Милен Миливојевић

Момчило Милошевић (1949−2007)

У јуну је, у време Борског сајма књига, у Народној библиотеци Бор требало да гостује песник Момчило Милошевић, али је гостовање, због болести песника, одложено. Крајем јула је Мома (рођен 1949. г. У Дебелици код Минићева) сахрањен у Бољевцу, у коме је провео скоро цео свој живот.
Бољевчани и Тимочани га памте као свестраног драмског аматера, као рукометаша и рукометног судију, као активисту Црвеног крста и, наравно, као песника. Врстан песник, Милошевић је постао познат и широм Србије, а неке од његових књига представљене су и у Народној библиотеци Бор.
Објавио је девет књига песама: Тамјаниште, Црноречје, Судбозвони, Знаци, Средства, Злоћудне риме, Старинарница, Псећи животи и Трла трлица, а у периодици (пре свега у зајечарском Развитку) објављивао је и прозу. Извесно време био је и дописник Радио-Бора из Бољевца.

КОРОВИ СЕЋАЊА
Мислим на забран где
стршљени се легу
На малокрвне крушке што труле
На од смукова сплетену белегу
И чокотима подигнуте куле
Козе су овде багрењаре драле
И земља јечала од плуга
Кљусине су курјачке шапе драле
А жар цврчака и птица тињао
из луга
Мислим на жуте простирке од
жита
По којим голуби облака
снесоше јаја туче
На осу од јабуке дивљакуше
припиту
Сећам се грома што у извор пуче
На притки је опрез увек бесио
врану
Страшило је било на распећу
И горопаду је тешко било
прићи забрану
Још ми се чегртаљке по уху окрећу
Сећам се друговања са боком
суседног дола
И поподнева кад смо се лоптали
виком
Вечери кад је алуга под секиром
стењала од бола
И бикови жуљ јарма боловали
риком
(из збирке Тамњаниште, 1972)

ПОСЛЕ СЕЧЕЊА ДРУГОГ
Недоумице нестају по
прикривању шава
И након мучног (развученог)
буђења
Избор је сужен (предели смрти
или јава)
Одасвуд питања (сумње) и чуђења
Стерилна светла (жагор
стерилини) стерилне
игле у венама
Зелене измаглице (звекет)
можда илузије
Збиља се мојим суженим венама
Враћа кроз цев инфузије
Све је без мириса (укуса) и боје
Катетер у бешици (дрен) у желуцу
сонда (силиконске вене)
Посматрам особе које не постоје
Голе (као лутке) или у исто
рубље одевене
По столу где се смрт пблизује
над живима
Разлиле су се из трбха мале
локне мице
Спречена је болест у болним
ткивима
Рак исељен (усељене птице)
Нада мном херувим (ко да
просипа тамјан или
менту)
На рукама му је била моја
изнутрица
Учено тумачи свог чина поенту
Из мојих очију (смисла речи) и
изгледа лица
(Из збирке Злоћудне риме, 1997)

СМРТ ДЕДЕ МИЛОРАДА
Умирао је споро окружен пићима
Притиснут кошем (презрелим
шљивама)
Надлетан винским мувама и
лептирићима
У маховини (у плесни) међу
гљивама
Тражио је шећер (воду) светло
лојанице
Дукат под језиком и бритву при
руци
Паук је развлачио пређу с
таванице
Шиштале су гуске (урликали вуци)
Из распуклог срца липтала је крв
Истицала из ушију (уста)
бризгала из носа
По дугама буради сврдлио је црв
Лелек (нарицање) звиждук
црног коса
Чуо се шапат (готово је) преузе
га небо
Купали су га на земљи водом из
бакрача
Мачак је оштрио нокте (о
крстачу гребо)
Крв је преливена пепелом са сача
Било је топло (натекло је тело)
Поклопац је закован кесером из
војничког ранца
Свештеник је журио (кратио
опело)
Притегнут је ковчег комадима
ланца
Волови су вукли тело свога газде
На раскршћима се обраћало
свецима и Богу
(Потомци су храмали кроз
камен и бразде)
Покојник је имао једну краћу ногу
(Из збирке
Старинарница, 1997)

Рајко Чукић (1930−2007)

На Новом гробљу у Бору сахрањен је средином октобра 2007. године новинар и песник Рајко Чукић.
Рођен је 1930. године у Беранама, а у Бор је дошао 60-их година прошлог века. Био је новинар борског радничког листа Колектив и дописник Вечерњих новости, а најдуже је (20-ак година) био дописник Политике из Бора и Тимочке крајине. Почетком 80-их година отишао је у Београд и до пензионисања радио у редакцији Политике.
Осим запаженог новинарског рада, иза Рајка Чукића су остале и три књиге вредне поезије: Човек од земље, Епитаф за један свет и Кап крви на небу, као и књига репортажа Тамо где теку бакар и злато.

БАЈКА О МОЈОЈ СМРТИ
Сазнао сам јутрос од једне
птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
Под њом је један бео камени
мир без дна
Један бели океан извучен из
свих камења.
На сувом пешчаном дну ван
сваког ветра
Светли један обли камен
Из којег цвета левак оштре
тишине.
У њему као мало црно срце
Куца тајна мога свршетка.
Већ хиљаду година за планином
кука глас
Кога само чујем онако
Као што се чује из најдаљег сећања.
Њега само осећа срце које
тражи свој крај.
Далеко за прозрачном планином
Сваког заласка пршти огњени
кратер сунца.
А ја само чекам ноћ
Да што пре усним себе.
Кроз брда прерушена у маглу
Видех ноћас сасвим јасно
Како нека црна птичурина
Куца у тај обли камен
Да прокљује срце света.
Сазнао сам јутрос од једне птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
РУКЕ
Руке, руке
Руље руку из прокислог мрака
Из отровне траве.
Руке опасне, хладне, крваве.
Милиони испружених руку
Кидишу на димњаке
На руднике
На котлове
У којима се будућност
На поноћним раскршћима кува.
Руке меснате, страшне, далеке.
Мноштво руку
Као облак немирних птица
Из гнојавог неба куља.
Руке у сну се грче, шире се, узмичу
Руке не знају шта су.
Руке малене, опуштене,
лепршаве
Певају пискавим гласовима
Док у тужним поворкама промичу.
Руке, положене, нешто оплакују.
Руке, руке, добре моје руке
Послушне, златне.
Треба ли да захвалим неком
Што тако дивно мирујете у
раменима.
Војске руку кидишу на оџаке.
Слећу на рамена, на дојке
На вратове, на жице.
Руке се бацају у воду, у ватру у
оранице.
Неуништиве руке из руку излећу
као птице.
Руке! Несрећне моје руке!
Испод многобројних дланова
Велико лице света цури кроз прсте
Док се у болу грчи.
А онда страшни, дивни
Детињасти свет поново
На милионима руку
Некуд сумануто трчи, трчи, трчи.

ИШЧЕЗЛА ДАЉИНА
Имао сам даљину – даљину
једину наду
Даљину далеку као ја самом себи.
Она је имала нешто од моје
замишљености
И на зеленкастом небу звезду
младу.
Али, једне вечери гледао сам
Како девичански звезде
Као да догоревају сјаје.
Имао сам даљину – али једне ноћи
Кроз неки тајни свет ишчезла је.
Не замишљам више ништа,
мудрији сам сада
Док гранчицом дирајући мртви
жар
Поваздан седим крај трулог
огњишта.
Иза окна моје свести, у стрму
провалију
Као растопљено олово, тешка
киша пада.
Постао сам мудрији и блеђи
И никоме више не значим ништа.
Даљина ми само у сну дође
Пролећна даљина – дрхтава
лепотица.
У грудима јој свемир у слатком
бунилу муца.
Она има умиљате очи мајке.
Из ње вртоглаво девојче светлуца.
Дође она тако –
У јарко лето мога сна сред зиме.
Дође, незнано како, помилује ме
И тихо и нежно, изговори моје
име.
Душа би ми за њом хтела да
искочи
Али, ја не могу да померим ни
тело ни срце
Док ми она лако затвара очи
И натрашке, на прстима, остави
ме.
Гласом – испруженом руком срца
Да је бар једном дотакох
У јединој пустињи где није
ништа непознато.
Ипак, добро је што земља има крај
Што ће машина нека једног дана
Дрвеће свих шума бестидно
избројати.
Ето, дигнутих руку, помирен и нем
Тонем у себе као у живо блато
И још само у мени као да
преклиње нешто
Због чега остатак тела, залазећи,
пати.
(Песме су из збирке
Кап крви на небу, 1970)

Милен Миливојевић

(Јелена Радовановић, Џибра, Бранково коло, Сремски Карловци, 2006)

