Досадашњи добитници награде

– за 1995. г. Горан Траиловић, Тилва њагра (песме)
– за 1996. г. Милен Миливојевић, Нећу више да се играм (песме)
– за 1997. г. Милоје Ђуришић, Теби као свој својему (песме)
– за 1998. г. Радиша Драгићевић, Белези (песме)
– за 1999. г. Живко Аврамовић, Изабране и нове песме (песме)
– за 2000. г. Милан Стојадиновић Бас, Раставичје (песме)
– за 2001. г. Радиша Драгићевић, Самотиња (роман)
– за 2002. г. Јелена Радовановић, Ситне изнутрице (песме)
– за 2003. г. награда није додељена
– за 2004. г. Милен Миливојевић, Носталгичне приче (приповетке)
– за 2005. г. Марко Војводић, Не одазивај се црним птицама (песме)
– за 2006. г. Радиша Драгићевић, На другој обали (приповетке)
– за 2007. г. Радиша Драгићевић, Књига о нама

Саопштењa жирија за доделу награде „Књига године борског аутора“

2007.

На конкурсу за награду “Књига године борског аутора“ за 2007. г. учествовале су следеће књиге (овде наведене без вредносног редоследа), које испуњавају услове конкурса, што значи да су то књиге белетристике, објављене у претходној години на српском језику, аутора који живе и стварају у Бору (члан 3. Одлуке о установљењу награде “Књига године”):
1. Радиша Драгићевић, Књига о нама, Крагујевац, 2007.
2. Саша Д. Ловић, Неизрецива радост пута у безумље, Загреб, 2007.
3. Весна Аруновић, Шарм једне балканске баладе, Бор, 2007.
4. Милен Миливојевић, Сунце у џепу, Београд, 2007.
5. Рајко Лабан, Пробране песме поклоњене пролећу, Бор, 2007.
6. Рајко Лабан, Стотинак изабраних сонета, Бор, 2007.
7. Љубиша Микуловић, Траг у времену, Бор, 2007.
8. Љубиша Микуловић, Сјај у тами, Бор, 2007.
9. Марин Максимовић, Животињски песмоблес, Бор, 2007.
Жири у саставу: Весна Тешовић, Јелица Живковић, Ана Јанковић, Виолета Стојменовић и Горан Миленковић (председник жирија), већином гласова одлучио је да награду „Књига године борског аутора“ за 2007. годину добије Радиша Драгићевић за роман Књига о нама (Кораци, Крагујевац, 2007). Одлука је донета једногласно. На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено јавно

САОПШТЕЊЕ

Трећи по реду роман Радише Драгићевића представља хронолошки и тематски наставак претходних романа аутора (Преко неба, 1993, Самотиња, 1998) – то је прича о судбини једне породице и потрази за смислом који се из те судбине помаља, као и о нужности постојања њиховога помнога бележења, односно памћења.
Роман је реализован у два пасуса. Први, кратак, двозначан, који гласи: „Седим и пишем књигу“, и други, који се протеже на преко 170 страница асоцијативно уланчаванога текста, вишезначан, који је његово разрешење и његов садржај, доносе у својем саодмеравању дугим, сливеним исказима опточену причу о смислу живљења и писања, који нису исто, али који не могу да буду ни нешто различито, нити неуклопиво.
Свет у меандрима текста описан је једним дахом оствареном исповешћу у првом лицу која приказује напор да се у међупростору који настаје у променама и сталном вибрирању судбине пронађе онај смислени кôд који ће ту исту судбину свести на једну регулисану и схватљиву причу. Она, пре свега, и управо по томе ће задобити ауру универзалног, значи потрагу за домом, који се на- лази у простору и времену, у људима, трајањима, између меланхоличних животних сцена, смрти и пролажења, и дирљивих у патосу реализованих секвенци велике борбе за живот и трајање. Она, истовремено, означава ауторско уверење да историја једног човека, једне породице, не престаје да се обнавља. Дух завичаја и лик мајке, као симболи свеприсутног извора осећања присутности и угнеждености у смисао људског постојања, шире се двосмерно у времену, ка знаковљу да је смисао дотакнут сећањем и чувањем прошлости, и ка скептичној нади да се закон људскости и бивања неће завршити са земним крахом пролазног приповедачевог трајања. Тиме се, заправо, унеколико релативизује превласт осећања фаталности и свеопште предодређености, али се и само писање доводи на границу трајности. Ова је нескривено скептична и у исти мах дахом наде обвијена пору- ка одаслата на крају романа ка лику сина, који зна како да из трошног електронског записа, из његовог могућег непостојања, извуче речи којима се пише књига, али наравно и ка самом читаоцу, који постаје носилац извесног значењског зрачења и животне подуке који покушавају да се пробију из зебре Драгићевићевог текста. И он, читалац, је онај који треба читањем да памти.
Мелахнолична аутобиографска одисеја у роману Радише Драгићевића и по својој идеји, и по својем замаху, и по утиску целине, и по својој дубини, и по потврђеној луцидности приповедачког дара, и по употреби књижевнотехничких елемената, коначно и по озбиљно постављеном размишљању о значењу живљења и писања и њиховом међусобном односу, далеко се издвојила изнад свега осталога што је понудила књижевна продукција борских аутора у 2007. години.
Жири се стога једногласно сложио да Књигу о нама прогласи за најбољу белетристичку књигу борског аутора у 2007. години.

2006.

