадао је Видинском пашалуку све до 1833. године када је Црноречка нахија припојена Кнежевини Србији. Одмах након ослобођења, бању посећује кнегиња Љубица са девером Јевремом. Домаћин им је био капетан Зајечарског среза, Милутин Петровић Ера, брат Хајдук-Вељка. Година посете и имена важних гостију била су забележена руком вештог клесара у камену плочу „над главним кладенцем”. „Љубичин камен” је о овој посети сведочио све до почетка 70. година 20. века. Због наноса реке, али још више због људске небриге, нажалост није сачуван, иако је др Милутин Велимировић у свом тексту о Брестовачкој бањи који је објављен у Развитку 1969. године упозоравао на мо гућу судбину Љубичиног камена: „Ако се камен не заштити, за неколико година ће вода и лишај учинити своје и натпис ће се изгубити”. То се и догодило.
Важан догађај у историји Брестовачке бање је први долазак кнеза Милоша Обреновића у Црноречки округ. Његов долазак су пропратиле Новине Србске, августа 1834. године. На путу ка бањи народ га је дочекивао уз песму и игру јер је у њему видео свог ослободиоца од туђинске власти, самовоље турских паша и осионости харачлија. Са одушевљењем, у празничној атмосфери славио је народ долазак „Књаза свога и Господара, Обранитеља свога”.5
Посета Источној Србији имала је политичке разлоге. Било је потребно договорити виђење књаза са видинским Хусеин-пашом. Кнегиња Љубица након што је и сама „употребљавала купељи” са пратњом је из бање отишла у Видин у својеврсну дипломатску мисију, а Милош са сином Михајлом и својом гардом остао је у Брестовачкој бањи, где су, том приликом, боравили четири дана. Врелину августовских дана нису ни осетили у шумском свету бање, у тишини и пријатној хладовини. „Милошу и његовој пратњи биле су обезбеђене све потребе за што угоднији боравак. За ту прилику посебно је допремано вино из Крајине, брашно из Великог Извора, док су се о свему осталом бринули околни кметови.”⁶ Имао је књаз овде све што му срце иште.
Добродошлица са којом је дочекиван, пријатан боравак, а нарочито природно богаство које је могло бити од користи за привреду Србије, утицали су да се Милош Обреновић заинтересује за испитивање лековитости бањских извора.
Прво научно испитивање минералних вода из Кнежевине Србије, међу којима и воде Брестовачке бање, обављено је захваљујући др Карлу Пацеку, који се заузео да се узорци вода пошаљу у Беч на анализу. Хемијску анализу у бечкој лабораторији извршио је 1834. др Хрушауер. Др Пацек је на основу добијених резултата забележио да вода ове бање лечи „разне костобоље по зглавцима, застарели реуматизам, одузете части тела”, а лековита је и за унутрашње органе јер је њено дејство „отварајуће и затварајуће”. Била је то прва индикација за коришћење минералних вода Брестовачке бање.
Следеће, 1835. године, барон Хердер, чувени стручњак из саксонских рудника, на свом путу по Србији, није само процењивао рудно богаство борског подручја, него је записао и податке о брестовачкобањским изворима. Према тим подацима, бања је имала 5 извора са протоком од 12 литара у секунди и температури од 35–39,5 °C. Барон истиче лековитост ове воде, како због њене температуре, тако и због „множине у њој растворених лековитих соли.”
Исте године кнегиња Љубица је посетила бању. Болешљивост Милана, старијег сина, и по наследном праву будућег књаза Србије, била је разлог њене поновне посете.7 Из свог новосаграђеног и лепо опремљеног београдског конака, упркос дугом и напорном путовању до бање и слабом бањском смештају, кнегиња је допутовала са своја два малолетна сина, шеснаестогодишњим Миланом и четири године млађим Михајлом.
Од 1835. године Брестовачка бања постаје све популарнија у народу, не само по својој лековитости и лепоти, него и због боравка чланова кнежевске породице у њој. Од ове године бања почиње убрзано да се развија. Све до краја шездесетих година 19. века Брестовачка бања је најпознатија бања у Србији. У том периоду граде се нови објекти и уређују се паркови око бање.
Кнез Милош је 1837. год. за своје потребе, на темељу старе турске зграде, подигао конак са четири собе и кухињом. То је приземна кућа грађена у орјенталном стилу, на благом узвишењу, испод кога протиче речица Пујица. Била је то права кућа за одмор, скромна али пространа за удобан боравак, која је захваљујући вештини градитеља, по свом месту и положају успешно остварила склад са природом. Миран починак књазу могао је да обезбеди умирујући ромор воде из оближњих извора.
Проводио је овде не само тренутке одмора него и уживања, бањајући се у турском купатилу преко пута конака. Амам је мала грађевина квадратног облика наткривена полулоптастим кубетом и звездастим отворима према небу, одакле допире светлост. Обе грађевине имају све одлике турске градње. Захваљујући каснијој рестаурацији и бризи борског Музеја рударства и металургије, обе зграде су сачувале првобитан изглед до данашњих дана.
Крајем тридесетих година 19. века почело се са изградњом и других објеката. Направљене су зграде за болеснике, особље, механа, пекара (лебарница), амбари и коњушнице.
У то време се у земљи дешавају крупне политичке промене. Уставом из 1838. и Законом о Савету из 1839. године кнежева власт се значајно ограничава. Не прихватајући „уставну” владавину, Милош напушта власт и одлази из Србије 1839. Након краћег владања његових синова, Милана и Михајла, уставобранитељи су 1842. довели на власт Карађорђевог сина Александра.
За време владавине Александра Карађорђевића, тачније 1856, у бањи је кнезу сазидан летњиковац, касније назван Кнежев двор. То је складна зграда са приземљем и спратом, једноставних линија, дебелих зидова, зидана под утицајем романске архитектуре. Удаљена тридесетак метара десно од конака и хамама кнеза Милоша, на брежуљкастом терену, има доминирајуће место у бањи. У односу на Милошев конак, по положају који надвисује, по лепоти и стилу градње, Кнежев двор је представљао симбол новог доба које Србију окреће ка Европи и све више је ослобађа турског утицаја.
Међутим, још у време када је прављен Кнежев двор почеле су политичке размирице између Државног савета и кнеза. Узрок једном од спорова била је градња овог здања, које је према тврдњи Савета, кнез подигао „кулуком на државном земљишту”. Као владара без реформаторских способности, уставобранитељи су још тада намеравали да га склоне с власти. То је могло чак да се заврши његовим убиством у бањи, како је планирано 1857. у завери Стефана Стефановића Тенке, да се завера на време није открила. Смењен је мирним путем 1858, када је Светоандрејска скупштина поново на власт довела већ остарелог Милоша Обреновића. У кратком периоду своје друге владавине (1858–1860), Милош је у својој осамдесет и првој години боравио у бањи „тражећи ублажења својих хроничних болова.”8
За развој Брестовачке бање, њено уређење и контролисано лечење болесника, држава је у другој половини 19. века улагала знатна материјална средства. У то време могла је да се сврста међу најпознатије српске бање. Др Линдермајер је 1856. г. поставио детаљне лечилишне индикације и контраиндикације, а бањске воде су се почеле користити уз обавезан лекарски надзор, по чему је ова бања предњачила у односу на остале бање у Србији. Ради праћења температурних промена, метеоролошку станицу добила је 1897. године, одмах после Врњачке и Сокобање.
Епитет „дворска бања” добила је због своје привлачности за припаднике обе српске династије. У њој су градили и Обреновићи и Карађорђевићи. Али не треба занемарити и чињеницу да је у њој изграђена зграда за смештај сиротиње, задужбина Хајдук-Вељковог брата Милутина Петровића, тзв. „сиротињски квартири” у којој се могло бесплатно сместити 35–40 особа. По улагању задужбинара и градњи у добротворне сврхе, Брестовачка бања је била прва у Србији. Један од дародаваца је и зајечарски апотекар Фрањо Вавричек, пријатељ бањског лекара Лазе Илића и велики заљубљеник у бању. Из своје родне Чешке донео је 1903. г. десет хиљада садница четинара за уређење бањске околине. Временом је овај јединствени поклон израстао у горостасну борову шуму која и данас краси прилаз бањи.
Иако још увек неповезана путевима са осталим деловима земље, крајем 19. века посећеност бањи је била изузетно велика. Чувена по води која је „добротворна видарица”9 свим невољницима, а отворена за све без обзира на социјални статус, старост или пол, примала је бања госте не само из Србије, него и из суседних земаља, нарочито из Бугарске.
Популарност бање све више је расла захваљујући текстовима и ауторима који о њој пишу: први српски геолози Милан Ђ. Милићевић и Димитрије Антула, географ Владимир Карић, чувени путописац и историчар уметности Феликс Каниц, бањски лекари Стеван Мачај и Лаза Илић…
Посебно је значајна изванредна монографија о Брестовачкој бањи објављена у Српском архиву за целокупно лекарство 1888. год. Аутор је Стеван Мачај, први бањски лекар.
У Брестовачку бању га је упутило Министарство унутрашњих дела 1871. године када почиње прва бањска сезона. Дужност бањског лекара је обављао петнаест година. Као изврстан лекар и човек европског духа и културе, својим радом је много допринео унапређењу бање.
Монографија Стевана Мачаја о Брестовачкој бањи је драгоцено сведочанство о прошлости бање;садржи сликовит опис изгледа и положаја бање, наводи путеве којима се могло у то време стићи у њу, говори о смештајним условима, купатилима, хемијском саставу воде, клими и вегетацији, о посетиоцима, њиховим болестима и резултатима бањског лечења. Интересантан је опис друштвеног живота за време бањске сезоне од 15. јуна до 15. августа. Живост бањи су давали различити видови забаве за мушкарце – играње томболе, гађање у нишан, карте, лов и риболов, а за жене – сакупљање лековитог биља, посебно кичице и ковиља којих је било у изобиљу по околним шумама и ливадама, и уз песму плетење венаца од ивањског цвећа уочи Ивањдана. Посебно живо и весело је било 10. августа када се славио рођендан краља Милана Обреновића. Пило би се добро неготинско вино и весело играло Краљево оро до касно у ноћ, уз запаљену ватру и ватромет.