Већ самом необичношћу наслова својих књига, Јелена Радовановић (Бор, 1972) скреће пажњу на своје књижевно стваралаштво које, иначе, заслужује то и својом вредношћу: Повремени прекиди са зујањем (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2000), Ситне изнутрице (Бранково коло, Сремски Карловци, 2002) и Џибра (Бранково коло, Сремски Карлов- ци, 2006).
Угледни издавачи, угледни рецензенти њених књига и награде које је за њих добила, сврставају ову младу песникињу у сам врх српског песништва. За рукопис прве књиге добила је прву награду на „Дисо- вом пролећу“ у Чачку (која је подразумевала и објављивање књиге), а за ту књигу је уследила још једна – „Бранкова награда“ Друштва књижевника Војводине. За другу књигу добила је награду Народне библиотеке Бор за најбољу књигу борског аутора објављену те (2002.) године.
Књигом Џибра Јелена Радовановић дограђује свој поетски пут матерњим језиком (иако живи у немачкој језичкој средини, бавећи се енглеским језиком). Она и у овој књизи рачуна на снагу језика, сводећи га на минимум, али сасвим довољно за поетски доживљај живота и света, овог нашег, данашњег.
Од „Супермаркета“ до животописа једног „Петровића“ који је „посахрањивао идеале“, књига нас води кроз оно што живимо. Уграђујући свакодневицу у поезију, песникиња нуди поезију том непоетском животу, коме је она, наравно, потребна, али које се он, добровољно или наметнуто, одриче. Ако се, дакле, поезија не чита, она се или уопште не живи, или се тек понегде и покаткад, само живуцка, али без сазнања да је то она. Ова би књига могла да такав живот врати поезији.
Поентом већ прве песме у књизи:
Крпимо и трпимо
пардон
купујмо и трпајмо
чегртајмо и дрпајмо
Јелена Радовановић нам слика актуелни тренутак (који се поприлично отегао!) играјући се речима онако како се тај тренутак игра човеком и његовим животом. Ту игру она, још смелије, наставља у „Бројалицама“, изврћући их до болне реалности:
Једно ја
је мућ
друго ја
је трућ
трућ
трућ.
Или, још страшније:
Енден дину
крај Дрине људи гину
а у Сави рака
тика-така
елем белај
бум.
Црнохуморно претварајући де чју језичку игру у крваву збиљу, песникиња, у истом духу, налази и „излаз“ (у „Бестијаријуму“):
У пустим данима кад
џикљају нам канџе
као свежем лешу и
речи су суве као срча у грлу
одемо у зоо врт
срећни да ето
има и беднијих од нас.
И, ако је већ тако, она нам, „На гозби канибала“, нуди нову иронију, такође болну, до сарказма:
Изволите зато ући лепо у казан
та има и горих начина
да вас ближњи ждере.
Могућности језика су неслућене. Само су привидни парадокси, наговештени и насловом песме („Љубавна, оксиморонска“): испланирано спонтан, спржен зимом, одћутим неизрециво вербалан, вриштећи тихо, сурове нежности, смрзнут сунцем – и тако до краја, до стиха „доживотно мртав“. Они сједињују појмове, наоко, супротног значења, дајући им тако нови, прави смисао.
Јеленин наслов „Рурбана криза идентитета“, лепа је и смислена игра грађења нових речи: рурбана је и урбана и рурална, а криза идентитета се лепо уклапа у речник ове књиге, тако непоетски, а тако поетичан. Привидно наративна песма „Глаголска романса“, испричана је једино глаголима (један глагол – један стих) и представља посебан начин сажимања, пример за својеврсну економију језика, својствену, иначе, целој књизи. То иде дотле да се песникиња не либи да у песми употреби и уобичајене скраћенице, као што су „и сл.“ Или „итд“, које су незамисливе и у белетристичкој прози, а камоли у поезији. Овде су, међутим, ове скраћенице баш потребне и смишљено су употребљене. Песма је увек недовршена, њу (знано је већ) завршава читалац, па је баш добро што нас песникиња на то упућује и овим скраћеницама (досад апсолутно непоетским, наравно).
Можда нас је баш та наша лењост (да „нешто треба још и да дорађујемо“) и одвратила од поезије и тиме нам ускратила неизмерно задовољство уживања у (посебно поетском) тексту. (Да ли су томе криве разне „теленовеле“, или телевизија уопште, или савремени карактер и темпо живота – питање је за људе који се баве том врстом анализе). Јелена Радовановић увиђа где је проблем и вешто указује на њега.
Под насловом „Appendicitis“ (написаним на латинском и латиницом, што у овој књизи није необично, нити је случајно!) није описано запаљење ни слепог црева, ни само једног његовог дела (како то тумаче речници страних речи), него све оно што „главе ће нам доћи“. Тако, уосталом, треба читати и целу ову књигу која би, можда, могла да нас врати читању поезије. Ако ни због чега другог, бар да видимо колико нас је песникиња отела од живота и донела у песму.

ЏИБРА
Муљани и гажени
исцеђене сржив
вући ћемо се кући
у стишњене ћелије саћа
висећих гробова
са заједничким зидовима
чалабрцнућемо подгрејано
вапићемо да пипнемо ижџикљалу
децу
са мозговима од меласе
гле остаде нам мекано месо
на прстима као желе
ово смо ми
којима је црни бибер из уста
прштао
и гвожђе у крви сијало
а погана бештија из ока уједала
од нас ли су змије по рупама
стрепеле
гле сад ћелави скупљамо
лепезе дугова и
пузимо по отежалим женама
млохаве жаоке без сржи
у киселој сурутки
празног зрелог доба
муљани и гажени
исцеђени из сржи
остатак добре бербе

ЖМУРКЕ
Доћи кући
шћућурити се у своје ћоше
свежњеве ножева из очију
повадити
сакрити их испод кревета
слузи лажи са коже слуштити
језик орибати и почупати му
длакеу
уши тишином проветрити
мозак дезинфиковати
биљку у запећку залити
према зиду се окренути
бројати шумове на срцу
плакати евентуално

ТИМОЧКИ БЛУЗ
Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви
џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
камо ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће се повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у
косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак тој му је што му је

ПЕТРОВИЋ:
CURRICULUM VITAE
Ено га Петровић
(годиште педесет и кусур прошли
век
сто две седе
једна диплома два радна места
седам жена један брак
двоје деце
пет лажи дневно
један угашени конто
мноштво самозадовољавања
један изнајмљени стан
И једно писмо за које нико не зна)
млати сур глувим друмом
наоблачио се обрвама
усукао му се поглед усијали
џепови
а код куће му ижџикљала дрчна
чељад.
Испостио је Петровић све своје
жеље
распродао убеђења посахрањивао
идеале
и још тек кољуцка наду тупим
ножићем.
Туче град мртвим градом
ал гре и даље Петровић
застаје као пренатрпане таљиге
јер размамузали се то млади лисци
раштркале се хитре шићарџије
разџилитало се то распомамило
загризло то гладно у фрички век
пржи то на све стране
очајним оптимизмом
жаром без вере
и смехом без осмеха
ал не да се Петровић
олињали стари рис
глуми борбу
престао је да игра занимљиве
географије
(те земље више нема
не више под тим словом
изгубио је ту грдне поене)
не скупља марке
(Петровићу нема ко да пише)
не решава укрштене речи
(укрстио их је и превише)
ето га само
где оглодао је кртину живота
закључао се у капут
и сад згурен крцка сам под градом
своје крто срце.

Милен Миливојевић

На конкурсу за награду „Бранислав Нушић”

Комедија „Заједничка изложба” драмског писца Драгана Тешовића из Бора нашла се у најужем избору од шест драма за награду на прошлогодишњем конкурсу за награду „Бранислав Нушић”, који сваке године расписује Удружење драмских уметника Србије.
Награду је овог пута добио Стојан Срдић за драму „Анђео с веранде”, а у најужем избору су, поред „Заједничке изложбе” Драгана Тешовића, биле и драме „Да бог поживи господара” Александра Пејчића, „Погребни завод Милошевић & comp.” Милета Петковића. „Кућа разврата” Ненада Ж. Петровића и „Лепа Јелена ” Весне Егерић.
Свих шест драма штампано је у 26. књизи едиције Савремена српска драма у издању Удружења драмских писаца Србије, позоришта „Модерна гаража” и Културно-просветне заједнице Београда. Представљајући је у Удружењу књижевника Србије у Београду, о овој књизи су говорили Рашко В. Јовановић и Радомир Путник.
Конкурс за награду „Бранислав Нушић” је анониман, а 2005. године у жирију су били др Рашко В. Јовановић, Весна Јанковић и Милан Миња Обрадовић.
Драган Тешовић је, иначе, ову награду добио 1997. године за комедију „Како васпитати андроида”, која је, исте године, објављена и у издању борског Књижевног клуба „Инорог”. Овај издавач је објавио и Тешовићеву лутка-игру „Доживљаји слатке феферонке”.
Бележница у овом броју обја вљује краћи одломак из Тешовићеве комедије, као и одломак из поговора Радомира Путника у књизи Савремена српска драма, који се односи на комедију „Заједничка изложба”.

Драган Тешовић Заједничка изложба (19. сцена)

Уметници леже по галерији. Портир спава. Из клозета се чује повраћање аутора „Јуриша бика у кориди”. Кустоси и Мрнџа посматрају уметнике.
ДИРЕКТОР: Неке се ствари никада не мењају!
КЛАСИК: И понављају се циклично. То је стара теорија.
НАИВАЦ: Нешто ми је познат онај што брекће у ћошку? Као да сам га негде видео?
АПСТРАКТ: Јок. Он је Београђанин. А колико сам ја видео, овде тв сигнал не може да допре.
ДИРЕКТОР: Није тачно. Пре деветнаест година имали смо слику скоро целих пет минута. Без тона, истина…
НАИВАЦ: Ма – ни са телевизије ни из новина… Види – те јагодице… Па плаве очи… Кад би му додао гушћу косу…
ДИРЕКТОР И КУСТОСИ:
Немогуће!!!
НАИВАЦ: И када би био пуно дебљи?
ДИРЕКТОР И
КУСТОСИ: Немогуће!!!
Сви прилазе мршавом уметнику.
ДИРЕКТОР: Ипак… Је ли, момак… Да ниси ти…
УМЕТНИК: (Почиње да рида)
Јесам… Ја сам… Односно – био сам… Сада сам нико и ништа!
МОДЕРН:
Немогуће!
УМЕТНИК ИЗ ЋОШКА:
А ипак могуће! Ја сам. Бивши директор овог музеја, бивши директор Националне галерије, бивши робијаш, садашњи уметник! Човек који је са врха стигао до самога дна! И испод дна!
ХИПЕР: (Обраћа се Мрнџи)
Не иде овако! Не можемо оставити човека. Ипак смо за садашње благостање сви делом и њему заслужни!
ДИРЕКТОР: Потпуно си у праву. Господо кустоси – за мном!
Директор и кустоси иду ка портирници. Уметник збуњено иде за њима. Они скидају униформу са портира и онако голог га бацају у снег. Портир се само склупча и настави да спава. Снег полако ваја од њега „Леденог човека”.
ДИРЕКТОР: (Пружа униформу уметнику)
Био си добар директор… Ако хоћеш…
УМЕТНИК: Ја… Портир… Озбиљно то мислите?
(Пригрли униформу уз груди)
О, људи! О, судбино! Окреће се коло среће!
(Облачи униформу)
А помишљао сам на самоубиство! Не знате ви како је то – бити уметник!
АПСТРАКТ: Још увек се сећамо. Трауматично искуство, не заборавља се лако.
УМЕТНИК/ПОРТИР: (Улази у портирницу)
Поново жив! Топлота! Храна! Пиће! Сигурност!!! Дајте ми чекић!
МОДЕРН: Шта ће ти?
ПОРТИР: Да разбијем она срања која сам правио.
Залеће се ка скулптури. Кустоси га с` тешком муком задржавају.
ХИПЕР: Полако, човече. Немој да уништаваш експонате!
ПОРТИР: Мрзим то! Мрзим! Мрзим!
КУБИСТ: Знамо, знамо. Али – долази нам градоначелник и телевизија. Све мора да буде у реду.
ПОРТИР: Добро… Смирио сам се. Само немојте никоме да кажете да је то моје!
КУБИСТ: Не секирај се. И ми смо све наше уништили. Остала је само моја „Жуљовита”.
НАИВАЦ: То не дам! Где да нађем толику каменчину и како да је одвучем кроз оволике сметове? А и нико је не види. Има бар двадесет метара снега преко ње!
КУБИСТ: (Молећиво)
Али – озонска рупа? Глобално загрева ње?
НАИВАЦ: Какве то везе има?
КУБИСТ: Па, све је топлије. За хиљаду година отопиће се чак и овде снег. И шта онда?
НАИВАЦ: До тада ћеш бар десет пута да умреш од цирозе. А они у будућности нек лупају главу како смо ми на томе успевали да седимо!
КУБИСТ: Ја бих ипак…
НАИВАЦ: Не! А сада, док ови јадници спавају, да се ми мало окрепимо!
(Вади флашу из торбе)
ОСТАЛИ: То!
НАИВАЦ: За галерију Вукојеба!
ОСТАЛИ: За галерију!
ПОРТИР: За Вукојеб, најлепше место на свету!
Флаша кружи. Из клозета излази аутор „Бика”. Брише рукавом уста.
ДИРЕКТОР: Види, види. Има и будних.
УМЕТНИК: Имам гастритис, желудачну килу, камење у жучној кесици и чир на желуцу. Смучи ми се када брзо једем.
Директор, портир, наивац и кустоси се загледају и прасну у смех. Уметник их збуњено гледа.

Радомир Путник – Ругање претенциозним уметницима

Драган Тешовић је написао комедију „Заједничка изложба”, која је запала за око члановима жирија; показало се да је жири тачно закључио да је реч о аутору који влада комедиографским занатом јер је Тешовић већ добио награду „Бранислав Нушић” 1997. године за дело „Како васпитати андроида”.
У новој комедији Драган Тешовић се поиграо збиром митоманских општих места која припадају сликарској делатности у ширем смислу. Тешовић описује на који начин се организује велелепна ликовна изложба у провинцијском месту, какви су претенциозни уметници који учествују на изложби, како ликовним манифестацијама влада корумпирана критичарска братија и, најзад, на који начин се води кадровска политика у нашој култури. Да би остварио наум, писац користи принцип хипертрофије свих неподопштина, сочан језик и понавља већ речене и од стране читалаца (гледалаца) усвојене информације.
Тешовић својом нешто дужом комедијом него што је потребно, хоће с разлогом да се наруга претенциозним уметницима, преварантима, снобовима и „поштоваоцима” оног подручја ликовне уметности које се бави псеудоавангардним истраживањима. Насупрот њима, као природног опонента, поставља наивног сликара Милета који, захваљујући оштроумности супруге, коју иначе ревносно млати, постаје сликар и стиче новац и славу.
У Тешовићевом рукопису има сатиричног приступа упућеног на адресу претенциозних уметника и њихових заштитника, недоучених критичара. Да би се сценски упризорила ова комедија, биће неопходно да редитељ направи оштра скраћења, како би профункционисале сада не увек довољно проходне линије сижеа.
(одломак из поговора у 26. књизи едиције Савремена српска драма, Удружење драмских писаца Србије, Београд 2006)

Милен Миливојевић

(Живко Аврамовић, Светлост вара реку, Тимок, Зајечар, 2005)