На конкурсу за награду „Књига године борског аутора“ за 2006. г. учествовале су следеће књиге (овде наведене без вредносног редоследа), које испуњавају услове конкурса, што значи да су то књиге белетристике, објављене у претходној години на српском језику, аутора који живе и стварају у Бору (члан 3. Одлуке о установљењу награде „Књига године“):
1. Ход по ивици, Љиљана Давидовић (роман)
2. Позор иште позориште, Милен Миливојевић (песме)
3. Борани Тесли, Саво Лукић и др. (песме и записи)
4. Све је горе, Емсија и Љубиша Микуловић (афоризми)
5. Е, баш је овако, Љубомир Јовановић (афоризми)
6. Народске песме, Бранислав Бане Димитријевић (песме)
7. Неће вода још, Милан Мирић (роман)
8. Речник за сложену 2006. годину, Јован Г. Стојадиновић (афоризми)
9. На другој обали, Радиша Драгићевић (приповетке)
10. Забрањене песме, Марјан Максимовић (песме)

Жири у саставу: Весна Тешовић, Јелица Живковић, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Виолета Стојменовић (председник жирија), већином гласова одлучио је да награду „Књига године борског аутора“ за 2006. годину добије Радиша Драгићевић за збирку приповедака На другој обали (Библиотека Крајински књижевни круг, књ. 16, Бакар, Бор, 2006).
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је счедеће јединствено, јавно

САОПШТЕЊЕ

Смисао ове награде је вредновање локалног књижевног стваралаштва у току једне године, па о вредности прошлогодишње продукције борских књижевника треба размишљати и говорити на локалном нивоу. Колико су објављена дела заиста вредна и да ли су уопште завредила да буду објављена, за чланове овог жирија је ирелевантно: наш задатак је био да одаберемо најбоље од понуђеног, са надом да ћемо наредне године имати веће уживање у раду.
Ове године жири је процењивао и анализирао два романа, једну збирку приповедака, три збирке неизбежних афоризама и четири збирке песама – дакле, жанровски разнолико као и до сада. Већина дела оставља утисак да су резултат неаутентичне и плитке потребе да се сопствено име види на корицама књиге, или, што је још горе, производ уверења да је свака потреба да се сопствена искуства и сазнања изразе, аутоматски знак књижевног и уметничког дара. Било како било, жири је сматрао да у шири избор треба да уђу следеће књиге: Неће вода још Милана Мирића, Позор иште позориште Милена Миливојевића, Народске песме Бранислава Банета Димитријевића и На другој обали Радише Драгићевића.
Оцењене као недорасле сопственом нацрту и амбицији, књиге Неће вода још и Позор иште позориште, брзо су одбачене.
Неће вода још и по концепцији, и по сегментираном и фрагментарном, нелинеарном приповедању и експресионистичком тону агоније и гађења требало би да подсећа на Дневник о Чарнојевићу. Међутим, Мирићев покушај да покаже како прича о ратном хаосу на личном и колективном плану не може да се подвргне рационалном структуирању у кохерентан низ епизода, већ да треба да проговори из самог тог хаоса, показао се као неуспео. Колико год да су поступци раградње елемената на свим наративним нивоима саобразни теми и емоцији, они нису оправдани на плану дела као целине, те читалац нема утисак да је реч о мотивисаној конфузији лика, већ о конфузији аутора који није успео да процес приповедања подвргне стваралачкој контроли, те прича, сем замора, не комуницира никакав релевантан уметнички доживљај.
Одабравши сонетну форму и тему позоришта, која имплицира метафорично и метонимијско сагледавање позоришта као микрокосмоса, Милен Миливојевић је, с обзиром на дугу и богату традицију и једног и другог елемента, себи доделио тежак задатак. Ипак, производ његовог рада је збирка песама намењених онима који историју књижевности, или бар њене главне токове, или не познају, или познају површно и лаички. Неретка мисаона отрцаност, коју теми и емоцији несаобразан и неадекватан ритам не може да превлада, оставља утисак информативне редундантности. Тематско јединство збирке није довољно да надокнади мисаону, емотивну и стилску некохерентност, које можда теже утиску свеобухватности и полифоније, али остављају утисак неозбиљности и неодговорности, без икакве поенте. Неколико успелијих песама („Шаптач“, нпр.) не чине књигу бољом и вреднијом.
Дакле, избор жирија се свео на дела Бранислава Банета Димитријевића и Радише Драгићевића, око којих је вођена дужа расправа.
Реч је о два сасвим различита дела. Једно је збирка песама урбане оријентације, боемско-простодушног тона који и у трагичном и болном налази повода за духовитост, или бар иронију, највећим делом везана за свакодневицу града и његових, из ауторовог угла, значајних и аутентичних, а у ствари, већином маргинализованих становника. Друго је збирка приповедака носталгично, фаталистички и сентиментално окренута прошлости или ономе што је у садашњости већ на умору, писана у лирско-патетичном и елегијском духу Боре Станковића и њему сродних приповедача с почетка 20. века. За разлику од Банета Димитријевића који се држи личног искуства и особеног става, чак и када се оно темељи на јавном мњењу, Радиша Драгићевић осцилира између персоналистичке и шире епске перспективе, између позиције учесника и сведока једног света колико наизглед баналног, толико и антикварно-егзотичног. Заједничка им је искреност, непретенциозност, извесна благим фатализмом обојена, али и хумором релативизована резигнација и тежња да се не баве великим догађајима, већ да оне мале учине занимљивим и тако и на њих скрену пажњу. Заједничка им је и кохерентност, тематска, мисаона и емотивна усредсређеност; површинска кретања од гротескног до патетичног, од лирског излива до ироничног коментара не нарушавају јединство погледа на свет исказано кроз структуру збирки у целини.
Ипак, визија света која произилази из дела Радише Драгићевића, по мишљењу овог жирија, сложенија је, дубља и универзалнија, отворенија за промишљање, те је та битна нијанса пресудила у његову корист.

2005. – Неуморни трагач за миром и спокојством

Жири у саставу Јелица Живковић, Божица Кочбашли, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Весна Тешовић, на састанку одржаном 16. фебруара 2006. г, донео је одлуку да награду „Књига године борског аутора” за 2005. годину треба да добије Марко Војводић за збирку песама Не одазивај се црним птицама.
Образложење
Марка Војводића као књижевног ствараоца познаје борска средина. Дошавши из својих Коњуха у Бор 1971. одмах се укључио у књижевни живот града када постаје члан Књижевног клуба, а касније и Књижевне омладине Бора. Своје стихове и прозне форме прво објављује у Бакарној реци, листу који 1971, 1972. и 1973. године прати књижевност, уметност и културу у Бору, и у другој књижевној периодици (Багдала, Рад, Књижевна реч). Његове песме могу се наћи у 7 зборника поезије, а самосталним књигама песама огласио се 2 пута: 1980. када објављује Лијепог грешника и 1995. када су јавности представљене Ватре из нигдине.
Књига Не одазивај се црним птицама имала је нешто мукотрпнији пут до својих читалаца. Иако је рукопис дат издавачу („Комови” из Андријевице) још 2003. године, одштампана је и дата аутору тек 2005, па је жири, имајући то у виду, ову књигу узео у разматрање. И није погрешио.
Песник Марко Војводић у овој својој књизи преорава просторе срца, душе и завичаја, одакле ничу мотиви за његову дубоко доживљену поезију која је колико израз песникових интимних осећања, размишљања, слутњи и трагања, толико и израз свести и осећања колектива коме он свом душом припада.
Прва три циклуса изнедрио је црногорски патријархални менталитет и Марко Војводић је до крајностости искрен у његовој карактеризацији. Иако далеко од завичаја и тамошњих људи, са њима га вежу нераскидиве нити разумевања. Специфичан однос према животу и смрти, људима и Богу, дочаран је мудро и духовито, а некад и карикатурално. Вешто баратајући лексиком и језичким идиомима, снажно дочарава атмосферу и психолошки миље, те се пред читаоцем раскриљују моралне дилеме и типичан егоцентризам са којим се аутор иронично поиграва („нико од нас љепше не лелече…наш је укоп љепши но нечија свадба…највише нас има у нама, изнад нас нема никога…Такви смо кад се мало занесемо”). Марко Војводић је каткад личан, а каткад сведок „вакта” кад су „живи мртвима завидели, и кад се рађало по реду, а умирало без реда”. Један је од оних који се „по гробљима препознају” као да вечито и неуморно трага, попут народа коме припада, за миром и спокојством. Иако у његовим песмама преовлађују суморни тонови, ипак она горштачка снага не да песничком субјекту да се „одазове црним птицама”. Овај први део књиге дат је у три дуге наративне целине, а други део подељен је у два поетска круга који су много личнији и лиричнији.
Насловна песма целе књиге Не одазивај се црним птицама отва ра тај круг. Представља неку врсту опомене да животни виталитет мора победити све зле слутње и таму коју живот собом носи. А те таме у сваком животу има и зато је највећи број ових топлих исповедних песама настао као производ духовног бола аутора због губитка две своје љубави. У чврсту целину укомпоноване су песме настале после смрти вољене жене и оне које певају о изгубљеном завичају и стално живој жељи да му се врати. Ова поезија је присна и исповедна, емотивно бујна у лирским монолозима и текстуално бременита.
Војводићеве стихове одликује потресна искреност и снажна емоција изражена зналачки разговетно, једноставно и складно. Густа и слојевита осећајност поткрепљене су добрим стихом и формом уопште. И у тренуцима када подсећа на узоре, он опет највише личи на самог себе. Једна од најлепших особина овог песника је способност да оствари блискост са својим читаоцем око кога плете свој лирски роман. Служећи се крајње једноставним и свима добро знаним песничким реквизитима успева да сачини песму која је хармонична и „цела лепа”, као што се некад захтевало.
Имајући у виду и чињеницу која добрим случајем прожима и свет писаца и свет оних који те писце читају, да је претходна књига Марка Војводића објављена 1995, и у том смислу је појављивање књиге Не одазивај се црним птицама заиста обележило 2005. годину.
На конкурсу за награду „Књига године борског аутора за 2005. г.” учествовале су следеће књиге које испуњавају услове конкурса, што значи да су то књиге белетристике, објављене у претходној години на српском језику, аутора који живе и стварају у Бору (члан 3. Одлуке о установљењу награде „Књига године”):
1. Ана Киш Патаи, Кад се завеса спусти, Бор, 2005.
2. Слободанка Стевановски, Дечја радост, Београд 2005.
3. Емсија и Љуца Микуловић, Није баш да није, Бор, 2005.
4. Војислав Борановић, У овим брдима сивим, Бор, 2005.
5. Бајрам Сали Баки, И јава и страва, Бор, 2005.
6. Стеван Молнар, Јесен и снови, Бор, 2004.
7. Милен Миливојевић, Једносмерном траком, Београд, 2005.
8. Рајко Мицин, Тамо је далеко, Књажевац, 2005.
9. Живко Аврамовић: Светлост вара реку, Зајечар, 2005.
10. Саво Лукић, Јека из кама, Бор, 2005.
11. Марко Војводић, Не одазивај се црним птицама, Андријевица, 2003.
Књига Стевана Молнара је за награду разматрана ове године, иако је штампана 2004. Међутим, пропустом НБ Бор, књига Јесен и снови није учествовала на конкурсу за 2004. г, па је та ненамерна омашка ове године исправљена.
Са друге стране, књига Марка Војводића је на овогодишњем конкурсу разматрана, иако у каталогизацији у публикацији (тзв. CIP) пише да је штампана 2003. године. Према нашим сазнањима, и уз консултацију Централне народне библиотеке „Ђурђе Црнојевић” (Цетиње, Црна Гора), књига је 2003. године предата штампару, а из штампе је изашла ипак тек 2005. године када је и предата аутору. У Народној библиотеци Бор представљена је 16. јуна 2005. године.