Као лекар, и човек „који је својом скромношћу и добротом срца био познат”, др Мачај је стекао велики углед и поверење бањских гостију. У време када је обављао лекарску дужност све собе су биле попуњене, чак се често осећао и недостатак простора за смештај придошлица. Тада је почео и Кнежев двор да се издаје бањским гостима. У конаку где је некада одседао кнез Милош, био је смештен телеграф, пошта, амбуланта и полицијски комесаријат.
Др Мачај се свесрдно заузимао да услови за смештај болесника буду што бољи. Тако је успео да издејствује да се закупнина од станова не шаље у окружну благајну, него да се улаже у одржавање бањских зграда. У свом тексту о бањи изнео је и предлоге како би „посетиоци Брестовачке бање већу угодност могли имати.” Пажљивог читаоца овог текста, који је стар више од сто година, може да задиви актуелност изнетих идеја за бољитак бање. Посебно су занимљиви предлози који се односе на „душевну забаву” у бањи: да се изгради велика сала, „курсалон” за дружење и забаве, сала за гимнастику, куглана и да се рентира библиотека. „Богати смо у минералним водама и купатилима, само се са једном махном живота сретамо, што их неудостојавамо оне пажње који би по природној доброти заслужиле. Не притичемо природи у помоћ, да би и малом људском снагом набавили ону угодност коју напреднији укус уживања нашег столећа изискује”10, писао је др Мачај у 19. веку. Исту мисао бисмо могли изрећи и данас, у 21. веку.
На крају 19. века, др Лаза Илић који је у бањи радио као лекар пуних тридесет година „у интересу народне снаге и народног здравља”, објављује 1897. у Српском архиву текст о бањи. Интересантна је социолошка конотација његовог текста. Његово запажање да бању посећују углавном варошани, трговци, чиновници и занатлије, а да је веома мали број сељака, иако је „у српском народу огроман проценат земљоделаца”, указује на осиромашење села и јачање градова у Србији.
Још пре открића борског рудника, док су трајали истражни радови, у овај крај свраћају стручњаци рударске и геолошке струке, пословни људи и министри, могући инвеститори… Бања им је била место где су могли да одседну и одморе се од дугог пута, без дужег задржавања. Али било је и оних који нису били само у пролазу, него су остајали и по неколико дана. Забележен је боравак Николе Пашића у бањи, првака радикалне странке и министра у Влади, који је лично био заинтересован за Источну Србију као члан „Тимочког синдиката за истраживање и експлоатисање рудних наслага у Тимоку”, друштва које је основао индустријалац Ђорђе Вајферт.
То је период значајних промена у Србији, период уласка страног капитала, снажења привреде и индустрије. Такође период великих политичких промена у земљи – Мајски преврат 1903. године са којим се гаси династија Обреновића и враћају Карађорђевићи.
Откриће борског рудника, догађај од непроцењиве важности за Србију, у потпуности ће променити будућност сиромашног Бор-села, а утицаће и на даљи развој Брестовачке бање. Да би се прецизније одредило место проналаска руде бакра, уз Бор-село се обавезно наводио срез, округ и близина Брестовачке бање. Бања дуго бива одредница за мало Бор-село. „Па чак уочи првог светског рата, да се поближе одреди положај Бора, говорило се да је он код Брестовачке бање, као места боље познатог него што је борски рудник.”¹¹ .
Велика част за бању била је посета краља Петра Првог Карађорђевића, 1905. године. На згради „станови над кадама”, која је 1905. саграђена о трошку Његовог Величанства, и данас стоји плоча као спомен на уваженог дародавца.
Краљева посета је значајна и због тога што је била подстрек да се настави са даљом градњом потребних објеката. Међутим, за градњу на подручју које је премрежено „живим„ водама, потребно је велико знање и умеће градитеља, како се не би нарушила природна хармонија. При градњи „Окружне зграде” 1905, несавесном употребом експлозива, заувек је нестао извор звани „блато”. Тиме је тајанствени подземни свет вода показао да има сопствени живот и да не трпи насилно људско мешање.
Захваљујући железничкој прузи коју је за потребе рудника изградило Француско друштво Борских рудника, од 1912. године у бању се лакше и брже стизало. Упркос овој повољности, за бању настаје тежак период. Уследиће догађаји који ће у тој мери оштетити бању, да ће бити потребно пар деценија да се врати у раније стање. Балкански ратови, избијање Првог светског рата, бугарска окупација, немачка експлоатација рудника, одразиће се изразито неповољно на живот овдашњег живља: појава болести услед сиромаштва и исцрпљености, које чак прерастају у епидемије,¹² оскудица у свим добрима, страдање стоке, пљачкање имовине …
Осим друштвених, бању ће задесити и природна непогода: велика поплава у мају 1915. године. Био је то прави потоп када се небо над бањом отворило и киша лила непрекидно, река бујала док јој корито није постало тесно, а онда је водена бујица рушила све пред собом. Вода из ваздуха састајала се са водом на земљи и удруженом силином рушила мост, пунила зграде и разграђивала их. Након увиђаја, забележено је да су две особе страдале и да је нанета знатна материјална штета. Није само страдало оно што је људском руком направљено, него је замро и живи бањски свет који није могао избећи воденој стихији.
На срећу, природа се, захваљујући своме цикличном развоју, брзо обновила. Међутим, санирање материјалне штете није било ни брзо ни једноставно.
Након завршетка рата 1919. г, Министарство народног здравља је ангажовало чешког архитекту Јанду за израду плана развоја бање у наредних неколико деценија. Међутим, за реализацију овог плана нису обезбеђена средства. Али, нису у питању само материјалне тешкоће. Када је надлежност за бању пренета са Министарства на локалну управу, бања се суочава и са људским немаром. Највећи терет у обнављању бање поднео је доктор Душан Петровић, бањски лекар између два рата. Упркос његовом залагању да се што пре обнови бања, није постојало разумевање од стране локалних власти. Њихова основна преокупација је убрзан развој рудника и борба за што већу производњу бакра. Иако спорији од економског, дешава се и преображај у свести људи, у образовном, моралном и верском погледу.
Једна од важнијих посета бањи у том периоду описана је у Летопису Борске парохије (Завичајно одељење Народне библиотеке Бор). Величанствен дочек је уприличен августа 1929. године у част доласка Епископа тимочког. Црквене песме руског хора разлегале су се бањском долином. Дубоко у шуми застајкивала је шумска дивљач ослушкујући непознате звуке. Окупљени народ је био ганут свечаном литијом и лепом беседом.
Не тако далеко од ове идиличне слике, топионички димњаци без прекида раде. Велика економска криза у свету не погађа француски капитал уложен у борски рудник.
У то време развој бање стагнира. Друге бање у Србији добијају примат. У свој својој красоти, окружена буковим шумама на површини од 90 хектара, које се убрајају у најстарије и највеће у Србији, са изванредном климом и благотворним дејством термалних вода, бања ипак, није имала много посетилаца. Иако су услови боравка у бањи постали бољи са добијањем електричног осветљења и водовода, број посетилаца све до 1935. године није прелазио ниво достигнут још 1903. године.
Други светски рат претвара бању у ратну болницу. Наступају жалосни дани. Пристиже велики број рањеника, већи него што је бања могла да прими, тако да је било несрећника на носилима који су остајали на отвореном. У ратном периоду лечилишна функција бање нарочито долази до изражаја.
Борски рудник даје значајан допринос привреди послератне Југославије. Основни циљ је испуњење планова и интензивирање производње бакра. Све је подређено том циљу. Иако просторно близу, али без унутрашње повезаности, Бор и Брестовачка бања су два паралелна света. Са једне стране Бор обавијен димом и заглушен радом индустријских постројења, у коме се убрзано живи и тихо умире, а са друге стране Брестовачка бања као лука спокоја у којој се из магловитог јутра дан полако буди уз песму потока и цвркут птица.
Упркос богатим туристичким садржајима у широј околини Бора, занемарује се развој туризма као привредне гране. Туризам се углавном схвата као облик друштвене активности и рекреације.
Ипак, од изузетне важности је што је тадашња власт бањске објекте који чувају успомену на „дворску” бању – Конак кнеза Милоша, Турско купатило (хамам) и Кнежев двор – ставила 1949. године под заштиту закона, као објекте од културно-историјског значаја.
У социјалистичкој Југославији бања све више постаје рекреативни и рехабилитациони центар за запослене и инвалиде рада борског рудника. Крајем шездесетих година самостално и плански почиње да ради Бањско-климатско лечилиште „Брестовачка бања” на унапређењу туризма и уређењу постојећих објеката. Старо купатило („станови над кадама”) рестаурирано је 1968. године, а две године касније обновљен је првобитни изглед конака и хамама.
Све већи број Борана преко викенда бежи од топионичког дима и градске буке у бању коју називају „зелена плућа” Бора. Тако бања добија, осим рекреативне, и излетничку функцију. За смештај радника 1958. године изграђено је синдикално одмаралиште „Дом одмора”. Са изградњом бране на Брестовачкој реци, неколико километра уз водно од бање, 1959. је године настало Борско језеро.
Пословне, појединачне и колективне посете и школске екскурзије Бору, које су подразумевале и обилазак околине, утицаће да се седамдесетих година граде нови објекти за прихват гостију у близини Брестовачке бање. Тако се туристима омогућило упознавање околних туристичких знаменитости и природних лепота: Лазареве пећине и Верњикице, омладинског летовалишта Савача, Борског језера, планина Црног врха, Стола и Дубашнице. Према свим овим туристичким вредностима, бања има повољан положај и са њима чини јединствену целину.
У обиласку борске околине туристи нису могли заобићи Брестовачку бању због лепоте којом плени и због занимљиве прошлости о којој сведочи.
Након рестаурације 1970. године у Конаку кнеза Милоша постављена је музејска изложба под називом „Брестовачка бања у доба кнеза Милоша”. У Кнежевом двору била је постављена природњачка збирка састављена од експоната који су пресељени из свог природног станишта у музејски простор.

Својеврсна атракција, посебно за децу, био је и мали зоолошки врт смештен у бањи средином седамдесетих година….
Крајем седамдесетих година направљена су два базена, већи и мањи, у непосредној близини бање. Замисао пројектаната је била да се базени пуне топлом бањском водом, што се убрзо показало неизводљиво. После ове инвестиције коју касније називају промашеном, наступа период од десетак година када се борском излетишту не посвећује довољна пажња. Са смањеном бригом и средствима за одржавање бање, смањује се и број бањских гостију. Због запуштеног и негостољубивог изгледа бање, Борани све ређе у њој проводе викенде.
Неодржавање постојећих објеката узрокује видно урушавање постојећих зграда. Бања препуштена људском немару у то време изазивала је код посетилаца осећај жаљења, посебно због запуштености и пропадања Кнежевог двора.
Тек у другој половини осамдесетих година враћа се живост бањи, када Борани у околини почињу да граде куће и викендице и када ниче стамбено насеље Бањско поље. Доделом стамбених кредита и плацева за индивидуалну градњу, општинске власти подстичу насељавање овог подручја као даље урбано ширења града. Амбициозни су били планови за даљу изградњу бањског насеља, али услед економске кризе која захвата нашу земљу почетком деведесетих година, не долази у потпуности до њиховог остварења.
Значајно је то што је уже подручје Брестовачке бање 1991. године проглашено културним добром, односно просторно културно-историјском целином. У последњој деценији двадесетог века бања као друштвено предузеће бива поверена управи Туристичке организације општине Бор. У том периоду постигнути су запажени резултати. Осим сређивања околине и уређења бањских објеката, изграђен је хотел „Српска круна” и наткривен је мост на Црновршкој реци, на улазу у бању. Са сталним ангажовањем лекара боље је организована медицинска служба. У циљу остварења додатног дохотка започето је флаширање бањске воде и узгајање печурака за продају.
Крајем августа сваке године установљена је и културна манифестација „Дани бање”. Глумачка представа, у којој нагиздани коњи кочијама довозе кнеза Милоша са пратњом, оживљава прошлост бање. Уприличен је културно-уметнички програм са народнм песмама и фолклорним играма, представљају се традиционална народна јела и ручни радови. „Дани бање” чувају сећање на прошлост, традицију и обичаје.
Збивања крајем 20. века у Србији одразила су се и на бању. Сирене за узбуну пред НАТО бомбардовање, надлетање њихових авиона изнад бање и потмуло одјекивање експлозија при бомбардовању појединих погона у Бору, 1999. године деловале су застрашујуће на живи свет бање. Када је престало бомбардовање, грмљавина и севање муња над бањом било је незапамћено, по мишљењу старих људи, као одговор природе на људску силу.
Са политичким променама у Србији настају промене и у економији. Језик економије се обогаћује новим речима, од којих су најчешће коришћене: транзиција, приватизација, тендер, стечај и лицитација.
Због неизмирених обавеза према држави и према запосленом особљу, Друштвено предузеће „Брестовачка бања” је, према Закону о стечајном поступку, од 2001. године у стечају. Од новембра 2003. до јуна 2004. године било је четири пута јавно надметање ради продаје ДП „Брестовачка бања”. Сва имовина овог предузећа, укључујући земљиште и све објекте, изузев објеката који су законом заштићени као културно-историјски споменици, била је на лицитацији по почетној цени од пола милона евра. Бања је продата 4. јуна 2004. године јагодинском предузимачу Браниславу Јовићу по цени која је за 30% нижа од почетне.¹³ Изворишта бањске воде као национално благо нису могла бити продата, него је новом власнику дата концесија за њихово коришћење. Бања је прешла у приватне руке у време када се обележавала 170. годишњица њеног оснивања.
У протеклих стоседамдесет година мењала су се времена, догађаји, људи и идеје. Све промене остављале су трага на бањи. Мењали су се изглед бање, намена објеката, корисници бање и начин лечења. Све ове промене, добре или лоше, биле су последица односа људи према бањи.
Оно што не зависи од човека, то су природне промене бање кроз годишња доба.
Пролеће покрене живот бањске шуме, бања замирише на младу траву, јагорчевину и шумске јагоде.
Мирис липе најави долазак лета, гостију, шетача и пријатних летњих предвечерја. Јесен долази са облачним јутрима, шуморењем лишћа и ноћним ветром.
Секира двросече из шуме дозива зиму. Зимску слику бање замагли дах вулкана из бањских извора који топи околни лед и снег.
Живот природе је у сталном мењању и обнављању.
У тим променама, за обичне посматраче, има нешто тајанствено, скоро чаробно;за уметнике инспиративно, за песничку слику, сликарско платно или ритам песме.
За разлику од промена, непрекидно извирање воде у бањи је симбол постојаности и трајања. Вода као „крв земље”14 има бескрајан ток. Ако је веровати Пол Клоделу који је изрекао мисао да је „вода поглед земље, њена справа за гледање времена”, онда су воде Брестовачке бање виделе њену дугу историју, и гледаће је…
У односу на пролазност и крхкост људских живота, која у бањи посебно долази до изражаја, моћ природе и благотворност воде је несумњива, чак поприма магијски карактер. У изворима бање, као у „бунару жеља”, често се виде остављени новчићи, као земаљски дуг природи. Новчић, као симбол вере у оздрављење, или наде за бољу будућност бање. А од будућности Брестовачке бање може да зависи и будућност Бора.
НАПОМЕНЕ:
1 Зајечар је био географска одредница за Брестовачку бању све до открића Борског рудника.
2 Речник симбола, Београд, 1994.
3 Лаза Илић, „Брестовачка бања”, Тимочанин, бр. 1/26, 1890.
4 Душанка Бојанић, Фрагменти из једног збирног и једног општег пописа Видинског санџака из друге половине 15. века, Београд, 1973.
* Акча (тур.), најситнији турски сребрни новац, вредност 4 акче је 1 грам сребра.
5 Новине Србске, бр. 35, 1834.
6 Томислав Пајић, Драган Ничић, Брестовачка бања у доба кнеза Милоша, Бор, 1970.
7 Нажалост, Милановој болести у то доба није било лека. Болест је напредовала. Умро је од туберкулозе 1939. године, у својој двадесетој години, после само 25 дана кнежевања, након Милошевог напуштања власти и Србије.
8 Феликс Каниц, Србија: историјско-етнографске студије : (1859–1868), Београд, 1985.
9 Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876.
10 Стеван Мачај, Српски архив за целокупно лекарство, књ. 10, 1888.
11 Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Бор, 1969, стр. 8.
12 Епидемија колере се јавила у овом крају 1913, а епидемија трбушног тифуса 1915. године.
13 Подаци преузети из Вечерњих новости од 5. јула 2004.
14 Гастон Башлар, Вода и снови.
* Фотографије из 2005. године снимила Славица Зељковић.