Поезија Живка Аврамовића, настала из бурних и дубоких емотивних доживљаја, преноси таква осећања и на читаоца. Емотивно и мисаоно приступачна и присна, она изазива и на разговор о свом обликовању, о поетским закономерностима, о складу делова и целине.
Књига Светлост вара реку, иако тематски на први поглед разноврсну, чини јединство љубави, родољубља, завичајних мотива… Аутор то постиже јединственим стилским поступком, при чему то јединство не нарушавају ни римовани ни неримовани стихови, неуједначена метрика стихова или, чак, и један прозни лирски запис. Све је то објединила иста песничка рука, душа и мисао Живка Аврамовића.
Средишњи мотив ове књиге је љубав у свим својим облицима – према женској лепоти, завичају, домовини, другу, пријатељу, учитељу, песничком сабрату… То се истиче и вештим компоновањем народне лирске песме „Јарко сунце иде на конаке” (наведене као мото целе књиге) са циклусом љубавних песама (који је тако и насловљен: „Љубавне песме”) од којих је из завршне песме наслов позајмљен и за књигу. И наслов уводне народне песме („Јарко сунце иде на конаке”) упућује на наслов књиге („Светлост вара реку”): сунце – светлост.
Други вид композиционог сагласја представљају посвете песама. Нису све, али су скоро све песме неком посвећене – или насловом, или посветом испод наслова, или самим садржајем. Од педесет песама (без уводне и завршне) само седамнаест није ником експлицитно посвећено. Први циклус („Песници песнику”) садржи седам песама (разних аутора) посвећених Живку Аврамовићу, а последњи („Обраћања”) сачињен је од песникових обраћања десеторици песника. А ни остали циклуси не мањкају посветама, посебно песницима: „Сељанка” Зорану Вучићу, циклус „Минијатуре” почиње песмама посвећеним Ини Поповић (која је, иначе глумица, писала само минијатуре), затим Сергију Лајковићу, па онда „Ноћ” песницима Младог маја, „Гамзиград” Срби Игњатовићу, „Мозаик” Љубиши Рајковићу Кожељцу. То што Живко Аврамовић не може без песме и песника, не би било довољно да и поезија не може без њега – кад овај аутор не би имао поетски зрела остварења.
Композиционо јединство постигнуто је и уводном и завршном песмом. Уводна је (већ помињана) народна лирска песма, чијег аутора, дакле, не знамо, али је могуће да их је било и више (па зато такве песме и зовемо народним, а завршну („Крв мака”) такође није написао аутор ове књиге већ још двојица песника. Та нит „позајмљених” (условно позајмљених) стихова провлачи се кроз целу књигу: од народне лирске песме, преко „Тугованке за Вером Павладољском” Матије Бећковића (којом се завршава Аврамовићево обраћање овом писцу, а није случајно ни што је ова песма никла из превелике Бећковићеве љубави) до завршне „Крв мака” (која је и замишљена као заједничка песма тројице аутора).
Све то говори о озбиљном поступку у уобличавању ове књиге која, због тога, и није само збирка, него јединствена, кохерентна, целовита књига песама, са чврстом и ненарушивом концепцијом и јединственим и снажним мотивским и свеколиким поетским изразом.
У таквом присуству сасвим је нормално што је аутор посегао и за неким својим песмама већ објављеним у претходним књигама. Те песме чине складну целину поетског исказа књиге Светлост вара реку. Од првог до последњег, стихови у овој књизи теку као река, а песник нас ниједном песмом, ниједним стихом, ниједном речју није преварио. Нити је изневерио себе.
Једна песма
Живко Аврамовић је у књизи песама Светлост вара реку поетски разноврстан, а ипак доследан и мисаоно јединствен.
„Радост је наше певање”, констатује Аврамовић у песми „Побећи у сан”, да би то поткрепио и у првој песми (посвећеној Срби Игњатовићу) у циклусу „Обраћања” стихом „ми се бранимо певањем а не погле дом звери”. Радост певања влада и у двема песмама („Запис о Станка-Авраму” и „О комшији деда-Пери”) о двојици ратника који нису само ратници, но и љубавници.
Иако у седмој песми циклуса „Љубавне песме” јадикује:
„речи су немоћне
да казују лепоту”,
песник се у читавом низу песама циклуса обраћања” ослања на речи:
„свико си на речи као гора на ластавицу”,
„нека праве речи поново засветле и окрилате
јер једино оне могу да нас уздигну и схвате”,
„над списима и тајном папира
треба пронаћи реч што мозак испира”,
„Сазнао сам да су језик
и хлеб човеку храна насушна, жеђ неугашена”.
Ова ерупција не би избила из песника да није речи, „јер једино оне могу да нас уздигну и схвате” и јер једино њима песник може бити схваћен. Коначно, песник објашњава свет речима, ма колико свет био необјашњив („свете необјашњиви”, обраћа му се песник у тринаестој песми „Љубавних песама”). Зато, ваљда, у другој песми циклуса „Тражења” исписује и ову строфу:
„од безумља треба створити јасику
помиловати булку када зове тебе
умирати с песмом живети у језику
оставити запис да у амбару озебе”.
Контрасни и, наоко, контрадикторни трећи стих „умирати с песмом живети у језику” можда понајбоље слика унутрашње стање заљубљеног песника који то, уосталом, наставља и у „Писму Марији из Гамзиграда”:
„Марија трава ме претвара у крв и пену
слушам музику и осећам немоћ времена
љубећи твоја бедра и повампирену сену
дражесна си и шкрта опорог ти семена”.
Овим стиховима претходе они из „Љубавних песама” који као да су увод у Гамзиграђанку Марију:
„кажи кад једном с јесени
колико грлица у ходу кријеш
колико музике под језиком
кажи”,
„за твој поглед
измислио сам омчу”,
„песмо змијолика
водо распевана
подари нежност
овој врелој трсци”.
А та трска, мислећи на грлицу, на музику под језиком, чији скривени поглед се једино омчом може ухватити, пева непосредно после тога у песми „Док је Тимок”:
„док је Тимок протицао крај селишта
док су пси на звезде лајали бесно
обилазио сам наша љубавна попришта
на овој земљи у простору ми је тесно”.
Тескоба изазвана тим љубавним чудом изазива и оваква расположења (у песми „Прекор”):
„дође ми да ти пишем да те спомињем
као што трава спомиње твоје име
дође ми да те кунем да те опомињем
и више да ти не поклањам чудесне риме”.
Наравно да су и ови контрасни стихови јасни свакоме ко је био заљубљен и ко је осетио хаос овог најдивнијег осећања. Отуд Аврамовић (у песми „Сонет”) и каже:
„Ништа мудрије но кад хаос влада
у шуми у простору снова и предела
ништа светлије док рањава ме стрела
и док звезда ноћас на дланове пада”.
Ништа нормалније него да се сав тај хаос овако среди (у песми „Светлост вара реку”):
„опкорачујем и свлачим твоја пераја од свиле
у доба слаткопитости и балвањењу таласа
трагам ти безобличја пуста кореним ти жиле
и гледам те као пупољче коме нема спаса”.
И кад га надахне мотив родољубља, Аврамовић се опет приклања речима, језику, песми. Такав је циклус „Одбрана” у коме се, у песми „Атарска”, налази и стих: „ја земљи поклањам себе и певам оде”.
У циклусу „Минијатура”, у првој песми посвећеној Сергију Лајковићу, налазимо и ова два стиха:
„само сам наслутио истину
и заволео враџбине и речи”.
Зна се, притом, да враџбине, ма колико садржавале и многе друге елементе, никако не могу без речи.
Речи, речи, речи.
Ма о чему певао, Аврамовић има у виду и књижевност као уметност чије су једино средство изражавања-речи. Његова прва, трећа и четврта књига (Постојбина 1987., Делијованом ка увиру 1996. и Изабране и нове песме 1999.) почињу истом песмом под насловом „Речи”. Те песме у књизи Светлост вара реку нема, али се о речима, видно, говори у великом броју песама. И то увек ваљано, промишљено и осмишљено, тако да то никако не делује, нити јесте – наметљиво. Уосталом, прва Аврамовићева збирка зове се „Постојбина”, а прва песма у њој – „Речи”. Аврамовићева постојбина су, дакле, речи. А ако се под Аврамовићем подразумева песник (а он то већ осведочено јесте, како су константовали и угледни српски књижевни критичари), долазимо до потврде већ знане чињенице – постојбина свих песника јесу речи. За Аврамовића, међутим, речи су више од онога чиме се пишу песме. Његов први стих прве песме у првој књизи гласи: „речи напуштају књиге”. А куда ће из књига? Враћају се животу. Тако се у свим Аврамовићевим књигама, па и у овој о којој говоримо, преплићу живот и поезија до потпуног изједначавања. Овај песник то чини посве мудро. „Код нас у Крајини”, каже он у циклусу „Обраћања”, у песми у којој се обраћа Срби Игњатовићу, „најчешће певају сове”. А сове су симбол мудрости. Знајући да се мудрим постаје с годинама, Аврамовић у песми „Гамзиград” исписује и стих: „Од времена нико мудрије не уме запевати”.
Зато, ваљда, тек кад је постао мудар, Аврамовић пева и о оном чега се сећа. „Сећања су ми драга. Без њих не би било просутог мастила по папирусу. Не би било папируса”, пише у лирском запису „Уместо једног писма”.
Књига Светлост вара реку преплављена је именима људи (којима су песме посвећене или о којима се у њима говори) и свима препознатљивих места, посебно у Тимочкој крајини, као и шарбановачких микро-топонима. Циклус „Из летописа шарбановачког” почиње сонетом „Пунџил-поток”, а његова прва строфа гласи:
„стасала са мном та река то море
поток што се улива у моју кост чеону
буди птице и дозива заспале зоре
видите ли оне двери и кулу ону”.
Свеједно да ли је овде реч о сећању на машту или о сну у коме је песник стално. Пунџилов поток је Живков најужи завичај и наравно да тај поток може бити и река, и море, а засеок са истим именом пун двери и кула.
„Кад не буде сунца неће бити мене”, пише Живко Аврамовић у песми без наслова на 35. страни. Ако је сунце извор живота, јасна је дужина песничког (и песниковог) века. Уосталом, и стари Латини су говорили да је уметност дуга, а живот кратак.
Зато ми се чини да је цела ова књига од 52 наслова песама – једна песма. Или сам је ја тако прочитао.