2004. Без праве конкуренције

По одлуци Управног одбора Народне библиотеке Бор, а по предлогу директора и Колегијума библиотеке, жири за доделу награде „Књига године борског аутора“ за 2004. годину радио је у саставу: Мирјана Лазић, професор српског језика (председник жирија), Светлана Видојковић, професор српског језика, Симеон Биковић, професор српског језика, Јелица Живковић и Ана Јанковић, библиотекари Народне библиотеке Бор.
Током рада жири је констатовао да је овогодишња књижевна продукција у Бору веома слаба. Појавило се свега 8 наслова, од којих ни половина не заслужује неко озбиљније разматрање за награду. Из тог разлога није могла бити поштована ни процедура прописана Правилником о раду жирија, која подразумева шири избор од 6 књига, након чега сваки члан жирија формира своју ранг-листу од 3 књиге, од којих се она која је добила највише првих места проглашава књигом године, па неки чланови нису ни имали три предлога, него само два или један.
Након расправе да ли да се награда уопште додели, упоређени су сви предлози за прво место и закључено је да је награду ипак могуће доделити, уз констатацију да се награда девалвира када нема праве конкуренције и да би можда требало размислити о другачијем начину подстицања књижевног стваралаштва у Бору.
Одлуком жирија (3:2), награду „Књига године борског аутора“ за 2004. годину добио је Милен Миливојевић за збирку кратких прича Носталгичне приче (Апостроф, Београд).
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено јавно
САОПШТЕЊЕ
„Кад крче црева, нико не пева“, констатовао је, на основу сопственог искуства, Вијон који је био велики песник, али врло често гладан човек. Запажено је, такође, да кад топови грувају, музе ћуте. Људи су се питали: чему поезија у оскудна времена – па, ето нама одговора, ако нећемо да тражимо неке друге, посебне (што и није посао жирија). Ето, можда, одговора на питање: зашто је ова година тако јалова? Убеђени смо у то да ће се свако ко има увид у књижевно стваралаштво борских аутора у последњих неколико деценија сложити да је овогодишња продукција најслабија. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор, које по природи свога посла прикупља све што се у граду објави, доставило је жирију четири збирке поезије, три збирке афоризама и једну збирку кратких прича.
Запажа се да само четири публикације (Милан Мирић: Надомак ријечи, Милан Миловановић: Спасовница, Милен Миливојевић: Носталгичне приче и Станиша Милосављевић: Интелектуални побачај) имају законом о издаваштву прописани CIP (каталогизација у публикацији) овлашћене институције, док би се преостале четири публикације у формалном погледу морале сматрати приватним или нелегалним издањима.
Поступак за избор најбоље књиге подразумева да се најпре сачини шири, па онда ужи избор из кога ће књига која добије највећи број гласова (првих места) бити проглашена књигом године. Жири је, међутим, сматрао да ни половина од понуђених књига не завређује да буде разматрана уколико се поштују одговарајући критеријуми, а и из обзира према њиховим творцима.
Релативно добар утисак, ипак остављају збирке песама Год Милена Миливојевића, Спасовница Милана Миловановића и Надомак ријечи Милана Мирића, и посебно, Носталгичне приче Милена Миливојевића.
Збирка хаику поезије Милена Миливојевића Год потврђује решеност овог нама добро знаног аутора да, без обзира на облик у коме се изражава, у свему што му око види и чега се мисао дотакне нађе нешто топло и присно, неку дубоку везаност за елементарни живот и непорециву истину коју препознаје у једноставности. Јапанска форма није ничим обогатила Миливојевићеву поезију – цела збирчица се пре доима као каква непретенциозна завичајна поема елиптичних стихова, у којима се препознаје ауторова склоност ка афоризму. Без икакве сумње, овог песника смо видели у много бољим издањима. Основна замерка Милену Миливојевићу је то што у његовим последњим делима афористичар у њему (пре)често наткриљује (доброг, осећајног и правог лирског) песника, и раније склоног томе да ствара лирске минијатуре.
Већ прво читање Спасовнице Милана Миловановића јасно сугерише да се срећемо са песником који зна шта хоће, има шта да каже и, што је најбитније, који уме на један својствен начин да саопшти своје мисли и осећања. Виђење, доживљавање и саопштавање света дато је кроз мноштво психолошких анализа, мисаоних продора, својствених песницима у пуној стваралачкој зрелости. Ипак је и то релативно: у поређењу са неким другим песницима у пуној стваралачкој зрелости на које се, чак, Милан Миловановић мотивски, формално и стилски помало епигонски ослања и угледа, приметан је недостатак правог емотивног набоја, праве атмосфере, у чему се, пре свега огледа самосвојан, оригиналан аутор.
