Милорад Грбовић

У 11. броју Бележнице објављен је текст о Милану Д. Милетићу, књижевнику и адвокату. Све што сам о њему написао, сазнао сам посредно, из разних извора, тек после његове смрти. Ви сте Милана познавали веома добро. Били сте пријатељи још из млађих дана?
Једна латинска изрека вели да о „мртвима треба говорити само добро”;мени се више допада једна Толстојева мисао и препорука која каже да о „живима треба говорити само добро”. Када је реч о Милану–Милету Милетићу, можемо мирно рећи да се о њему говорило само добро и за његовог живота и после његовог одласка из овог живота.
Био је мало старији од мене, упознали смо се у најлепшим годинама младости, живећи у најружнијим годинама спољашњег окружења. Ваљда смо се и зато онако заволели јер смо слично или истоветно мислили и осећали када су у питању били духовни проблеми, као и политички. Шта да кажем о Милету који ми је сада остао у сећању и молитви, осим онога што сам о њему говорио док је био са нама: поштен до сржи, дубоко религиозан, искрен са свима.
Милан је сахрањен у манастиру Ћелије. Често је посећивао тај манастир, нарочито за живота оца Јустина Поповића. Миланова прва посета Ћелијама била је захваљујући Вама, што би се рекло „у Вашој режији”?
Одлазио сам више година, практично све до смрти оца Јустина Поповића (а и после његовог блаженог краја, све до данас) у манастир Ћелије, близу Ваљева. Много су ми значили разговори које сам водио са нашим највећим теологом и духовником (поред или заједно са владиком Николајем кога, нажалост, ни  сам никад срео) авом Јустином, па сам, природно, зажелео да своје, тада најближе, пријатеље одведем у манастир. Милана није требало два пута тамо водити, јер је он убрзо успоставио присан однос са оцем Јустином и наставио код њега да одлази низ година.
Можда је данас мање познато, или је мало и заборављено, да је отац Јустин имао ограничену слободу кретања и био у некој врсти притвора од стране тадашњих власти. Били сте његов пријатељ. Добро познајете Јустиново дело и данас сте чест гост на трибинама посвећеним њему. Колики је његов значај не само као теолога и великог духовника, већ и филозофа, историчара? Такође, Јустин је био изванредно добар познавалац тајни српског језика. Имао је два доктората и говорио је пет језика. Да ли још увек има његових рукописа и колико је оно што је објављено добро проучено?
Архимандрит др Јустин Поповић био је стављен на списак оних које је требало стрељати после освајања комунистичке власти одмах после завршетка Другог светског рата због његових ватрених антикомунистичких проповеди које је држао у Саборној цркви у Београду 1943. године, а којима сам ја имао срећу да присуствујем. У тим проповедима није било трунке мржње према комунистима, али је било довољно тачних опомена оца Јустина шта чека српски народ ако комунисти буду дошли на власт. Још ни данас није јасно ко је прецртао име оца Јустина после рата са списка оних лица која је требало стрељати. Тек, отац Јустин се најпре, неко време крио у нашим манастирима, да би онда био заточен у манастиру Ћелије у коме је живео све до своје кончи не. Неколико година после рата Јустин није смео да напушта манастир, потом му је дозвољено ограничено кретање у Ваљеву, а још касније и у Београду, увек под будном, неприметном пратњом полиције.
О великом значају имена, дела и живота нашег највећег православног мислиоца и молитвеника већ је много писано, а заслуга за упознавање дела и живота оца Јустина припада сестринству манастира Ћелије на челу са игуманијом Гликеријом и, наравно, његовим непосредним ученицима: владикама Амфилохију, Иринеју, Артемију и посебно Атанасију (Јевтићу) који се и даље брине да објави оно што је још остало необјављено од огромног (и по квалитету и по обиму) теолошког, философског и литерарног дела др Јустина Поповића, можда и будућег светитеља Српске православне цркве.
Да се вратимо опет мало неким завичајним темама. Повод за овај разговор јесте био текст о једном Неготинцу. Но, то није Ваша једина веза са Неготином. Мало је познато да сте, као младић, проводили лета у Неготину и да постоје и Ваше родбинске везе са породицом Јотић, угледном неготинском трговачком фамилијом.
