Душан Кабић

Драган Станковић–Шваца (Бор, 1956–1995), завршио је основну школу у Бору, средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ (графички одсек) 1976. године у Нишу, а дипломирао је 1992. године на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, у класи проф. Миодрага Живковића. Свој радни век провео је као професор ликовне културе у основним школама „Петар Радовановић“ у Злоту и „Ђура Јакшић“ у Кривељу.
За свог, нажалост, веома кратког живота, учествовао је на више колективних изложби у Бору, а имао је и једну самосталну изложбу у борској Галерији „Бардак“ 1994. године. Данас су његове слике делом власништво Музеја рударства и металургије, и делом у приватном власништву.
Од 17. априла до 10. маја ове године, у Музеју рударства и металургије уприличена је ретроспективна изложба Драгана Станковића–Шваце. Нажалост, због преране смрти, иза њега је остало релативно мало радова. Међутим, ти радови се и те како уклапају у проницљиво мишљење нашег истакнутог сликара Пеђе Милосављевића: „Уметност живи захваљујући истинитости емоција и стваралачкој искрености“.
Драган Станковић–Шваца је имао „искрених емоција“ још у својој првој стваралачкој фази, када је цртежом решавао основне ликовне елементе, на свој особен начин: избегавајући чисту класику, наговештавајући модерно у себи (поставка композиције), о чему сведоче дела „Акт жене“, „Лежећи акт“ и „Полу-акт мушкарца“ (радови док је био на студијама). При крају студија, 1991. године, израдио је „Портрет жене“ где наговештава ликовну зрелост: сигуран цртеж, модерно обрађена композиција, доминантне топле хроматике суптилно распоређене. Ово дело га уводи у тзв. „другу фазу“ – одмах након дипломирања, где је, понесен богатим емоцијама, зналачки демонстрирао графичке вештине комбиноване са занимљивим хроматским акцентима. И овде му је предмет уметничке обраде људски лик: жена или човек. Дело је малог формата, али снажних, искрених, експресивних порука, и настало је 1992. године. Следеће, 1993. године, настаје „Портрет са дугом црном косом“, дело зреле ликовности, суптилно, до краја сублимираних, ликовних елемената.
Ово дело је увод у „трећу фазу“ којој је стваралачко извориште у ставовима Пола Сезана: „Оно што је велико у делу, то је спиритуално у њему: степен осећајности, сензибилитет љубави и уха, који су у својој органској природи“. То су дела његове најзрелије фазе, настала 1994. године, у којима користи комбиновану технику са прскањем на папиру, којом постиже суптилну контемплацију о универзалном у човеку, маестрално компонујући помоћу геометријских елемената свој свет, садржајно богатих асоцијација.