И збирка песама Надомак ријечи Милана Мирића у потпуности заслужује да буде издвојена од прошлогодишње књижевне продукције. Својим досадашњим литерарним радом Милан Мирић је доказао да је талентован песник чије песме имају и одговарајућу форму и емоцију, као и оно најважније – оригиналне су у својој лиричности и лепоти, јасноћи израза и својеврсном сензибилитету. Све ово, и много више, може се рећи и за песме у збирци Надомак ријечи, које су пуне снажних емоција, мотивски су препознатљиве, доследног песничког израза. Језик којим су испеване је језгровит, јасан, без сувишних речи; има се утисак да се све то морало тако рећи и никако другачије. Иако су у ову збирку уврштене и раније објављене песме, тако да збирка Надомак ријечи и није потпуно нова и непозната и коју тек треба откривати, она представља један добар, заокружен избор добрих, искрених песама. Има овде и љубавних и описних и мисаоних песама, и песама са ратничким мотивима… Међутим, све их обједињује исти асоцијативни ток – живот је ружан и суров, али непоновљив, само га треба знати живети и у њему препознати све оно што га и чини толико драгоценим. Лирски субјекат је сав у успоменама; он покушава да повеже неповезиво: себе као ратника и себе као обичног, осећајног човека, који у свему тражи неки, за друге људе који су се са њим нашли у исто време и на истом месту, скривени смисао.
Са највише разлога ЗА, односно са најмање аргумената ПРОТИВ, жири је одлучио да награду „Књига године борског аутора“ треба да добије Милен Миливојевић за збирку кратких прича Носталгичне приче.
Милен Миливојевић се до сада доказао као талентован песник и афористичар. Међутим, колико је то барем широј јавности познато, није се опробао пишући прозу – ако изузмемо изванредну причу „Калуп“, која се појавила на неком ранијем конкурсу библиотеке за кратку причу, а која је сада објављена у књизи Носталгичне приче. У готово свакој од ове 52 приче, колико их има у збирци, очигледна је завидна ауторова способност да изабере праве речи (без иједне сувишне), којима би требало да разобличи све оно што већ јесте изобличено, само је вештом мимикријом прикривено. Све приче и почињу као нека мирна, носталгична приповест у којој се развијају мотиви детињства и живота у породици; то убрзо прераста у горку сатиру у којој препознајемо актуелна дневно-политичка дешавања, нашу свеукупну нелепу стварност: наше неслоге, лоше нарави, непоправљиву, безумну тврдоглавост нације која је на самом рубу пропасти. Милен Миливојевић све то изводи веома вешто, једном или двема реченицама које представљају сижејни и мотивски преокрет. Оно што му се може замерити је опет она његова „по сваку цену“ склоност ка афоризму, која се огледа не само у значењској, већ и у синтаксичкој структури реченице.
Жанр кратке приче који у наше време доживљава ренесансу (ваљда погодује савременом стилу инстант-живота), заправо је много захтевнији и сложенији него што наивном читаоцу на први поглед може да се учини – „краткоћа је сестра талента“, формулисао је Чехов, мајстор ове форме, чији се рад и даље узима као парадигма.
Зналачки одабран мотив из наше свакодневнице, наизглед безначајан, маргиналан, анегдота чији смо учесници и коју заборављамо у тренутку када смо призору окренули леђа, заборављени људи и догађаји који асоцијативним линковима стижу из прошлости упозоравајући да је свет „много исти“ и да се „све мења осим свега“, то је завичај Миливојевићевих прича и потврда оштрог ока које, у најбољој чеховљевској традицији, у том сивом дневном арсеналу види оно што аутора издиже изнад обичног козера.
Прецизност и једноставност, ефектна поента – класична средства којима се нема шта замерити, у свим причама су примењени школски исправно. Политичка сатира свакако налази најплодније тло у ишчашеним временима каква су, на жалост, ова у којима ми живимо. Алегорија са којом се у овим причама срећемо, сасвим је тренспарентна (како данас неки воле да кажу), па је свима јасно о чему је реч, али аутор ипак избором мотива готово редовно успева да се издигне до степена општости који се захтева, уколико се тежи да дело наживи тренутак у коме је настало. Неке од прича као што су „Свет“, „Оаза“, „Сестре“ решене су у стилу библијских парабола, што сугерише озбиљност и трагику појава којима се Миливојевић бави.
Посебан квалитет ове прозе је дубоко и супериорно разумевање аутора за свеколику глупост и апсурдну деструктивност наших нарави – његова сатира није бич који немилосрдно шиба, него, опет у чеховљевском маниру, чешће је то прекор, благи подсмех и самилост према нама свима. Нема оне ироничне дистанце која је већ опште место као најелегантније извлачење у проседеу великог броја писаца 20. века у тешким моментима, напротив – карактеристично је да смо готово у свим причама актери „ми“ и, хтели ми то да признамо или не, увучени смо некако у колективну кривицу и морамо да признамо да смо заиста некако такви и да наша трагедија извире из нас самих. Та свест као мера људскости – да нам није нико крив и да нико до нас самих не може да нас приведе нормалном животу – то је оно што „пробуђени делови“ виде боље, па су зато и носталгични, за разлику од оних „под брдом“, који су углавном бесни јер не сматрају да у целој ствари има и неке њихове заслуге.
У својој великој искрености аутор ће овим малим сивим романом о нама јуче данас сутра код очајног читаоца произвести катарзу, и поред неких слабости које ова збирка прича показује: нису све приче подједнако успеле упркос великом брушењу и тесању, понегде поента није тако ефектна, ту и тамо понестане инспирације, па се прибегне клишеу…, али о томе не треба сада даље говорити.

