Драгица Радетић

Ова пословица изречена о библиотекама може бити потврда за разлог што је борска библиотека недавно постала нови дом једној необичној књизи. Књига је необична по изгледу, садржају, времену и путу који је прешла да би своје место нашла на библиотечкој полици.
На први поглед ова књига изгледом подсећа на старинску кутију за накит. Формат јој није уобичајен – 18x11x10 цм. Када се отвори “кутија за накит” открива се садржина коју чини мноштво речи које су попут бисерја низане од А до З, на 2206 страница: Речник италијанског језика, у издању УРЛИЦО ХОЕПЛИ, Милано, 1913. година, мали тираж.
Речник обухвата лексику општег карактера. Обрада речи је граматичка и значењска. По начину обраде речи, речник припада и лингвистици и лексикографији. Кроз језик је представљен део италијанске културе и књижевности.
С обзиром да се језик стално мења и развија, овде се могу наћи и архаичне речи, које носе нешто од флуида мисли, осећања и опажања ранијих времена. И то је једна од посебности ове књиге. Деведесет јој је година, те побуђује одређено поштовање. Наџивела је своје прве власнике, а наследио ју је наш суграђанин, господин Валеријан Попов. Поклањајући је библиотеци на брижљиво чување и још брижљивије коришћење, омогућио јој је да настави живот у посебном фонду наше библиотеке.
Господин Валеријан Попов корисник је борске библиотеке од времена када је са породицом доселио у Бор. Више од тридесет година.
Посебно од када је у пензији доста чита, јер своје слободно време највише воли да проводи уз добру књигу. Од својих родитеља је наследио љубав према књизи, музици и уметности уопште. Ствари које је наследио, а у које спадају књиге, музикалије, иконе и друге вредности материјалне природе у сенци су наслеђене складне мешавине италијанског, грчког и руског духа.
његов отац, Владимир Попов, рођен је крајем 19. века у Русији, на Азовском мору, од оца, руског држављанина, грчког порекла и мајке италијанског, аристократског порекла. Као трогодишњи дечак, Владимир је са Азовског дошао на Јадранско море, када му се мајка, оставши удовица, удала за нашег човека, богатог трговца из Котора.
Близина мора је у њему рано створила жељу да плови, да упознаје свет, различите културе и људе из далеких земаља. То га је определило да заврши наутичку школу.
У време бурних историјских дешавања, избијања првог светског рата и Октобарске револуције, у време када су се земље и људи делили и уништавали, у Владимиру се развијао космополитски дух. Пловио је туђим водама и обилазио непознате земље, али се нигде није осећао као странац.
Ипак, на дугим путовањима по мирном и уснулом мору, као и сваки млад човек, сањао је о великој и јединственој љубави која га негде чека. И сачекала га је у Котору лепа Рускиња, госпођица Евгенија. Оженио се и засновао породицу. Више га нису вукле даљине. Стручно се оспособио за контролора мера и постао врло цењен и тражен у овом послу.
Са породицом се преселио у Дубровник, центар трговачких и уметничких збивања, град на раскршћу светова, вера и култура.
Госпођа Евгенија Попов , мајка господина Валеријана, у њихов заједнички дом је унела смисао за лепоту, љубав према песништву и дар за музику. Сећа се господин Валеријан да је као дечак понекад сатима слушао своју мајку како свира на клавиру и дивио се њеном умећу да кроз музику изрази осећања. Настојала је и друге да подучи свирању на клавиру, и страним језицима.
Из Дубровника су се због очевог посла селили у друге градове, у Крагујевац, Београд, Ваљево. У новим срединама су их брзо прихватали као вредне, умне и племените људе. Стицали су нове пријатеље који су се радо окупљали у њиховој кући. Дуге зимске вечери, уз топли самовар, улепшавала је музика или Пушкинови стихови које је госпођа Евгенија рецитовала на руском. њихов живот није био лагодан, али је био испуњен духовним садржајима који су их бранили од малограђанске свакодневице.
Тако се господин Валеријан Попов сећа својих родитеља. Ово нам је испричао када је, са благом сетом, поклањао њихову књигу. И његов унук Алекса, лепи црвенокоси дечак, чуо је ову причу и чува је у свом чистом дечачком срцу. Једном ће је он причати уместо деде.
Наша библиотека се на овај начин захваљује господину Валеријану Попову на поклоњеној књизи, која је за њега више од књиге.