Душан Кабић, Музеј рударства и металургије

Галерија „Бакар“, 6. август – 15. септембар 2007. године

У Галерији „Бакар“ у Бору, од 6. августа до 15 септембра било је изложено 17 скулптура сачињених у Ливници Рударко-топионичарског Басена Бор у оквиру 23. Уметничке колоније „Бакар“ коју је организовао Музеј рударства и металургије у Бору.
Уметничка колонија „Бакар“ је и у свом 23. сазиву, остала препознатљива: бронза, тешки услови за реализацију скулптура последњих година (предстојећа неизвесна приватизација Рударско-топионичарског басена Бор), али зато и даље присутна духовна снага стваралаца, искуство организатора, напори и вештина радника Ливнице. Све у свему, колонија је успешно приведена крају: шест аутора остварило је седамнаест дела запажених естетских домета и тиме у многоме обогатили збирку Музеја рударства и металургије.
Драги Чучовић (рођен 1953. г. у Грљану код Зајечара), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1979. године, на одсеку за сликарство, у класи проф. Рајка Николића. Живи у Бору и ради као ликовни педагог. На колонији је био заступљен са три скулптуре: „Пут у Европу“ (бронза, 62х40х40цм), „Одраз раскола“ (огледало, бронза, 40х40х22цм) и „Скулптура у простору са или без графита“ (клирит и бронза, 25х25х65цм).
Чучовић полази од концепције – човек и сви његови проблеми – и то решава на духовит начин. Траг људског отиска остављен на подијуму, форма коцке, а човек унутра; поставља се питање постојања икаквог смисла у свему томе. Исти концепт егзистенцијалног је применио и код друга два дела, само са питањем куда и како даље – сам човек или са неким.
Сава Босиоковић (рођен 1944. г. у Злоту код Бора), дипломирао је на Академији ликовних уметности у Приштини 1982. године, на одсеку за вајарство, у класи проф. Академика Светислава Арсића- Басаре. Живи у Бору и ради као конзерватор−рестауратор у Музеју рударства и металургије, где тренутно обавља и дужност директора. На 23. сазиву сачинио је три скулптуре у бронзи: „Чувар1“ (22х19х9цм), „Чувар 2“ (40х27х13цм) и „Чувар 3“ (36х27х12цм). Босиоковић показује да му није непозната ни анималистичка форма. Кроз вешту игру обликовања, остварио је јаке животне форме, лако препознатљивих слојевитих осећања и порука.
Михајло Герун (родом из Панчева), дипломирао је на Факултету ликовних уметности 1978. године у класи проф. Милоша Бајића, а постдипломске студије за цртеж завршио је 1980 године у класи проф. Драгомира Лубарде. Живи и ради у Земуну. У Бору је на 23. колонији сачинио три скулптуре у бронзи: „Форма 1“ (50х40х30цм), „Форма 2“ (130х24х30цм) и „Увир“ (100х70х40цм).
Герун исказује вештину у стварању ритма, глатке форме богате волуменом и контрастом светлог и тамног. Остварио је визуру која пружа низ асоцијација и лепих узбуђења, ту је све лепо и складно. Показао је да је вајар неисцрпних и универзалних инспирација поднебља у којем живи.
Љубомир Лацковић (рођен 1955. године у Земуну), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, у класи проф. Војислава Вујића. Живи и ради у Земуну. Сачинио је три скулптуре у бронзи: „Птица феникс“ (55х59х38цм), „Мравојед“ (39х17х22цм) и „Тигар“ (30х26х18цм). Лацковић је мајстор експресивне форме и то веома лако и вешто остварује. Основа му је анимална форма и волумен. Лако реализује своје замисли и осећања кроз форму оштрих контраста, светло-тамних ефеката и зато му је крајње решење убедљива експресивна садржина.
Весна Милојковић- Петровић (рођена у Нишу), дипломирала је на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи проф. Славољуба Радојчића 1991. године, код кога је завршила и постдипломске студије 1994. године. Живи и ради у Нишу. Она негује класичну људску форму и волумен, што је приказала у три своје скулптуре у бронзи: „Мислилац“ (36х18х17цм), „Дебео сам, па шта“ (37х20х9цм) и „Моћ љубави“ (39х14х8цм), где су посебно надахнуто решени рељефи, вертикална апликација људске форме, која никога не оставља равнодушним – човек који седи, носи у себи и патње и страхове и трагове ове цивилизације.
Власта Филиповић (рођен 1950 године у Великом Трновцу код Врања), дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку за вајарство и на истом факултету је завршио и постдипломске студије у класи проф. Јована Кратохвила. Живи и ради у Смедереву. Борска колонија „Бакар“ богатија је за две његове скулптуре у бронзи: „Лажна врата 2“ (14х14х33цм) и „Мушко-женски знак“ (16х16х39цм). Филиповић својим скулптурама решава чисто геометријску форму: вертикална кубична форма, рељефна апликација мешовитих асоцијација.

Душан Кабић, Данијела Ристић

Музеј рударства и металуртије у Бору, од 7. фебруара до 7. марта 2006. г.

Цртежи и графике нису заоставштина континуитета и систематичности. Пронађени у сликарском атељеу Братислава Петровића, цртежи и графике су пренети и сачувани у Музеју рударства и металургије у Бору. Стваралачки опус од 67 цртежа и графика, сасвим је довољан да упознамо преко цртежа основу, а преко графика вештину духа и покрета, раскошан таленат.
У првој фази, тзв. „младалачкој”, цртеж Б. Петровића је већ самосвојан, аутор је свестан да је то фундамент у даљој надградњи слике. Братислав третира линију на веома лак, вешт и духовит начин; резултат је волумиозност, остварена суптилним распоредом светло-тамних акцената, линија је и даље у служби реалног, структура површина импресивна, јако пријемчива за око.
У другој, „зрелијој” фази, Петровић спознаје свет око себе и кроз себе: дубље, слојевитије, сада су му цртежи и графике уточиште и исходиште, интимограм, потпис душе која је проживела и окусила оно Свето. Цртежи и графике постају сурова ликовна истина; Братислав сада прати само свој веома истанчан нерв, мисаоно већ заокружен. То је већ интиман језик душе који замењује речи. Он анализира већ виђено, изнутра исповеда тајне жудње човека око њега, сâм Ерос. Линија је нешто оштрија и форма постаје експресивна, лице човека и жене је изобличено, покрети су нереални. Братислав је стално у дијалогу између добра и зла, ружног и лепог. Тражи и налази решење у загрљају, игри, дијалогу човека и жене.
Братислав Петровић нам је само у овим „фазама” указао на моћ цртежа и графике, али то, нажалост, није у потпуности искористио за свога кратка живота. Увео нас је у свет своје спознаје о животу и човеку око њега.
У Бору, 25. јануар 2006. г.
Душан Кабић, виши кустос,
дипл. историчар уметности

О изложби и радовима Братислава Петровића

Братислав Браца Петровић је рођен 21. фебруара 1959, а умро је 16. марта 2002. г. у Бору. У Бору је завршио основну школу и први разред гимназије. Средњу школу за примењену уметност завршио је у Нишу 1978. године, а Педагошку академију (одсек ликовног васпитања), у Скопљу. У Сарајеву је, на Академији ликовних уметности у класи проф. Миливоја Унковића, дипломирао 1985. године. Од исте године је и члан УЛУС-а. Радио је у Музеју рударства и металургије у Бору као кустос историјско-уметничке збирке и руководилац Уметничке колоније „Бакар”.
Награде: добитник је дипломе и сребрне значке Универзитета у Сарајеву из Фонда „Хасан Бркић” за постигнуте резултате на студијама (1985) и треће награде на Југословенском бијеналу портрета у Тузли (1988). Братислав Петровић је добио и велики број диплома и захвалница за учешћа у хуманитарним акцијама, као добротвор или спонзор многих активности и послова у области изложбене делатности, дизајна, ликовног уређивања, израде сценографије и других послова из области културе.
Самосталне изложбе – од 1981. до 1998. укупно 19изложби широм Србије.
Колективне изложбе – од до 1999. учествовао на 37изложби широм Србије.
Ликовне колоније – Титова Митровица, Уметничка колонија „Бакар” у Бору, Панчево, Горњи Милановац, Брестовачка бања, Ресавица, Војка, „ТВ-колонија”, Аранђеловац, Голубац, Гамзиградска бања, Рибарска бања, Смедеревска Паланка, „Отворени атељеји” у Музеју рударства и металургије у Бору.
Изведена дела у јавном простору – први мурали у Бору и једна скулптура.
Опремање и илустрација књига и каталога.
Изложба цртежа и графика Братислава Петровића омогућава нам увид у још један део његовог кратког, али плодоносног ликовног стваралаштва.
Цртежи и графике јесу најбољи показатељ тока стваралачке свести и сазревања уметникове идеје. По први пут сусрећемо се са делима која не представљају само скице и белешке, већ непрекидно истраживање проблема ликовног дефинисања, које на крају резултира коначним решењем.
За полазиште својих истраживања, Братислав Петровић ненаметљиво одабира људску фигуру коју у својим каснијим радовима своди на имагинарну, чак симболичку представу. Основно изражајно средство му је линија, производ проистекао из стваралачког, импулсивног реаговања, коју Петровић на својим цртежима и студијама дефинише као границу између светлих и тамних површина.
Још један ликовни медиј обимног стваралачог опуса Братислава Петровића је графика. Финим односом трамног и светлог, аутор гради релативно плитку пластичност првог плана. И овде аутор показује своје мајсторство и техничко владање графичким дисциплинама.
Изложба цртежа и графика допуњује један стваралачки и по много чему истраживачки ток у делу Братислава Петровића.
Данијела Ристић,
дипл. историчар уметности

