Драги Тасић

Књига коју нико није прочитао не постоји. Не постоји ни књига промовисана речју представљача, уз скромно обавештење које објаве локални медији. Уобичајене промоције су по правилу пригодне похвале добрих, осредњих или безвредних творевина. А онда књиге покрива прашина времена.
Творевине смештене у књиге, књижевне и друге уметничке форме, треба да буду читане, просуђиване и јавно оцењене. Објективно и аргументовано – колико је могуће да то учини књижевни ум, макар био и под хипотеком провинције, пошто изгледа да за књиге из унутрашњости не постоје ни критичари ни часописи.
„Суђење” збирци песама Позор иште позориште и песнику Милену Миливојевићу, одржано у време Борског сајма књига у Народној библиотеци Бор 7. јуна 2006. било је борски културни догађај пролећа. Том приликом је „клан Тешовићевих” наступио оптужбом да је књига промашај. Драган је чак тврдио да, уместо збирке, књигу чини збрка песама коју треба спалити. Весна је сериозно говорила о захтевима поезије аргументујући примерима из књиге шта не може да буде поетска тема и шта се не може прихватити као песнички исказ, посебно када је сонетна форма у питању. „Браниоци” Радиша Драгићевић, Милан Миловановић и Саша Ловић, добро су одиграли своје улоге и спречили неправедну осуду. Публика као „судско веће” укључила се спонтано и искрено у игру, предложили су суђење писцу, а не књизи, тражили изузеће председника због пристрасности, захтевали доказе читањем из дела. Чеда Васић је тражио изузеће од коментарисања пошто је независан новинар. Дакле – театар.
Пресуда коју је срочио „председник” и потврдило „веће” била је јасна: песници морају да поштују високе, иако никад до краја дефинисане захтеве поезије; морају говорити својственом поетиком не сводећи дела на баналну реторику; игра речи и провокација не морају да буду поезија; књига се не може спалити по највишем закону Културе; песник се осуђује да настави да ради на песничком пољу.
Прво борско „суђење” писцу и прочитаној књизи било је права представа и предлажем да га прихватимо као зачетак Борског књижевног театра. Бор, на срамоту много чега и много кога, нема позоришта. Сада га има, специфично је, отворено свима, јавно и бесплатно. Оснивачи га морају одржати и развити до институције у култури. Ако то не учине, огрешиће се према књизи као културном јавном добру.
Констатујмо и прогласимо:
Бор је основао свој књижевни театар!
Прва представа Борског књижевног театра била је позоришна игра, мало драма, мало комедија, у сваком случају пример занимљиве и ваљане промоције књиге. Локалној јавности бар, казала је вредности и мане, а песнику рекла „у брк” каква је његова књига.
Милену Миливојевићу припада заслуга што је иницирао прву представу Борског књижевног театра. Можда ће овај случај постати „заразан”. Дај Боже!
Народној библиотеци Бор припада част што је одступила од уобичајене и одавно заморне форме представљања књига.
Учесницима у игри, дакле свим „глумцима” припада част да су сјајно одиграли прву представу Борског књижевног театра. Без проба. Књижевни театар не трпи пробе, режију, поделу улога. Он је чисто позориште слободних талената. Таленат глумца се огледа у знању књижевности, вештини говора и личној „петљи” да се ступи пред публику коју чине читаоци књига.
Програм Борског књижевног театра се заснива на закону „јавног интелектуалног суђења” новим, обавезно, пре јавног представљања, прочитаним књигама. То доприноси свестранијој анализи дела. „Управник” театра (организатор „суђења”) пре представе утврђује име „осумњиченог” писца и књиге, прави списак глумаца. Свако може бити глумац на страни тужбе или одбране, или у току представе може променити своју улогу. Сваки глумац може написати текст за своју улогу, али не може је читати. Књижевни театар није читалачки час. Број глумаца није ограничен, али дужина излагања јесте. Досадан и нејасан глумац може бити прекинут, у тешким случајевима може му се изрећи казна да плати кафу свима присутнима.
И кад забавља, а то мора чинити, Књижевни театар је озбиљно позориште. У њему глумци – читаоци пишу и играју своје улоге, преносе своје доживљаје и свој суд о уметничком делу, својом личношћу, знањем, страшћу и осећањем признају и славе или одбацују творевину која је стала пред њих са захтевом за упис у енциклопедију живих умртничких дела. А публика, иако спонтано и према тренутном осећању, учествује одговорно, озбиљно и достојанствено у конфликтној позоришној игри, у сукобу за или против дела, у спору о његовој пуноћи или празнинама.
У овој игри стваралац дела је сам позорница по којој ступају сви актери. Он своју уметничку вредност потврђује и спремношћу да своје дело подвргне оваквом „процесу”.
(…)
Манифест се поверава на чување Народној библиотеци, а његова објава ће бити доказ о регистрацији Борског књижевног театра.
Драги Тасић,
председавајући на првом
борском књижевном суђењу
(Интегрални текст „Манифеста” можете потражити код библиотекара на Информативном одељењу Народне библиотеке Бор.)