2003. Једногласно: скромно, неуспело, невешто, епигонски

Народна библиотека Бор већ девет година додељује награду „Књига године борског аутора”, чији је смисао вредновање локалног књижевног стваралаштва. За награду могу конкурисати „све белетристичке књиге аутора који живе и стварају у борској општини, објављене у претходној години на српском језику” (члан 3. Одлуке о установљавању награде „Књига године борског аутора”). Жири у саставу: Ђурга Јанковић, проф. књижевности (председник жирија), Драгана Видојковић, дипл. филолог, Виолета Станковић, дипл. филолог, Радиша Драгићевић, књижевник и Горан Миленковић, проф. књижевности, разматрао је седам књига белетристике, које су објављене током 2003. године у Бору: пет песничких збирки, једну књигу афоризама и једну књигу прозе. Процењујући свако дело понаособ из понуђене књижевне продукције, сви чланови жирија су били потпуно сагласни у одлуци да се не додели награда „Књига године борског аутора” за 2003. годину, сходно члану 6. Правилника о раду жирија за награду „Књига године борског аутора”, који гласи: Жири има право да не донесе одлуку о проглашењу књиге године и то се јавно саопштава и образлаже.
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено јавно

САОПШТЕЊЕ

Велики Андрић је рекао: „На хиљаду разних језика… из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача… испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема…”
Тако причајући своју причу, користећи слободу свога причања и сносећи моралну одговорност за испричано, књига излази из своје анонимности и проговара тек у рукама својих читалаца. Тек тада, својом експресивношћу, идејном и естетском зрелошћу, дело остаје отворено за комуникацију са читаоцем, разголићено, подвргавајући се личном суду и суду времена. И тако до у бескрај. Тек тада дело остварује своју мисију постојања и трајања, помажући нам да се нађемо и снађемо, осветљавајући нам животне путеве и странпутице јер, „читајући добре писце дешавају се пред нама чуда”. И тако до у бескрај.
Али, ако дело изађе из унутрашњег ауторовог бића, ако је реч којом се оно оглашава и која је у својој есенцији најдоступнија на релацији уметник–дело–читалац, оно никако не сме да нас остави равнодушним ускраћујући нам емоцију и духовно естетско уживање.
Ево нас пред задатим – проценити прошлогодишњу продукцију од седам понуђених наслова од којих је једна књига афоризама, једна књига прозе и пет збирки песама.
Жири се сусрео са видљивом осредношћу и у квалитативној презентацији понуђеног. То је узроковало немогуће вредносно раздвајање, градирање и хијерархијско устројство поменутих наслова, а што је иначе био циљ рада жирија. Уз дужно поштовање према ауторима и њиховим делима, жири је једногласно донео одлуку да не додели награду „Књига године борског аутора” за 2003. годину. Стога се осећа обавезним да образложи своју одлуку посматрајући појединачно понуђена дела из прошлогодишње продукције.
Збирка дечије поезије Папалопуданци Јелене Стевановић је игром речи у наслову, прологу и епилогу обећавала бајковиту оазу дечијег света у земљи дечије имагинације. Међутим, суочавамо се са недоследношћу у реализацији такве замисли, али и са немогућношћу да се дечија књижевност изнесе из периферности садашњег књижевног тренутка, да би заблистала и превазишла своју природу. У краћим, стилски препознатљивим формама, збирка одише љубављу, топлином и разумевањем дечијег света, али уз стереотипну дидактичност. Песникиња се креће кроз недозвољене или наивне баналности, без снаге и оригиналне инвенције, а понајмање прати модерне књижевне токове.
Далеко је боље је збирка афоризама Драгомира Раденковића, нажалост објављена постхумно. Афористички стил својом формално-жанровском структуром подразумева поступке сужавања и селекционисања, као и мање или више агресиван и ангажован однос према друштвеној стварности. Међутим, овде је он стереотипан, клишетиран у својој окошталости упркос луцидности мисли и латентности израза. Дело би оставило већи траг у рангу дела истог миљеа.
Једино прозно штиво је романескна козерија или роман завештања Стевана Ћирковића Крње биографије јахача пањева. Дело се налази између документарне прозе и фиктивне књижевности у покушају наративне организације. Француска реч (causerie) која значи занимљиво, забавно ћаскање се на ретким местима може потврдити. Роман је ретроспекција и хронологија документарне грађе „крњих биографија” лесковачких матураната 1952. Оптерећен голим чињеницама, носталгичном приватношћу, успоменама локалног карактера, овај текст остаје у сећању као довршена недовршеност слабе романескне структуре.
Лукићева збирка песама Претакање успомена осим племените идеје о комуникацији са самом собом или са читаоцима – истомишљеницима, остаје као збирка интимне исповести демантујући давно призната начела поетике. То је тематски разуђена књига, без селективности мотива, пуна ласцивних, баналних израза; карактеришу је епиграмске форме, комични, често лакрдијски, приступ мотивима, некохерентност чак и у истој песми, површност у доживљају. Аутор не показује упућеност у модерне књижевне токове и форме. Бројне су граматичке или версификацијске грешке. Још једна потврда да аутор мора имати и више и строже стандарде када дело отргне из сопствене анонимности желећи, притом, да оно има и литерарну вредност.
Затим, књига стихова Стевана Молнара Девети корак, неуједначена по нивоу песама, са слабим и јаким местима, заокружена не баш сјајно; песме тренутка, занимљиве као отворена свеска утисака; тематски разноврсна, али без селективности и кохерентности мотива са пукотинама у облику мелодраматичности без отклона. Треба рећи да у овој књизи постоји неколико сасвим пристојних и занимљивих стихова. Али – неколико.
Мирићева пета књига Отискивање даље, књига тзв. борског круга, показује знаке отворене исцрпљености у мотивској структури као и у селективности песама. У, иначе, квантитативно малом броју песама у књизи, једни поред других налазе се и бисери и зрна грубог песка којима, мислећи на ове друге, ни ауторова суптилност завијања у отежалу форму не може да помогне. Мирић се каткад дотакне неба, а каткад остане у окриљу отрцане послеподневне доколице. А небо и доколица у једној збирци не чине небо.
Царске песме Милена Миливојевића су сатиричне песме писане руком афористичара. Ширећи афоризам, који је сам по себи довољно аутохтон, песма је постала напорно сувишна и недовољно занимљива. У пренаглашеној наративности, уз, на местима, непотребне и изненађујуће паралелизме, чија се основна функција окренула против вредности збирке, гурајући је у осредњост – ова књига се, ипак, тематски представила као најосмишљенија и најцеловитија. Зато је несхватљиво како је аутор, који је био на висини својих намера, и у већ препознатљиво добром књижевном опусу, дозволио себи толику количину понављања и непрецизности, вештачки „накалемљених” рима, беспотребних мотивских и стилских умножавања чији је учинак негативан. Парафразирајући Хајнеа: „Док читам ову књигу, с времена на време као да заспим, међутим, у сну сањам како читам ову књигу и како се и у сну успављујем, и тако до у бескрај” – долазимо до утиска о заморним и непотребно сувишним Миливојевићевим играма речи, чиме се осипа обиман књижевни захват који је имао потенцију праве вредности.
После свега изреченог, жири може само да констатује да аутори нису били на висини сопствених намера и нису умели да пронађу адекватна језичка, формална, стилска средства која би те њихове намере актуелизовала. Нема јачег емотивног набоја, ни атмосфере која би могла да понесе и нема снаге истински проживљеног. Књиге нису биле довољно афирмативне по своје ауторе.
Наравно да се, коначно, може силом направити тзв. листа по којој ће се књиге рангирати. Али, у овом занату нема места сили, тако нема места превази било којег текста, претежности која би повукла награду, толиком диференцирању на вредносној скали.
Смисао награде „Књига године борског аутора” је афирмација репрезентативног стваралаштва из књижевне радионице борских писаца, а уједно и подстрек будућим ствараоцима у тежњи да оставе печат у свету књижевности.
Према већ изреченим ставовима, а да награда не би изгубила свој смисао, без намере да ико од аутора буде повређен, жири доноси одлуку о недодељивању престижне награде „Књига године борског аутора” за 2003. годину.
Свим борским ауторима желимо више успеха у будућем времену које ће, уједно, бити најбољи судија.