Драгица Радетић

Осим стандардних функција као што су набавка, обрада, коришћење и чување библиотечког фонда, важан задатак народних библиотека је и израда завичајне библиографије. Завичајна библиографија сведочи о друштвеним догађајима једне средине и духовном стваралаштву људи који припадају тој средини по свом пореклу или стварању. Као таква, драгоцен је извор информација и података о одређеном подручју.
Потреба за библиографским радом постоји и у борској народној библиотеци. То је определило два наша кандидата, који су полагали стручни испит у новембру 2002. године, да одаберу тему за свој рад из области библиографије. Уз стручну помоћ и проверу од стране мр Здравке Радуловић из Народне библиотеке Србије, успешно су урађене две библиографије намењене борској завичајној збирци.
Урађена је “Библиографија радова о Рударско-топионичарском басену Бор у часопису Бакар од 1968. до 1989. године” и “Библиографија текстова објављених у листу Народне библиотеке Бор Бележница од 1999. до 2002. године”.
Аутор првог рада Нина Божовић определила се за библиографски опис чланака о РТБ-у објављених у часопису Бакар. Овај часопис је излазио двадесет и једну годину, на српском, руском и енглеском језику, а дистрибуиран је у око четрдесет земаља. У њему су објављивани стручни чланци из области производње, прераде и пласмана бакра и производа на бази бакра. Библиографија је ретроспективна, јер је омеђена наведеним годинама у којима је часопис излазио, и селективна, јер је критеријум при избору текстова тематски одређен, а тиче се борског рударства и металургије. У описима библиографских јединица, којих има 102, дати су сви потребни библиографски елементи.
Другу библиографију је израдила Драгица Радетић. Овај рад представља текућу библиографију јер упућује на радове објављене у актуелном листу борске библиотеке, који излази од 1999. године. Концепцијом овог листа обухваћена су три основна тематска подручја: делатност и активност Библиотеке, локално књижевно стваралаштво и завичајне теме. Текстови који су објављени у Бележници у протекле четири године, обједињени су библиографијом и одређеним редом сложени по азбучном реду имена аутора. Библиографија обрађује 114 библиографских јединица. Прегледним пописом текстова библиографија доприноси бољем познавању књижевног и културног живота у Бору.
Заједничке карактеристике ове две библиографије су: библиографски опис рађен је “де вису”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ИСБД(с), садржинска обрада је по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група алфабетски, према имену аутора прилога. Као саставни делови библиографија урађени су именски и предметни регистри, који имају задатак да олакшају коришћење основног текста библиографске грађе.

На крају напомињемо да ће се библиографски рад сигурно наставити, јер стручност, одговорност и систематичност које овај посао захтева не недостају Народној библиотеци Бор

Драгица Радетић

Мирно Бор село пре сто година постаје тачка коју велики европски капиталисти траже на географској карти. Та тачка, у коју су стале све њиве на којима се таласају раж и пшеница, овце расуте по брежуљцима, и шуме, по којима се мерио иметак ондашњег живља, постаје предмет преговора и ценкања богатих и моћних.
Човек који је Бор селу изменио изглед, а његовим сељанима начин живота, звао се Ђорђе Вајферт. његово порекло, богаство и господско држање, одавало је његово туђинство и узроковало неприхватање од житеља.
Међутим, данас, цео век касније, толико смо му блиски да његову слику чувамо у својим излизаним новчаницима, уз слику својих најдражих. Улива нам сигурност и поуздање. Пошто се осећамо боље с њим, него без њега, ред је да га мало боље упознамо.
Први досељеник из породице Вајферт доселио се у околину Вршца у 18. веку, у време Марије Терезије и Јосифа Другог, који су територије јужне Мађарске, опустошене турском владавином, плански насељавали немачким породицама.
његов потомак, Ђорђе Вајферт, рођен је 1850. у Панчеву, у богатој и угледној породици. У родном месту, које је тада припадало Војној граници, завршава основну школу и реалку, припремајући се за даље школовање у иностранству, јер у Кнежевини Србији није било високих школа. У родитељској кући стиче озбиљан и одговоран однос према раду. У Будимпешти завршава трговачку академију, а у Немачкој пољопривредну академију, одсек за пиварство, прихватајући да настави породичну традицију – производњу чувеног Вајфертовог пива. У то време његов отац Игњат био је власник две највеће пиваре, у Панчеву и у Београду.
По завршетку школовања, Ђорђе у 23. години подиже у Београду нову, за ондашње прилике најсавременију фабрику пива. Убрзо се и жени. његова изабраница постаје гђица Марија Харил. Заједнички живот њихов трајаће више од шездесет година.
Од оца не наслеђује само пиваре него и љубав према археологији и нумизматици. Очеве збирке су биле чувене по својој вредности и разноврсности и на њега утичу да се и сам бави археолошким испитивањима.
Интелигентан и прагматичан, у прво време жели да рударењем обезбеди сировине потребне за његове пиваре. Прихвата мишљење геолошких стручњака да је Србија богата резервама угља и металне руде. О античком рударству сазнаје из историјских списа и путописа из средњевековне Србије која је описана као дивља и неприступачна, земља сељака, сточара, рудара и трговаца.
Крај 19. века обележава закаснела индустријска револуција у Србији, сиромашан капитал, недостатак кредита и нешколован кадар. Због дуготрајних вазалских односа и аустријског настојања да потчини Србију у привредном и политичком смислу, развој српске привреде је спор. Држава нема новца који је неопходан да се избори економска самосталност, што је услов да се сачува тешко стечена независност. Ђорђе Вајферт то зна, јер је и сам, као ратник-коњаник, био учесник битака у Српско-турском рату 1876.
Жели да помогне својој земљи. Постаје заговорник идеје Београдске задруге, а затим 1883. год. и један од оснивача Народне банке Краљевине Србије, чији је задатак да помаже средњи сталеж повољним кредитима и унапреди привреду. Вајфертово учешће у управи Народне банке Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије, трајало је 42 године, од којих је 27 био на њеном челу, као гувернер.
У време када је страни капитал доминирао у Србији, његовом заслугом Народна банка успоставља банкарске везе широм Европе. Захваљујући томе, за време и после балканских ратова и након првог светског рата, државне финансије и валута Србије нису претрпели штету. Добром организацијом домаћег капитала остварена је стабилизација динара. То је било од изузетне важности за привредну стабилност Србије.
Као многопоштовани грађанин и успешан индустријалац Ђорђе Вајферт постаје почасни члан Индустријске коморе од њеног оснивања, 1910. године.
Међу првим потписницима је за оснивање Српског акционарског рударско-топионичарског индустријског друштва – САРТИД-а. Члан је Управног одбора овог акционарског друштва од 1921-1925., а председник наредних десет година.