Душан Кабић

Бор, Музеј рударства и металургије, од 25.10. до 20.11.2005. године

Ево нас пред 12. изложбом Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић – Бор” у Бору. Примећујемо да постоји ликовна култура и изражена потреба за исказивањем, чиме се ствара препознатљива ликовна традиција у Бору. Тридесет осам стваралаца са својим делима то чини. Самоуки ствараоци, свако на свој начин, овладали су основним ликовним елементима, негујући тиме разноврсне ликовне поетике. Да ли је то довољно? Како остварити више креације у делу, а да она резултира коначним, вишим естетским решењима? То сви од њих очекују. Да ли сви та очекивања оправдавају?
Детаљним сагледавањем овогодишње изложбе, у склопу које се налазило 72 ликовна рада, уочавају се различити приступи у решавању ликовних поетика – класичне, мимезиса, маниризма, али и самосвојних решења. Данас, када је систем информисања доступан готово свима (компјутери, Интернет, разна сазнања путем књига, путовања) допринос ослобађању самоуких ликовних стваралаца од готових ликовних решења је значајан. Сазнаје се да се своје окружење може слободније ликовно третирати. Примера у новијој историји уметности има много, али поменућу само неке: Коњовић, Лубарда, Табаковић, Ћелић… Естетска решења самоуки ликовни ствараоци треба да траже у својим осећањима, размишљању о свету у себи и око себе, поднебљу;дакле, у универзалном. Оваквим се приступом брише осећај веома изражен код самоуких стваралаца.
Скулптори су увек инвентивни. Душан Милић и Мирољуб Нешић откривају форму из масе на свој начин – веома интересантно и са пуно идеја и асоцијација, максимално искрено. Милорад Антић пронађену форму само дотерује и прилагођава унутрашњем нахођењу, док нам Сава Босиоковић представља скице, духовите и пуне симбола.
Драгољуб Радосављевић, Драгица Милановић, Светлана Младеновић, Јовица Јакимовски, Дејан Станковић, Перса Гардашевић и Боро Међед мораће да уложе више субјективног у транспондовању визуелног. Поједини су већ блиски маниризму.
Новица Станковић, Ратко Јанковић, Иван Божиновић, Драган Тошић, Снежана Чукић, Небојша Касапић, Станојко Стошевски, Данијела Пауновић-Косор негују, свако на свој начин, експресију у хроматици, фактури и потезима кичице. Једноставно, интересантни су. Чукићева напредује, још само да пронађе мотив у окружењу и преда се осећају и опсервацији. Занимљив је и Новица Станковић у обнови форме и коришћењу јаке експресивне линије. Стошевски је стандардно добар (по ЈУС-у), пример је препознатљивог поднебља у хроматици.
Акварелисти Југослав Балаш, Момчило Адамовић, Далибор Милошевић и Зорица Марковић осећају технику акварела. Балаш је поново успешан, онај стари… З. Марковић је мајстор потеза, али код ње је присутна извесна стагнација и нема свежине. Ипак, остали обећавају.
Група аутора својим делима скреће пажњу на самосвојна решења. Петар Лазаревић, изворан у својим ликовним елементима, нуди нам искрену причу са Дубашнице. Дарко Босиоковић негује сигуран цртеж у коме доминантну улогу има експресија, постигнута кроз зналачки изведене контрасте. Слађана Ђурђекановић, са својим „Мотивом са Дубашнице”, прави је пример како се ликовно обрађује један обичан мотив. Постигла је снажну, хроматску целину. Субјективна, паралелна природа, која одише хомогеношћу, убедљива је и лепа за око. Снежана Баловић представља пример снажне духовне опсервације кроз ликовни израз, не остављајући гледаоца равнодушним. Ленка Матић задивљује богатством свежих идеја и техничке спретности у чаробном споју маште и ликовне технике. Бојан Јеленковић, својом особеном поетиком, најближи је по идеји стваралаштву Ванета Живадиновића – Бора. Код њега су емоционално и рационално покретачи новог. Елда Драгаш суптилно, лако и меканом формом остварује своју поетику, коју осећа веома добро. Анђелка Ковачевић константно пружа доказе о свом неисцрпном стваралачком богатству, захваљујући новим материјалима. Изузетно је убедљива. Љубиша Миленковић који, једини у Бору, слика на стаклу, увек има сигуран цртеж и богату хроматику, прилагођену свом осећању и мотиву. Љуба Марков и Бајрам Салијевић, изражавајући се фотографијом, убедљиво говоре о свом окружењу, поштујући ликовно-техничке законитости. Једини који, у ликовном смислу, користи мотиве из рудника, и то добро транспонује, јесте Сава Босиоковић. Код њега доминира јака хроматика. Паја Станковић је увек сигуран, тачан, у овом случају и едукативан. Марија Цепењор се очигледно развија у правог ствараоца, али још увек учи. Право освежење ове изложбе је Милан Ристић код кога су мисао, осећај и линија у служби есенцијалног у себи и око себе. Он је младић који ће тек да се искаже.