Бор, 24. фебруар 2003. г.
Жири за избор „Књиге године
борског аутора” за 2003. годину

2002. Ситне изнутрице – књига године

Годишња награда за најбољу књигу борског аутора, коју је, под покровитељством Скупштине општине Бор, 1995. установила Народна библиотека Бор са наме-ром да допринесе афирмацији највреднијих локалних стваралаца, додељена је осми пут.
Жири у саставу: Светислав Стевановић, председник, Марија Урбановић, Драгана Гаљевић, Ана Јанковић и Јелица Живковић одлучио је да награда за 2002. годину припадне Јелени Радовановић за збирку песама Ситне изнутрице. Одлука је донета већином гласова 4:1, при чему је један глас добио Бранислав Димитријевић за збирку прича Прави дан за у рибе. И овом приликом се показало колико је незахвално заједно процењивати различите књижевне врсте, али с обзиром на скромну локалну издавачку продукцију, за сада се, по правилнику, у конкуренцији налазе све књиге борских аутора из области белетристике изашле током протекле године. Иначе, ова награда је најчешће додељивана за песничка остварења која су и најбројнија, а 2000. године је за један глас измакла овогодишњој победници – тада је, наиме, Јелена Радовановић са својом првом збирком песама Повремени прекиди са зујањем освојила 2 гласа петочланог жирија.
Јелена Радовановић је рођена 30. марта 1972. године у Бору, где је завршила основну и средњу школу, а на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду дипломирала је 2000. године. Књигом Повремени прекиди са зујањем освојила је прву награду на „Дисовом конкурсу” 1999. године, након чега је књига објављена у издању Градске библиотеке „Владимир Петковић Дис” (Чачак, 2000). Добила је и „Бранкову награду” Друштва књижевника Војводине за прву књигу песама.

САОПШТЕЊЕ

Већ насловном синтагмом, збирка Ситне изнутрице најмање двоструко је аутоиронична. Несумњиво вољно асоцира физикализацију духовног садржаја који доноси и демистификује ауторску личност и сам стваралачки чин, означујући га, међутим, истовремено као утробно болну последицу духовне егзистенције савременог човека, а не узлетно надахнуће. Нема, наравно, у томе парадокса. Он може да се успостави привидно, ако се поетички модел Јелене Радовановић означи као „поетска депоетизација” живота, одностно мотива које је збирка обухватила. Нехајно хуморни, тривијализовани наслов, у контексту садржаја који ће заступати, добија црнохуморну, готово саркастичну жестину и стаменост поетске преокупације и израза – налик на декларисани осмех који траје као грч.
Тек привидно у оквиру насловног загонетања, збирка, односно аутор као да сугерише пикантну олфакторност, тачније неугодни задах изнутрица, као и бол черечења, при чему су телесно и духовно на истом жртвенику, што карактерише збирку у целини.
Потпуна, на моменте брутална отвореност према свету, жудња за комуникацијом у којој учествују, бубрези, желудац, жучна кеса (песма „Петрификација”) и немогућност да се допре до другог људског бића, у градовима који су гробови, „где свако кога сретнеш / увијеног у ветар / тек будући је леш” потврђују Јелену Радовановић као песника изразито модерног сензибилитета и болне искрености, која ипак не прелази опасну ивицу очајања, нити, пак, пада у лиризам који би у овом времену могао да зазвучи јефтино и депласирано.
Ситне изнутрице афирмишу Јелену Радовановић, не као трагача за смислом, који као да никог више не интересује, будући да му је у темељу страх као основно осећање савременог цивилизованог човека – већ за потским дефиницајама, при чему, говорећи у категоријама класичних поетика, аполонско начело односи превагу над дионизијским. Јелена је истовремено бунтовник и негатор, и пророк који, иако не наговештава ништа добро, сугерише нужност опстанка у времену које стоји и предстоји. Најзанимљивије су оне песме у којима се лута лавиринтима међуљудских односа („Ортогонална пројекција”, „Его-трип”, „Хипотенуза” и др.)
Ова збирка долази од жене, од жене која даје живот управо болом, која дакле, изворно зна да је тежак, да није игра, те ни њена поезија то није, већ као да је припрема за предапокалиптичку језу коју усамљени можда неће преживети.
Цела збирка прожета је апокалиптичком визијом људског трајања и бесмислом живота у једном аутистичном отуђеном свету. Та суморна визија није само слика данашњице, већ такав доживљај сеже и у далеку прошлост, опет иронично означену („Тек пар хиљада година човек трпи за нас”). Збирка сугерише сазнање да је свет осуђен на зло, на ћутњу, на равнодушност за патњу других. Хладна равнодушност постала је део свакодневице и уплела се и у интиму љубави. Чак ни могућност рађања новог живота неће наићи на емоцију, већ је крајње рационализована, сведена на сирови цинизам („Ово ћемо дете (без бриге) / да ишчепркамо? а ово ћемо произвести мало касније / у другој серији.”)
Не одступајући од мотива песама прве збирке која до краја пред читаоцем разголићује човека, усамљеног и рањивог, изгубљеног у урбаном и суровом свету, а опет човека који је интелигентни индивидуалац, спреман да са извесном дозом ироније сагледа свет око себе и себе самог, Јелена Радовановић наставља своје „зујање са прекидима”.
Занимљивост, али и квалитет ове збирке је што уме бити и двополна, и дословно и поетском аргументацијом, те собом одриче и тзв. женски рукопис и идентитет, и једнако успешно заступа и тзв. мушки принцип. Изражавајући стрепњу, страх, осећање деперсонализације и екскомуникације људске јединке, Јелена Радовановић не преза од табу тема о другима, али ни о себи. Но притом, чини се, за разлику од многих који глуви телефон виде једино у туђим рукама, па су дакле невини и безазлени, она не прикрива, чак и не прећуткује несавршеност и сопствене духовно-комуникационе апаратуре.
Једна, дакле, посебна врста песничке смелости и искрености.
Експресивности ове поезије свој допринос даје и краткоћа стиха, шкрта, али пажљиво бирана лексика која даље брише границе између поетског и непоетског језика, али очувава назнаке поливалентних асоцијативних веза које пажљиви и заинтересовани читаоци лако могу интуитивно пратити и смисаоно и емоционално.
Жири (у саставу: Светислав Стевановић, Марија Урбановић, Драгана Гаљевић, Јелица Живковић и Ана Јанковић)

Бор, 25. фебруар 2003. г.Жири за избор „Књиге године борског аутора” за 2002. годину

Књиге које су се нашле у избору за награду Књига године борског аутора за 2002. годину