Господин Ђорђе Вајферт, као богат човек, знао је колики је значај новца и да управљати пословима значи управљати новцем. Зато користи своју мудрост, тактичност, пријатељске и пословне везе да би заштитио интересе своје мале и сиромашне земље. Посебно важну улогу имали су припадници масона које су чинили људи из интелектуалне и економске елите, различитих професија и који су уживали углед у јавном и политичком животу. Као старешина, односно Велики Мајстор Врховног Совета Србије, Ђорђе Вајферт контактира са припадницима европске и америчке масонерије ради прикупљања прилога и пружања потребне помоћи српском народу, за изградњу школа и болница, домова за старе и сирочад и установа за ратне инвалиде.
Осим ангажовања на економском пољу и политички је активан у заступању и развијању југословенске идеје, на којој би се заснивао заједнички живот у заједничкој држави. Никада није био члан ниједне владе, иако му је нуђено место министра, али га није прихватио уз образложење да добар привредник не треба да буде политичар.
Веома је уважаван од својих савременика и због учествовања у многим акцијама хуманог карактера, у којима се издвајао од већине, по знатним сумама датим у добротворне сврхе.
Међутим, не само да је новац трошио, него га је и стварао. Новац се множио у халама његових пивара, у пловидби његових бродова, на угљенокопу Костолца, у јамама борског и других рудника.
Страни капитал био је заинтересован за експлоатацију рудника, али не и за рударска испитивања, која су скупа и неизвесна. Ђорђе Вајферт улаже велике суме новца у рударска истраживања у источној Србији.
Главне радове поверава инжењеру Фрањи Шистеку, који је своје рударско умеће показао у костолачком руднику. Велики сањар и занесењак као човек, поуздан и вредан као стручњак, Фрањо Шистек је био права особа за овај ризичан посао који захтева велики, често узалудан рад. У селу Глоговици налази се добро опремљена лабораторија у којој се врше анализе узорака руде.
Све бива у функцији велике визије, а она превазилази минијатурно рударство примитивног испирања злата. Вечити сан о бољем и срећнијем животу подстиче наду да ће се наћи пут ка тој срећи. Сиромашни рудари верују да ће у јамском лавиринту рударске лампе осветлити тражени пут.
После осам година трагања, колико су трајала истраживања, 1902. године догодило се очекивано, када су скоро сви престали да се надају и када је већ било одлучено да се прекину радови. Интуиција најистрајнијих није била погрешна. Откривено је богато рудно тело Чока Дулкан.
Настављени су радови и установљено је да је откривен један од највећих рудника бакра у свету. Пенушаво Вајфертово пиво потекло је у ту част.
Али Вајферт је знао да је тек потребан огроман рад и велики капитал да се метал који “спава” у утроби земље ослободи, потребни су скупи погони, лабораторије, пећи и конвертори и остала индустријска техника да руда постане вредност. Домаћи капитал нема ту моћ, те обезбеђује француски капитал и образује се Француско друштво борских рудника.
Тиме је обележена судбина Бора и људи који у њему живе и раде. Више раде него што живе. Они постају добровољни заробљеници рударске колоније и оболевају од златне грознице. Верујемо да о овим људима, о њиховом менталитету, обичајима, сновима, господин Ђорђе Вајферт није знао много, као ни они о њему. Живели су у различитим световима.
Сујеверно веровање по коме се предвиђа несрећа сваком проналазачу злата (јер злато и сунце су род, али треба да владају у одвојеним царствима, испод и изнад земље) није се обистинило у животу господина Вајферта. Од живота се опростио спокојно у осамдесет седмој години, уврштен од појединих смртника у сабор светаца.
Прошло је сто година. У руднику су своју снагу оставили деда, отац и син. Много тога се променило, али сан је остао исти, непромењен. Сан о бољем и срећнијем животу.
И унук сања исти сан.
Уочи 2002. године појавила се новчаница са ликом Ђорђа Вајферта, као нумерички израз злата, односно зрнца злата или златне нити која повезује почетак и крај приче о Ђорђу Вајферту.