Милен Миливојевић

(Рајко Мицин, Тамо је далеко, Дом културе Књажевац, 2005)

Три године по објављивању књиге пародија и сатиричних песама Ни по бабу ни по стричевима (у издању борског „Инорога”) борско-српски сатиричар Рајко Мицин објавио је у издању књажевачког Дома културе, крајем 2005. године, још једну књигу сличног садржаја под насловом Тамо је далеко.
Оштро сатирично перо Рајка Мицина бави се прецизним сецирањем друштвених појава последњих година код нас и уочава све битне појединости које подвргава жестокој анализи (не штедећи, при том, ниједну власт, именујући и појединце, а не изоставља ни друштво у целини). Овај врсни сатиричар чини то на уметнички начин достојан пародираних писаца (Лаза Костић, Бранко Радичевић, Ј. Ј. Змај, Ђура Јакшић, Љубивоје Ршумовић, Петар Пајић, Карел Дестовник Кајух). Наравно, Мицин се не подсмева свим песницима (неки од њих су се и сами бавили пародирањем), већ само узима њихова дела као основ за опис нашег актуелног стања којим (дабоме, не само он!) није задовољан. Тако су све успешне пародије духовите, без обзира што је описано стање – жалосно.
Успешно пишући пародије као нове песме о новим темама, Мицин пише и песме у којима користи само наслове или неке друге мотиве чак и познатих прозних и драмских дела Милорада Павића, Виљема Шекспира, Радјарда Киплинга и других писаца, а међу 21 песмом у овој књизи има и сатиричних песама самог аутора (које нису пародије).
И сам наслов књиге Тамо је далеко „прилагођен” је на основу чувене песме „Тамо далеко”, а одговара теми књиге: Србија је далеко, не само од развијених европских земаља, већ и од оне Србије каква би желела да буде. Пет преузетих песама из претходне Мицинове књиге, још увек подједнако акутелне, само потврђује оправданост овог наслова. За писца је то, наравно, добро, али није за Србију.
Говорећи о књизи, почели смо, ево, од наслова, а Мицин, пишући о Србији на овим просторима, почиње такође од почетка, односно од досељавања Срба на ове просторе:
„Иза Висле, иза Одре, иза свести,
иза Дњепра, по повести,
ми на Балкан запуцали;
ejџeнт Молдер, ејџент Скали!”
То су први стихови у песми „Досије КИКС”, којим књига почиње, а кикс нам је у стиховима: „ми несрећно залутали” и „куд смо овде забасали”. Телевизијска серија „Досије ИКС” дала је идеју за духовит и тачан наслов песме која је сажета историја (за, рецимо, неку вечрњу школу) од Висле и Дњепра до данас, док је прецизнија слика данашње Србије дата на арију песника Петра Пајића у песми „Србија” у којој су и ова два стиха:
„Нит’ се оре, нит’ се копа,
Србија све више тропа”.
И, једнога дана, у песми под истоименим насловом – „Једнога дана” – по Љубивоју Ршумовићу, и не само по њему, догодио се прави ршум:
„Доста је било задуживања,
дошло је време раздуживања”.
То је био резултат ленствовања седам готована: шест бивших братских република плус једна, препознатљива, покрајина – која је овако насликана:
„Седми седео уз Хоџе слику
и понављао: Дај репубљику!”
Па, кад је већ реч о републикама, иза ове следи песма „Кјер си, брате”, и то все бо по Карелу Дестовнику Кајуху – на словеначком и, разуме се, латиницом.
Кад је, тако, једна од бивших Југославија почела да умире, Мицин се сетио Бранка Радичевића и његове песме „Кад млидијах умрети”, па је своју истоимену песму овако започео:
„Лисје жути веће по Дедињу,
лисје жути, а жути и влада!
Мене моји и не спомињу –
рејтинг пада!”
Наравно да је јасно о чијем је рејтингу реч, а песма се овако завршава:
„Све нестаде што вам дати справља,
плаћеницима отац вас оставља!”
У средини ове песме су и Вук, и Шешељ, и Шаја, и Мира, и Марко, и Мирко, и Клинтон, и Шифер, и целокупно чланство. И Хаг, свакако, коме је, иначе, посвећена и цела наредна песма, чији је наслов делимично позајмљен од Блеровог земљака Шекспира: „Хагмлет”. И овај наслов је добро смишљен. Алузија на Хамлета овде омогућава помисао и на Хаг и на глагол млети (Хагмлет) што ће рећи: Хаг их меље или, можда, Хаг нас меље.
„Сузише моћни наше хоризонте,
Санта Марија, Карла дел Понте”
Лако се препознаје „арија” најлепше песме Лазе Костића, ако не и српског језика, о љубави – најлепшем осећању, док је у варијанти Мицина (актуелној, нажалост, још увек) променила и тему и осећање.
Од колеге Милорада Павића, прозног писца, наш аутор позајмио је само наслов: „Хазардски речник”. Као и код Шекспировог „Хамлета”, и овде је додато само једно слово и написане две песме: за даме и за господу (баш као и код Павића). Ове су песме различите од других у књизи (а у складу са својим насловом) по томе што свака њихова реченица има само по једну реч (евентуално синтагму). И свака је реченица узвична! А јасне су нам јер их слушамо сваког дана: или у телевизијским преносима (или снимцима) скупштинских заседања, или у телевизијским емисијама са сличним реченицама. И у оба случаја је реч о хазардерима, док је Хазара одавно нестало.
Те две песме су добра припрема за „Песму о џунгли”. Иако не пише по коме је овај наслов, то лако препознамо, а препознали бисмо и о коме је ова песма: „Тарзан цар са ликом Тита”. Препознајемо, наравно, и џунглу, коју Мицин пише великим почетним словом, а песму овако поентира:
„Кад ће Џунгла да востане
ко ће на лијани стићи
нови Тарзан да настане
за ким Чите руку дићи”.
Кад је у песми „Зашто никада нећу да постанем српски вођа” побројао, у доследном осмерцу, поубијане српске вође, Мицин констатује:
„Ја сам нула и ништица,
без имена и без лица,
гулим кору, коске глођем –
нећу да вам будем вођем!”
Нема шта да једе, али хоће да живи! Без обзира што је живот прилично бесперспективан, посебно за младе, како је то описано и под насловом „Младости наше песма”: деградација свих вредности, а родитељи:
„А ћалци, буџовани, јебеш им нану,
одавно траже шестака;
ако икад и напусте кафану –
право ће иза решетака”.
Другим речима, ситуација је прилично мрачна, па се то најбоље илуструје песмом „Вече” по Ђури Јакшићу, између осталог, и следећим стиховима:
„Народ немо ћути, не миче се ничим,
то власт нова старој све више наличи”.
Такво стање, дабоме, даје народу право за окупљање, па се чувена Змајева „Купање” преиначује у „Купење”, јер:
„Морамо се купити, прљавштину стрести,
мада њих је тешко у власти помести”.
Да нам се (ваљда, још увек) братски народ не осети запостављеним, руку под руку (компјутер под пере) са Бранком Радичевићем путује новом песмом „Путник на усранку”:
„Тама долом, тама гором,
под Ловћеном све почива…”
Тамо Мицин и Бранко затичу:
„И Дурмитор још је туна,
све големо, гордо – гл’ај!
Ал’ дуванског нема жбуна,
врлетни је ово крај”.
Ако не успева дуван, успевају – цигарете. И говорници. Речити су то људи. Мицин се у песми „Беседник”, окомио на врлог нам академика. Не именује га, али и њега лако препознамо (нарочито они који имају несрећу да већ имају дуго памћење):
„Све сам могао писат, да јебе оца,
љубавна искуства, драга савета,
и све на вр’ мог оштрог коца –
од Орловић Миће до Дика Кавета”.
Тако је говорио Мицин о њему (уосталом, није га заобишао ни Нинов лауреат Магични Ћира).
На „Бувљој пијаци”, на седам тезги (у седам катрена) побројано је скоро све чиме се редовно снабдевамо на бувљаку, а свака се строфа завршава стихом: „а пошто посланик?” Све је овде (као и у добром делу света) на продају. Ако тргујемо фудбалерима, зашто не бисмо и осталим (и то скупим) играчима, поготову ако им је само до игре и стало! И при свему томе – остајемо чистих руку. Рајко Мицин ни у песми „Чисте руке” не именује главни лик, али га верно и успешно слика:
„Водим народ миц по стопу,
мирим Дражу, комунисте,
можда нећу у Европу –
ал’ ће бити руке чисте!
Свирам мало у свиралу –
Хаг на крају рупе, листе;
нек’ ме држе за будалу –
важно да су руке чисте”.
Народна парола „Све је исто, само њега нема” послужила је Мицину за наслов песме, а понавља се и као рефрен у свих девет катрена, сликајући тако стање у земљи у којој „само круна променила главу”, а крај песме овако звучи:
„Доле тврдо, а горе високо –
а по среди горак живот лема;
отаџбино, ој народе, стоко –
све је исто, само њега нема!”
И, како се ближимо крају књиге, долазимо и до спорта, односно до песме „Олимпијада”. Србија је земља чудне и вечне олимпијаде. У целој једној строфи ове песме аутор набраја подоста спортова, објашњавајући „ко ће како и ко ће кога”:
„претрчати, прескочити, заобићи,
подбацити, пребацити, превеслати,
напунити, закуцати, устрелити, дићи,
испесничити, оборити, пред њега стати”.
Користећи, местимично, као подлогу чувену песму Оскара Давича, Мицин даље каже:
„Србија, међу господом, међу друговима,
међу кокардама и звездама петокраким,
Србије у говнима, у санкцијама, дуговима,
бунама, транзицијама, чудима свакојаким”.
Ова десетострофа песма овако се завршава:
„Ево ме, овде, у твом се скуту грчим;
високо, далеко, циљу – можда чека трон;
упињем, дахћем, преклињем, трчим,
за тебе, за себе, за децу своју – маратон”.
Тај маратон би требало да га доведе у Европу којој се обраћа и посебним писмом (песмом „Писмо Европи”, завршном песмом у књизи) са оваквим крајем:
„Да само остварим санак,
бацићу каму, тетејац,
шајкачу, гуњ и опанак –
да будем Европејац!
За Солану мењам и Језду,
на трампу хоћу сваку –
дајте бар једну звезду
или ми вратите петокраку!”
Неће, дакле, да му маратон буде залудан. А певајући тако о Србији данас, Рајко Мицин трчи тек други круг сопственог сатиричног маратона. Судећи по приликама у земљи оваквих олимпијских дисциплина, овај ће писац имати још мотива за нове књиге и нове кругове. И тај, сатирични, маратон оваквом сатиричару, посве сигурно, неће бити залудан.