1. Милан Мирић: Трачки коњаник, Инорог (Бор), 2001.
2. Милан Мирић: Босоног у Бањском Пољу, М. Мирић, 2002.
3. Владо Бојанић: Отварање круга, Апостроф (Београд), 2002.
4. Љубиша Микуловић Љуца: И ја вама (2), Љ. Микуловић, 2002.
5. Радиша Драгићевић: Колико дуго живи дрвеће, Апостроф (Београд), 2002.
6. Милен Миливојевић: Гологлави Рајко и Црвенкапа, Музеј рударства и металургије у Бору, 2002.
7. Јелена Радовановић: Ситне изнутрице, Бранково коло (Сремски Карловци), 2002.
8. Стеван Молнар: Одлазак пријатеља, Наука (Београд), 2002.
9. Стеван Молнар: Шапат годова, С. Молнар, 2002.
10. Бранислав Димитријевић: Прави дан за у рибе, Handsome Publishers (Ниш), 2002.
11. Рајко Мицин: Ни по бабу ни по стричевима, Инорог (Бор), 2002.
12. Милоје Ђуришић: (Време сумњи у) Године расплета, Апостроф (Београд), 2002.
У ужем избору нашле су се књиге:
– Ситне изнутрице (4 прва места, 1 друго место)
– Прави дан за у рибе (1 прво место, 3 друга места, 1 треће место)
– Трачки коњаник (4 трећа места)
– Отварање круга (1 друго место)

2001.

Образложење одлуке о додели награде за књигу године борског аутора у 2001. години
Дела која су се својим квалитетом издвојила из прошлогодишње књижевне продукције носе на себи снажан печат времена. Време усковитланих страсти позива на подједнако острашћену књижевност. Крв и барут прошлога века у књижевно стваралаштво урезали су дубоке бразде које су, управо због различитих људских сензибилитета, дале стилски различите плодове.
Есхатолог Ивана Илића, модеран и изразом и формом, у ствари је само крик над деструктивном стварношћу која се доживљава крајње апокалиптички. Аутор је изабрао позицију есхатолога јер он зна, после њега нема више ничега.
Натуралистички приказаних седам месеци на хрватском ратишту у Жетви живота не могу оставити никога равнодушним. Атаковање на осећања суровим сликама стварности није једино оружје којим је ово дело изборило своје место. Мора се споменути и умеће грађења драмске напетости, психолошко нијансирање ликова, и пре или после свега, изразит, снажан, убојит (ако се то за њега може рећи) пацифизам.
Четири члана жирија су у Самотињи пронашли садржаје и квалитете најбоље књиге у 2001. години. У првом лицу, испричана локалним говором, обичним народским језиком, али не без мудрости и дубоких увида, главни јунак продужава причу о свом животу коју је Радиша Драгићевић започео у роману Преко неба. Упознајемо га већ старог, истрајалог, самог (“Ништа од моји више нема. Само још на дувари висе слике њине.”), почетком 90-их прошлог века, да бисмо се, кроз његову причу, ретроспективно, вратили у 1946. годину и заједно са јунацима овог романа проживели заједно наредних 20 година (до 1968). Пред читаоцем оживљава време послератног описмењавања, обнове и изградње земље, кулука и сталних откупа, покушаја задругарства (што се никако није уклапало са снажним осећањем сопствеништва српског сељака), одјекунуће Резолуција ИБ-а, и постаће нам јасно како крај Другога светског рата нашем човеку са села није донео ништа ново. Један тоталитаризам је смењен другим и човек је и даље само фигура у игри моћника.
Али, пре свега, у овом делу је ванредно снажно протумачио психологију ортодоксног сељака, органски везаног за земљу, потпуно опседнутог идејом да ништа није важније, никаква новина која би допринела личној срећи, осим продужетка опстанка оног старог, вековима потврђеног, ма колико то већ било преживело. Сукоб интереса генерација представља главну мотивациону снагу и узрок је свих догађаја у роману. У првој половини романа главни јунак је у конфликту са оцем, али кулминација се постиже у другом делу када конзервативно окоштали отац-наратор покушава да угуши сва настојања сина да ухвати корак са новим временом. Фанатично острашћене речи “Док сам жив, ништа не мењај!” или оне које прикривају типизирану себичност “Ја сам прајил и за вас, да се не мучите!” срачунато се пласирају да би код сина пробудиле осећање кривице због непоштовања оца. Чак ће и одлазак јединог унука на даље школовање доживети као пропаст света. “Кућу затвараш (…) на капију ланац тураш, славску свећу гасиш!” Тај сукоб је дубоко трагичан за све његове ауторе, али је чудовишна фаталистичка смиреност којом главни јунак све то преживљава: “Све што у живот дојде, човек мора преко главу да претури.” Као да је та борба са животом, собом и свима око себе, била једина сврха његовог живљења. На крају романа, оставши сам, јунак ће резигнирано закључити: “Надајте се. Само ја немам да се надам. Само сам ја рат изгубил.”
Радња романа Самотиња није праволинијска. Стално меандрирање од главног тока чини слику живота једног источносрбијанског села богатијом, а тиме и сугестивнијом. После читања овога романа, биће нам јасно зашто сељак не може да прихвати живот у граду, упознаћемо се са величином људске злобе и њеним последицама, поново ће нам се новим детаљима освежити сазнање о трагичној судбини жене. Аутор нам је дао и верну слику Борског рудника из 1946. и онога што се тада још није звало градом. Кроз сва описана догађања као лајт мотив проткане су слике опустелих домаћинстава и бол и страх од самоће. Самотиње. (Као да када се изговори у дијалекту, њено значење има већу тежину.)
Таквом композицијом и стилом аутор на најбољи начин доказује благоглагољивост нашег народа. Ми смо, пре свега, народ усмене књижевне традиције и ова књига је, од почетка до краја, доследна том усменом наративном моделу. Поред живе нарације и успелих психолошких портрета, роман нуди и богате визуелно-акустичне слике које се снажно доживљавају и откривају нам дар аутора да аналитичко-синтетички посматра свет око себе. Локални дијалект којим говоре јунаци овог романа ставља Радишу Драгићевића у блиску везу са једном од значајних струја савремене српске прозе где су највеће домете остварили Драгослав Михаиловић, Мирослав Јосић–Вишњић, Милисав Савић, Видосав Стевановић.
Због свега поменутог, жири је био мишљења да Самотиња треба да понесе име најбоље књиге борског аутора у 2001.