Да, Неготин ми је остао у незаборавној успомени из времена моје младости, нарочито оне за време немачке окупације наше земље, када сам са родитељима одлазио у посету моме ујаку Душану Јотићу, индустријалцу и угледном грађанину Неготина и његовој супрузи Стојанки. Одлазили смо увек бродом из Београда до Прахова у коме нас је дочекивао ујка Душан својим колима којима нас је возио у Неготин, на бербу грожђа, јер је то увек био месец септембар. Остајали смо близу месец дана у гостима уз обавезну посету манастиру Букову. За Неготин ме везује и трајна успомена на моје прво заљубљивање. Била је то нека Сека (Глигоријевић) коју касније никада више у животу нисам срео.
У телефонском разговору пре овог интервјуа похвално сте се изразили о Бележници, и о садржају и о опреми .
Мада релативно редовно пратим годинама излажење наших познатијих књижевних часописа, делимично у њима и сарађујем, никада, све до скора, нисам знао за Бележницу, лист Народне библиотеке Бор, који излази већ шест година. Осим чланка о Милану Милетићу (што је и био повод да се на овај начин у часопису огласим, на чему топло захваљујем и Вама и главном уреднику Ани Јанковић), нарочито бих похвалио вредан чланак Виолете Станковић под насловом „Неуморна динамика духа”.
Искрено желим да Бележница и даље излази – нека стигне само што даље од Бора, и до најудаљенијих библиотека у Србији – а њеном уреднику и њеним сарадницима желим добро здравље и бистру памет.
Срдачно Вам захваљујем на разговору.

Милорад Грбовић

Видин је Неготину најближи бугарски град. Удаљен је свега 40-ак километара. Видин је омиљена дестинација за шопинг не само Неготинаца, већ и Зајечараца и Борана, поготову у дане када је код нас државни празник. Мимо праксе већине туриста из источне Србије, који боравак у Видину искористе за куповину јефтине а квалитетне одеће и обуће, кућних апарата и хране, једну од посета Видину сам искористио за обилазак културно-историјских знаменитости града. И док сам за постојање добро очуваног средњовековног утврђења „Баба-Вида“ знао од раније, право откровење за мене је било сазнање да у Видину постоји сачувана зграда у којој је била библиотека познатог турског одметника Пазван-оглуа¹. Зграда је недавно рестаурирана и конзервирана али и – празна, јер, нажалост, није сачувано ништа од фонда. Наравно да ме је знатижеља одвела и у видинску библиотеку. Иако је посета била незванична, тј. у приватној режији, био сам срдачно примљен и понео сам лепе утиске из библиотеке.
Регионална библиотека „Михалаки Георгиев“ налази се у самом центру града, на тргу „Бдинци“, бр. 1. Смештена је у модерном и функционалном здању. Први податак о библиотеци у Видину налази се у листу Бугарска пчела из 1863. године. За културно-просветну делатност библиотека је 1984. године одликована орденом Ћирила и Методија. Од 1992. године носи име „Михалаки Георгиев“², а од 2000. има функцију регионалне библиотеке и методског центра за северозападну Бугарску и обухвата области Видин, Монтана и Враца. У својим фондовима поседује више од 280 000 јединица библиотечке грађе. Поред књига и периодике поседује и нотне записе, графичку грађу, аудио и видео касете, компакт дискове и картографску грађу. Опремање библиотеке рачунарском опремом започело је 1999. године уз помоћ Фонда за отворено друштво и министарства културе Бугарске, али се још увек користе и лисни каталози и карте корисника – „џепови“.