Драгица Радетић

(1999–2004)

УВОД
Међу првим издавачким подухватима Народне библиотеке Бор је издавање Бележнице, листа библиотеке. Први број Бележнице је изашао у пролеће 1999. године, на стотридесетогодишњицу оснивања прве читаонице на подручју борске општине.
Уреднишво је у складу са првобитним концептом листа установило следеће рубрике: Живот Библиотеке; Шта се дешава; Књиге, књижевност; На нашој стази; Прикази, читања, расветљења и Летопис Библиотеке.
Главни и одговорни уредник прва четири броја Бележнице, у периоду од 1999. до 2001. године је Јелица Живковић. Од петог до седмог броја уредник је Горан Миленковић, а од осмог броја (пролеће 2003) Бележницу уређује Ана Јанковић.
Лист излази два пута годишње. Први број штампан је у Штампарско-издавачком предузећу „Бакар”-Бор, бројеви од 2. до 7. одштампани су у борској штампарији „Графомед”, а последња три броја штампа „n-design” Бор.
Бележница од шестог броја има ISSN број 1451-2378. Штампана је ћирилицом, на А4 формату у тиражу од 300 примерака.
Библиографија обухвата 10 бројева (од 1999. до 2004) и обрађује 209 библиографских јединица. Библиографски опис је рађен „de visu”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ISBD(CP). Садржинска обрада библиографских јединица уређена је према систему Универзалне децималне класификације, по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група, азбучно и хронолошки. Библиографија садржи предметни и именски регистар.
БЕЛЕЖНИЦА / Народна библиотека Бор / главни и одговорни уредник Ана Јанковић. – Год. 1, бр. 1 (пролеће 1999) – . – Бор : Народна библиотека Бор, 1999 – . – 29 цм
Броширан повез. – Полугодишње.
ISSN 1451-2378
02 БИБЛИОТЕКАРСТВО. БИБЛИОТЕКЕ
1. БаковиЋ, Милица
Завештање – светлост и судбина / Милица Баковић
У: Бележница. – Год. 5, бр. 9 (2003), стр. 12–14.
2. Бањац, Јелена
Катедра за библиотекарство и информатику на Филолошком факултету Универзитета у Београду / Јелена Бањац, Ана Јовановић // 5 : 9 (2003) 19.
3. Грбовић, Милорад
Могућност формирања медијатеке у Народној библиотеци Неготин / Милорад Грбовић // 4 : 6 (2002)
8–11.
*Са литературом
4. „БЕЧКА школа”, смер библиотекарство : Biicherein Wien / Милорад Грбовић // 5 : 9 (2003) 17–18.
5. Живановић, Душанка
Из историје борског библиотекарства / Душанка Живановић // 1 : 1 (1999) 4–6.
6. Живковић, Јелица
О лажима и другим демонима / Јелица Живковић // 3 : 4 (2001) 20–21.
7. БИБЛИОТЕКА плус / Јелица Живковић // 3 : 5 (2001) 12–14.
8. ИМА ли наде за школске библиотеке / Јелица Живковић // 4 : 7 (2002) 4–5.
9. БИБЛИОТЕКА у улози локалног информационог центра / Јелица Живковић// 5 : 8 (2003) 11–13.
10. ЈАНКОВИЋ, Ана
Савиндан – крсна слава и Дан Народне библиотеке Бор / Ана Јанковић // 3 : 4 (2001) 4–5.
11. ФОНД серијских публикација у Народној библиотеци Бор / Ана Јанковић // 3 : 5 (2001) 4–6.
12. БЕОГРАДСКИ сајам – празник књиге и читања / Ана Јанковић // 3 : 5 (2001) 19–20.
13. ОТКУП – за (због) кога / Ана Јанковић // 4 : 7 (2002) 7–8.
14. ОСАМНАЕСТИ сајам књига у Народној библиотеци Бор / Ана Јанковић // 5 : 8 (2003) 22–24.
15. БЕОГРАДСКИ сајам књига / Ана Јанковић // 5 : 9 (2003) 25–26.
16. ДА ли је књига ваша потреба? / Ана Јанковић // 6 : 10 (2004) 19–21.
17. ЈАНОШЕВИЋ, Бисерка
135 година библиотекарства у борском крају / Бисерка Јаношевић // 6 : 10 (2004) 15–16.
18. ЈОВАНОВИЋ, Весна
Наше дечије одељење / Весна Јовановић // 3 : 4 (2001) 6–7.
19. ДЕЦА уче / Весна Јовановић // 3 : 5 (2001) 18–19.
20. У БИБЛИОТЕЦИ о адолесценцији / Весна Јовановић // 4 :7 (2002) 18.
21. ЧИТАЊЕ – не само културна потреба, већ и навика / Весна Јовановић // 5 : 8 (2003) 17–18.
22. ТРИБИНА о „новој школи” / Весна Јовановић // 5 : 9 (2003) 28.
23. КАЛАПИШ, Марија
Издавачка делатност у библиотекама / Марија Калапиш // 5 : 8 (2003) 4–10.
24. КОЧБАШЛИ, Божица
Лична карта Народне библиотеке Бор / Божица Кочбашли / 1 : 1 (1999) 7–9.
25. ШКОЛСКЕ библиотеке / Божица Кочбашли // 1 : 2 (1999) 6–7.
26. СЕОСКЕ библиотеке / Божица Кочбашли // 2 : 3 (2000) 5–6.
27. МАЛЕШЕВИЋ, Наташа
Читалишта и Читаоница карановачка / Наташа Малешевић // 5 : 9 (2003) 15–16.
28. МАЛИЋ, Драгана
Играчкотеке, играонице и лекотеке / Драгана Малић // 3 : 4 (2001) 7–10.
*Са литературом
29. ИГРАЧКЕ – нова врста некњижне библиотечке грађе / Драгана Малић // 3 : 4 (2001) 10–14.
*Са литературом
30. ОБЛИЦИ допунских извора финансирања у јавним библиотекама и архивима Велике Британије / Драгана Малић // 6 : 10 (2004) 4–7.
*Са литературом
31. МАТИЈЕВИЋ, Милица
Интелектуалне слободе и библиотека / Милица Матијевић // 5 : 9 (2003) 4–6.
*Са литературом
32. МАТОВИЋ, Маријана
У почетку беше реч : изложба публикација на 96 језика света из фондова Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку / Маријана Матовић // 5 : 9 (2003) 9–11.
33. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Феномен читања у светлу промене носилаца информација / Горан Миленковић
// 4 : 6 (2002) 12–16.
*Са литературом
34. МЛАДЕНОВИЋ, Власта
153 година Неготинске библиотеке / Власта Младеновић // 1 : 2 (1999) 4–5.
35. НЕШИЋ, Тихомир
Човек без књиге – шта је то / Тихомир Нешић// 5 : 8 (2003) 25.
*Текст прочитан на отварању 18. Сајма књига у Народној библиотеци Бор
36. ОТАШЕВИЋ, Даница
Светлоносац културе / Даница Оташевић // 5 : 8 (2003) 19–20.
37. РАДЕТИЋ, Драгица
Ту мртви живе, а неми проговарају / Драгица Радетић // 4 : 7 (2002) 59–60.
38. СЛОБОДА интелекта или интелектуална слобода у библиотекарству / Драгица Радетић // 5 : 8 (2003) 14–16.
39. ПУТОКАЗ здравља у библиотеци / Драгица Радетић // 5 : 8 (2003) 34–35.
40. УМ у служби слободе / Драгица Радетић // 5 : 9 (2003) 7–8.
41. РАЈЗНЕР, Невена
Било је … / Невена Рајзнер // 1 : 1 (1999) 4.
42. РЕПАЦ, Бориславка
Изложба лековитог биља у библиотеци у Брестовцу / Бориславка Репац // 5 : 8 (2003) 36.
43. САВИЋ, Милисав
Читање (ни)је чин усамљености / Милисав Савић // 6 :10 (2004) 22.
44. СТОИЉКОВИЋ, Елица
Библиотека Музеја рударства и металургије у Бору / Елица Стоиљковић // 2 : 3 (2000) 4.
45. СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан
Сесије против агресије и рата / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 1 (1999) 17.
46. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Документарна вредност визуелних и аудио-визуелних извора у завичајним фондовима / Драган Стојменовић // 4 : 6 (2002) 4–7.
*Са литературом
47. ТЕШОВИЋ, Весна
Читалачко интересовање корисника дечијег одељења / Весна Тешовић // 3 : 5 (2001) 7–11.
*Са литературом
48. У ПОТРАЗИ за идентитетом града : трибине у Народној библиотеци Бор / Весна Тешовић // 6 :10 (2004) 28–29.
49. БИБЛИОТЕКА осликана чајем / Весна Тешовић // 6 : 10 (2004) 31.
050 ЧАСОПИСИ
50. ЂОРЂЕВИЋ-Максимовић, Јелена
Психологија данас / Јелена Ђорђевић-Максимовић // 3 : 5 (2001) 39–40.
*Приказ часописа
51. НЕДЕЉКОВИЋ, Живорад
Повеља, часопис за књижевност, уметност и културу / Живорад Недељковић // 5 : 9 (2003) 75–77.
*Приказ часописа
52. ОТАШЕВИЋ, Даница
Дисово пролеће / Даница Оташевић // 5 : 8 (2003) 21.
*Приказ часописа
53. ТРАИЛОВИЋ, Горан
Панчевачко читалиште / Горан Траиловић // 4 : 7 (2002) 9–10.
* Приказ часописа
069 МУЗЕЈИ. МУЗЕОЛОГИЈА
54. МИЈИЋ, Сузана
Етнолошка збирка Музеја рударства и металургије / Сузана Мијић // 5 : 9 (2003) 57–61.
*Са литературом
55. РИСТИЋ, Данијела
Стална поставка Музеја рударства и металургије у Бору / Данијела Ристић // 4 : 6 (2002) 42–45.
1 ФИЛОЗОФИЈА. ПСИХОЛОГИЈА
56. АРСЕНИЈЕВИЋ, Бобан
Протоскромност у протопостмодернизму / Бобан Арсенијевић // 1 : 2 (1999) 30–31.
*Приказ књиге Михаила Епштајна „Постмодернизам”
57. ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије
Антологија хумана: Бела Хамваш, Дерета, Београд, 2001 / Димитрије Ђорђевић // 4 : 6 (2002) 65–66.
*Приказ
58. РУСКА идеја Николаја Берђајева / Димитрије Ђорђевић // 5 : 8 (2003) 76–77.
*Приказ
59. ЂОРЂЕВИЋ-Максимовић, Јелена
Ескапизам и градско окружење / Јелена Ђорђевић-Максимовић // 4 : 6 (2002) 46–52.
*Са литературом
60. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Време у протоку књиге / Драган Стојменовић // 6 : 10 (2004) 8–14.
*Са литературом
61. ТЕШОВИЋ, Весна
Радоје Домановић вечно међу Србима / Весна Тешовић // 5 : 8 (2003) 61–64.
2 РЕЛИГИЈА. ТЕОЛОГИЈА
62. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Сто тридесет година кривељске цркве / Слободан Љ. Јовановић // 5 : 8 (2003) 58.
63. 170 година Тимочке епархије : кратак осврт на рађање духовног живота / Слободан Љ. Јовановић // 6 : 10 (2004) 49–51.
64. СИМИЋ, Зоран
Изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају / Зоран Симић // 5 : 9 (2003) 27.
3 ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
65. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Радио Бор / Јелица Живковић // 4 : 6 (2002) 46–52.
66. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Соколско друштво у Бору 1930–1941 / Слободан Љ. Јовановић // 5 : 9 (2003) 46–50.
67. КРУГ, Адам
Како читати нас саме : Ервинг Гофман : Како се представљамо у свакодневном животу, Геопоетика, Београд, 2000 / Адам Круг // 4 : 6 (2002) 64–65.
*Са литературом
68. СУДБИНА воденог цвета / адам Круг // 4 : 7 (2002) 33–35.
*Приказ књиге Цветка Костића „Бор и околина”
69. ПРОЛЕГОМЕНА за сваку будућу прогностику : симболичко читање и симболички говор / Адам Круг // 5 : 8 (2003) 68–69.
*Поводом књиге „Креманско пророчанство : рукопис”, Интелекта, Ваљево, 2001/2002.
70. МАРКОВИЋ, Златја
Сто суседа у једном дому / Златја Марковић // 1 : 2 (1999) 8.
71. МИЈИЋ, Сузана
Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку / Сузана Мијић // 5 : 9 (2003) 66–68.
72. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С.
Француско друштво Борских рудника (1904–1941) / Бранислав С. Миленковић // 5 : 8 (2003) 55–57.
73. ФРАНЦУСКО друштво Борских рудника : пословање и последице / Бранислав С. Миленковић // 5 : 9 (2003) 36–39.
74. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Ијаколон и ја / Горан Миленковић // 1 : 2 (1999) 11.
75. МИХАЈЛОВИЋ, Неда
Друштвени и културни развој Бора до Другог светског рата / Неда Михајловић // 5 : 9 (2003) 40–45.
*Са литературом
76. ПАНТИЋ, Ненад
Морална паника Кенета Томпсона / Ненад Пантић // 5 : 9 (2003) 71.
*Приказ књиге Кенета Топсона : „Морална паника”, Clio, Београд, 2003.
77. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Обреди, ритуали, празници и ритуализовани јавни скупови у Бору / Драган Стојменовић // 3 : 4 (2001) 35–40.
*Са литературом.
78. ИДЕНТИФИКАЦИЈА бактерија у стилу мишљења: Мери Даглас: Како институције мисле, Реч, Београд, 2001 / Драган Стојменовић // 3 : 5 (2001) 40–42.
79. ЧИТАЊЕ куће – читање града : Urbis morientis imago / Драган Стојменовић // 4 : 6 (2002) 53–61.
*Са литературом
80. СЕЛО Бор / Драган Стојменовић // 5 : 8 (2003) 41–48.
*Са литературом.
81. ЗАКОНИТОСТ кризе у политичкој употреби простора / Драган Стојменовић // 5 : 9 (2003) 51–56.
*Са литературом
82. КРСТИЋ, Дејан
Истина у традицији: Славољуб Гацовић: Путеви истине, Матична библиотека „Светозар Марковић”, Зајечар, 1999 / Дејан Костић // 3 : 4 (2001) 41–43.
83. МИЛЕТИЋ, Јелена
Слике тајни / Јелена Милетић, Небојша Миликић // 5 : 9 (2003) 29–31.
*Са литературом
5 ПРИРОДНЕ НАУКЕ
84. МАРЈАНОВИЋ, Топлица
Раденко Лазаревић : Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека, ШРИФ, Бор, 1999 / Топлица Марјановић // 1 : 2 (1999) 21–22.
6 Примењене науке. медицина. техника
85. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Стогодишњица борског рудника : кратка повест открића / Слободан Љ. Јовановић //5 : 8 (2003) 50–54.
86. МИЛЕНКОВИЂ, Бранислав С.
„Златно доба” Борског рудника 1930–1941 / Бранислав Миленковић // 6 : 10 (2004) 32–35.
87. ТЕШОВИЋ, Весна
Издавачка делатност у Бору / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 25–28.
7 Уметност. архитектура. фотографија. музика. спорт
88. ВИДОВИЋ, Мирјана
Кнежев дворац у Брестовачкој бањи / Мирјана Видовић // 2 : 3 (2000) 23–24.
89. МАРЈАНОВИЋ, Драган
Филмска грађа „Бакар-филма” (Телевизија Бор) / Драган Марјановић // 6 : 10 (2004) 30.
81 Лингвистика. језици
90. Арсенијевић, Бобан
Српски језик и нови миленијум / Бобан Арсенијевић // 1 : 2 (1999) 14–15.
91. Миленковић, Горан
Речи које опет живе : Татомир Вукановић : Речник древнога рударства у замљама централног Балкана 12–18. века, Музеј рударства и металургије Бор, 1998 / Горан Миленковић // 1 : 1 (1999) 21.
*Приказ
92. ТУГА (и) напомена / Горан Миленковић // 1 : 2 (1999) 24–25.
93. ТЕКСТОЛОГИЈА Душана Иванића : Душан Иванић : Основи текстологије…, Народна књига, Београд, 2001 / Горан Миленковић // 3 : 5 (2001) 43–45.
*Приказ
94. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Библиотечки логос / Станиша Милосављевић // 1 : 2 (1999) 23.
95. МУКЕ с речницима / Станиша Милосављевић // 2 : 3 (2000) 27–28.
96. ОД идеје до облика / Станиша Милосављевић // 4: 7 (2002) 36.
97. ИЗ радионице / Станиша Милосављевић // 5 : 9 (2003) 72.
98. МОЛНАР, Стеван
Tradecteur interprete / Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 67–68.
99. НИКОЛИЋ, Ениса
О превођењу наслова књижевних дела / Ениса Николић // 5 : 8 (2003) 78–79.
82. Књижевност
100. МИЛЕТИЋ, Јелена
Зашто жене нису писале / Јелена Милетић // 5 : 8 (2003) 70–75.
*Поводом књиге Вирџиније Вилф : „Сопствена соба”, Плави јахач, Београд, 1995.
Са литературом
101. СЛАПШАК, Светлана