Милен Миливојевић

У Зајечару је 8. фебруара ове године у 65. години живота приминуо Сергије Лајковић, новинар и више од четири деценије уредник културне рубрике листа Тимок. Не само што је био душа овог јединог недељника Тимочке крајине (који је почетком ове године обележио шест деценија излажења), већ је био и душа културног, а посебно књижевног живота овог дела Србије.
Цео свој радни век Сергије Лајковић је провео у Тимоку, пратећи готово пола века културна збивања и у Бору. Скоро да нема књижевног ствараоца у овом граду који не зна за овог ентузијасту и доброг човека, врсног новинара и великог зналца. Није умео да одбије било какву врсту помоћи. Сем људског памћења, о томе сведоче и писани трагови. Тако, рецимо, у Библиографији борског књижевног стваралаштва у 20. веку Весне Тешовић (Народна библиотека Бор, 2004), у регистру сарадника (уредници, приређивачи, рецензенти) име Сергија Лајковића је са 16 библиографских јединица једно од три најзаступљенија имена.
Памте га Борани по рубрици „Млади“ у Тимоку, у којој су многи први пут објавили своју песму, прозни запис, цртеж, фотографију, новинску вест. Памте га по манифестацији „Млади мај“, коју је неколико година организовао да би омогућио међусобне сусрете и упознавања свих сарадника рубрике „Млади“ из читаве ондашње („велике“) Југославије. Памте га последњих година и афористичари, којима је Тимок у „Последњем ступцу“ и „Главоломкама“ објављивао афоризме, а на редовним годишњим сусретима (одржавани повремено, осим у Зајечару, и у другим градовима, па и у Бору) омогућавана су и лична упознавања, дружења и договори о сарадњи, под мотом „Дођите да се озбиљно шалимо“. Памте га и као члана жирија за доделу награде „Књига године борског аутора“ (Народна библиотека Бор).
Памтимо га као човека добре воље, спремног да помогне у свему, посебно када је у питању објављивање књига, али и као човека који, иако је и сам писао стихове и афоризме (повремено их и објављивао), није стигао да објави и своју књигу.
Сергије Лајковић је, вероватно, једини члан Удружења књижевника Србије (а постао је то на туђи предлог), без објављене своје књиге. Памтимо га и као човека кога смо волели и који је нас волео; као великог човека и пријатеља, као људину кога није могуће заборавити.
Памтимо га увек добро расположеног, ведрог, пуног оптимизма, као човека који је по много чему био изузетан, друкчији, бољи од других.
Као човека који је више живео за друге него за себе.

Милен Миливојевић

Награда „Књига године борског аутора“ за 2004. годину

КАЛУП
Имали смо у кући један калуп.
Стар, али ефикасан.
Њиме је руковао деда.
Коме год би у породици биле купљене ципеле, деда би их одмах стављао на калуп.
Једну по једну.
Тако нове ципеле никог нису жуљале.
Проблем је био само у томе што су на исти калуп стављане ципеле свих величина.
Био сам најмлађи, па су мени ципеле највише шљампале.
Деда, међутим, није хтео ни да чује да моје или било чије ципеле не прођу калуп.
Једино дедине ципеле никад нисмо виђали на калупу, али он је, као узгред, увек стављао до знања да су и његове прошле калуп.
Једног дана деда нам је показао још један калуп.
Нови.
Обрадовали смо се јер смо помислили да ћемо сад имати бар две величине ципела.
Нисмо, у први мах, ни приметили да је нови калуп имао сасвим друкчији облик од старог.
Био је то калуп за капе.
Кад смо то открили, разбежали смо се, нарочито ми млађи.
Деди, баби и осталима који нису побегли од куће јављали смо се само писмима и телефоном.
У кратке посете долазили смо само лети, кад су највеће врућине, кад не морају да се носе ни ципеле ни капе.
Тако смо сачували главе и оно мало ногу што нам је било остало.
Једном је мој син, кад смо били у посети мом деди и његовом прадеди, показао прстом на калупе и питао шта је то. Сви смо се правили да нисмо чули његово питање.
Али смо приметили да је на оба калупа нападао дебели слој прашине.
ТУНЕЛ
Наша је кућа била поред пруге.
Возови су стално одлазили на обе стране.
Отац нам је једном рекао да се нама само чини да возови иду на две стране.
Они, у ствари, кад оду даље од наше куће, иду на све стране.
Нисам сигуран да смо га најбоље разумели.
Или је отац много знао, или смо ми били недорасли.
Али возове смо и даље волели да гледамо.
И нико од нас нити је помислио нити рекао: „Оде воз!“
Знали смо: после тог, увек долази неки други воз.
Воз може побећи само оном ко некуд путује.
Кад смо мало поодрасли и кад нам је било досадно да се само играмо на прузи, кренули смо њоме.
Пешице.
Кад осетисмо глад, вратисмо се кући.
Сутрадан смо пошли раније.
И стигосмо до тунела.
Ту застадосмо.
Наредног дана се осмелисмо и уђосмо у тунел.
Што смо даље ишли, мрак је бивао све гушћи.
Кад нам се учинило да већ дуго идемо по мраку, стали смо да се договоримо шта нам је чинити.
Да ли да наставимо даље, јер мора да смо већ близу излаза, или да се вратимо, пошто смо знали да тамо где смо ушли сигурно постоји излаз.
Расправа је трајала дуго.
Одлучили смо да се вратимо.
Неко рече да у повратку већ идемо дуже него у одласку, а светло се уопште не назире.
Мора да смо заборавили откуда смо дошли, па смо, грешком, наставили да идемо даље.
Вратисмо се.
Светла нема ни на тој страни.
Сада нам се учини да смо малопре ишли исправно и да није требало да се враћамо.
Опет кренусмо назад.
И опет – нема светла.
Ко зна колико смо се пута враћали и колико смо дуго лутали по мраку.
Поче да нас хвата паника.
Онда најстарији брат предложи да кренемо новим путем.
Тачно, нема га, али ћемо га направити.
Почећемо да копамо и брже ћемо изаћи на светло него да овако лутамо.
И, ево, још копамо.
Голим рукама, јер алата никаквог немамо, пошто се нисмо ни надали да ћемо морати сами да крчимо пут.
Мислили смо да је пруга наш сигуран пут и да ћемо њоме увек моћи да се вратимо кући.
А возови поред нас пролазе ли, пролазе…
ПОЧЕТАК
Кад год би родитељи дошли да га узму из обданишта, он не би, као сва остала деца, потрчао мами или тати у сусрет, већ би отишао у најдаљи угао и отуда кренуо ка родитељима.
Кад би погрешио у слагању коцкица, не би исправљао грешку, него би рушио све што је сложио и почињао из почетка.
Ни погрешне линије на дечјим цртежима није брисао гумицом, већ је цепао папир и цртао из почетка. Муке су имали и родитељи и учитељица кад је понављао у трећем разреду основне школе.
Није хтео поново да иде у трећи разред, већ је плакао тражећи да почне поново од првог.
Остао је нежења.
Нити је имао девојку с којом би се забављао.
Тражио је ону која није имала момка пре њега.
Толико је то била педантна особа.
Недавно, кад је постао председник државе, сви су хтели да се кладе да ће његов први корак на новој функцији бити да почне – из почетка.
Али, нису имали с ким да се кладе.
Сви су добро знали биографију свог новог председника.
Нико од њега није ни очекивао нешто друго, него да почне – од почетка.
Разлика је била само у томе што су се једни баш тога и плашили, а други су баш због тога и гласали за њега.

