У страху да не престанем да је слушам, она је убрзавала своје излагање и збунила би се управо пред суштином онога што је намеравала да искаже, улазећи након необичне омашке у један нови тон, нову боју, неочекивано изокрећући претходну озбиљност, украшену суптилним и елоквентним речима, у неку врсту самоироније, или пре пародију самоироније, која је требало да ми стави до знања да она то намерно чини. Сваки такав свршетак сваке од тих њених малених представа изгледао је као некакав минијатурни кинески радио-апарат у функцији привеска за кључеве, и завршавао би се оном врстом смеха од које чујемо само: с-с-с.
Читавих пет месеци, из дана у дан, састајали смо се у том дворишту препуном хортензија, лала и хризантема, седели под столетним орахом у столицама од прућа, каткад би прошетали крај Тимока, или једноставно отишли и вратили се, колико да удахнемо свежину вечери, и она је за све то време понављала исту, добро познату представу. И најзагушљивијем мозгу у најтеснијој лобањи брзо би постало јасно да та девојка, чија манекенска лепота нагони на дисање пуним плућима, све време крије нешто. Из оне фиоке која се налази одмах испод речи, фиоке која се или заглавила или је заборављено да се затвори, тек би наједном искочио незвани кловн и њене крупне очи намах би се скрушиле остављајући ми у залог нејасну кривицу. Да, осећао сам се кривим, иако нисам имао појма зашто, и требало је неколико месеци да би се најзад разданило у оном делу моје главе где је боравила мисао о њеној заљубљености у мене.
Знао сам! Све време она жели да ми то саопшти! Не! Она ми то све време саопштава! Већ ми је толико пута то рекла!
Бојећи се да не помисли да сам глуп, реших да јој што пре изјавим своју љубав и тако јој најзад олакшам положај.
Тог дана, детлић је био задужен за ритам-секцију, комшијски пас за басове, а славуј је изводио соло свог живота. Обукох белу кошуљу и успут свратих у цвећару и купих јој неколико белих лала. Прсио сам се као билдер и саопштавајући јој да јесам за кафу, искористио најнежније тонове својих гласовних могућности. Она је носила црвену хаљину и скакутала степеницама горе-доле као некакав девојчурак. Преда мном се брзо створише ишлери, венчићи, карамел-обланде, кремпите, ледене коцке и домаће купиново вино. Најзад, стиже и кафа.
– Имам нешто да ти саопштим, – рече званичним тоном док су јој очи тражиле најпогодније место за шољице.
Као да је управо прочитала моју мисао из некаквог стриповског белог облачића који је лебдео над мојим левим уветом. Али, добро, помислих, најзад је скупила храброст, није ли свеједно ко ће начинити први корак. И препустих се свим својим срцем њеном устрепталом гласу.
Требало је да прође бар пола пасуса да бих у потпуности схватио значење њених речи. Управо је истицала друга година од оног дана када је одлучила да свакога месеца од своје више него бедне трговачке плате издваја по значајне три стотине динара, и то све у циљу да би једнога дана могла да наручи један од оних француских парфема намењених високом друштву (ако се добро сећам, беше реч о Ланкому). Да, за недељу дана требало је да истекне друга година од исто толико планираних и да се најзад сакупи читава потребна сума.
– Од почетка ове године осећам нестрпљење – објашњавала је – а замисли тек како ми је сада тешко да се стрпим, сада када сам надомак циља! Ноћима се преврћем у сну, а често ми дође, па скакућем у месту. Знаш? Као кад ти је пуна бешика. Разумеш ме? Хајде да прославимо, ово морамо да прославимо…
Осетио сам се као издуван балон који виси са статива неке прашњаве, лимене тезге, на некој блатњавој пијаци, па славље беше толико да бих разбио чашу о сунце да сам могао.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Напољу је дивље пљуштало и Мирко је већ скоро двадесет минута седео у колима мислећи се како да претрчи та два-три метра до улаза у зграду. Није имао баш ништа чиме би могао да се заштити од помахнитале водурине. На крају му дојади да тако беспомоћно чами у ауту и реши да јурне ка згради, па шта буде!