821.112.2-4 НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ. ЕСЕЈИ
102. СТАНКОВИћ, Виолета
Кафкина поетика простора / Виолета Станковић // 5 : 9 (2003) 62–65.
*Са литературом
821.134.3.09 ПОРТУГАЛСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРИТИКА
103. ЛОВИЋ, Саша Д.
Против свеобухватности краха: Жозе Сарамаго: Слепило, Београд, 2001 / Саша Д. Ловић // 3 : 5 (2001) 42–43.
821.161.1.09-31 РУСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РОМАНА
104. ЦОЛОВИЋ, Едита
Мотиви демонског у роману „Злочин и казна” Ф. М. Достојевског / Едита Цоловић // 6 : 10 (2004) 57–60.
821.163.2.-1 БУГАРСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
105. БОТЕВ, Христо
Хаџи Дмитар / Христо Ботев; са бугарског превео Венко Христов Борејн // 1 : 1 (1999) 18.
*Песма
821.163.41.09 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРИТИКА
106. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане
О бардовима (борске) критике/ Бане Димитријевић // 5 : 8 (2003) 80–81.
107. (А САД мало) о писцима / Бане Димитријевић // 5 : 9 (2003) 73–74.
108. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Има нешто међу нама / Радиша Драгићевић // 2 : 3 (2000) 25–26.
109. СТАНКОВИЋ, Милан
Литература је слобода / Милан Станковић // 2 :3 (2000) 25–26.
110. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
Пиши кад већ говориш – читај кад је већ написано / Светислав Стевановић // 1 : 2 (1999) 26–27.
821.163.41.09-1 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ ПОЕЗИЈЕ
111. БРАНКОВИЋ, Бранислав В.
Фрагменти о поезији Милена Миливојевића: Лажу вегетаријанци, Бор,1991; Нећу више да се играм, Зајечар, 1996 / Бранислав В. Бранковић // 1 : 2 (1999) 18–19.
112. ВУКСАНОВИЋ, Оливера
Зујање у прекидима: Јелена Радовановић : Повремени прекиди са зујањем, Градска библиотека, Чачак, 2000 / Оливера Вуксановић // 2 : 3 (2000) 30–31.
113. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане
Поезија : одбрана и последњи дани / Бане Димитријевић // 6 : 10 (2004) 63–64.
114. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Царске песме / Радиша Драгићевић // 5 : 8 (2003) 37–38.
*Приказ књиге Милена Миливојевића „Царске песме”, Инорог, Бор, 2003.
115. ЛОВИЋ, Саша Д.
О поезији Радише Драгићевића / Саша Д. Ловић // 1 : 1 (1999) 30.
*Приказ књиге ”Зашто река има две обале”
116. ОД Козарске до Француске 7: Јован С. Митровић : Отворени рудник, Нолит, Београд, 2001 / Саша Д. Ловић // 3 : 5 (2001) 31–32.
117. NOX mickocosmica (Сто година Марка Ристића) / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 66–67.
118. ОЖИЉЦИ и црна знамења / Саша Д. Ловић // 4 : 7 (2002) 30.
*Приказ књиге Милана Мирића: „Трачки коњаник”, Инорог, Бор, 2001.
119. МАКСИМОВИЋ, Ненад
„Шта” и „како” савремене поезије у нас / Ненад Максимовић // 3 : 5 (2001) 48–50.
120. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Песме без хаљина / Милен Миливојевић // 2 : 3 (2000) 13–15.
*О поезији Милана Стојадиновића Баса
121. ЗВУЦИ шарбановачке лире: Живко Аврамовић : Песник два завичаја / Милен Миливојевић // 2 : 3 (2000) 19–20.
122. ПРОДАВАЦ свежег бола : Јелена Радовановић : Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци, 2002 / Милен Миливојевић // 4 : 6 (2002) 38–39.
123. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
„Ситне изнутрице” : најбоља књига борског аутора за 2002. годину / Светислав Стевановић // 5 : 8 (2003) 26–27.
124. СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан
„Најбоља књига године” за 1998 – Радиша Драгићевић: Поезија / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 1 (1999) 19.
125. МАЛО речи, многе мисли: Милен Миливојевић : Други колосек, Зајечар 1999 / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 2 (1999) 20.
126. ТЕШОВИЋ, Весна
Сажетошћу до пуноће израза : Љубиша Рајковић Кожељац : Посвете, Инорог, Бор, 2001 / Весна Тешовић // 3 : 5 (2001) 34–35.
127. БОРСКИ поетски круг Милана Мирића / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 29.
128. ДАМАРАЊЕ детињства / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 32.
*Приказ књиге Радише Драгићевића: „Колико дуго живи дрвеће”
129. ТРАИЛОВИЋ, Горан
Есхатолог Ивана Илића / Горан Траиловић // 3 : 5 (2001) 32–33.
821.163.41.09-31 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РОМАНА
130. СТАНКОВИЋ, Милан
Прошлост као бол, сан и дим : Никола Милошевић : Нит Михољског лета, Стубови културе, Београд, 1999 / Милан Станковић // 1 : 2 (1999) 29.
131. ТЕШОВИЋ, Весна
О додели награде „Најбоља књига године” за 2001 : Радиша Драгићевић : Самотиња, Нолит, Београд, 2001 / Весна Тешовић // 4 : 6 (2002) 21–22.
132. ТЕШОВИЋ, Драган
Емотивни осврт / Драган Тешовић // 3 : 5 (2001) 31–32.
*Приказ романа Радише Драгићевића „Самотиња”
821.163.41.09-32 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ ПРИПОВЕДАКА
133. ЛОВИЋ, Саша Д.
Оивиченост сетом: Бранислав Бане Димитријевић: Прави дан за у рибе, Handsome Publishers, Ниш, 2002 / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 37.
134. ЛУТАЈУЋЕ сенке, уздигнуте и привидне : Стеван Молнар : Шапат годова: триплон, Бор, 2001 / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 40–41.
135. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Мирис балканске свакодневице / Милен Миливојевић // 3 : 5 (2001) 29–30.
*Приказ књиге Бојана Димитријевића „Мирис енглеског чаја”
821.163.41.09-36 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ КРАТКИХ ПРИЧА
136. БРАНКОВИЋ, Бранислав В.
У простору кратке приче / Бранислав В. Бранковић // 2 : 3 (2000) 12–13.
137. НОВЕ приче у папучама / Бранислав В. Бранковић // 4 : 6 (2002) 37–38.
138. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Приче у папучама / Јелица Живковић, Весна Тешовић // 4 : 6 (2002) 26–27.
139. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Ни по бабу, ни по стричевима : Рајко Мицин : Ни по бабу, ни по стричевима, Инорог, Бор, 2002 / Станиша Милосављевић // 4 : 6 (2002) 39–40.
821.163.41.09-84 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ АФОРИЗАМА, МАКСИМА, ИЗРЕКА, СЕНТЕНЦИ
140. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Афористичко умеће / Милен Миливојевић // 5 : 8 (2003) 39–40.
*Приказ књиге Јована Г. Стојадиновића : „Како се сеје и гаји празна слама”, Штампарија „Бакар”, Бор, 2003.
141. ПОСТХУМНО објављена књига / Милен Миливојевић // 5 : 9 (2003) 32.
*Приказ књиге Драгомира Раденковића : „Далеко је боље”, Штампа, радио и филм, Бор, 2002.
142. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Дриблинг духа : Милен Миливојевић : Ово није Данска, ШРИФ, Бор, 2001 / Станиша Милосављевић // 3 : 4 (2001) 31–32.
143. ЗАКУКУЛЕЛЕЧАЊЕ: Љубиша Микуловић Љуца: И ја вама. 2, Бор, 2002 / Станиша Милосављевић // 3 : 5 (2001) 33–34.
821.163.41.09-9 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РАЗЛИЧИТИХ ДРУГИХ ЖАНРОВА
144. КОСТАДИНОВИЋ, Александар
Уметност дијалога: Бранимир Ћосић: Десет писаца -десет разговора, Народна библиотека Бор, 2002. / Александар Костадиновић // 4 : 6 (2002) 32–34.
145. ЛОВИЋ, Саша Д.
Човек рата и човек уопште: Славиша Саша Трифуновић: Жетва живота, Оскар, Зајечар, 1999. / Саша Д. Ловић // 3 : 4 (2001) 31–32.
821.163.41-1 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
146. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Калемар / Драгиша Драгићевић // 1 : 1 (1999) 19.
*Песма
147. ЛОВИЋ, Саша Д.
Моја кућа / Саша Д. Ловић // 1 : 1 (1999) 18.
*Песма
148. МИРИЋ, Милан
Метохијске ријеке / Милан Мирић // 1 : 1 (1999) 17.
*Песма
149. ПЕСМЕ / Милан Мирић // 4 : 7 (2002) 30–31.
150. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
У библиотеци 1–5 / Милен Миливојевић // 1 : 2 (1999) 16–17.
*Песме
151. РАДОВАНОВИЋ, Јелена
Песме / Јелена Радовановић // 3 : 5 (2001) 26–27.
152. СИТНЕ изнутрице – избор / Јелена Радовановић // 5 : 8 (2003) 28–29.
153. СТОЈАДИНОВИЋ, Милан Бас
Песме / Милан Стојадиновић Бас // 2 : 3 (2000) 16–17.
821.163.41-31 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РОМАНИ
154. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Самотиња / Радиша Драгићевић // 4 : 6 (2002) 23–25.
*Одломак из романа
155. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Џода / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 44–48.
* Одломак из необјављеног романа
821.163.41-36 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРАТКА ПРИЧА
156. ГАВРИЛОВИЋ, Драга
Поверење / Драга Гавриловић // 5 : 9 (2003) 23–24.
157. ИВАНОВИЋ, Снежана
Сандуче / Снежана Ивановић // 5 : 9 (2003) 20–22.
158. ИГЊАТОВИЋ, Миодраг
Бело, плаво, црвено / Миодраг Игњатовић // 2 : 3 (2000) 9–10.
159. НОЋ пред дуго путовање у вечно / Миодраг Игњатовић // 4 : 7 (2002) 12–13.
160. МАРКОВИЋ, Миле
Зачин / Миле Марковић // 3 : 5 (2001) 17–18.
161. ПРВУЛОВИЋ, Милена
Маче / Милена Првуловић // 5 : 9 (2003) 22–23.
162. СТОЈКОВИЋ, Раде
Овде у паклу / Раде Стојковић // 1 : 1 (1999) 14–15.
163. КЉУЧ од пријатеља / Раде Стојковић // 1 : 2 (1999) 12.
821.163.41-4 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ЕСЕЈИ
164. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
О украденом споменику / Слободан Љ. Јовановић // 3 : 5 (2001) 47.
165. КРУГ, Адам
Немушти језик обреда прелаза / Адам Круг // 4 :7 (2002) 54–56.
166. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Заборављене књиге / Горан Миленковић // 1 : 1 (1999) 27.
167. ТАМНА срж / Горан Миленковић // 5 : 9 (2003) 69–70.
168. МОЛНАР, Стеван
Збогом песниче / Стеван Молнар // 3 : 5 (2001) 46–47.
169. СТАНКОВИЋ, Виолета
Владислав Петковић Дис : „Можда спава” / Виолета Станковић // 5 : 8 (2003) 65–67.
821.163.41-5 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ГОВОРИ
170. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Уводна реч уредника / Јелица Живковић // 1 : 1 (1999) 3.
171. ЈАНКОВИЋ, Ана
Уз десети број Бележнице / Ана Јанковић // 6 : 10 (2004) 2.
172. САВИЋ, Милисав
Реч на отварању 16. Сајма књига у Бору / Милисав Савић // 3 : 4 (2001) 17.
173. ТЕШИЋ, Милосав
Реч на отварању 17. Сајма књига у Бору / Милосав Тешић // 4 : 6 (2002) 20.
821.163.41-7 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. САТИРА. ХУМОРЕСКА. ПАРОДИЈА
174. МИЦИН, Рајко
Избор из књиге : Ни по бабу, ни по стричевима / Рајко Мицин // 3 : 4 (2001) 24–26.
175. ТЕШОВИЋ, Драган
Књига у тржишном свету чуда / Драган Тешовић // 3 : 4 (2001) 18–19.
821.163.1-9 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РАЗЛИЧИТИ ДРУГИ ЖАНРОВИ
176. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
За и против награде / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 65–66.
821.163.41-94 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. МЕМОАРИ. УСПОМЕНЕ. ДНЕВНИЦИ
177. ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович
Бор – живот и сећања : сага о Воронцовима/ Александар Фјодорович Воронцов // 5 : 9 (2003) 33–35.
* Одломак
821.163.41-83 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РАЗГОВОРИ. ДИЈАЛОЗИ. ИНТЕРВЈУИ
178. ВЕЛМАР-Јанковић, Светлана
Српска историја као Библија / Светлана Велмар-Јанковић; разговор водила Златја Марковић // 1 : 1 (1999) 15–16.
179. ГОЛУБОВИЋ, Горан
Савремени изазови адолесценције / Горан Голубовић ; разговор водила Весна Јовановић // 4 : 7 (2002) 19–22.
180. ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале
У верзији Ралета Дамјановића / Ратомир Рале Дамјановић; разговор водила Златја Марковић // 2 : 3 (2000) 10–11.
181. КАЛЕЗИЋ, Драгиша
Беседа о беседама / Драгиша Калезић; разговор водила Драгица Радетић // 3 : 5 (2001) 21–24.
182. КУИЋ, Гордана
Гостовање у Бору / Гордана Куић; разговор водила Златја Марковић // 2 : 3 (2000) 7–8.
183. МАРКОВИЋ, Мирко С.
Хумор : основа књижевности за децу / Мирко С. Марковић ; разговор водила Весна Јовановић // 5 : 8 (2003) 32–33.
184. ПЕТРОВИЋ, Горан
Горан Петровић у Бору / Горан Петровић; разговор водила Златја Марковић // 3 : 4 (2001) 26–28.
185. ПОПОВ, Раша
Човек није тица / Раша Попов; разговор водила Весна Јовановић // 4 : 7 (2002) 14–17.
186. ПРОДАНОВИЋ, Милета
Књижевност као одбрана и последњи дани / Милета Продановић; разговор водила Весна Тешовић // 5 : 8 (2003) 30–31.
187. СИМИЋ, Томислав М.
Војвода Миленко Стојковић : историја која живи / Томислав М. Симић; разговор водила Весна Тешовић // 6 : 10 (2004) 35–37.
188. СТОЈКОВИЋ, Градимир
Писати на дечији начин / Градимир Стојковић; разговор водила Весна Тешовић
// 4 : 6 (2002) 35–36.
189. ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко
Трагедија без расплета / Жарко Требјешанин, Мирјана Булатовић; разговор водила Јелица Живковић // 4 : 7 (2002) 23–24.
190. ЋИРИЋ, Зоран
Урнебесно књижевно зезање / Зоран Ћирић; разговор водила Весна Тешови // 4 : 6 (2002) 27–30.
821.163.41.09-93 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ. КРИТИКА
191. ТЕШОВИЋ, Весна
Маче наопаче : Љубиша Симић : Маче наопаче, Инорог, Бор, 2002 / Весна Тешовић
// 4 : 6 (2002) 41.
821.163.41.09: 398 НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ
192. ТЕШОВИЋ, Весна
Марко Краљевић опет међу Србима, Инорог, Бор, 2001 / Весна Тешовић // 3 : 4 (2001) 28–31.
*Приказ књиге „Народне песме о Краљевићу Марку …”, прир. Славољуб Гацовић, Матична библиотека „Светозар Марковић” Зајечар, Књижевни клуб Инорог, Бор, 2001
821.511.141-1 МАЂАРСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
193. КАНТОР, Петер
Сиво свитање / Петер Кантор; са мађарског превео Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 69.
*Песма
194. РАДНОТИ, Миклош
Стасите девице, пастири и стада / Миклош Радноти; са мађарског превео Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 69.
*Песма
9 ГЕОГРАФИЈА. БИОГРАФИЈЕ. ИСТОРИЈА
195. ГРБОВИЋ, Милорад
Прилози за историју Крајине / Милорад Грбовић // 6 : 10 (2004) 61–62.
*Са литературом
196. ЈАНКОВИЋ, Ана
Нове књиге о Брестовачкој бањи / Ана Јанковић // 2 : 3 (2000) 18–19.
*Приказ књига:”Брестовачка бања” , зборник радова у издању Туристичке организације општине Бор и
„Брестовачка бања” од Драгана Г. Ничића у издању Стручне књиге, Београд.
197. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Борски јубилеји : наши потенцијали и пропуштене прилике / Слободан Љ. Јовановић // 6 : 10 (2004) 52–53.
198. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав
Бор – историјски путокази : Слободан Љ. Јовановић : Бор – историјски путокази, Бор, 2001 / Бранислав Миленковић // 3 : 5 (2001) 28–29.
199. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 43–48.
929 БИОГРАФИЈЕ
200. КАБИЋ, Душан
In Memoriam : Братислав Петровић / Душан Кабић // 4 : 6 (2002) 61–63.
201. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Како избећи смрти : у спомен Милану Стојадиновићу Басу (1937-2001) / Милен Миливојевић // 2 : 4 (2001) 21–22.
*У тексту су две песме Милана Стојадиновића Баса: „Смрт” и „Прстен живота”

199. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 43–48.
929 БИОГРАФИЈЕ
200. КАБИЋ, Душан
In Memoriam : Братислав Петровић / Душан Кабић // 4 : 6 (2002) 61–63.
201. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Како избећи смрти : у спомен Милану Стојадиновићу Басу (1937-2001) / Милен Миливојевић // 2 : 4 (2001) 21–22.
*У тексту су две песме Милана Стојадиновића Баса: „Смрт” и „Прстен живота”
202. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С.
Милош Милутиновић, наш суграђанин / Бранислав С. Миленковић // 5 : 8 (2003) 59–60.
203. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Les rivieres descendent dans les bateaux: Ване Живадиновић Бор / Горан Миленковић
// 1 : 1 (1999) 22–24.
204. HOMAGE to : Ване Бор 1993–2003 / Горан Миленковић // 4 : 7 (2002) 38–39.
205. МИЛОШЕВИЋ, Александра
Човек иза камере / Александра и Милан Милошевић // 1 : 2 (1999) 28.
206. ПРОДАНОВИЋ, Милета
Надреалистичка акустика : портрет надреалисте у старости / Милета Продановић // 4 :7 (2002) 40–43.
*Преузето из: New moment: магазин за визуелну културу, 1996. бр. 5
207. РАДЕТИЋ, Драгица
Златна нит Ђорђа Вајферта / Драгица Радетић // 4 : 6 (2002) 59–61.
208. ФРАЊА Шистек (1854–1907) / Драгица Радетић // 6 : 10 (2004) 36–42.
*Са литературом
209. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
Молитве на ушћу дуге : у помен Александру Драгићу–Помежанском / Светислав Стевановић // 4 : 7 (2002) 52–53.
ИМЕНСКИ РЕГИСТАР
АРСЕНИЈЕВИЋ, Бобан 56, 90
БаковиЋ, Милица 1
Бањац, Јелена 2
БОТЕВ, Христо 105
БРАНКОВИЋ, Бранислав В. 111, 136, 137
БУЛАТОВИЋ, Мирјана 189
ВЕЛМАР–Јанковић, Светлана 178
ВИДОВИЋ, Мирјана 88
ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович 177
ВУКСАНОВИЋ, Оливера 112
ГАВРИЛОВИЋ, Драга 156
ГОЛУБОВИЋ, Горан 179
ГрбовиЋ, Милорад 3, 4, 195
ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале 180
ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане 106, 107, 113
ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша 108, 114, 146, 154
ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије 57–58
ЂОРЂЕВИЋ–Максимовић, Јелена 50, 59
ЖивановиЋ, Душанка 5
ЖивковиЋ, Јелица 6–8 , 9, 65, 137, 170, особа која интервјуише 189
ИВАНОВИЋ, Снежана 157
ИГЊАТОВИЋ, Миодраг 158, 159
ЈАНКОВИЋ, Ана 10–16, 171, 196
ЈАНОШЕВИЋ, Бисерка 17
ЈОВАНОВИЋ, Весна 18–22, особа која интервјуише 179, 183, 185
ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. 62, 63, 66, 85, 164, 197
КАБИЋ, Душан 200
КАЛАПИШ, Марија 23
КАЛЕЗИЋ, Драгиша 181
Кантор, Петер 193
КОСТАДИНОВИЋ, Александар 144
КОЧБАШЛИ, Божица 24–26
КРСТИЋ, Дејан 82
КРУГ, Адам 67–69, 165
КУИЋ, Гордана 182
ЛОВИЋ, Саша Д. 103, 115–118, 133, 134, 145, 147
МАЛЕШЕВИЋ, Наташа 27
МАЛИЋ, Драгана, 28–30
МАРЈАНОВИЋ, Драган 89
МАРЈАНОВИЋ, Топлица 84
МАРКОВИЋ, Златја 70, особа која интервјуише 178, 180, 182, 184
МАРКОВИЋ, Миле 160
МАРКОВИЋ, Мирко С. 183
МАКСИМОВИЋ, Ненад 119
МАТИЈЕВИЋ, Милица 31
МАТОВИЋ, Маријана 32
МИЈИЋ, Сузана 54, 71
МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С. 72, 73, 86, 198, 202
МИЛЕНКОВИЋ, Горан 33, 74, 91–93, 166–167, 203–204
МИЛЕТИЋ, Јелена 83, 100
МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен 120–122, 135, 140–141, 150, 201
МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша 94–97, 139, 142–143, 155, 176, 199
МИЛОШЕВИЋ, Александра 205
МИЛОШЕВИЋ, Милан 205
МИРИЋ, Милан 148, 149
МИХАЈЛОВИЋ, Неда 75
МИЦИН, Рајко 174
МЛАДЕНОВИЋ, Власта 34
МОЛНАР, Стеван 98, 168, прев. 193–194
НЕДЕЉКОВИЋ, Живорад 51
НЕШИЋ, Тихомир 35
НИКОЛИЋ, Ениса 99
ОТАШЕВИЋ, Даница 36
ПАНТИЋ, Ненад 76
ПЕТРОВИЋ, Горан 184
ПОПОВ, Раша 185
ПРВУЛОВИЋ, Милена 160
ПРОДАНОВИЋ, Милета 186, 206
РАДЕТИЋ, Драгица 37–40, 207, 208, особа која интервјуише 181
Радноти, Миклош 194
РАДОВАНОВИЋ, Јелена 151, 152
РАЈЗНЕР, Невена 41
РЕПАЦ, Бориславка 42
РИСТИЋ, Данијела 55
САВИЋ, Милисав 43, 172
СИМИЋ, Зоран 64
СИМИЋ, Томислав М. 187
СЛАПШАК, Светлана 101
СТЕВАНОВИЋ, Светислав 110, 123, 209
СТАНКОВИЋ, Виолета 102, 169
СТАНКОВИЋ, Милан 109, 130
СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан 45, 124, 125, 153
СТОИЉКОВИЋ, Елица 44
СТОЈКОВИЋ, Градимир 188
СТОЈКОВИЋ, Раде 162, 163
СТОЈМЕНОВИЋ, Драган 46, 60, 76–81
ТЕШИЋ, Милосав 173
ТЕШОВИЋ, Весна 47–49, 61, 87, 126–128, 131, 138, 191, 192, особа која интервјуише 186–188, 190
ТЕШОВИЋ, Драган 132, 175
ТРАИЛОВИЋ, Горан 53, 129
ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко 189
ЋИРИЋ, Зоран 190
ХРИСТОВ Борејн, Венко прев. 105
ЦОЛОВИЋ, Едита 104
ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР
Аврамовић, Живко – „Изабране и нове песме” – приказ 121
Адолесценција 20
Архитектура -Кнежев двор Брестовачка бања 88
Берђајев, Николај – „Руска идеја” – приказ 58
Библиотекари
образовање 2, 7
Библиотеке
улога и задаци 9, 36, 37
изложбе
предавања, разговори, изложбе
Библиотеке, народне
у Бечу 4
у Бору 5, 24, 41
у Неготину 34
Библиотеке, сеоске 26
Библиотеке, специјалне
Музеј рударства и металургије 44
Библиотеке, школске 8, 25
Библиотеци
изложбе, у 42, 45
предавања, трибине, у 22, 39, 42, 45
Библиотечка администрација
– извештаји 6
– финансије 30
Библиотечка грађа
– некњижна 3, 28, 29, 46
Библиотечка набавка
– легат 1
– откуп 13
Библиотечки фондови
-Дечије одељење 19
серијске публикације 11
Библиотечко издаваштво 23
Бор – издаваштво 87
Бор – историја града 63, 66, 75, 80, 197
Борски рудник 85, 86
Брестовачка бања 196
Брестовачка бања – Кнежев двор – архитектура 88
Булатовић, Мирјана – интервју 189
Вајферт, Ђорђе – биографија 207
Велмар-Јанковић Светлана – интервју 178
Вукановић, Татомир – „Речник древнога рударства …” – приказ 91
Вулф, Вирџинија: „Сопствена соба”
мотив 99
Гацовић, Славољуб – „Путеви истине” – приказ 82
Геологија
геоморфологија 32
Голубовић Горан, интервју 179
Гофман, Ервинг – „Како се представљамо у свакодневном животу” – приказ 67
Даглас, Мери – „Како институције мисле” – приказ 78
Дамјановић, Ратомир Рале – интервју 180
Димитријевић, Бојан – „Мирис енглеског чаја” – приказ 135
Димитријевић, Бранислав Бане – „Прави дан за у рибе” – приказ 133
Домановић, Радоје
карактерологија ликова 61
Достојевски, Фјодор Михајлович „Злочин и казна”
мотив 104
Драгић Помежански, Александар 210
Драгићевић, Радиша
„Зашто река има две обале” – приказ 115
Поезија – приказ 124
„Самотиња” – приказ 131, 132
– „Колико дуго живи дрвеће” – приказ 128
Епархија, Тимочка 63
Епштајн, Михаил – „Постмодернизам” – приказ 56
Етнологија – Источна Србија 71
Живадиновић Бор, Стеван – биографија 203, 204, 206
Иванић, Душан –„Основи текстологије …” – приказ 93
Издаваштво – Бор 87
Илић, Иван – „Есхатолог” – приказ 129
Интелектуална слобода – слобода мисли 31, 38, 40
Информисање – Радио 65, 70
Источна Србија – Етнологија 71
Језик, српски 90–92, 94–96
Јовановић, Слободан Љ. – „Бор – Историјски путокази” – приказ 198
Калезић, Драгиша – интервју 181
Кафка, Франц
појам простора 102
Кнежев двор – Брестовачка бања – архитектура 88
Књига 16
изложба 32
сајам у Београду 12, 15
сајам у Бору 14, 172, 173
Књига кроз време
филозофски аспект 60
Књижевна критика 106–110, 113, 119
Књижевно превођење 98, 99
Књижевност, балканска 101
Костић Цветко : „Бор и околина” – приказ 68
Космај – Цркве, средњовековне 64
Краљевић Марко – Народне песме 192
Креманско пророчанство : рукопис – приказ 69
Кривељ – Црква 62
Куић, Гордана – интервју 182
Лазаревић, др Раденко – „Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека” – приказ 84
Лековито биље, изложба 42
Марковић, Мирко С. – интервју 183
Микуловић, Љубиша – „И ја вама”. 2 143
Миливојевић, Милен
„Лажу вегетаријанци” – приказ 111
„Нећу више да се играм” – приказ 111
„Други колосек” – приказ 125
„Ово није Данска” – приказ 142
„Царске песме” – приказ 114
Милутиновић, Милош 202
Милошевић, Никола – „Нит михољског лета” – приказ 130
Милошевић, Миодраг Мика – биографија 205
Мирић, Милан
поезија – приказ 127
„Трачки коњаник” – приказ 118
Митровић, Јован С. – „Отворени рудник” – приказ 116
Мицин, Рајко – „Ни по бабу, ни по стричевима” – приказ 139
Молнар, Стеван – „Шапат годова – триплон” – приказ 134
Музеј рударства и металургије
етнолошка збирка 54
сталне изложбе 55
Народна веровања 77
Народне песме – Краљевић Марко 192
Петковић, Владислав Дис – „Можда спава” 169
Петровић, Братислав – биографија 200
Петровић, Горан – интервју 184
Политика, утицај 81
Попов, Раша – интервју 185
Продановић, Милета – интервју 186
Први српски устанак – Тимочка крајина 199
Психологија
-боравишни утицај 59, 79
Раденковић, Драгомир – „Далеко је боље” – приказ 141
Радио – Информисање 65, 70
Радовановић, Јелена
„Повремени прекиди са зујањем” – приказ 112
„Ситне изнутрице” – приказ 122, 123
Рајковић, Љубиша Кожељац – „Посвете” – приказ 126
Ристић, Марко 117
Рударство
у Бору 85, 86
Сајам књига
у Београду 12, 15
у Бору 14, 172, 173
Сарамаго, Жозе – „Слепило” – приказ 103
Симић, Љубиша – „Маче наопаче” – приказ 191
Симић, Томислав М. – интервју 187
Слобода мисли – Интелектуална слобода 31, 38, 40
Социологија културе
изложба 83
културни садржај друштвеног живота
Српски језик 90–92, 94–96
Стојадиновић, Јован Г. – „Како се сеје и гаји празна слама” – приказ 140
Стојадиновић Бас, Милан
поезија – приказ 120
биографија 201
Стојковић, Градимир – итервју 188
Тимочка крајина – Први српски устанак 199
Томпсон, Кенет – „Морална паника” – приказ 76
Требјешанин, Жарко – интервју 189
Трифуновић, Славиша Саша – „Жетва живота” – приказ 145
Ћирић, Зоран – интервју 190
Ћосић, Бранимир – „Десет писаца – десет разговора” – приказ 144
Филм
грађа 89
Француско друштво борских рудника (1903–1939) 72, 73
Хамваш, Бела – „Антологија хумана…” – приказ 57
Црква – Кривељ 62
Цркве, средњовековне – Космај 64
Часописи, прикази
Бележница 171
Дисово пролеће 52
Панчевачко читалиште 53
Повеља 51
Психологија данас 50
Читалиште
карановачко 27
Читање 21, 33, 35, 43
Читалачко интересовање 47
Шистек, Фрања (1954–1907) – биографија 208

Драгица Радетић
Јубилеји: 150 година од рођења Фрање Шистека

Трагајући за благом, рудари земљи мењају облик и састав. А земља, старија и мудрија од човека, опире се, чинећи рударски посао тешким и неизвесним.
О тежини рударског посла говорио је 1827. године Вук Караџић описујући земљу Србију у време турске владавине: „У брдима има доста руда свакојаки; но будући да је њиово копање и топљење у Турскоме Царству на особиту тегобу народу, зато не само што ји нико не тражи него се још крију и затрпавају.”1
Обнова рударства у Србији почиње тек после потписивања Хатишерифа 1833. године када Кнежевина Србија добија унутрашњу аутономију. Међу првим истраживачима који су заслужни за обнављање српског рударства био је барон Хердер, који је дошао у Србију на позив кнеза Милоша. Овај саксонски рударски стручњак је указао на значај рудних појава у Мајданпеку и Бору.
Улога страних стручњака у обнављању рударства Србије је од изузетне важности, јер тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе. Највећа заслуга за рударска истраживања у источној Србији такође припада странцу, банатском Немцу Феликсу Хофману.
Хофман, чији су преци били рудари, и сам је изабрао рударски позив. Са тридесет две године, као млад стручњак, дошао је у Србију 1862. на позив кнеза Михаила. Отворио је рудник злата у Благојевом камену и Дели Јовану, изградио је узоран рудник у Кучајни и топионице олова и цинка, а захваљујући њему откривен је рудник живе на Авали и угљенокопи у Ресави и Мелници.
Више од двадесет година се бавио рударско-геолошким истраживањима у источној Србији. Резултате истраживања објавио је 1892. год. у Годишњаку Рударског одељења, књ. 1. Они несумњиво указују да су руде источне Србије богате златом и бакром. Значај изнетих података је утолико већи што потичу од Феликса Хофмана који је у то време био најбољи познавалац минералног блага Србије. Цео живот и цео свој иметак уложио је у рударство Србије.
Сусрет Феликса Хофмана са Ђорђем Вајфертом, имућним индустријалцем заинтересованим за улагање у српско рударство, био је пресудан за откриће борског рудника. Вајферт је имао поверење у Ф. Хофмана као врсног рударског стручњака и одлучио је да започне истражне радове у околини Бора. За овај подухват био му је потребан неко ко је стручан, поуздан, вредан и упоран, ко би руководио и надгледао истраживања. Био је то Фрања Шистек, један од тројице најзаслужнијих за откриће рудника у Бору. Свако од њих тројице дао је свој допринос овом открићу, како истиче наш познати историчар рударства др Василије Симић: „научни Феликс Хофман, технички Фрања Шистек и финансијски Ђорђе Вајферт.”2 Њих тројица су чинили срећан спој знања, новца и стручног рада.
У истој години, када се обележава стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника још је једна годишњица, а тиче се личности Фрање Шистека – сто педесет година његовог рођења.
Фрања Шистек је рођен 1854. године у Плзену, највећем граду у западној Чешкој, познатом по
развијеној машинској индустрији и индустрији гвожђа, челика, нафте и угља. Такође, у овом граду се налазе познате пиваре из којих је потекло чувено Плзенско пиво. Да ли уз Плзенско или Вајфертово пиво, први пословни разговори Шистека и Вајферта тицали су се рударства у Србији. Ови разговори су у Фрањи Шистеку, као младом човеку, подстакли истраживачки дух, а као рударском инжењеру, амбицију за практичну примену и проверу знања.
Из родне Чешке, која је у то време била под протекторатом Аустроугарске, долази осамдесетих година 19. века у малу, сиромашну, ратовањем исцрпљену и беспутну Србију.
Тек после добијене независности на Берлинском конгресу 1878. године, у аграрној Србији оснивају се прва индустријска предузећа. За развој индустрије био је потребан угаљ, те се интересовање јавило најпре за руднике угља и то углавном код страних улагача. Зато су прва рударска права у Србији дата странцима за угљенокопе. Г. Вајферту је био потребан угаљ за сопствена предузећа, првенствено за пиваре у Београду и Панчеву. Он је још тада био познат у Србији као велеиндустријалац, чија је крилатица била: „Моје дете је српска индустрија”, како је забележио Феликс Каниц.3
У Костолац, место на Дунаву, по позиву г. Вајферта који је био власник повластице за костолачки рудник угља, осамдесетих година 19. века долази Фрања Шистек. Руководећи експлоатацијом угљенокопа, врло брзо показује изванредну стручност и смисао за добру организацију у послу. Захваљујући њему, костолачки рудник убрзо постаје најбоље уређен рудник угља у Србији. Василије Симић у књизи Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији наводи речи С. Лозанића из 1886. године о костолачком руднику: „Једини потпуно уређен рудник наш који се експлоатише већ у велико, сва места на дунавској обали троше у велико тог угља.”4 В. Симић даље истиче: „Угљенокоп има за оне прилике најмодернију радничку колонију, затим стручног управника, рачуновођу, надзорника и 44 радника.”5 Заслуге за постигнуте резултате свакако припадају Фрањи Шистеку, као управнику рудника. За свој рад у Костолцу Шистек је највероватније добио одликовање као награду државе за развој рударства у Србији. На фотографији из тог периода може се видети Шистек са Орденом Таковског крста око врата.6
Радом у костолачком руднику, Шистек заслужује поверење да буде ангажован и на другим теренима за које је г. Вајферт имао повластице.
Крајем деведесетих година г. Вајферт по Хофмановој препоруци одлучује да почне са истражним радовима у источном делу Србије. Тада Шистек напушта Костолац и долази у Глоговицу, где је била смештена хемијска лабораторија за испитивање узорака руде са Вајфертових терена у овом подручју -глоговичког рудника „Св. Ана” и рудника у Д. Б. Реци „Св. Игњат”.7 Све рударске послове у овом делу Србије Вајферт поверава Шистеку. Под његовим техничким руковођењем били су и радови у селу које је лежало на обалама Борске реке. Било је то најпре упознавање овог краја и људи који су ту живели. Осим „најглавнијег земљоделског рада” којим се бавио ондашњи живаљ, био је не мали број оних који нису одолевали увек привлачној моћи злата, те су се бавили испирањем злата из песка у водама златоносних река Пека и Тимока. Шистек је настојао да са својим истраживачима открије примарна лежишта и златоносне жице са којих је речни ток спирао и односио зрнца злата.
Пут ка златоносним лежиштима водио је истраживаче узводно дуж Борске реке и одвео их до три брда: Чока Дулкан, Тилва мика и Тилва рош. Издизали су се изнад сеоцета као три горостаса, чије су главе биле покривене „гвозденим шеширима” обојеним шупљикавим кварцом од жуте до црвене боје.
Око практичара је умело да прочита поруке које природа бојама упућује човеку. Шистек је знао да црвена боја брда Тилва рош потиче од оксида гвожђа, те је по Хофмановој препоруци остао да детаљније испита ову оксидациону зону. Тако почињу истраживања на овом локалитету. Радови су почели 1898. године под сталним надзором инжењера Јарослава Кучера, који је своју стручност показао радећи као мерач у Глоговици. Шистек је имао пуно поверење у г. Кучера јер га је веома добро и приватно познавао као свог пријатеља и мужа своје сестре.
Истаживачи су брзо установили да је на Црвеној стени (Тилва рош) било ранијег рударења. Стари истражни радови, делови рударског алата, остаци ранијих грађевина и античког гробља били су доказ старог насеља, преантичког, античког и римског трагања за златом. Као образован човек, Шистек је умео да препозна историјску и културну вредност делова алата и посуђа, те су пронађени предмети са пажњом издвојени да би их г. Вајферт поклонио београдском Народном музеју.8
Утамничени духови незнанаца из прошлости у старим рударским ходницима и тумачење њихових порука остављених у старим копинама уносили су у Шистека немир и подстицали његов истраживачки дух. Пуне четири године, све до 1902. радило се на Црвеној стени са уверењем да су близу златној жици. Међутим, резултати истраживања су показали да је златоносни кварц на овом рудном телу сиромашан, јер садржи од 0,5 до 3,0 грама злата по тони кварца.
Иако је г. Вајферт био већ финансијски исцрпљен, није одустајао од даљих истраживања. Уз Хофманову подршку да се наставе радови, Шистек почиње поткоп у селу, с десне стране Борске реке испод Дулканове чуке.
Сељаци су с неверицом и чуђењем посматрали Шистекове рударе. Њихова везаност и однос према земљи били су потпуно другачији него што је однос ових дошљака, те су често показивали неодобравање и отворено негодовање према њима и њиховом копању. Нису ни слутили да ће ускоро бити сведоци великог открића. Тражећи жуто злато, у поткопу на рудном телу Чока Дулкан, на око 120. метру, у октобру 1902. године пронађено је „црвено злато” – богато налазиште бакра.
Ово је заиста био велики догађај. И као што то често бива, око великих догађаја се испредају велике приче које по занимљивом садржају, распрострањености и трајању понекад надмаше и сам догађај. Те приче се лако и дуго памте, а још лакше препричавају, а њихова веродостојност се не доводи у питање. Тако је било и са открићем борског рудника. Убрзо су ове приче прерасле у легенде које народ воли и чува до данас.
Легенда о случајном проналаску рудника може упућеном слушаоцу бити занимљива по томе што је име рудара, који је први крампом ударио у бакарну руду, Паун Междиновић. Према Речнику древног рударства у земљама централног Балкана 12–13 в. Татомира Вукановића, назив паун значи започињање бушења у рударском окну или назив окна док се не наиђе на рудну жилу (рудачу).9 То заиста јесте занимљива случајност, али откриће борског рудника није случајност, него резултат дугогодишњег рударско-геолошког истраживања, напорног рада и истрајности у раду.
Половином 1903. године у Бор-село стиже из Београда Комисија из Рударског одељења, коју шаље Министарство народне привреде са задатком да процени резерве бакарне руде у новооткривеном налазишту. Комисија званично извештава да бакарне руде са високим садржајем бакра има преко 255 хиљада тона, што је било довољно за одобрење концесије. Господин Вајферт добија концесију за експлоатацију руда на територији општине Бор, Кривељ и Оштрељ на педесет година, али он није у могућности да сам инвестира у будућност рудника и зато тражи помоћ других финансијера. Тадашња политичка збивања у Србији (мајски преврат и крај династије Обреновића) сигурно су утицала да г. Вајферт, упркос преговорима, не обезбеди ни домаћи ни аустријски капитал.
Након оцене познатих француских стручњака да је оправдано финансијско улагање и ангажовање на експлоатацији рудног блага источне Србије, француски финансијери окупљени око банке Мирабо, Пијерари и компанија из Париза откупљују повластицу од г. Вајферта. Француско друштво Борских рудника, Концесија „Свети Ђорђе”, оснива се 1. јуна 1904.године.
О свим овим дешавањима Фрања Шистек је био обавештен, али није био директно у њих укључен. Избором за директора рудника пред њега је постављен тежак задатак. Било је потребно проширити експлоатацију и повећати обим рада у веома тешким условима. Искуство му је говорило да ће прве године рада бити изузетно напорне за све, што се убрзо показало тачним. Најпре се изградио објекат „отварања” рудног тела „Чока Дулкан”, који је служио за извоз руде и сервисирање. Првих година већина Шистекових рудара из рудника Русман су прешли у Бор-село, запослено је и много нових радника, али је и даље био недовољан број радника и потребних машина. Радно време је било десеточасовно.
Године 1904. у руднику је радило 78 радника. Имали су само најнеопходнији алат за копање, којим је ручно откопавана руда и вршио се утовар. Ипак је највећи проблем био транспорт. Руда се возила воловским колима до Вражогрнца, одатле железницом до Радујевца на Дунаву, а онда воденим путем до светских лука. Није био само проблем превоза руде из Бора, него и проблем допремања опреме, сировина, угља и животних намирница у Бор. Транспорт воловским колима ће се обављати све до 1911. када ће се завршити изградња железнице Бор–Метовница. Нажалост, Шистек то неће доживети.