Укратко о Милену Миливојевићу

Иако рођен у Драинцу (код Сврљига) 1943. године, Милен Миливојевић је Боранин у сваком погледу. Читав свој радни и знатан део животног века провео је у Бору као песник, приповедач, афористичар, књижевни критичар, новинар, омиљени наставник, дугогодишњи уредник популарног ђачког листа Јасмин (1974, по одлуци Политикиног жирија у саставу: Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, проглашен за најбољи дечји лист у ондашњој Југославији), књижевни узор многима који су и сами одлучили да се опробају као књижевни ствараоци, сарадник у многим књигама (рецензент, уредник, писац предговора, итд.) и листовима (између осталих, и у Бележници), члан некадашњег Књижевног клуба Бор, осведочени пријатељ Народне библиотеке Бор, човек на чију се подршку, разумевање и помоћ увек унапред рачуна. Није лако набројати сав Миленов професионални (и лични) ангажман, тако да је готово сигурно да је овом приликом нешто и изостављено.
Објавио је књиге песама: Распуће (Сарајево, 1989), Тачка (Бор, 1989), Лажу вегетаријанци (Бор, 1991), Нећу више да се играм (Зајечар, 1996), Други колосек (Зајечар, 1999), Птица, птицу, птици (Бор, 2000), Год (Зајечар, 2003); књигу сатиричне поезије Царске песме (Бор, 2003) и књиге афоризама: Ан пасан (Бор, 1992), Како сам постао уврнут (Зајечар, 1992), С ума (Бор, 1998), Није ово Данска (Бор, 2001) и Гологлави Рајко и Црвенкапа (Бор, 2002).
Милен Миливојевић је већ добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора“ за 1996. годину и то за збирку песама Нећу више да се играм.

Милен Миливојевић

Борски сатиричар по други пут победник Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига” у Крушевцу

Они који пажљивије прате хумористичко-сатирично стваралаштво немалог броја борских аутора вероватно се сећају да је на угледном Међународном фестивалу хумора и сатире „Златна кацига”, који се сваке године одржава у Крушевцу, прву награду за циклус пародија 2001. године добио борски аутор Рајко Мицин. Те пародије су, већ наредне године, ушле у књигу пародија Ни по бабу ни по стричевима у издању агилног борског „Инорога”.
Рајко Мицин је, иначе, и пре тога био познат као сатиричар. Објављивао је афоризме и пародије у Ошишаном јежу, Трну, Експресу, Вечерњим новостима, Тимоку и још понегде, а афоризме за децу у београдском Змају и подлистку Момчило часописа Свитак, који излази у Пожеги. Заступљен је и у лексикону Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури у издању Ошишаног јежа, у зборнику афоризама Извајане мисли објављеном у Алексинцу и у још неким зборницима и антологијама афоризама. У књизи Сатире 4, која представља избор са конкурса „Радоје Домановић” у Великој Плани (конкурс је био редован до 2000. године), објављена је 1996. године сатирична прича Рајка Мицина „Нови прилози за биографију Марка Краљевића” (што је неодољиво подсећало на наслов Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита”).
Ове године, на 12. крушевачком фестивалу, који је имао задату тему „Врата Европе”, замало да „Златну кацигу” поново освоји Рајко Мицин. Конкуренција је била јака: у категорији писаних форми конкурисало је 1976 текстова 463 аутора из Србије и Црне Горе и још 14 земаља. Прву награду је, поред Крушевљанина Славољуба Јовановића, поново освојио један Боранин – Радиша Драгићевић. И њега добро знамо. Два пута је добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора” – за збирку песама Белези и роман Самотиња. Обе књиге, а нарочито Самотиња, наишле су на шири одјек и добар пријем код великог броја критичара у листовима и часописима широм наше земље.
Сатира као задовољство
Радиша Драгићевић је „Златну кацигу” добио за песму „Досије Кикс”, чији наслов асоцира на популарну ТВ серију „Досије Икс”, а садржај говори о суморној и славној (како за кога!) прошлости наше и песникове отаџбине, односно наших отаџбина.
Само малом броју Борана било је јасно да је добитник „Златне кациге” и 2001. и ове године исти аутор. Рајко Мицин је, наиме, псеудоним Радише Драгићевића. Псеудоним није ретка појава, ни у нашој, ни у светској књижевности, а Радиша Драгићевић само своја хумористичко-сатирична остварења (пародије, афоризме и сатиричне приче) потписује као Рајко Мицин. На овогодишњем крушевачком фестивалу само се стицајем неких изузетних околности појавио под својим правим именом.
Примећено је већ да елементе хумора Драгићевић успешно уграђује и у она своја дела која не спадају у ову врсту књижевности. „То је вентил, и за мене и за читаоца. Моји романи, па и песме у Белезима толико су тешки да би били неиздржљиви да нису омекшани хумористичким пасажима. И живот је такав: мало смешно, мало тужно. Хумором и сатиром се борим против тескобе у себи. Ко се не смеје, ко је без духа, као да и није човек” – каже најнаграђиванији борски књижевник. „Оно што није сатирично, пишем из муке и с муком. Све то одболујем док пишем, а сатира ми лакше иде. И она долази због неке муке, али та мука, док пишем, прелази у задовољство. Посебно уживам у пародирању. Не могу да пародирам песму која ми се не допада. То мора да буде добра песма, мада се у пародији може стећи утисак да је нападам. Није тако. Нападам, али нешто друго, а не пародирани текст. Тако сам радио и у читавој серији текстова који представљају хумористичко-сатиричне „приказе” књижевних дела познатих наших и светских писаца.”
Против глупости
„Сатира је борба против људске глупости и против власти, нарочито кад између глупости и власти може стајати знак једнакости. Наши сатиричари су много утицали на то да се власт промени. Чине то и сада јер је идолопоклонство чиста глупост. Лоша власт је највећа инспирација сатиричара међу којима и данас има добрих аутора. Као да сваког дана ничу нови афористичари и нови афоризми, од којих су неки баш антологијски. Питање је само колико се то чита и колико се ослушкују њихове поруке. Чини се, чак, да је тренутно недовољно медијског простора за све што је вредно, без обзира што велики број листова има сатиричне рубрике. И хумористички листови, и такве рубрике у другим листовима прилично су се затворили, ограничили на релативно мали број сарадника. А стиче се и утисак да се код уредника још осећа страх од последица за објављену реч, иако смо помислили да је страх требало већ да ишчезне. Штета је што Бор нема књижевни лист (који уопште не би сметао Бележници, напротив!) можда чак и само за хумор и сатиру, јер и за једно и за друго чини се да имамо снаге. Без обзира за коју бисмо се варијанту определили, тај лист не би био за борске ауторе, већ за све квалитетне прилоге на овом језику” – мисли Драгићевић.
Драгићевић, иначе, има књигу Године за причу (наслов асоцира на познату књигу Године расплета) која се састоји од осам прича написаних о осам година (1995–2003) и коју, због њене „дневности” и брзог застеравања теме, неће објавити. Међутим, књига пародија под радним насловом Тамо је далеко, као и књига афоризама под радним насловом Страхија, спремне су и биће објављене, али чекају још коју „аутоцензуру” (у позитивном значењу ове речи). А овај писац је досад био строг цензор својим делима.

Милен Миливојевић

Сећање: Драгомир Раденковић (1932–2002)

Далеко је боље, Бор, ЈП „Штампа, радио и филм”, 2002

Боранин из Сумраковца Драгомир Раденковић (1932–2002.) није доживео да види своју прву (и, по свему судећи, једину) књигу афоризама Далеко је боље, коју је припремио за живота, али је она објављена тек средином ове године, тачно годину дана после смрти аутора.
Раденковић је афоризме почео касно да пише, потврђујући тиме да за писање – никада није касно. Објављивао је у Борским новинама, на таласима Радио-Бора, Борској телевизији, а највећи број афоризама објавио је у зајечарском Тимоку.
Запажено је било и Раденковићево казивање афоризама у разним приликама широм Тимочке крајине (Бор, Зајечар, Бољевац), а најчешће у Народној библиотеци Бор и на редовним годишњим сусретима Тимокових афористичара у Зајечару. Сваки свој афоризам казивао је са посебном пажњом, са невероватном озбиљношћу и ироничног карактера афоризма, рађала се у сали увек атмосфера за громогласан смех и бурне аплаузе.
По бриткости, актуелности, промишљености и сажетости (ове, и иначе, најкраће књижевне форме) афоризми Драга Раденковића су брзо били примећени и међу онима (а није их мало) који се баве овом формом (и у Бору и у Тимочкој крајини), а и међу онима који су само тзв. „конзументи” афоризама (читаоци и слушаоци).
Искрен и отворен, какав је био и кад није писао афоризме, забринут за судбину земље и народа, Раденковић је такав и у овој књизи. Она тематски (какве су, углавном, све књиге афоризама) није ограничена, али је толико актуелна да се стиче утисак како има највише афоризама о политици. А како би и могло другачије кад смо се свих година настајања ове књиге сви бавили политиком, а многи и само политиком! Ако је у томе било и нечег доброг, онда је добро то што је настала ова књига. Њен наслов Далеко је боље, двосмислен је. Ако је реч „далеко” прилог за истицање, онда нам је сада далеко (много) боље (него што је било). А ако је та реч месни прилог, онда је то боље још далеко од нас. Ту је, дабоме, и асоцијација на Ћосићево Далеко је Сунце, што је Весна Раденковић (ауторова унука) вешто уградила и у решење насловне корице књиге.
Иако се Раденковић није дуго бавио писањем, своју књигу афоризама припремао је пажљиво, стрпљиво, упорно и – релативно дуго, до последњег часа свог живота, све до белешки једва записаних дрхтавом руком у болничком кревету (испоставило се да у тим белешкама има и другачијих варијанти афоризама који су се већ налазили у рукопису будуће књиге).
————
Књига је објављена захваљујући напору рођака, пријатеља и колега, а издавач је ЈП „Штампа, радио и филм” у коме је аутор провео највећи део свог радног века.

Милен Миливојевић

Јован Г. Стојадиновић: Како се сеје и гаји празна слама, Штампарија „Бакар”, Бор 2003.

Своју прву књигу афоризама под насловом Тимочко дубоко орање Боранин Јован Г. Стојадиновић (Стрелац код Бабушнице, 1947) објавио је пре 11 година, а на самом почетку ове године повукао је своју другу афористичарску бразду, дубоку и сада више не само тимочку. Излазак из локалних оквира омогућен је не само тематиком, садржајем и сатиричним дометом, већ и насловом књиге (који следи онај први) – Како се сеје и гаји празна слама.
При помену празне сламе, прва помисао је да је реч о њеном млаћењу, што за сатиричара не би било баш оригинално. Зато луцидни Стојадиновић за наслов узима савет: како се сеје и гаји празна слама. Можда она и јесте наш изум, али није искључиво наш специјалитет, а сама од себе није нам ни досад долазила. Зато аутор упозорава: „Људи, стање је критично: ако не изоремо и не засејемо, догодине нећемо моћи ни празну сламу да млатимо!”
Ова књига није млаћење празне сламе. А ако и јесте, онда је њен млатилац умео шта да из ње намлати. Није штампарска грешка – умео је, а није имао. Из овакве празне сламе, по којој сатиричари ударају, увек изађе и понеко зрно. Реч је, дакле, о сатиричарском умећу.
Како то чини Јован Г. Стојадиновић?
Иако у поднаслову књиге стоји: Безопасни афоризми за малу и велику децу, ови афоризми нису безопасни, нити су за децу. Они би могли бити безопасни само условно. Они на које би се могла односити њихова оштрина, већ су огуглали на све, па и на све бројније афоризме, тако да ови, као ни сви други афоризми, за њих стварно нису опасни.
Мада тематски није ограничена, аутор је, брижљив као што је био и док је писао сваки појединачни афоризам, књигу поделио на шест тематских кругова: привреда, политика, свет и ми, рат и мир, а у петој целини су разноврсни афоризми (о власти, о карактерима, а понајвише, чини се, о социјалном раслојавању), да би за крај књиге оставио жену и љубав.
Најбољи афоризми су они који су и шаљиви и сатирични, а Стојадиновић је такав афористичар у скоро целој књизи.
„Ми смо друштво у транзицији. Ратни профитери постају мирнодопски.” Ово је једна од тачнијих дефиниција нашег друштва, уз прецизан опис наших кључних особина.
По прецизности не заостаје ни овај опис националних карактеристика: „Нема тог проблема који, ако смо сложни и јединствени, не можемо да – направимо.” Према моделу многих (понекад и еуфоричних говора, којима се глорификују националне вредности, Стојадиновић је заменио само једну реч, ону последњу, и казао истину чија је духовитост у споју стандардне политичке фразе и њеног нетипичног завршетка.
Сатиричну оштрину аутор постиже и избором адекватних (и неизмењених) животних чињеница које стави једну поред друге: „Власт је пола века прогонила цркву, а онда је, на велика врата, увела велики пост”.
Користећи општепозната вишедеценијска идејна опредељења и њихов коначни циљ, Стојадиновић тек сада, кад се одустало од замисли о комунизму, каже: „Коначно, стигосмо у комунизам. Они који су у прилици, узимају према потребама”. (Млађе можда треба подсетити марксистичке идеје: радити према могућностима, а добијати према потребама.)
Ниједна власт на свету не признаје да није демократска, а наша је са идејом о демократији и дошла на тај положај. Питање је само, разуме се, шта ко под демократијом подразумева. Стојадиновић се, помно мотрећи на то шта се све догађа, изражава врло прецизно: „Демократске слободе су достигле такав ниво да нико не може да буде ухапшен пре него што буде приведен”. Чест је овакав начин ауторовог размишљања у овој књизи. Неке сасвим логичне ствари доведе у контраст са неким другим, такође, логичним стварима, на начин који делује сасвим логично, па тако, сасвим логично, направи нешто што је – апсурдно, и тако верно наслика нашу савременост.
Афоризам се, на први поглед, може сачинити и само од онога што се голим оком види и прочита у новинама или чује у електронским медијима, под условом да се направи добра селекција виђеног и чутог. Селектор Стојадиновић то овако чини: „Гладни се неоправдано буне. Нити их неко контролише да ли су јели, нити сносе последице што комопромитују систем”.
Контраст је омиљени метод хумориста и сатиричара, па од њега не бежи ни овај аутор, само што он иде даље, тврдећи да контраст није контраст, већ напротив: „Сада, када смо изгубили све што се могло изгубити, у огромној смо предности. Немамо више шта да изгубимо”.
Најпре се само шушкало о спрези власти и криминала, па су онда чињени напори да се те спреге пресеку, па су постигнути и сензационални успеси у томе, а Стојадиновић се томе не радује. Он мисли друкчије, као сатиричар: „Треба дозволити да криминалци уђу у структуре власти, јер тада неће имати интерес да поткрадају државу. Осећаће је као своју”.
Најмање два разлога постоје што политичари у опозицији олако обећавају: или стварно осећају (а можда имају и неки чвршћи аргумент за то) да је обећање остварљиво, или рачунају да ће тако придобити већу наклоност будућих бирача. И, као по правилу, обећања се изјалове. Оштар поглед Јована Стојадиновића види, међутим, и трећу варијанту: „Чврсто је обећао да гладних неће бити, ако буде имало шта да се једе”. Оваквом политичару нема се шта замерити!
У народу, богатом пословицама и изрекама, какав је наш, тешко је наћи афористичара који није „обрадио” неку пословицу: мењајући јој смисао, дописујући је, замењујући у њој коју реч… Уосталом, и афоризми су пословице, само што су им аутори познати. Стојадиновићу су такве игре речи стране. Он се користи пословицом, али углавном друкчије: „Толико је попуштао да му је придев ‘паметнији’ постао неодржив”.
Правно гледано, без неког видљивог основа ни на кога се не може сумњати. Стојадиновић, међутим, није правник. Као економиста по струци, он овако сумња: „Сумњиви су они који не краду, а имају. Одакле им?”
Посебно би се могла издвојити два афоризма. Први због своје сажетости и ефектности: „Нема нам спаса, преживећемо”. А други из других разлога: „Ако сви будемо бирали паметне, они други неће бити затупљени”. Ако је, уместо „затупљени”, аутор написао „заступљени”, онда је ово једна од оних величанствених штампарских грешака које аутори радо прихватају. У овом афоризму добре су обе речи.
И, кад већ помињемо штампарију, овом приликом би требало не само поменути, него и подржати чињеницу да се као издавач појављује Штампарија „Бакар”. Она је и досад, поред штампања, повремено била и издавач књига. Чини се да ће се у тој улози моћи чешће да појављује.