Душан Кабић

(Лазаревац 1931 – Београд 2004. г.)

Доласком Јарослава Кандића за професора ликовне уметности у Гимназију „Бора Станковић” у Бору, почиње један темељнији период у ширењу ликовне културе у Бору. Кандић је у Бор дошао да живи и ради 1961. године.
Рођен је у Лазаревцу 1931. године. Академију ликовних уметности завршио је у Београду 1959. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Постдипломске студије завршио је 1961. године у класи професора Зоре Петровић. Члан је УЛУС – а од 1960. године. Изл а гао је на Октобарском салону 1960. и 1961. године. Док је живео и радио у Бору, организовао је више самосталних изложби: 1961, 1962, 1963, 1966, 1969. и 1972. године. Самосталну изложбу у Бору имао је и 1999. године када је већ био у пензији и живео у Београду. Јарослав Кандић је први добио Октобарску награду Бора за ликовну делатност.
Кандић је у Бору живео и радио близу дванаест година. За то време, ангажованост Јарослава Кандића креће се и изван граница његових најинтимнијих уметничких преокупација. Као грађанин, човек и педагог, Кандић никада није престао да буде близак средини у којој живи. Никада уметничко дело у Бору није толико значило као у овом, „Кандићевом” периоду. Никада у Бору није било толико радника – ликовних аматера, никада Бор није био спремнији да буде покровитељ и заштитник ове уметности и уметника, уопште. Нико за стварање овакве атмосфере није више учинио од Кандића, првог сликара који је мотивски и поетски своје ликовно дело везао за Бор и овај крај..

У периоду када је радио и живео у Бору, Кандић је остварио велики број сликарских дела која су остала у друштвеном и приватном власништву. Овом приликом нећемо се бавити подробније естетском анализом, али треба истаћи да је иза сваког дела остала Кандићева сензуалност, самостална визура, особена ликовна поетика, зналачко познавање ликовних елемената. На то јасно указују и сликарска дела која ће овде бити поменута, а која су власништво Музеја рударства и металургије у Бору.
Најстарија датирана слика: Градски кварт, 1960. године, 1м x 70 cm, уље на платну, сигнатура Ј. Кандић 60, у духу неореализма. На слици је представљен један део непознатог града, слика је обрађена у чврстој геометријској форми, пригушених и складних тонова, инв. бр. 65.
Панорама Бора, 1962, 67 x 52,5 cm, уље на платну, Ј. Кандић 62, инв. бр. 52, у духу експресионизма. На слици је први план празан по средини, док се, такође у првом плану, у левом и десном углу налазе стамбене зграде, а у левом углу некакве рушевине. У другом плану (леви угао) налазе се индустријска постројења. Слика је рађена кратким потезом кичице и широко, са мало дебљим намазом. Композиција је добра, боје лепо компоноване.
Одмор, 1960, 68 x 53 cm, уље на платну, Ј. Кандић 60, инв. бр. 61, у духу реализма. Насликан је део парка, у првом плану се налазе три људске фигуре: једна сама, две заједно. Усамљена фигура је у левом доњем углу. У другом плану два потпуно оголела стабла. У трећем плану по средини слике налази се велика кућа, доминира зелена и мрка гама, композиција добра.
Изградња, 1962, 100 x 64 cm, уље на платну, Ј. Кандић 62, инв. бр. 21, у духу фигурације са примесом надреалног. На слици је приказан детаљ улице, главне, која дели град на два дела, види се окука на самом улазу у центар Бора. Са десне стране се налазе, у првом плану један ред кућерака, а одмах иза њих велика стамбена зграда у изградњи. По распореду маса слика тежи ка некој врсти орнаментике, понегде кубистичке, а негде надреалне.
Пејзаж из околине Бора, 1968, 100 x 70 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 20, у духу експресионизма. Са пропланка обавијеног модрозеленкастим стаблима види се у позадини Бор. Слика је рађена у наранџастим, окер и тамним тоновима и даје рефлекс чудне светлости која као да долази из топионице. Обрађена је у снажном експресионистичком маниру.
Рудари на одмору, 1968, 80 x 66 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 22, у духу експресионизма. У сиво-наранџастим тоновима представљена је група рудара која се у пуној опреми, са рударским шлемовима на глави, одмара на једном брегу отпадног материјала. Слика је по графицистичком поступку рађена маниром Ђорђа Андрејевића Куна. Атмосфера је обавијена лаком измаглицом, што даје слици верни амбијент рударског радног места.
Борска визија, 1968, 80 x 70 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 23, у духу апстрактне фигурације. Над малим хоризонтом у првом плану који представља детаљ са површинског копа, надвија се на небу чудесна визија. Појаву на небу карактеришу геометријске форме међу којима распознајемо и један лик. Читава визија је више апстрактни модел са чисто симболичким значењем, док је доњи део слике рађен слободним експресионистичким маниром. Слика је рађена у окер и тамној гами.
Композиција I, 1968, 80 x 68 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 54, у духу апстактног сликарства. На слици постоје два плана подељена по хоризонтали. Читава композиција је урађена разним геометријским облицима, од троугла, коцке, лопте, па до квадрата у горњем левом и десном углу. На доњем делу слике, па до половине, доминира црвена, жута и зелена гама, а у сасвим горњем левом и десном углу жуто-зелена гама.
Експлозија на дневном копу, 1972, 140 x 120 cm, уље на платну, Ј. Кандић 72, инв. бр. 24, у духу апстрактне фигурације. Изнад огромног улаза на површински коп, посматраног из птичје перспективе, диже се усковитлана маса у виду облака. То је симболички смисао експлозије која је представљена у виду огромне смесе гасова. На слици је та смеса састављена од неке врсте испуњених кугли, чију је констукцију аутор приказао на највећој лопти при самом врху слике. Заправо, те кугле могу да представљају и атоме, можда скривену енергију, заправо снагу која је све то створила. Тонови су окер, цинобер, цитрон и умбра.
Композиција, 1968, 120 x 100 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 26, у духу апстрактног сликарства. Доминирају геометријски облици чврсте конструктивне композиције, са једва уочљивим људским ликом, одлика Лотове сликарске школе. Преовлађују окер тонови.
Панорама Бора, 69 x 54 cm, уље на платну, Ј. Кандић, инв. бр. 25, у духу импресионизма шездесетих година. Класичан пејзаж у коме преовлађује богатство тонова. На слици је приказан поглед на Бор, слика је рађена доста слободно.
Пејзаж, 1961, 68 x 53 cm, уље на платну, Ј. Кандић 61, инв. бр. 207, у духу експресионизма. Слика представља пејзаж једног малог места. У првом плану су три куће, у другом плану су планински венци, нејасне контуре дрвећа око кућа.
Предах, 1963, 80 x 69 cm, уље на платну, Ј. Кандић 63, инв. бр. 9, у духу експресионизма. У првом плану слике налазе се две људске фигуре, вероватно радници у предаху рада. Фигуре су у седећем ставу. У позадини се налази део града са извесним градилиштем. Људске фигуре су обрађене експресивно, кратким и широким потезима, композиција добра.

Душан Кабић

Баш кад пролеће припрема буђење свих наших чула, тамна страна живота нема слуха за нова буђења. Сва бујна осећања, маштовитост, енергија, у тренутку, заувек, нестала су са Братиславом Петровићем.
Видећемо касније, ако је за утеху (а јесте овом приликом), била је у праву наша умна списатељица Исидора Секулић када је увек у својим надахнутим опсервацијама о животу, износила да “треба стално радити и стварати, од нас самих остаће само прах, али ће нас наша дела вечно наџивети”.
И била је у праву. Нашавши се већ у зрелом стваралачком добу, на половини пута, Петровић нам је оставио значајна ликовна дела.
Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић” у Нишу, затим Педагошку академију у Скопљу, на крају Ликовну академију у Сарајеву у класи професора Миливоја Унковића. Члан УЛУС-а постао је 1985. године. Долази у Бор и запошљава се у Музеју рударства и металургије у Бору, где ради као кустос Уметничке збирке и руководилац уметничке колоније “Бакар”.
Петровић је био свестран таленат. Оствареним делима доказао је високе домете ликовне обдарености, изнео је снажне емоције, дубоку и луцидну мисао из себе и око себе. О човеку је увек ликовно размишљао и то мултимедијално: уља на платну, акварели, графике, скулптуре, мурал, витражи, фреско-сликарство, примењено стваралаштво.
Овај временски омеђен сликарски опус уводи нас у свет стваралачог напора, исказивања пре свега унутрашњих немира, живота субјекта личног и окружења, присутна је и мисаона опсервација. Осећања и размишљања о човеку и животу исказује кроз особену форму искривљених линија. У разговору вођеним са њим, Петровић то и каже: “У први мах композиција делује неуравнотежено, немирно, пуна некакве слутње и набујале енергије вођене ка ниским страстима, ка разврату… Ипак, све је до детаља простудирано и свесно коришћено да упозори, да спречи.” Иза те графичке доминције у структури композиције, избија у први план боја, коју Петровић кроз тонске односе (топло–хладно), валерски осетљиве конструкције, маестрално хармонизује и тиме испољава танана сликарска умећа. Петровић нас у првом делу опуса упознаје са својим унутрашњим ломљењима, а резултат је тамнија фактура форме и бојених партија на површини слике. Осећа се снажна драматика садржаја. У другом делу опуса палета је нешто отворенија, доминирају светлији тонови. Ипак задржава обрис човека изобличена изгледа и покрета, а присутна је стално препознатљива садржина филозофије егзистенције: има ли смисла живети и оџивети све ово. На самом крају опуса наизглед је све смирено или се смирује, праволинијске конструкције праве смирене односе површина, појављује се све више светлости. Композиције добијају своје планове (мотиви из природе), а у неколико дела, веома успелих, јавља се и вечита тема односа човека и жене.
У овом релативно кратком сликарском опусу (1985–2002), Петровић је успео да нас на најбољи могућ начин упозна са својим сликарским умећем, и то преко мотива: портрета, мртвих природа, пејзажа, жанр-сцена, изведених сликарским техникама: уља на платну, акварела, темпера, цртежа, комбинованих техника.
Изванредно је познавао и графичку технику, скулптуру, витраж, мурал. Ту је испољавао свој таленат осећањем основних ликовних елемената кроз: однос тонова, топлих и хладних, валерска нијансирања, хармонију површине, склад композиције кроз однос планова, ритам, структуру, однос треће димензије, јачину и знак графичких законитости, однос црно – бело.
Свој раскошни таленат рационално је знао усмерити ка организовању различитих ликовних активности у Бору. Од тих активности треба поменути руковођење ликовном колонијом “Бакар” (1985–2002). Стручним вођењем довео је колонију до трећег места у Србији и Југославији по значењу и вредности. Испред су само “Мермер и звуци” у Аранђеловцу и “Тера” у Кикинди. У раду ликовне колоније учествовали су вајари из Француске, СР Немачке, Румуније, Украјине, Грчке, садашњих нових држава (бивше Југославије: Словеније , Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине) и, наравно, Србије и Црне Горе. Све су то данас значајна имена европске скулптуре. Иза њих је остало у културној баштини Бора, Србије, Југославије око 400 вредних уметничких дела. Данас се део њих може видети у екстеријеру борских градских површина.
Ликовна колонија је, понајвише заслугом Братислава Петровића, добила престижну (својевремено) Октобарску награду Бора 1992. године. И сам је Петровић, у два сазива, учествовао у раду Ликовне колоније и остварио дела препознатљиве експресивне форме.
Значајан ликовни таленат алтруистички је преносио у рад ликовног клуба “Мозаик” средином деведесетих, организујући клуб и дајући практичне ликовне савете самоуким ствараоцима из Бора. Неуморан, пун стваралачке енергије, стигао је да учествује и у раду ликовних колонија ван Бора: 1985. “Бранко Шотра”, Титова Митровица; 1992. “Делиблатски песак”, Панчево; 1995. “Мина Вукомановић–Караxић”, Горњи Милановац; 1996. “Цосмиц арт”, Војка; 1998. “Гамзиград”, Гамзиградска бања.
Добија и признања за свој рад: 1985. Сребрна плакета универзитета у Сарајеву, 1988. Откупна награда Југословенског бијенала портрета у Тузли.
Не смемо заборавити јако добро умеће код илустровања књига песама. Имао је сигуран и прецизан цртеж, и дар да осети песничку нит, коју њега претаче. Надахнуто је одрадио збирку песама Тачка Милена Миливојевића, а било их је још.
Петровић се вешто сналази и демонстрира свој раскошни дар и као примењаш. Неколико керамичких форми осликава у радионици познате керамичарке из Бора Анђелке Ковачевић, и то веома успешно. Маестрално је одрадио једну макету за потребе етнолошке изложбе Музеја “Бачије на Дубашници и Малинику”, готово пред сам крај свог живота. Имао је храбрости и први је у Бору 1995. године извео осликану јавну површину, на згради Дома културе у Бору и на згради Дома пензионера, са јасним порукама у садржају и трајним ликовним решењима.
И оно што је најважније за једног искреног, талентованог, свестраног ствараоца – увек је валоризовао своје дело пред гледаоцем, путем самосталних изложби: 1981. цртежи, Сарајево; 1982. цртежи, Сарајево; 1985. слике, Чачак; 1985. слике, Гуча; 1985. слике, Бор; 1985. слике, хотел “Борско језеро”; 1985. слике, Зајечар; 1985. цртежи, Лучани; 1986, слике, Кикинда; 1988. слике, Београд; 1990. слике, Бор; 1992. слике, Бор; 1998. слике и акварели, Бор; 1998. слике, Крушевац; колективне изложбе од 1981. године: Сарајево, Београд, Маглај, Титова Митровица, Мајданпек, Смедерево, Алексинац, Бор, Зајечар, Тузла, Горњи Милановац, Панчево…
Осведоченом ликовном таленту на крају се може упутити критика што је веома брзо трошио тај свој раскош од обдарености. Зато смо остали, средина борска а и шире, сиромашни за остварена ликовна дела већ доказаног завидног естетског нивоа.