Постоји податак да је у 1904. години ископано око 5,5 хиљада тона руде са просечним садржајем бакра око 9% . Следеће године, 180 радника је ископало дупло више руде, 12 хиљада тона. У ове прве две године производња је, према неким ауторима, била пробна, због чега су и подаци оскудни, али се мора имати у виду да власницима компаније није било у интересу да се званично објаве тачни подаци о производњи, о квалитету и количини бакра, злата и сребра у руди која је одвожена из сиромашне Србије, чија је влада била задовољна редовним плаћањем пореза, такси и царине.
Фрања Шистек се није бавио цифрама које су се пратиле у Паризу, где се водило финансијско пословање. Он је решавао практичне проблеме који су се тицали производње, организације, услова рада и обуке радника. И тада се Шистек показао способан у техничком руковођењу рудником, али и вешт у опхођењу према људима са којима је радио, како са домаћим тако и са станим радницима. Можда због година, јер су сви они били много млађи од њега који је већ пунио педесет година, а можда и због његове једноставне људске природе без имало надмености и презира, његов однос према радницима био је отворен и праведан, понекад чак и заштитнички. Иако и сам странац, настојао је да се његово туђинство што мање истиче. Борски сељаци, још увек неповерљиви према свему што је ново и страно, постепено су се навикавали на појаву овог господина осредњег раста, јаке конституције и живих, проницљивих очију и прихватали га све више као свога.
Са отварањем рудника и пред Бор-селом се отварала будућност.
„Село Бор једно је и врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичном месту.” Тако је писала Самоуправа 1905. године.10
Са отварањем рудника све почиње да се мења: и земља и небо и људи.
Повећање производње је условило и нагли прилив радника. Почела је изградња зграда за становање, од оних које су личиле на касарне у којима су могли само да преспавају обични радници и рудари копачи, до пространих кућа у којима су живели страни мајстори, инжењери и чиновници.
Градили су се и други важни објекти. Тако је село добило болницу, апотеку, пошту и нову школу. За изградњу нове школе посебно се залагао г. Шистек, који је био у прилици да види запуштен, тескобан простор од 24 m2, у коме се обављала настава. Захваљујући њему, Управа рудника је помогла градњу школе и новчано и у потребном грађевинском материјалу. Изградња нове, простране школске зграде је започета половином 1904, а завршена је у лето 1905. године. Школа је добила име „Краљ Петар”. Мештани су се желели одужити г. Шистеку, те је Школски одбор упутио предлог „окружном начелнику и министру просвете и црквених дела да се Фрања Шистек, директор борског рудника Св. Ђорђе” одликује за труд око подизања нове школске зграде у Бору”.11
Истим поводом и Политика пише: „Грађани општине борске да би се достојно одужили пажњи г. Шистека, изабрали су га за свог почасног грађанина. Овај акт извршен је на лицу светлих празника о Божићу. Колико је г. Шистек био ганут овим чином види се из тога што се у свом кратком ал’ дирљивом говору заветовао да ће својски радити, у најкраћем року поред школе сазидати и цркву као уздарје Доброј срећи”.12
Школа и црква као основа и услов духовног и културног развоја сваког друштва, биле су, према Шистековом мишљењу, неопходне борској сиромашној и непросвећеној средини. Међутим, није доживео 1912. годину, када је изграђена православна црква, захваљујући Француском друштву Борских рудника (ФДБР).
Француски финансијери у Паризу свесни су потребе великог улагања у новооткривени рудник, као и касније исплативости тог улагања. Иако је основни мотив ФДБР дугорочни интерес, ипак не треба потценити улогу и значај овог предузећа за друштвени, привредни и културни развој не само борског подручја, него и шире.
У циљу повећања производње компанија ФДБР све више улаже новац у боље услове рада, потребну механизацију и техничку опремљеност. Оснива се хемијска лабораторија у Бору, уводи се систем механичког бушења и копања руде са електричним паљењем мина, монтирају се две Ватер жакетне пећи и пет конвертора за топљење руде. Годину дана пре отварања топионице, 1905. је почело пржење руде на отвореном простору без димњака, на око 50 гомила, на тзв. „роштовима”. У време када листају шуме и када се на њивама почиње таласати младо зелено жито, топионица почиње да ради. Исте године управи стижу притужбе због нанете штете усевима. Иако и сам очевидац, г. Шистек није у ситуацији да удовољи захтевима сељака. Производња се одвија без прекида.
У Паризу се воде финансије, доносе планови и пишу извештаји о производњи. У Бору се производи, реализују се планови. Спона између Париза и Бор-села је Фрања Шистек, управник рудника, који их све спаја. Радећи и сам за плату, није био богат човек. Његова одговорност према људима који су га плаћали огледала се у професионалном односу према раду, извршењу планова и спровођењу одлука. Одговорност према људима запосленим у руднику била је двоструко већа. Живећи у истој атмосфери и радећи у истим условима са својим рударима, није желео да их изневери ни као стручњак ни као човек. Тежак рударски посао упућивао је ове људе једне на друге и развијао код њих нарочит осећај заједништва и солидарности. То је посебно долазило до изражаја у случају несрећа у руднику. А несрећа је било. Према званичном извештају Рударског одељења, у борском руднику је до 1910. године повређено 16, а погинуло 6 радника.13
Савременик откривања борског рудника, геолог Димитрије Антула је у Годишњаку Рударског одељења, бр. 2. детаљно писао о пословној 1907. години. Производња је нормализована, рудник је технички опремљен, број радника је знатно порастао (од укупно 1450 запослених, 500 је радило у руднику) и предузеће је позитивно пословало.
Као резултат вишегодишњег рада, производи борског рудника приказани су први пут свету на изложби у Лондону.
Велике заслуге за дотадашње постигнуте резултате могу се приписати Фрањи Шистеку. Уложио је пуно рада и енергије, упорности и добре воље да се предузеће стабилизује и да започне успешну будућност. Нажалост, 1907. год. је година у којој се рудник опрашта од свог цењеног управника. Умро је изненада од срчаног напада у својој 53. години. Обучен у свечано рударско одело, са рударским обележјима, и положен у бакарни ковчег, отишао је са овог света, али је остао у Србији, у Бору. Сахрањен је на старом борском гробљу 17. маја. Испратио га је и ожалио велики број радника и сељака из Бора и околних села. Вест о његовој смрти објавили су Рударски гласник и београдске Вечерње новости.
Шистек је умро, али рудник наставља живот. Постаје осовина око које се убрзава цео живот Бора –покретач интереса, људи и догађаја.
Нагли и брз прилив становништва ствара промене у свим видовима друштвеног живота, посебно у социолошком и културолошком смислу. Доласком Француза, Руса, Немаца, Италијана, Мађара и наших народа из различитих делова земље мешају се разнолике етничке и културне групе. Међутим, сви они окупљени око рудника, живећи у истој средини стварају нову културу која се заснива на индустријализацији и урбанизацији. Иако говоре различитим језицима., споразумевају се језиком производње. Тако Бор постаје својеврсни „лонац за топљење”14 у коме се мешају различите друштвене групе и стварају нове вредности. „Природна” средина се замењује „техничком”. Граде се зграде за становање и објекти за друге потребе становника. Рудник преживљава и у ратним условима, балканске ратове, Први и Други светски рат. У власништву ФДБР је до 1941. године. Од 1941. до октобра 1944. борски рудник је немачки радни логор.
Послератни Бор је типична рударска колонија са око 5 000 становника, без водовода и канализације, са једном болницом, једном четвороразредном школом, тек основаном гимназијом (1944) и више угоститељских и трговинских радњи. Иако је Бор 1947. године добио статус града, још увек је имао обележја колонијалног насеља. До 1950. године, рудником је управљала војна комисија, када власт преузимају „трудбеници борског рудника”, како је писало на улазу у тадашњу управну зграду. Иако је руда знатно сиромашнија бакром него у првим деценијама након отварања, рудник је још увек богат, а борски бакар квалитетан, познат и тражен у свету. Веровало се да ће бакра бити „док је сунца и месеца”.
Велики плански задаци, али и велики недостатак машина и радне снаге подстиче појединце да уложе максималан напор и енергију за испуњење плана. Повећање производње је синоним за пораст животног стандарда. Почињу године ударништва када такмичење радника постаје масовни покрет. Најбољи постају хероји рада. Имена рекордера, Љубомира Јовановића, ложача лонаца у топионици и Међеда (Х)Усеиновића, бушача у Јами, остају убележена у историју борског рударства. Ова два радника су имала част да међу првима буду добитници награде „Инжењер Шистек”. Награда је установљена 1968. године и додељивана је сваке године до 2001. најбољим радницима у производњи и најбољим инжењерима за рационализацију и техничко унапређење производње. Ова награда, као највеће друштвено признање Рударско-топионичарског басена Бор, названа Шистековим именом, израз је великог поштовања према њему и његовом делу. Када је установљена награда „Инжењер Шистек”, у Бору је, у исто време, постојала Техничка школа рударске, металуршке, хемијске и машинске струке, која је, такође, носила његово име.
Урбанистичким планом из 1968. године одређено је да висораван на Седмом километру буде ново градско гробље. Убрзо је извршен пренос посмртних остатака Фрање Шистека са старог на ново гробље. Сви који долазе на ово тужно место видеће на улазу са леве стране споменик на коме ћирилицом пише:
„Фрања Шистек рудар инжењер проналазач
и I директор Борских рудника (1854 – 1907)”.
Његово име је уписано у историју Бора и борског рударства.
Скромно је 2003. године обележена стогодишњица рудника. Производња је опала, а руда осиромашила, што је нормална појава у рударству. Одавно се престало веровати да ће бакра бити „док је сунца и месеца”. Ипак, бакар је још увек симбол града. Испред зграде Генералне дирекције Рударско-топионичарског басена Бор стоји скулптура рудара од бакра, патинирана, позеленела од времена. Нажалост, све је више и живих људи који су позеленели од једа, што немају посла и новца. Младе генерације се не сећају „златног доба” рудника. Многи од њих, окупирани свакодневним проблемима, и не знају историју рудника, нити знају ко је био Шистек, чак и ако станују у Шистековој улици. Али, зато су ту борска библиотека и музеј који чувају у књигама, документима, на разгледницама, фотографијама… време које је прошло и личности које су то време учинили значајним.
Један од њих је Фрања Шистек.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашег народа, Нолит, Београд 1975, стр. 11.
2. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Бор 1969, стр. 48.
3. Феликс Каниц, Србиј: земља и становништво, књ. 1, СКЗ, Београд 1985, стр. 461.
4. Василије Симић, угљенокопа и угљарске привреде у Београд 1958, стр. 268.
5. Исто, стр. 269.
6. На основу фотографије послате Војном музеју Београд, Душанка Маричић, кустос музеја и аутор књиге Одликовања, потврдила је да се несумњиво ради о Ордену Таковског крста трећег реда. Таковски крст је први орден у Кнежевини Србији, установљен 1865. године за време владавине кнеза Михаила М. Обреновића III. Од 1883. године према Закону о орденима и медаљама, додељивао се не само за ратне заслуге, него и за заслуге у миру „према Краљу, Краљевском дому и држави”. Орден Таковског крста додељиван је све до краја владавине династије Обреновића, 1903. године.
7. Интересантно је приметити да ови рудници носе имена светаца, али и имена Вајфертових родитеља.
8. Годишњак САН, 1905.
9. Нав. дело, Бор 1998, стр. 70.
10 Самоуправа, год. 1905, бр. 204.
11. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор: 1839–1989, Бор 1991.
12. Политика, бр. 708, Београд 1906. У новинском чланку под наводницима стоји „Добра срећа”, али је јасно да се мисли на добру рударску срећу, а не на рудник угља „Добра срећа” у селу Вини код Књажевца. (прим. аут.)
13. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964, стр. 64.
14. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Бор и околина, 1–2, Бор 1973/75.
2. Бор: 1903–1953, Бор 1953.
3. Татомир Вукановић, Речник древног рударства у земљама централног Балкана 12–18. в.
4. Божин Јовановић, Привреда тимочке крајине 1940–1990, Бор 1995.
5. Слободан Љ. Јовановић, Бор: историјски путокази, Бор 2001.
6. Феликс Каниц, Србија: земља и становништво, књ. 2, Београд 1985.
7. Раде Којдић, Откриће и експлоатација борског лежишта бакра, Бор 1999.
8. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
9. Душанка Маричић, Одликовања Србије, Црне Горе, Југославије и Републике Српске: каталог изложбе, Београд 2002.
10. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор 1991.
11. Мирослав Радуловић, Сто година РТБ- а Бор, Бор 2003.
11. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964.
12. Василије Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Београд 1958.
13. Момчило Станковић, Борски рудник 1903–1973.

Драгица Радетић

Неисцрпна и увек занимљива тема слободе окупила је ове године велики број стручњака из области библиотекарства у Народној библиотеци Србије, у Београду од 25 – 27. септембра. Дошавши из различитих земаља, различитих социјалних, политичких и културних средина, учесници међународног скупа „Интелектуална слобода и савремене библиотеке” имали су различите приступе и ставове о овој теми.
Међутим, дубока сагласност која је надрасла све разлике у мишљењима односи се на неопходност преласка интелектуалне слободе са теоријског разматрања на практично остваривање, као и значај библиотека у томе.
Већина учесника у својим излагањима позивала се на Универзалну декларацију Уједињених нација из 1948, као и на Декларацију IFLA* из 2002. о библиотекама, информационим сервисима и интелектуалној слободи. Из разговора о правима човека, која имају формалан вид, проистекла је потреба да се истакну обавезе и одговорност човека у остварењу права, чиме она престају бити само формална.
Велика професионална одговорност библиотекара је да доприносе остварењу права човека на приступ информацијама и слободу изражавања без икаквих ограничења. Међутим, омогућити другоме слободу може само неко ко је и сам слободан, коме је слобода духовно начело, а слободан стваралачки дух покретач у сазнавању и деловању. Зато је било пуно речи о библиотекарима који се морају непрестано стручно усавршавати, учити стране језике, стицати нова знања и овладавати новим техникама. „Библиотекари не би требало све сами да знају”, каже учесница из Холандије, „али би требало да знају ко зна одговор на дато питање.”
Потреба континуираног образовања библиотекара или „доживотног учења” како је истакнуто у неким радовима, подразумева и потребу образовања корисника, његово практично оспособљавање да пронађе тражену информацију. Корисник може учити од библиотекара, али и библиотекар од корисника. О овоме је врло занимљиво говорила ауторка из Мађарске.
Одређење интелектуалне слободе етичким нормама разматрано је у неколико радова. У раду Александре Хорват са Филозофског факултета у Загребу, нарочито је истицана неопходност етичког кодекса у библиотечкој струци. Весна Ињац из Народне библиотеке Србије, указала је на улогу библиотеке као заштитника приватности корисника.
Одређен број аутора истакао је друштвену улогу и одговорност у изградњи демократског друштва. Предраг Пајић, виши референтни библиотекар у Конгресној библиотеци у Вашингтону, посебну пажњу је посветио том питању у раду „Конгресна библиотека као потпорни стуб џеферсонијанских идеја демократије.”
Разматрање интелектуалне слободе у оквиру међународне и националне законске регулативе заступљено је у радовима аутора из Енглеске и из наших суседних земаља, Републике Српске, Румуније и Бугарске.
Представници Библиотеке Филозофског факултета у Новом Саду говорили су о практичним искуствима њихове библиотеке и изнели су конкретне предлоге за превазилажење противречности између интелектуалне слободе и интелектуалне својине.
„Цензурисање књиге у светлу правне регулативе и библиографије”, рад Александре Вранеш, указао је на друштвено-историјску условљеност цензуре у Србији у последња два века.
Представник борске библиотеке Горан Миленковић привукао је пажњу слушалаца оргиналним приступом теми слободе као идеји и идеалу.
Жив, полемичан дух попримила је дискусија у вези са практичним проблемима које су изнели поједини учесници скупа. Истакла бих рад библиотекара Универзитетске библиотеке у Минхену, који се бави питањем порекла књига које су нацисти конфисковали од Јевреја, а данас се налазе у немачким библиотекама. У складу са тим покренуто је питање књига и рукописа које су однете из наше земље за време Другог светског рата.
Разговор о Интернету који је, по мишљењу већине, значајан фактор у остваривању интелектуалне слободе, отворио је низ занимљивих питања која се односе на земље у развоју, и нису у могућности да користе електронске информације. Посебно су разматране ситуације у Нигерији, Индији и Сирији.
Затим, непознавање енглеског језика, који је данас привилегован језик у свету, за кориснике такође може бити баријера у приступу информацијама.
За кориснике са специјалним потребама, као што су слепи, глувонеми и сл, библиотеке би морале прилагодити своје услуге.
Говорећи о цензури, аутоцензури и пласману наше књиге у иностранству, аутори из Библиотеке града Београда и Народне библиотеке Србије поменули су политику као ограничавајући фактор у остваривању интелектуалне слободе. Пажљивом слушаоцу који је слушао текст на српском језику није могла да промакне горчина која се осетила у гласу ауторки при помињању санкција, бомбардовања и других видова изолације наше земље. Сумњам да су то приметили странци који су текст слушали из уста преводиоца. Разликовали смо се по томе што у њима нису покренута сећања. Међутим, разлике у схватању и разлике у психологији такође су израз слободе људског духа.
Практичан испит из интелектуалне слободе у библиотекарству полагаћемо свакодневно у различитим условима и на различите начине. Свакако да ће нам у томе помоћи техничка опремљеност, али будућност библиотека не зависи само од технолошког развоја, него првенствено од људи који раде у њима. Једино образовани, умни и духом слободни библиотекари могу да изађу из окошталог оквира старовременских библиотека, чиме се отвара хоризонт нових могућности у библиотекарству. Са развојем нових технологија потребно је да се преиспитају основне вредности библиотечке струке, као и нови вид одговорности библиотекара према кориснику. Злослутно и забрињавајуће је за све заговорнике интелектуалне слободе да нове технологије постају не само креатори него и контролори људске свести, што је свакако савремени вид неслободе. Начин да се превлада овај проблем је умни и морални развој човека. Библиотеке, као институционални посредници, треба да доприносе овом развоју.
* IFLA – International Federation of Library Associations and Institutions

Драгица Радетић

(Поводом циклуса предавања о здравој храни)

Велики број корисника наше библиотеке, заинтересован за литературу о здравој храни, иницирао је идеју да будемо организатори циклуса предавања на ову тему. По замисли др Словенке Михајловић, предавања су реализована у периоду од марта до маја 2003. године.
Прво предавање Принципи здраве исхране увод је и основа осталих предавања.
Следећа два, Принципи исхране дијабетичара и Принципи исхране срчаних болесника, посвећена су онима којима се препоручује посебан режим исхране као саставни део лечења.
Теме Минерали и витамини, Мед и пчелињи производи као храна и лек и Биље у исхрани и лечењу у служби су превенције болести.
Како су замишљена, тако су и реализована, не само у виду излагања предавача, него, укључењем слушалаца, прерастала су у занимљив разговор.
Предавачи су еминентни стручњаци за одређене области: др Словенка Михајловић, спец. интерне медицине, мр ендокринологије; др Благица Ђорић-Стојчевски, спец. интерне медицине, субспец. кардиологије; Тамара Мишковић, виша мед. сестра, едукатор за дијабетичаре; Биљана Стаменковић, произвођач меда и Стојана Перчић, председница Друштва лековитог биља „Мента”.
Уз сваку тему биле су пратеће изложбе, првенствено књига из одређене области, којима располаже борска библиотека. Наслови као што су Храна, ваш чудесни лек од Xин Карпер, Здрав сто година од Радована Ждралеа, Здрави и витки, чији су аутори Харви и Мерлин Дајмонд, Здравље из Божије апотеке Марије Требен и књига Станоја Стефановића Како доживети стоту, биле су у изложбеној поставци сваког предавања.
Обавештења о темама су благовремено објављивана посредством борске телевизије и радија, јер су предавања намењена свим грађанима. Ипак, посећеност није била онаква какву смо очекивали, посебно ако се има у виду да је здрава храна, као услов здравог живота, значајна за све, без обзира на године, социјални статус и професију.
Интересантно је да су предавања посвећена дијабетичарима и срчаним болесницима била боље посећена од предавања која се тичу спречавања настанка болести, односно унапређења здравља.
Разлог је вероватно то што здрав човек своје здравље подразумева као нешто што му трајно припада. Схвата да болест вреба, не бирајући ни место ни време, тек када се сусретне са њом.
Написано је много књи-га о здравом животу, о томе како постићи радост живљења, сачувати енергију и виталност, али све су оне у потрази за правим, још непређеним путем ка добром здрављу. Пажљиви читалац ће уочити да постоје знатне разлике које иду чак до противречности, између старих и нових медицинских теорија о исхрани, мада им је заједничко полазиште пресудан однос између хране и здравља.
Древне цивилизације, нарочито источњачке, веровале су да велики број поремећаја тела и духа потиче од онога што једемо и да је најважније успостављање метаболичке равнотеже. Полазећи од тога да је у природи све у савршеној равнотежи, сматрају да човеку, који је њен део, природа налаже да једе природну храну.
Међутим, променом услова живота, мењају се укуси, жеље и навике.
Савремена технологија данас нуди право богатство нових производа, примамљивих укусом, мирисом и бојом. Храна се индустријализује, производе се синтетизовани витамини. Комбинујући одговарајуће хемијске компоненте, у лабораторији је чак створено пшенично зрно. Али, то зрно не може проклијати јер му је природа дала живот и једино га природа може оживотворити.
Упркос развоју науке, јавиле су се озбиљне болести савременог доба од којих су најчешће рак, болести срца и крвотока, дијабетес, депресија… Болесници постају својеврсни сарадници лекарима у стицању искустава и обогаћивању знања у лечењу. Нажалост, заточеници лоших навика најчешће их се одрекну тек када се разболе.
Евидентно је да цивилизација одваја човека од природе. Можда је право време да се присетимо упозоравајућег пророчанства Митра Тарабића, неписменог сељака из Кремне, из друге половине 19. века: „Цијелим свијетом владаће нека болешчина, те нико умјети неће да јој ране извида, сви ће казивати ја знадем, јербо сам учен и научен, а нико ништа знати неће. Лутаће људи са мислима около и наоколо, а никако неће моћи да нађу прави лијек, а он ће Божијом помоћу бити свуђе око њих и у њима самима.” (1)
Може се закључити да су заблуде створене стеченим знањем већи проблем савременог човека од самог незнања.
Најважнији ци-љеви наших предавања били су: едукација слушалаца, упознавање са досадашњим знањима, али и отварање простора за нова, долазећа знања. Повратак природи, у којој ће можда пронаћи себе изгубљеног и упознати своју природну суштину, савремени човек осећа као потребу. Али, треба бити спреман одрећи се стечених навика, понашања и заблуда. Треба учи-ти од природе. Она нам говори у знаковима и симболима. Замислимо се над њиховим значењем.
„Роса означава светлост зоре, благослов и духовно окрепљење, али симболизује промене, илузије и нестајање.”(2)
Не препознаје ли се сличност човека са росом?
Исконска потреба човека за трајањем и чежња за бесмртношћу сликовито је описана у Епу о Гилгамешу. Изгубивши биљку живота, Гилгамеш је изгубио и наду да ће постићи вечни живот на земљи. Данашњи човек не стреми ка бесмртности, али жели леп живот испуњен здрављем и срећом. Људски живот има крај, али је зато то људско знање бескрајно. Будимо део тог бескраја тако што ћемо уложити напор да учимо како постати здравији, а самим тим бољи и умнији.
––––––––––––––––––––
(1) Креманско пророчанство, Београд, 1997, стр. 222.
(2) Мали речник традиционалних симбола, Београд, 1999, стр. 121.