Живорад Недељковић

Издавач: Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево

Љубазан позив гђе Ане Јанковић да у Бележници представимо Повељу обрадовао нас је и учинио да се запитамо: шта значи представити, како, колико. Можда се Повеља представља сама, с лакоћом отварајући затворена врата, или при случајним сусретима с могућим читаоцима и ауторима, кад бива изазов за стварање. Хајде да верујемо у то, ми који смо имали и лична искуства сличне нарави.
Али, конвенције су то што јесу, оне понешто подразумевају. Сигурно и обавезу да се каже да је оваква Повеља припремана сразмерно дуго и пажљиво, још од школског часописа Освит, после преко Октобра. Ништа не почиње од нас, премда понекад, под налетима нарцисоидности или сујете, заборављамо на то. Елем, генерације књижевних трудбеника и посленика у култури, како се некад говорило, крчиле су пут. И, рецимо да је те, већ давне 1971, проходност била прилична, у релативном материјалном обиљу самољубивог самоуправног модела некаквог социјализма. Бебе женског пола рођене исте године данас су младе, или не више тако младе жене, искушаване безбројним одрицањима, свесне својих, али и других, вредности. Изучивши школе, држе до себе, вредне и одлучне како на друштвеном тако и на личном, породичном плану. Свесне при том и свих планетарних лудости. Помислимо да је изазовно и Повељу видети као бебу, потом пратити њен раст и жељу да не стари, бар не брзо. Листајући прве бројеве, уверавамо се да је „беба” била напредна, да је имала негу, и бригу достојну прокламованих начела оних који су је одважно покренули. Повеља је окупила групу младих, амбициозних људи, како се помало потрошено каже, на челу са главним уредником Страхињом Војиновићем. А за раст су највећма бринули аутори, квалитетом прилога. Јасно су уобличене рубрике, тако да је увек било видљиво који су витамини потребни Повељи, када исхрану треба појачати некаквим инстант оброцима, рецимо песничким про-дорима, када дати „инфузију” у облику сварљивог есеја, или се „осладити” преведеним десертом. Знало се шта и како (иако су читљива и лутања), махало се наивним локалним рецептима, без свести о томе да ће све што утемељено није бити лак плен забораву.
Али, имала се на уму и некаква друштвена улога часописа, мисија коју је тих година имао, откривајући и промовишући локалне ауторе. Углавном, Повеља је јачала, учвршћујући своју позицију. Наредне године су, у то се можемо уверити простим листањем свезака, доносиле на њене странице прилоге значајних аутора из свих крајева, сада мање-више ушушканих у сопственим државним границама, оне бивше Југославије. И у годинама када је у Краљеву све било доследно тмурно и неизвесно, кад се о границама ништа није знало, а гинуло се за њих, дакле, у протеклој деценији, Повеља је настављала успон, што, може бити, и није парадоксално, ако прихватимо да књижевност и друге лепе вештине јесу надоместак за ускраћености у стварности. А ускраћени јесмо били, и још смо. О томе би најбоље посведочили уредници Повеље из тог и ранијих периода: Јован Марковић, Радован Миловић, Милан Дачовић и Владимир Шекуларац. А аутор ових редова може сведичити о последњих неколико година раста Повеље, колико је члан редакције, један од оних који су настојали да Повеља још даље искорачи, и одлучније, кораком одмереним и грациозним, вешто и тачно, у простор већ прилично осиромашен гашењем појединих врло важних, незаборавних часописа. Оскудици упркос, Повеља је те 1996. године заблистала у новом руху, захваљујући Драгану Пешићу, ликовном уреднику, који је био, и још је, задужен за styling. Персоналне промене у редакцији донеле су и битне промене у поетичким самеравањима часописа. Млади људи увек теже ка новом, увек отворени за ново, и увек спремни да се играју. А били смо мање-више тек незнатно старији од Повеље; тадашњи и доскорашњи главни уредник Драган Хамовић је безмало њен вршњак. Једна од игара је окончана предлогом да све рубрике почињу словом „П”. Тако је и данас; називи свих рубрика почињу тим словом, као и име давно установљеног „Песниковог избора”. Ова рубрика је била, и данас је, понос Повеље, а њеним сабирањем између корица могла би се направити значајна антологија нашег модерног (гдегде и нешто мање модерног) песништва. Та могућа антологија би имала састављача колико и изабраних песника. Наиме, из броја у број сами песници чине избор из својих дела, уз обавезне поетичке коментаре. Можда ће се ускоро и појавити избор српске поезије под називом „Песников избор”. Такву идеју је недавно промовисала садашња управница краљевачке библиотеке Драгана Типсаревић. Повеља је већ дуго под окриљем овдашње библиотеке чија је управа увек од пресудне важности за Повељу.
И кад смо већ код слова, хајде да дотакнемо и слово „Х”, којим почиње неколико одиста лепих, хранљивих речи: хлеб, хмељ, хедонизам… И реч хонорар, ауторски. Наши аутори знају да ретко, безобразно ретко, исплаћујемо хонораре. Хтели бисмо, халапљиво бисмо хтели, хрвемо се, али… знана прича. Волели бисмо да има хонорара, макар за хлеб и понеко пиво, ако већ није могуће да их има за опширније хедонистичке сласти.
Требало би можда представити још коју рубрику, требало би – вели сујета, али овај текст и јесте тек путоказ за оне који ће, надамо се, потражити и старе примерке Повеље, он је и подсећање за оне који су у Повељином Клубу обожавалаца. Исто као и жене, у младим, а зрелим годинама, Повеља има обожаваоце. Нови козметички третман бескрајно инвентивног Драгана Пешића, учињен почетком ове године, битно је увећао њихов број. Али, Повеља је и паметна, мудра, и отресита, и дрска… Што није увек својствено лепотицама. Распон њених интересовања је све шири, од недавно се бави и музиком, и филмом, и позориштем; у рубрици „Позитив” окреће се фотографији, начинима преузетим из неупоредиве маште Горана Петровића, новог главног уредника. Нови, проширени састав редакције је донео сијасет идеја, понекад очаравајућих. Неке од њих су остварене, неке ће бити. Повељу и даље краси отвореност за сва поетичка усмерења, али је закопчана до грла кад је квалитет прилога споран, еуфемистички речено.
И тако, земаљски дани теку, ми који смо некада били тек незнатно старији од Повеље сада смо све више старији, јер се она изнова подмлађује. То је тако, ваљда, и због обиља прилога младих аутора који су садашњост и лепа будућност српске књижевности. Ваљда, и због духа људи који брину о њој. Оперативни уредник Повеље, битно млађа од ње, одана послу Ана Авић, из броја у број имиџу Повеље додаје златна зрнца своје преданости и посвећености. И други исто тако, лишени таштине, незлобиви.
Исто као што је већ одрасла, самосвесна Повеља незлобиво je прихватила, пре неколико година, издавачку делатност краљевачке библиотеке. Од почетне идеје до данас, иза нас је скоро шездесет књига, одреда запажених. Поносни смо на све и срећни што су наше песничке књиге донеле Краљеву неке од најважнијих књижевних награда („Змајева награда”, те награде „Васко Попа”, „Бранко Ћопић” и „Бранко Миљковић”). Награде у мутним рукавцима наше књижевности и значе и не значе, могу и да избистре и да замуте, за нас су пре свега доказ да је Краљево постало озбиљан књижевни центар. Озбиљан, и због овдашњих аутора који објављују код престоничких издавача, а одскора и код значајних светских.
Неправедно би било не поменути бар нека од имена аутора који су објавили у Повељиним библиотекама: Срба Митровић, Тања Крагујевић, Милосав Тешић, Михајло Пантић, Васа Павковић, Новица Тадић, Оливера Вуксановић, Саша Радојчић, Милан Вучићевић, Бојан Јовановић, Саша Јеленковић, Светислав Јованов, Ненад Јовановић, Драган Хамовић, Верослав Стефановић, Дејан Алексић… Знамо да чинимо неправду онима које споменули нисмо, али њу ће исправити знатижеља књижевне јавности.
Повеља у библиотеци „Преображење” објављује зборнике књижевно-критичких радова посвећених добитницима награде „Жичка хрисовуља”, која се уручује лауреату сваког 19. августа у манастиру Жича. До сада су изашли зборници о поезији Ивана В. Лалића, Милосва Тешића, Бранислава Петровића, Стевана Раичковића, Алека Вукадиновића, Матије Бећковића и Борислава Радовића. Ови зборници представљају трајан допринос српској култури. Догодине ће бити објављен зборник посвећен Рајку Петрову Ногу, овогодишњем добитнику престижне награде.
Може се о Повељи писати још, и о неким другим видовима њеног посредног и непосредног утицаја може се проговорити. Примерице, о бројним књижевним вечерима, посвећеним ауторима Повеље. О гостовањима тих аутора и промоцијама наших књига у градовима широм ове земље променљивог имена и готово увек променљивог односа према вредностима. О медијском третману Повеље, о некаквом етаблираном статусу међу часописима сличних накана, о логистичкој подршци вазда кратковеких градских власти које, препознајући вредности, препознају и будућу слику града, притиснутог бројним економским недаћама. Може се о Повељи опширно, требало је поменути још много више заслужних или, пак, успутних имена, и обликовати драгоцено обиље података. Требало је…
Као што треба поменути да, онолико колико се може планирати, знамо како ће Повеља изгледати убудуће, подмлађиваће се, и то знамо, задовољна садашњим изгледом. Знамо и да ћемо догодине објавити неколико књига младих, а истакнутих песника: Оливере Вуксановић, Ненада Јовановића, Петра Милорадовића, Звонка Крановића, настојаћемо да објавимо и књиге старијих, једнако вредних аутора.
Настојаћемо, да, штошта да учинимо. О настојањима се такође обимно може, да није временске оскудице и рока за предају текста; да није посесивних октобарских прехлада које нас приморавају да се посветимо чајевима, лимуну, таблетама; да није сајамских и других промотивних путовања. Оправдања су увек бајковита и постоје да не бисмо поверовали у њих.
Упркос таквим особинама сваковрсних отклона, можда ће овај овлашни снимак Повеље моћи да послужи још нечему, осим што оснажује незадовољство аутора. Још нечему, некоме. Некоме, ко ће управо сада потражити Повељу и њене књиге, и у све се уверити сам.
Сам, што би значило да се треба вратити на прву реченицу овог текста: шта значи представити, како, колико. Стога, на крају ваља додати речник познатих речи, некоришћених у представљању:
– „Прочеље” – рубрика Повеље која доноси домаћу поезију и прозу, увек окречена и стилски разбокорена реч;
– „Премошћење” – рубрика Повеље, намењена преведеним текстовима. Иначе, много тога премошћујемо;
– „Приступи” – рубрика. Доноси приказе домаћих песничких и прозних књига. Доноси, а критичари понешто и однесу из тих књига;
– „Подручје” – име рубрике, насељене текстовима о музици, позоришту и филму. Није у тренду, не једначи се са подручјима ове државе од којих су многа већ бивша, у другим границама;
– Флаша – стаклена посуда у коју стају различите течности: ракија, вињак, виски, пелинковац… , све оно што се троши у редакцији Повеље и служи као допунско гориво за сваковрсна премошћења. А флаша вињака коју управо отвара Верослав Стефановић, секретар редакције, остаће за неке хладније дане кад нас напусте вируси, сем ако се не појаве неки други незвани гости.