Ни сам не знајући како, нашао се испред врата свог стана, мокар као неоцеђена поњава. Неуспешно је покушавао да из слепљених џепова извуче кључ и коначно уђе у тај проклети стан! Сав изнервиран, шутну ногом врата из све снаге – КАД! врата се широм отворише! Мирко, онако бесан, упаде унутра гунђајући и на време и на петак и на глупаву браву коју ће морати после да замени… Уједно је скидао, боље рећи љуштио са себе мокре ствари, разбацујући их свуда по поду. Одједном, Мирко пренеражено стаде насред трпезарије, држећи се за мокру мајицу која му је, исто тако пренеражено, застала на пола главе! Из дневне собе, тачније из огромне зелене фотеље у тој соби, зачуо се један полупромукли баритон:
– Ало, бре, човече! Шта ти је? Шта драмиш толико? Ево и ја сам био скроз мокар, па сам се осушио!
Мирко је лагано кренуо да враћа мајицу на врат, па на груди, не скидајући за то време поглед са фотеље. Уједно се трудио да се што више избекељи, како му ништа не би промакло. Грудни кош му се лудачки дизао и спуштао, спуштао и дизао, као да му је неко невероватном брзином огромним мехом упумпавао и испумпавао ваздух.
– Него, ортак, где ти стоји фен? – настави онај баритон тоном који је говорио да се власник гласа баш фино сместио, само му, ето, недостаје једна ситница, па да све буде у најбољем реду – тражио сам га по купатилу, али није тамо. А баш ми фали да само мало сушнем испод крилца! Ала је невреме, а?
Са кнедлом у грлу и пометњом у глави, Мирко је кренуо ка гласу из фотеље, још увек не верујући сопственим ушима. Али кад је стигао до фотеље, укопао се у месту и ни речи није могао да изусти. Уместо уста, на лицу му се појави некаква глупава шупљина уперена према ТОМЕ! Не, не, ја сам сигурно полудео, помислио је Мирко пошто је, после ко зна колико времена тупог буљења, довео своје мисли у какав-такав ред. Дефинитивно сам претерао са послом… Ово је стварно апсурдно! Пре свега, ово уопште није могуће, мислио је даље он, тако да и немам разлога да бринем да сам полудео! Али, чињеница је да је овај орао ту и да седи у мојој фотељи и да ми се обраћа! Орао? Обраћа? Ма какви! Стварно смешно! Ући ћу поново у стан! Да, да, то је најбоље! И, Мирко се, као хипнотисан, окрену ка излазним вратима, празно гледајући негде у врхове својих прстију. Опет се зачуо тресак врата, па некакво гунђање, па и сам разбарушени Мирко насред дневне собе.
– Гле, ти си још ту! – рече Мирко и почеша се по глави. – Дакле, стваран си… Немогуће, али истинито… – уздахну овај некако тужно.
– Де, шта си се снуждио! Да сам ја на твом месту, црк’о бих од среће што се одједном нашао неко да ми прави друштво! Весело! – рођачки ће орлушина. – Него, нађи ти мени онај фен да се ја не прехладим!
И даље не схватајући шта га је снашло, Мирко се упути ка бифеу регала, одакле механички извуче справу за сушење косе. Орао није престајао да брбља. Испричао му је целу своју историју: и како се потуцао по Аризони, и како је надничио код Бугара, ма свашта! Мирко је слушао и гледао, и гледао и слушао разметљиву птичурину која му је, некако, што ју је више посматрао, постајала сва симпатичнија. У пола орлове приче зазвони телефон. Мирко скочи као опарен и престрављено диже слушалицу. Са друге стране је неки женски глас нешто урлао. Мирку је био потребан добар минут да укапира да је то Весна, која га је већ пола сата чекала у посластичарници „Код коња”. На брзину је промрмљао нешто и уз неко „извини” спустио слушалицу. Још увек је био у оном мокром оделу. Кренуо је брзо да се пресвлачи, псујући успут и себе и ту орлушину која га већ два сата замајава! Потпуно је био заборавио да се договорио са Весном да се нађу. Али, највише му је било мука при помисли на салве беса које ће се излити на њега због кашњења. И то по ОВАКВОМ времену! Зграбио је кључеве од аута и, не поздравивши се са орлом, излетео из стана.
Возио је као суманут. Када је, напокон, стигао у ту глупу посластичарницу, паде му на памет питање шта ће он, уопште, рећи Весни: зашто касни? За њу је пола сата било – смак света! Црвенео је и знојио се као неки школарац. Приближавао се том лицу изобличеном од љутине. И што је бивао ближи, тако су јој црте лица изгледале све нејасније и расплинутије. Пред њим је стајао облак гнева. Па шта сад да каже том облаку? Па, ништа! Рећи ће јој шта је стварно било и тачка!
– Орао, кажеш?! Дакле, набавио си орла за кућног љубимца, па си морао да се поиграш са њим? – подругљиво га сасече Весна.
– Ма не, женска главо, како не разумеш! То није љубимац! Он је стваран! Као човек! – трудио се Мирко да објасни о чему је, заправо, реч.
– О чему ти, човече, причаш? Ти си потпуно полудео! И још ме правиш будалом! – била је Весна крајње изнервирана.
– Ма, шта ти је уопште и објашњавам, кад си ти ионако глупа да то схватиш! Ти и ја смо завршили! – издера се Мирко и демонстративно изађе напоље. Тресао се од љутине. Није могао да схвати како је са таквом глупачом провео толико времена. „Кућни љубимац! Није него!”
Прошло је од тада неколико дана. Па и недеља. А онда и месеци… Мирко се потпуно навикао на орлово присуство. Штавише, постали су одлични пријатељи. Тако је бар Мирко мислио. Само, Мирку је било помало непријатно да говори унаоколо о том свом пријатељу, јер, ипак, средина као средина – конзервативна и затуцана; а, уосталом, то је ионако његова ствар. Али, једног дана, дошавши са посла, Мирко не затече никога код куће. То му је било мало чудно, с обзиром на то да орао није баш нигде излазио; био је код Мирка, такорећи, инкогнито. Пролазили су сати, а од орла ни трага! Није се ни преко ноћи појавио. Шта да ради; да позове полицију? И шта да им каже? Дуго се Мирко премишљао и најзад реши да крене сам у потрагу. Али куда?
Као помахнитао истрча из зграде, умало оборивши комшију Петра успут и упути се ка кеју. Лутао је изгубљено наоколо, завиривао по жбуњу, и у једном моменту поче из свег гласа да дозива орла. Људи су га у чуду гледали, а још чудније им је било име тог изгубљеног пса – Орао! Мирко је почео и да зауставља пролазнике и избезумљено пита јесу ли, можда, видели његовог пријатеља.
Та потрага је трајала данима. Па и недељама. А од орла ни трага ни гласа. Мирко реши да нестанак ипак пријави полицији. У станици су мирно саслушали о чему се ради, а онда су почели да се нешто међусобно сашаптавају – један инспектор у цивилу и још двојица у униформи. Пришли су Мирку и муњевитом брзином му ставили лисице. А затим су га пребацили у Палмотићеву.
Покушавао је Мирко да им објасни како је то све неспоразум и како је он потпуно нормалан; да је само стицај околности био мало чудноват и ништа више.
Али, објашњавао је то годинама. На крају му је дојадило да се са свима њима прегања и одлучио је да лепо прихвати њихову игру. Казао им је да је схватио како је то, ипак, био све само плод његове маште и ништа више. Доктори су га после тог признања већ благонаклоно гледали. Чак су му обећали и скори одлазак кући.
Два дана пре него што је требало да изађе, главна сестра позва Мирка и саопшти му да има посету у соби за пријем. Ко ли би то могао да буде, питао се у себи Мирко. Овде сам и самог себе заборавио.
У соби за пријеме га је заиста чекало изненађење! Код прозора је стајао орао лично!
– Чуј, -поче орао – дошао сам да ти се извиним за оно што сам тако нестао…
Мирко га не саслуша до краја, већ избезумљено отрча у собу главне сестре.
– Сестроооо! – урлао је он. Сестра брзо истрча у ходник. Мирко је зграби за руку и буквално одвуче у собу за пријеме.
– Ево, погледајте! Орао! Нисам луд! Ево га! – викао је он, док их је орао мирно посматрао пушећи неку скупу цигару.
– Добро, Мирко, смири се. Све је у реду! – покушавала је да га умири сестра. – Па он је дошао да те посети, он ти је пријатељ, зар не? – благо се смешила, тапкајући забезекнутог Мирка по надлактици. Утом се појави и сâм начелник психијатрије, који најљубазније замоли орла да извини овакво Мирково понашање, и да га, ако му то није велики проблем, посети неки други пут; јер, очигледно је да је пацијенту позлило, што значи да ће морати да продужи свој боравак у установи.
Орао се само осмехну, онако подругљиво – рођачки, угаси цигару и одлете кроз прозор.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Загледана у пространо и влажно језеро, Жеђ погну главу и прислони своје лице на глатку површину воде. Осети пријатну хладноћу и крупним залогајима крену да гута прозирну течност. Крупне капљице су се сливале низ њена уста, падајући низ читаво њено тело, стварајући јој осећај бескрајног задовољства и среће.
Језеро замахну руком као веслом, па приђе ближе њеној жељи, да јој удовољи и да покаже једно од својих најлепших лица. Седе на крај своје доброћудности и испружи длан ка госту и Сунцу.
Жеђ прихвати руку, уђе у воду до појаса, а онда зарони са главом напред и потону до прве дубине. Преплива мирни део, око ока језера, а онда увежбаним покретима спусти тело низ валове отегнутог слапа, који је, веслајући кроз простор, витлао млазеве воде, претварајући их у нескладне фигуре. Вода је то губила смисао за пад, па је падала у страшном ударцу на камене обале језера. Жеђ рашири своје тело преко средине слапа и у меком лету се спусти у мало језерце, које је, луда од болног ударца, вода већ ископала по пупку језера.
Заплива зналачки и опуштено, гњурајући и гутајући огромне клобуке таласасте масе. Играла се деловима свога тела, бацакајући жедне ножице изнад површине, а онда их уз вриску враћала да се напију и од умора заспе. Простирала се по површини, хватајући замах и у лету гутала пуне тестије воде. Подизала је млазеве високим ходом, а онда тонула у душу воде испијајући је са лаганим задовољством, цепајући јој биће на ситне гутљаје. Шетала је кроз мале таласе гутајући им мала срца к’о зреле јагоде, у једном залогају, а они су нестајали као поквашене креде, губећи главу и облик.
Жедна провода и љубави, љубила је лице језера, док је његова душа нестајала у њеном грлу. Задивљена њеном чистотом, Жеђ је јела халапљиво, смањујући његову површину – до барице.
Незасито се церекала и гњурала по малом телу воде, испијајући јој тугу из очију, грлећи њена скупљена рамена и љубећи њену садржину до смрти.
Очајно, мало језеро, слепо на једно око, загледа се у таласе неба, који са богате звездане трпезе просуше пехар вина кроз сузу кише.
Заспалу, ситу Жеђ није пробудила бука громова, ни тутњава олује. Мирно сањајући, протезала се на бившој обали планинског ока. Није видела кад је барица затруднела и кад је златна рибица положила своје ново јаје испод велике стене која је била уво великог језера. Није чула ни урлик баричиног порођаја, није видела ни одрастање, само се непријатно најежила док јој је леден, груб и намргођен талас прекривао уснулост. Пробала је да се подигне и заплива, али су јој уста била пуна водене траве и опалог лишћа које је ветар наносио, давећи је.
Покушала је да поједе талас који јој је прилазио, али он је био бржи, па је одгурну левом ногом високо у ваздух. Жеђ паде на линију између живота и смрти. Осети јак удар у пределу срца. Хтеде да се ухвати за траг сунца, али он се беше измакао дремајући на другој страни обале. Она се зато ослони на лакат и очајнички се загледа у своју мисао тражећи брзо решење. Пре него што схвати шта се догађа, подиже је нови талас и убаци је у своју утробу. Крену да је круни ситним, брзим ударцима од којих је постајала модра и све мања. Њена природна потреба за самоодржањем тихо се гасила.
Поучено родитељским страдањем, младо језеро одлучи да помери линију између себе и својих обала. Између две различите дубине, сакри своје лепоте и своје срце, а на дно самога себе закопа своју душу.
Постаде глатка и тамна површина из које се није чуо никакав тон.
(Трећа наградана Конкурсу за кратку причу)

У усамљеном контејнеру цвилело је маче. На свет је дошло случајно, непожељно, као и његова браћа и сестре, сада заробљени у пластичној кеси са прошлонедељним остацима хране.
Дочекало је јутро у празном, неопраном складишту отпадака, које је своје коренове пустило у испуцали асфалт.
Можда то није његово последње јутро?
Брзаци јутарњих полузапослених службеника запљуснуше улице, чешући се о контејнер.
Тик поред њега прошла је жена. „Ју, каква је то цика?“ Нагнула се над зјапеће црнило у коме је кеса пулсирала зачуђујуће на дну. „Колико маца има? Јадни мали створови! Морам узети једно.“ У исто време је помислила: Како да се нагнем, а да не упаднем? Очима је снимила ситуацију, осврнула се око себе и… наставила на посао.
Неколико корака иза ње ишла је старица. За разлику од своје претходнице, није чула ништа јер је чврсто забрадила мараму, али јој радозналост скрену поглед у гротло контејнера: „Где су бацили ову гамад!”
Жена је водила сина у вртић на истом парчету улице. Млади саобраћајац је на истом ћошку био највећи ауторитет. „Мама, ја ћу да будем као овај чика кад порастем! Мама, јел’ то маче у контејнеру? Хоћу малу мацу! Хоћу малу мацу!“ Помислио је: Чуваћу је и пазићу је и играћу се са њом.
„По мацу ће да дође њена мама да је води у вртић“, рекла је жена, али је помислила: Шта ће ми контејнерска мачкетина у кући, још само за њом нисам чистила, Боже, зашто не дезинфикују контејнер?
За њима је ишао млади загрљени, поспани пар. Она је, рефлексно окренувши главу према контејнеру, помислила: Неће још дуго, али је гласно рекла: „Јао, јадне мале маце.“
Он је помислио: Има тако дивну, добру душу, баш имам среће, и разнежен, пољубио је у косу.
А онда је дошао снагатор. Кажу – вредан је домаћин. Јуче је сам поставио нови бојлер купљен на четири месечне рате. Сада избацује стари, смета му у кући, а треба и на посао да стигне.
Траас!
Мук.

Коса је имала само петнаест година када је, на петровданском вашару, први пут видела Остоју. Био је сиромах, један од тројице браће који су, на нешто више од два хектара земље, живели преко Јањића брега, у трећем селу.
И раније је Коса, кћер богатог сељака Павла Глигоријевића, чула за Остоју. Причало се да је висок и леп као слика и да свира трубу као нико. А кад га је смотрила како, с рукама у џеповима, стоји и разговара са сеоским учитељем, његов лик се одједном издвојио из масе људи и бљеснуо као лик свеца. Коса се, вођена невидљивом силом, обрела испред њега и стала да зури у његове очи. Остоја је заћутао. Пред њим је стајало ситно дете дугих, науљених плетеница и тек заруделих груди. Гледали су се нетремице. Те вечери, Остоја и Коса су постали муж и жена. Узели се. Залуд је био очај њене мајке, куканија старијих сестара и гнев оца. Коса је отишла за својом срећом.
Када се прво јутро пробудила као жена, Остоје није било на сламарици која јој је жуљала мршава леђа. Са страхом је погледала низа се: крвава мрља на белој кошуљи ошинула ју је посред груди. Нема и пренеражена, устала је и умила лице поливајући се из крњавог лончета. Сетила се зебње која јој је синоћ, док су прилазили малој кући, обузела душу. Ледена слутња брзо се претворила у извесност грубог живота.
Остоја се показао као невиђени шкртац. И оно мало пара које је зарађивао свирајући, она никада није виђала. У кући је увек фалило свега: гаса, кремена, соли, шећера… О чему другом, финијем, могла је само да сања. У почетку је покушавала да га умилостиви на разне начине, не би ли јој дао неки динар. Убрзо је престала јер је одговор увек био исти: вика од које се тресао кров трошне куће. Муж јој је бивао све мрскији. Нарочито га се грозила када би, вративши се ноћу са каквог весеља, одлазио у други крај собе и, окренут леђима, бројао паре. Биле су зелене и велике као младо храстово лишће, толико је Коса могла да види јер их је он, као да се троше и од погледа, брзо склањао у дрвено сандуче и још брже га закључавао. (То сандуче Коса је запамтила за сав живот.) Потом се, задовољан на кратко, обраћао жени сувим, набуситим питањима о летини, храни или стоци. Никада није пропуштао да је, за сваки случај, опомене на штедњу. За то време, гомила новчаница је расла у сандучету.
Најтеже јој је било кад је израђала децу: Љепосаву, Јелу, Невену, Станимирку и, најпосле, Радивоја. Једно јој је и умрло, син Недељко. Заспао је у хладу ораха, добио врућицу и није оздравио. Чак ни тада, док су покушавали да га излече, Остоја није отворио сандуче. Остао је тврд и неумољив. Никада Коса није прежалила седмогодишњег сина нити је опростила мужу. Као непомични, тамни камен, у најдубљем кутку њеног срца остао је неотклоњиви, горки прекор. Исто осећање, ко зна зашто, дуго је носила у себи кад год би видела двоје који се воле. Једном је, живо се сећа те слике, на превоју изнад њихове куће угледала комшију Светозара како својој жени Ружи пажљиво извлачи мараму испод крагне капута, а потом јој плетенице пружа низ леђа. У том часу, Коса је пустила сузу чија се жилица негде испод ребара провукла до ока. Обрисала ју је испуцалом шаком и загледала се у далеке, плаве врхове Таре испод којих је остао њен дом. Остоја, додуше, ниједном није дигао руку на њу, а и како би? Она је била кротка и ћутљива, па је сву муку товарила у уска плућа као пласт, без икаквог знака. Понекад јој се чинило да ће јој груди препући од неизговореног јада. Право говорећи, није ни пио, тешила се Коса. Али, добро памти и тај дан, једном јој је запретио да ће јој главу одсећи на пању пред кућом ако не призна како је липсало тек опрашено прасе. Она је тврдила да се заглавило у плоту, иако га је нехотице убио Радивоје, и то краставцем. Муж ју је шчепао за мараму и повео ка клади на којој су цепали дрва. Положио је њен врат на хладно дрво грубим покретом и подигао секиру. Зачувши писак деце, скочила је и, први пут после оног несрећног Петровдана, вриснула: „Ја сам га убила, убио те Бог!“ Спустио је секиру, ушао у кућу, најео се проје и млека и – заспао.
А једном је заноћила под стрехом. Ево како.
У Николићима, чије су куће биле подно гробља, одржавала се моба. Читав летњи дан је жњела Коса на божијој звезди за које кило брашна. Непрестано је мислила о деци и сваки час је, надланицом бришући чело, погледала навише не би ли угледала које од њих. Бринула је да ли су шта јели и да случајно не направе какву штету. Нека чудна, неодређена кривица коју је једнако осећала пред мужем, горела је у њој као жижак у кандилу. Кад се почело ближити вече, Коса се узнемирила. Она би кући, а вечера никако да почне. Народ је весело жагорио. И песма је кренула, дукат Месеца бљеснуо поврх ћувика, а Коса гладна, није рада да вечера голу проју у својој кући. Глад ју је охрабрила, па је одлучила да остане. Вечере нема, па нема, никоме се не жури. У неко доба, била је решена и да крене, али се, богме, плашила да прође поред гробља. Причало се по селу да је пре два-три месеца сеоски рабаџија угледао покојну Стану Николину како, у белој одори, вија по врзини иза гробља.
После вечере, Коса је камена срца пошла кући. Месец је у међувремену одлуњао насред неба. Небо светло од месечине, а кућа тамна наспрам неба. Као замишљен, погнут човек који стрпљиво некога чека у ноћи, деловала је претеће. Тишина, као да није овај свет. Само се чуло мешкољење свиња у обору. Коса је тихо покуцала на врата. Ништа. „Остоја…“, прозборила је готово нечујно, као да само потврђује његово име. Већ изнемогла од страха, поновила је чукање. Опет ништа. Пришла је прозору и продрмала га. Мук. Из собе се чуло потмуло искашљавање. Више није смела ни да шушне. Савила се као кокош испод стрехе и будна сачекала свитање. Видела је и чула све: прву румену пругу на истоку, гашење звезда и сусрет Месеца и Сунца (неко време су заједно сипали сјај на поспана поља), цвркут птица у гнезду на храсту украј пута и промукли пој остарелог петла…
Да видиш, некако јој је и лепо било. Први пут је ноћила изван куће и постеље коју је делила са Остојом. Док је дан насвајао, лица окренутог истоку, Коса је покушавала да се сети нечег великог, округлог и блиставог, нечег чему је заборавила име, али је знала да још увек постоји у малој, давно зазиданој одаји њене душе.
Кад је устао и уклонио резу на вратима, муж јој је мрачним погледом рекао све. Ћутке је прошла поред њега настојећи да га не дотакне и мирно почела да послује по кући.
Једном приликом, и то памти, за срце ју је ујео као никада до тада. Најстарија кћер је већ била стасала за удају и требало је о Госпођиндан ићи на вашар. Отуд – одовуд, морала је да пита злотвора за коју пару да би кћери доле, у селу, купила платно за сукњу. И питала га је. Залуд молећиви поглед. Само је узео трубу и замако низ шљивик. Љепосава је на вашар отишла у закрпљеној сукњи. Недуго затим се и удала, на сву срећу и доброту божију, како ваља. Али, Коса је ту горку успомену понела са собом и у гроб. Није могла да заборави слику: Љепосава читав дан стоји уз дрво да се закрпа не би видела. Ни у колу није заиграла.
Утом се завршио и рат, онај од четрдесет прве. Дошла је нова власт, а краљ давно пребегао у туђу земљу. Говорило се да ће сада да се „уведу“ нове паре. Коса је то напоменула мужу једног јутра док су у њиви сејали кромпир. Рекао је само: „Лажу“. Те вечери га је затекла како броји велике паре поред отвореног сандучета. Први пут се није крио. Кад их је пребројао, заклопио је сандуче, положио шаку на њега као да се опрашта, гурнуо га под кревет и дубоко уздахнуо.
После неколико дана, дали су народу на знање да краљеве паре више не важе. Пропале су. Постале гомила шуштаве, зелене хартије којом се више није могло купити ни зрно соли. Остоја је данима ћутао. Сандуче више није отварао. Стајало је под креветом све до његове смрти.
Кад је, септембра шездесет треће, Остоје умро од запте, Коса је извукла сандуче испод кревета, али није могла да нађе кључ. Однела га је на онај исти пањ испод куће и замахнула секиром. Паре су се, као поплашене птице, разлетеле по авлији. Коса је тукла по пању све док јој марама није спала с главе.
Затим је позвала петнаестогодишњу унуку и испричала јој своју причу.
(Прва награда наКонкурсу за кратку причу)