Литература:

Индустријски преглед, Панчево 1937.
Ненезић, Зоран Д, Масони у Југославији 1764-1980, Народна књига, Београд 1984.
Станковић, Момчило, Борски рудник 1902 – 1972, Шриф, Бор 1972.

Драгица Радетић

Од прве доделе Нобелове награде прошло је сто година. Да ли је то била инспирација и повод за појављивање ове књиге?
И јесте и није. Идеја да та књига настане стара је више од десет година. Повремено су се у нашим новинама појављивале беседе нобеловаца за књижевност. То су били веома лепи текстови и помислио сам да би било добро и занимљиво да се ти текстови обједине и објаве у књизи. Покушао сам за то да заинтересујем једног издавача, који је и прихватио моју идеју, али је проблем био да прикупимо текстове. Обраћали смо се чак и шведској амбасади, али није било одзива. Тек касније смо успели, укључујући неке људе који су могли да помогну.
Када смо набавили текстове, тек тада је мотив за објављивање књиге била стогодишњица од прве доделе Нобелове награде. Успели смо објавити ову
књигу у јубиларној години, тако да је то њена додатна вредност.

Реч “беседа” је помало заборављена у говору данашњице. У Речнику Матице српске “беседа” означава говор припремљен за неку свечану прилику. Дакле, наслов књиге у потпуности одговара садржају књиге. Да ли сте насловом хтели да ставите акценат на беседе, а не на беседнике?

Да, нагласак је стављен на беседе. Ја сам у предговору књиге назначио да избор беседа не кореспондира са избором аутора, јер има великих писаца који нису неки велики беседници. То напомиње и Томас Ман у својој беседи “Писци нису оратори”. Има књижевника чије је књижевно дело скромно, али су се нашли у књизи, и обрнуто. Дакле, ја сам бирао текстове који по своме садржају заслужују пажњу читалаца, а не према вредности беседника као писца.

Свет је очекивао да први добитник Нобелове награде за књижевност буде Лав Толстој. Је ли учињена неправда што су та очекивања изневерена?

То је страшна неправда. Највећа неправда, и то учињена на самом почетку. О томе је било много коментара у свету. И у Шведској је коментарисано. Касније је одлука образложена аргументима који уопште нису релевантни, нису прихватљиви у естетском смислу, не одговарају духу тестамента: био је у сукобу са црквом, против цара и против војног буxета и сл., углавном неки политички разлози. Осим Толстоја, Нобелову награду је заслужио да добије и Чехов, још је био жив, али је није добио ни он, већ Придом.

По Вашем мишљењу, колико је Нобелова фондација успела за ових сто година да оправда своје постојање остварујући изворну намеру Нобела?

Нобелова фондација у сваком случају оправдава своје постојање, али извесне грешке показују да није у свим случајевима изворна намера Нобела поштована. Знате, то је једна посебно занимљива тема: осврт на критерије и преиспитивање да ли је Нобелова награда увек праведно додељивана. Очигледно је да није. Међутим, упркос томе, значај Нобелове награде, као највећег јавног признања у свету, не може да се умањи. Има и оних који су мало огорчени, па кажу да се може направити тим писаца који нису добили награду, а који не би био лошији од ових који су је добили. На списку добитника су и нека имена за која нисте ни чули до сада, а са друге стране ту нису Толстој, Чехов, Ибзен, Стриндберг, Xојс, Пруст… Мартен ди Гар у својој беседи на то подсећа, просто опомиње.

Да ли Алфред Нобел заслужује дивљење човечанства више као научник и проналазач или као човек и хуманиста?

Више као хуманиста. Као проналазач има пуно патената од којих је најпознатији и најзначајнији, за индустријски развој света, динамит.Убрзо је све видео какву разорну моћ има овај његов технички проналазак и да може бити коришћен и против човека. Управо због тога је Нобелова намера била да оснује једну овакву фондацију. Ајнштајн је 1945. године у свом говору поводом неког јубилеја напоменуо да је у подтексту Нобеловог тестамента присутна нека врста гриже савести. његова намера је била да укаже на потребу критичког односа према научним проналасцима – не само да се проналази, него да се човек пита о ономе што проналази, о смислу и сврси проналаска. Неопходност да сваки научник задржи једну изворно филозофску димензију према научним проналасцима како би се човечанство заштитило од могуће злоупотребе. Такође, потребан је и тај критички однос према литератури, књижевности која се највероватније највише бави људском судбином у изворном смислу и која највише поштује човека као циљ, као сврху по себи.