У библиотеци постоје следећа одељења:
 одељење обраде – комплетирање и каталошка обрада;
 позајмно одељење за одрасле – поседује фонд од више од 188 000 јединица библиотечке грађе, услужује кориснике старије од 14 година, обавља и библиографску делатност и међубиблиотечку размену;
 читаоница за хуманистичке науке – поседује високошколске уџбенике, приручнике, енциклопедије, речнике и сл;
 читаоница за природне и примењене науке – поседује литературу из области природних, техничких, медицинских и пољопривредних наука;
 читаоница за периодику – обавља све библиотечке делатности везане за периодику;
 читаоница за стране језике – основана 2002. године уз помоћ Британског савета – поседује вредне енциклопедије, приручнике, речнике, учила и аудио и видео касете за учење енглеског језика. Поседује и књи ге на француском, румунском и на другим језицима;
 дечје одељење са читаоницом – услужује кориснике млађе од 14 година. Поседује у фонду више од 43 000 јединица.
 одељење уметности – поседује фонд од 12 000 библиотечких јединица, који сачињавају књиге и приручници, нотни записи, грамофонске плоче, аудио и видео касете, дијапозитиви и компакт дискови;
 „справочно-библиографско и информационо обслуживане“ – садржи богат фонд енциклопедија, приручника, речника. Обавља референсну, библиографску, информациону и издавачку делатност библиотеке;
 завичајни фонд или одељење „краезнанние“ – прикупља и чува штампану грађу о видинској области. Такође, бави се и издавачком делатношћу;
 методско одељење – пружа стручну помоћ библиотекама у региону;
одељење аутоматизације – уређује и одржава базу података библиотеке;
 економско-административно одељење и управа.
Поред основне библиотечке делатности и међубиблиотечке размене, у библиотеци је развијена богата културна активност: представљање књига, песничке вечери, изложбе и слично.
Иако је ово први контакт са библиотекарима из Видина, прекогранична сарадња у неким другим сферама између Неготина и Видина са различитим интезитетом постоји одавно. Наступи културно- уметничких друштава, школске приредбе, а раније и спортска надметања добар су пример те сарадње. Посебно се могу истаћи места Брегово са бугарске и Кобишница и Буковче са српске стране. Од значајнијих догађаја треба поменути наступ видинске филхармоније на „Мокрањчевим данима“ у Неготину. Најновији пример јесте наступ ансамбла „Север“ из Видина 8. јуна ове године, уочи Спасовдана, градске славе општине Неготин. Испоставило се, и то веома брзо, да сам имао добар предосећај. Интезивирање сарадње тек треба да уследи. Као што је најављено на сајту Министарства за економске односе са иностранством³, предстоји реализација пројекта „Суседски програми“ (Neighbourhood Programme) којег подржава Европска унија преко Европске комисије. Прошле године је усвојен Општи документ за суседски програм Бугарска – Србија и Црна Гора4. У поглављу „Култура“, на страни 23. тог документа стоји: У главним градовима са обе стране границе културна понуда је употпуњена постојањем музеја, позоришта, биоскопа и библиотека. Већ постоји билатерална кул турна сарадња. То ствара повољне услове за даљи развој иницијатива које треба да дају нову вредност заједничком културном наслеђу. Ово наслеђе заједно са природним лепотама и биолошким диверзитетом пограничне области је основа за стварање заједничког програма за научна истраживања и испитивања, заштиту, обнову и употребу ових ресурса за добробит локалних заједница и за туризам, што би све заједно требало да допринесе економском оживљавању и просперитету у обе земље.
Треба поменути и то да је Матична библиотека „Светозар Марковић“ у Зајечару успоставила контакт са библиотеком у Видину још пре неколико година. Сигурно је да и чланови новоосноване Подружнице библиотекара Тимочке крајине у поменутом програму могу пронаћи своје место и са колегама из Бугарске реализовати заједничке пројекте.
•••
НАПОМЕНЕ:
¹ Осман Пазван-оглу је био турски побуњеник и није признавао власт Порте; владао је у Видинском пашалуку од 1788. до смрти, 1807. године.
² Михалаки Георгиев (Видин, 1852 – Софија, 1916) је личност са веома богатом биографијом. Радио је као учитељ, први управник видинске царине после ослобођења од Турака, аутор је првог средњошколског уџбеника из ботанике (објављен у Београду, 1882. године!), један је од оснивача Удружења новинара Бугарске и његов председник, дипломата у Бечу и Београду, итд.
³ http://www.mier.sr.gov.yu
4 Суседски програм Србија и Црна Гора – Бугарска: Заједнички програмски документ: 2004–2006, сајт: http://emis.mier.sr.gov.yu/Emis/Inc/NP_FileDownload.asph?FileId=2

Милорад Грбовић

Пре 115 година одштампана је прва књига у Неготину

У години која је на измаку обележено је више годишњица значајних догађаја наше историје. На националном нивоу обележено је 200 година од Првог српског устанка. Значајне су и годишњице везане за источну Србију: 170 година од оснивања Тимочке епархије и 60 година од ослобођења источне Србије у Другом светском рату.
Ове године навршило се и 115 година од почетка штампарске и издавачке делатности у Неготину, али је та годишњица, на жалост, остала необележена. За то постоје два разлога. Први је лоша финансијска ситуација и неуспела приватизација Неготинске штампарије. Други разлог јесу непотпуни подаци о првој штампаној књизи у Неготину. Историју неготинског штампарства и штампе обрађивали су до сада највише др Тихомир Станојевић1 и Никола Плавшић,2 стављајући акценат на историју штампе, тј. листова који у Неготину излазе од 1890. године. У одељку о штампарији и листовима Станојевић наводи: Неготин је имао своју прву штампарију 1889. године. По предању ова штампарија је купљена у Каиру, а први власник је био Мита С. Николајевић. Већ прве године после набавке штампарије штампана је прва књига у Неготину („Двоструко убиство”), вероватно превод са немачког.3 Нажалост, аутор не наводи изворе ових података, а претрага по датом наслову није дала резултате. По Станојевићу, издавачка делатност Неготинске штампарије почиње 1890, када је штампана наведна књига и почело издавање листова Крајина и Неготинац. Међутим, недавно сам у библиотеци САНУ пронашао књигу под насловом Вила Равијојла, штампану у Неготину 1889. године. Аутор књиге, потписан као Александар Лазичић, у поднаслову посвећује књигу првом велеидеалном Србину, академијском књижевнику, песнику и доктору, господину Јовану Јовановићу Змају.
Осећао сам право страхопоштовање док сам прелиставао пожутеле и крте листове првенца неготинског издаваштва. Ради се о књизи поезије, малог обима, свега 16 страница, формата „дванаестице”.
У првој песми, „Поглед на петстогодишњи монумент”, аутор позива да се од султана затражи дозвола и на 500. годишњицу Косовског боја на Косову подигне споменик. Испод песме је забелешка: на Ђурђевдан 1889. Друга песма је: „Прославни помен” на удес 15. јуна 1389. године. Песник, после описа петовековног ропства под Турцима, захваљује Милану Обреновићу, називајући га првим витезом после Ђорђа, Вељка и Милоша, на ослобођењу крајева у около ближе што су били, (мислећи на округе које је Србија добила после ратова 1876–1878), али и жали јер су још увек неослобођени Косово, Босна, Херцеговина, Банат, Бачка и Срем. Са оптимизмом позива на оружје:4
На оружје браћо, ништ нам не остаје!
И Косово тужно да с’ покаје
Тражит право, морају нам дати,
Ил с’Европом, морамо се клати!
Из крви ће наше изнић мирис цвеће,
Свим слобода, ито до пролеће
Врште тако паметно и тачно,
Да нам име наше остане вечно.
Испод песме је забелешка: 4. априла 1889. год, Неготина.5 У следећој песми која носи наслов „Огледало Европе” песник позива европске владаре да помогну и осталим хришћанима. Према датуму (9. новембар 1885), ово је и најстарија песма у збирци. Четврта и последња песма је „Ода сјени Петра I Петровића Његоша”. Испод наслова је и мото:
Оличио си Србина
титана груд
изразив идеју ума,
не жалив труд
Поредећи Његоша са соколом, песник му одаје признање што је, док се одмарао од бритког мача и крста у руци, испевао „Горски вијенац”, јер, сваки Србин:
Кад га чита, мора скочит
Руком стегнут Јатагана
Песника гласом Мирочке виле зове пепео кума од старине Хајдук Вељка, да издалека дадне израз душе и Његошевој ледној сјени ода миље. При крају песник окрива неостварену жељу:
Остаће ми, жељ до смрти
Сјену твоју видет диве,
Да бар сузам, као при спеву
Твој оросим, камени кип,
Да ми жеља, срцу прође
У скуп виђет, Соколове
Оних дичних, – Југовића
Побједноносних Лавах Зете тип
Испод песме је белешка: На Задушницама, 10. новембра 1885. год.
Из ових неколико цитираних стихова могуће је закључити да се ради о песнику „наивцу” са заиста скромним песничким даром. Детаљнију анализу и оцену даће, надам се, књижевни критичари. Потребно је открити и мотив песника да збирку посвети Јовану Јовановићу Змају. Да ли је ове стихове испевао под утицајем Змајевих патриотских песама које су биле популарне у то време, а данас су у сенци Змајевих песама за децу? И у техничком погледу књига је скромна. У књизи има доста штампарских грешака, а наслов последње песме је преломљен тако да се 4 реда налазе на дну 11. странице, а последњи ред на следећој, 12. Но, то не умањује значај ове песмарице као прве штампане књиге у Неготину. На жалост, у самој књизи нема података о тиражу.
Ко је личност која је испевала ове стихове? С којим правом овај „ђида” себе назива „најстаријим оџаковићем Хајдук-Вељкове Неготине”. Потрага за овим, и данас ретким презименом, по, мени доступним, лексиконима, библиографијама, регистрима имена, интернету, није дала резултате. Лазичића нема у пописима становништва вароши неготинске. Претпоставка о неком просветном раднику или државном чиновнику који је службовао у Неготину, такође је отпала. Сви текстови који се баве историјом штампе у источној Србији за почетак продукције неготинске штампарије узимају 1890. годину. Неки библиофили и продавци антикварних књига које сам консултовао нису могли да ми помогну. Кључ за решење ове загонетке био је на другој страни: „Лазичић” је патроним! Брат обор-кнеза Јакова Лазаревића звао се Лазар, али је био познатији под надимком Лазица. Мајка Јакова и Лазице – Велика – сестра је познатог Станка Карапанџе, из породице чувених крајинских обор-кнезова Карапанџића. Лазица је рођен вероватно 1806. године. Са женом Жоицом изродио је три кћерке и три сина: Александра, Михајла и Ђорђа. У попису становништва6 из 1863. године под редним бројем 59. наведен је Лазар Лазаревић, а под бројем 60. Александар Л. Лазаревић, практикант Начелства окружног, стар 26 година.7 Лазаревићи су били утицајна и имућна породица у Неготину. Лазара и његове синове Михајла и Алексу (Александра – прим. М.Г.) помиње и Феликс Каниц,8 наводећи да је Лазар био „обор-кнез крајински” 1842, Михајло председник општине неготинске, а да је познати цртеж „Баба-Финке” добио управо од Алексе и да је цртеж само поправио у погледу перспективе.9
Поред Александра, склоност ка књижевности имао је и најмлађи брат Ђорђе. Његовим белешкама из Првог балканског рата (1912), ратни дописник париског Joyrnal-а Анри Барби посвећује цело једно поглавље у својој књизи Српске победе (Les victories Serbes) посвећеној Првом балканском рату.10 Иначе, Ђорђе Лазаревић, познат и као неготински индустријалац (тачније – пивар), отац је познатог књижевног критичара и дипломате Бранка Лазаревића. Бранко је рођен у Видину 1884. године. Само годину дана касније, његов стриц Александар записаће прве стихове „Огледала Европе”. На жалост, немамо података да ли је Бранко имао прилику да чита и оцени Александрове стихове.
НАПОМЕНЕ:
1 Тихомир Станојевић, Неготин и крајина : од 1859. до 1949. године, Неготин, 1980.
2 Никола Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини : 1889–1999, Неготин, 1999.
3 Тихомир Станојевић, нав. дело, стр. 151.
4 Сви стихови из књиге дати су курзивом, у оригиналу, без икаквих исправки.
5 Некада је у употреби био и овај облик назива – „Неготина од Крајина”.
6 Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863. године, Неготин, 2001, стр. 33.
7 Подаци из пописа и матичне књиге рођених се не слажу ни по годинама ни по именима деце; попис је рађен 1862. и 1863. године, а сумирање је завршено тек 1864; власник домаћинства је давао податке о члановима домаћинства, тако да подаци о годинама старости у попису често нису веродостојни, а ту су подаци из матичних књига примаран извор; деци је често при упису у матичну књигу рођених уписивано једно име, а касније би била позната под другим именом; у Матичној књизи рођених Српске православне цркве, у периоду 1837–1844. године, уписана су следећа деца Лазара и Жоице: Настасја (рођена 1837, умрла 1904; не помиње се у попису као члан домаћинства, вероватно удата у то време), Анђел (1838), Тома (1841), Георгије (1848); ако се упореди са пописом: Анђел = Александар, Тома = Михајло, Георгије = Ђорђе.
8 Феликс Каниц, Србија : земља и становништво. Књ. 2, Београд, 1985, стр. 435, 437.
9 „Баба–Финка” је порушена 1833. године; штета што не знамо ко је аутор изворног цртежа.
10 Крунослав Спасић, „Анри Барби : један Неготинац о борбама за Битољ 1912. године”, Развитак, Зајечар, 1983, бр. 1, стр. 68–73.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Матична књига рођених Српске православне цркве у Неготину : 1837–1844, Историјски архив, Неготин
2. Феликс Каниц, Србија, земља и становништво : од римског доба до краја 19. века. Књ. 2, СКЗ, Рад, Београд, 1985.
3. Димитрије Кирицојевић, Сто знаменитих личности у Неготинској крајини : 19–20. век, Неготинска штампарија, Неготин, 2002.
4. Никола Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини : 1889–1999, Неготинска штампарија, Музеј Крајине, Неготин, 1999.
5. Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863. године, Историјски архив, Неготин, 2001.
6. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, 1980.
7. Бештиник : годишњак Историјског архива у Неготину.
8. Развитак, Зајечар, 1983, бр. 1.

Милорад Грбовић

1923–2003.

Пре годину дана у мојим рукама се нашла збирка песама Кавез, песника Милана Д. Милетића. У штурој биографији на крају књиге пише да је аутор рођен у Неготину, 1923. године. Пошто радим у завичајном фонду, тај податак беше довољан да почнем да трагам за подацима о Милану. Имао сам на располaгању опширнију биографију објављену у Лексикону писаца Југославије. Но, четврта књига Лексикона изашла је из штампе још 1997. године. Хтео сам да биографију допуним и проширим. Убрзо сазнајем да Милан више није међу живима. Живео је као пензионер у Београду, а ћерка Весна је негде у иностранству. Неискусан у истраживачком послу, као да сам се нашао пред великим зидом који не могу да прескочим. Остало је само да са „Кобиса” „скинем” библиографију, и готово. Нисам се мирио са тим. Нешто ме је вукло да наставим да трагам. И исплатило се. Као слагалица пред мојим очима откривао се живот једног дивног човека. Сазнао сам много, не само о Милану и Милетићима. Научио сам понешто и о Правди, Љубави, Истини, завирио мало у непозанте слике Неготина из прве половине прошлог века. На крају, научио сам нешто и о себи. Задовољство ми је да на страницама Бележнице пренесем део тих сазнања.
Порекло Милетића може да се прати још од времена књаза Милоша Обреновића. Њихов предак се звао Милета Милошевић, и био је Милошев ортак. Због некакве свађе са Обреновићима, 1821. г. одузето му је велико имање у Пожаревачком округу, а мало касније, за време Ђакове буне нестали су и Милета и Милошевићи. Преживео је само малолетни син Ђока. Он је пребегао из Србије, а када је одрастао и вратио се, покушавао је судским путем да поврати одузета имања. Због страха од Обреновића, променио је презиме и постао Милетић по оцу Милети. Имао је троје деце, ћерку Јелену и двојицу синова, Косту и Милана. Коста је умро као млад официр. Милан је рођен око 1848. године. Име Милана Милетића, судског практиканта у Пожаревцу, налазимо у списку претплатника на први часопис социјалистичког смера Преодница, објављеном у првом броју 1873. године. Четири године касније, 1877, у Горњем Милановцу, Милан ће се оженити Стаком Поњавић, ћерком Мијаила Поњавића, „бив. среског старешине”. И за Милана је опасно да помиње своје претке у време Обреновића и нерешених имовинских парница, па ће на изводу из Књиге венчаних, рубрике о његовим родитељима и години рођења остати празне. Венчани кум био је Радомир Путник, мајор.
Милан и Стака су живели у срећном браку и изродили деветоро деце, шест ћерки и тројицу синова. Подаци о годинама и месту рођења деце нису поуздани. Претпостављени редослед је овакав: Љубица, Радомир (1882), Драгомир (Крушевац, 1883), Драгиња–Гина (Крушевац, 1884), Вукосава–Вука (Крушевац), Наталија (Крушевац, 1887), Лепосава (Неготин, 1888), Милица–Мица (Неготин, 1890), Сава (Неготин, 1892). Милан је радио у Горњем Милановцу као судски писар, потом као судија у Крушевцу, а 1887. прелази у Неготин. У Неготину је провео пуних 13 година. Радио је као председник Првостепеног (окружног) суда у периоду 1889–1900. Потом је прешао у Београд. Умро је напрасно, у 57. години живота, 1905. године. Сломила га је смрт најстаријег сина Радомира 1903. године.
Током боравка у Неготину Милан је активно учествовао у политичком животу града. Припадао је Напредњачкој странци. Жар политичке борбе напредњака против либерала и радикала жестоко се распламсао крајем деветнаестог века у Крајини. И у буквалном значењу. Остало је забележено да су тих година у Крајини горели сењаци, штале и куће. Када су напредњаци освојили власт у Неготину, Милан је дошао на место председника суда. На следећим изборима су изгубили. У лето 1894. године, више од седамдесет грађана Неготина било је ухапшено и кажњено. Међу њима је био и Милан Милетић, председник Првостепеног суда, кажњен новчано са 150 динара и осуђен на 15 дана затвора. (Честе промене власти у Неготину последњих година показале су колико смо много напредовали за ових 11 деценија. Престали смо са паљевинама.)
Сва деца Милана и Стаке су школована, учили су музику и језике. Старије ћерке су се добро удале: Љубица за пуковника Илију Миладиновића (командант Марибора после 1. св. рата), Вука за Аћима Стевовића (један од оснивача и првих професора Политехичког факултета у Београду), Наталија је била учитељица, Мица је учила Уметничку школу у Београду, син Сава Трговачку академију. Изузетак је био син Драгомир. Био је брз и темпераментан, несташан, „црна овца” породице. По наредби оца судије, био је смештен у затвор, у самицу. Успео је да побегне. Једном приликом се, из обести, придружио радикалским демонстрацијама (а радикали су били жестоки политички противници очевим напредњацима) и био најгласнији у извикивању парола. Тако је добио надимак „Радикалац”, мада се политиком никад није бавио. После насртаја на професора, био је избачен из школе са забраном уписа у било коју школу у Србији. Да би му обезбедио било какву сигурност, отац га је дао на воскарско-лицидарски занат, а потом довео у Неготин, на периферију државе, где су већ живели и где је, радећи као судија, имао добра познанства.
Драгомир–Драги „Радикалац” се добро снашао у Неготину. Отворио је радњу и био способан трговац. И по томе се разликовао од породице. За кратко време купио је кућу и виноград у Бадњеву. Оженио се Неготинком Персидом–Пеком, рођеном Манојловић. Била је ћерка Анђела Манојловића, имућног трговца. Када је Анђел умро, породица је нагло осиромашила. Не желећи да живи од помоћи рођака, Пека је отишла код кума Милана Тодоровића Бечлије, обућара, и молила да је запосли. