1929. године немачки писац Деблин објавио је роман Берлин Александерплац којим је, заједно са својим савременицима попут Џојса, Рилкеа, Белог …, учинио значајан помак у авангардној тежњи ка разградњи и реорганизацији традиционалних облика уметничког стваралаштва. На самом почетку Деблин експлицира дидактичке аспекте „извештаја“ који ће предочити читаоцу – причао о Францу Биберкофу треба да буде не просто интересантан и забаван след догађаја, већ прича чији је развој поучан и егземпларан. Она почиње Биберкофовим изласком из затвора у којем је одлежао због убиства веренице. Поновни улазак у свакодневни живот и свет прилика је да се кроз роман огласи сама свакодневица. Биберкофова прича нераскидиво је уплетена у причу о самом граду. Мисли, сећања, осећаји, визије и перцепције Деблиновог јунака преплићу се са гласовима случајних пролазника, колпортера, оглашивача … кроз роман се провлаче огласи и рекламе, одломци популарних песама, новинских вести и чланака, статистичких података. Читалац се креће кроз Берлин заједно са Биберкофом, час се са њим поистовећујући и перципирајући из његове свести, час се, заједно са приповедачем, од њега дистанцирајући, посматрајући га у контексту који сви ти аудитивни, визуелни, и др. елементи града изграђују.

Биберкофова прича има драматичан и драмски карактер: изашавши из затвора збуњен и потресен, како својом одвикнутошћу од свакодневног живота, тако и својом потребом да превазиђе себе некадашњег, Биберкоф одлучује да „буде поштен“. Међутим, живот на дну друштвене лествице, међу лоповима и сиротињом, случајни сусрети, његова непромишљеност и неспособност да контролише сопствени живот, доводе до неколико преломних момената. Први ударац тзв. судбине завршава се Биберкофовим вишемесечним пијанством – одбијањем да живи међу људима и са људима – Биберкоф се затвара у бедни собичак и бунило. Затим се појављује извесни Рејнхолд, егоистични и настрани Дон Жуан и криминалац, чији поступци одређују даљу Биберкофову судбину – Франц остаје без једне руке, а затим и без вољене жене, дозвољавајући да Рејнхолдови хирови и његова лична лакомислена самоувереност надвладају његову вољу. Живот Франца Биберкофа је, попут Александерплаза, за који се casino online везује велики део романа, пун раскрсница, хаотичан, у сталној изградњи и реорганизацији – врева и жамор који човека без чврстог психичког и етичког упоришта носе и разносе. Пред крај романа Биберкоф стиже и до луднице, симболичног назива „Књига „ (Buch) А књига у којој он „живи“ заиста и јесте лудница – хор лопова, портира, проститутки, лекара, крчмара, психолога, статистичара … , халуцинације јунака и визије приповедача кроз које у свет романа улазе ликови анђела чувара, Бога, Смрти, библијских праотаца и пророка. Колоквијални језик и жаргон смењују се са библијским цитатима, изрекама, метафорама, екстензивним статистичким подацима, репортерским описима делова Берлина, временском прогнозом; делови огласа и реклама, рефрени песама, војничких или љубавних, новински наслови или делови чланака прекидају ток нарације или упадају у ток мисли јунака; неколико десетина споредних ликова и безимених фигура са којима Франц долази у додир на овај или онај начин, показују сву хаотичност и несредивост контекста који одређује судбину човека, док епизодично евоцирање ликова попут Јова, Аврама, Ореста … гради интертекстуалне и атемпоралне референце за Биберкофову судбину, проширујући репертоар страдања и странпутица, као и могућих исхода. Пародија и пастиш неизбежни су пратиоци Деблиновог јукстапозирања хероизма и патоса које евоцирају ови претходници и судбине његовог јелу и пићу склоног јунака, који је далеко од класичне трагедије и библијског разумевања кривице и греха. Ово посезање за архетипским ликовима западне културе у контексту живота човека чија се свест тешком муком успиње до нивоа ауторефлексије и чије осцилирање између мелодраматичне сентименталности и насилништва остаје до краја неразрешиво, уводи у стилски регистар романа иронију и критичку дистанцу.

На самом крају, у тренутку када више нема снаге да уверава себе у своју чврстину, у сусрету са Смрћу и кроз разговор са њом, Франц доживљава просветљење и преображај за који се заваравао да га је остварио по изласку из затвора. Смрт му његов дотадашњи живот приказује у новом светлу, тачније, осветљава му мрак његовог дотадашњег неодговорног живљења, те се Франц поново, овога пута и коначно, усправља и враћа животу уз звуке ратничке песме која захтева непрестану будност и спремност.