Приликом избора текстова кажете да сте се одлучили за оне беседе које највише плене лепотом исказа и које су дирљиво искрене. Пошто су текстови превођени са разних језика, постоји ли могућност да су неке беседе изгубиле превођењем нешто од тога?

Свакако да су изгубиле, мада су у највећем броју беседе писане на енглеском језику. Али, ако је мојим избором учињена неправда према неким беседама које нису у овој књизи, не мања неправда је и према оним беседама чији су аутори хтели да подсете и упознају свет са историјом својих земаља, што је природно и поштовања достојно, али су због своје опширности и подсећања на историографске списе, изостављене, јер сам сматрао да им читаоци не би поклонили већу пажњу.

Издвојили сте нобеловце за књижевност, иако и остали добитници Нобелове награде (за физику, хемију, медицину и за мир) не заслужују мање пажње и уважавања. Шта за Вас значи и каква је улога књижевности у животу човека?

Посебно у данашње време, у свету свеопштег материјализма проистеклог из свемоћи технике, мисија књижевности је да оплемењује душу човечанства. Сен Xорx Перс каже да је песник обитавао и у пећинском човеку и да ће обитавати и у човеку нуклеарног доба. Човек има душу, а душа је огњиште љубави, љубави према лепоти, уметности, животу и према другом човеку. То би значило да књижевност има двојаку улогу, естетску и етичку. Мада улогу књижевности не одређује само писац, него и читалац.

Наш нобеловац, Иво Андрић, у својој беседи каже да “приповедач и његово дело не служе ничем, ако на један или други начин не служе човеку и човечности”. Успева ли књижевност увек у остварењу ове улоге?

Сигурно је да не успева увек, али то би требало да јој буде циљ.

Ви сте у вечерашњој беседи доста говорили о нескладу између материјалних добара и духовног богатства/сиромаштва данашњег човека. Да ли је то један од разлога због којег можемо бити забринути за будућност човечанства?

Наравно. У свету у којем преовладава жеља за стицањем, у којем је новац постао светиња и све постаје роба јер се све продаје и купује, одговор на Фромову дилему “имати или бити” углавном је “имати”. Заиста, имамо разлога да будемо забринути за будућност.

Верујете ли и слажете ли се са пророчанском реченицом Достојевског: “Лепота ће спасти свет!”?

Ја бих ту реченицу тумачио кроз питање: како то, на који начин, лепота може спасити свет. Уметност има духовну моћ и, за разлику од политичке моћи, која убеђује људе помоћу пропаганде или присиле, уметност на “неодољив начин убеђује”. У том смислу би се могла разумети спасилачка мисија уметности, односно лепоте. Пошто уметност подразумева сталну продукцију нове естетске стварности, она иде испред историје, чији је главни инструмент клише. Отуда уметност може бити форма одбране од поробљавања, јер ће човек од уметничког укуса теже постати жртва пропаганде властодржаца и демагогије, који желе да у свему виде сагласност и једнодушност. Уметнички укус ту претходи моралном чину. Дакле, естетика је старија од етике. Сложио бих се са Бродским у тумачењу речи Достојевског да ће лепота спасти свет. и то уз скептичну ограду да је за свет вероватно касно, док за појединца шанса постоји.

Ваша књига је штампана у нашем граду у Штампарији “Бакар”, а корице је радио наш суграђанин господина Зоран Станковић, па смо ми, Борани, дајући овако свој допринос, на известан начин поносни што је настала овако једна лепа књига. Да ли сте и Ви поносни?

Веома сам поносан и овом приликом се још једном захваљујем свима који су ми помогли да се ова књига појави.

Можда бисте на крају хтели рећи нешто што Вас нисам питала у овом разговору?

Хето бих да кажем нешто, мада би можда било боље да то остане тајна. Планирам да пишем о добитницима Нобелове награде за физику. То је врло занимљиво јер су физичари, по мом мишљењу, својеврсни филозофи природе.

Ми се Вама захваљујемо првенствено на књизи, а онда и на овако лепом разговору.