Марко Војводић

Из циклуса„Између невакта и вакта”
1.
Кад се родила ћутало се.
О хљебу се мислило и о обући;
Мислило се о погибији.
Живи су мртвима завидјели;
Што су мртви, а они ни мртви ни живи
Имали су љуљке и колијевке
Хтјели да им се замјене рађају,
А не одмјене,
Чему рађање а земља гори?
Ни крстили је нијесу.
Ко зна ко ће је прекрштавати
Што се не роди какав ками?
Било што друго, само не она
Без начина и севапа
Овдје се рађало по реду,
А умирало без реда и начина.
15.
Живјела је мимо свијета,
Мимо људи и мимо Бога.
Двапут се крстила,
Два рода родовала, двије кућила куће;
Два дома домовала, два пут родила.
Ни на један праг се не би спотакла
Очи јој вазда пуне, а душа празна
Имала је свега осим себе.
•••
Из циклуса „Они су они”
6.
Њима није до образа
Ни до нас ни до гласа
Није им ни до чега осим до себе
Стављали би у се ка’ у бездан
И никад се не би напунили
Њима ничега није доста
Испод ћивота би узели.
Од просјака би отели.
Отели би и испод Циганке дијете
Осилили су па и Богу пријете.
Не би ни црно испод ноктију дали,
А никад нијесу ни имали
Грабуљали су како их свијет памти,
А опет их нека срећа прати
Оће ли им се оће.
7.
Ми знамо који смо и од кога смо.
Зна нам се и девето кољено;
Зна нам се прапоријекло
Кад смо с небе слећели
И овдје долећели.
За нас није требало закона,
Сами смо их направили према образу.
Ми знамо ко смо и од кога смо;
Нама су у потиљак гледали.
9.
Гдје год да смо
Највише нас има у нама;
Изнад нас нема никога.
Немамо никога себи равна,
Равнамо се са овим планинама.
Јачи смо и од кијамета каквога,
Јачи смо и од Бога ако нам се оће,
Боже опрости!
Такви смо ми кад се мало занесемо.
•••
Из циклуса „Нико љепше не лелече”
1.
Благо нама каква имамо гробља
Мимо свијета ка’ све што нам је.
Ограђујемо их великим оградама,
Кујемо кључеве према капијама
Да нам се гробље не шири доста га је
Да га је мало не би му стављали капију.
Ми би га и оковали када би нам се пуштило,
А страх нас је од кључа и времена.
Што нам је најмилије иза браве закључавамо
А кључ кријемо да не знамо ни гдје је.
2.
Упињемо се да нам је гробље што љепше
Какав је народ такво му је гробље.
По гробовима се препознајемо;
Немамо ништа прече од гробове
Немамо ништа важније и светије,
Једино се ми поносимо гробовима
Једино се ми кунемо гробовима и костима.
Ми немамо незнане гробове
Али имамо незнане укопанике.
Једино ми имамо ћеле-кулу
И још једну би направили какви смо.
Да се сви у гробове претворимо
Из њих би опет изникли.
4.
Гробове правимо за живота
Да смо сигурни за укоп.
Мрзава нам је утук праисконски
Најлакше побјеђујемо сами себе;
Ни у чему немамо равних.
Ако нас ко и десегне, ми га надгорњамо
Нама није нико сличан ни вичан
Или га мијењамо или се ми промијенимо.
Лелечемо да нам се смрт даље чује.
Наша је смрт као нечије рађање,
Наш је укоп љепши но нечија свадба.
5.
А кад смо се год дијелили,
Подијелили смо и гробове
На ваше и наше на ове и оне.
На човићке и никоговићке
На знане и незнане
На божје и безбожје
На племенске и гробове самце.
Зато и данас затиремо једни другима гробове
Прекопавамо гробља и ломимо надгробља.
Некима нијесмо дали ни да им се гроб обиљежи
Кад није био на нашој страни.
Што није бирао од кога ће да погине?
А било нас је свакаквих и одасвуд.
Увијек смо се дијелили на ваше и наше
Па нам се ни гробља не мире.
6.
Умро Вукајло Спасојев на светац
Благо њему ка’ да се родио.
Срећна ли човјека срећна ли смрт
Да је бирао љепшега свеца не би изабрао.
Бог му га нанио ка ниједноме
Има што да му се каже.
Док је живио мучио се ка мученик.
Кад је умирао умро је ка срећник.
Љепше је умирао но када се рађао.
Кад се родио крили су га у јасле;
Кад је умро скупио се сав свијет
Лијепе ли жалбе лијепа ли укопа
Благо њему.
•••
Из циклуса„Одбранит те не могу”
Одбранит’ те не могу
Одбранит’ те не могу од троглаве немани,
Нит’ мач тросек, нит’ сабља димискија.
Балчак да ми у крви огрезне
Одбранит те не могу.
Откидају те од мене као Адамово ребро
А немоћ ми из сваке коске вири.
Твоја посрнућа моји су немири
Од душе жедних одбранит те не могу
Закидају ми од наде свјетлоснице.
Завиде ми колико у мени има несна
Колико могу да бдијем и да те очима умијем
А одбранит’ те не могу.
30. августа 97.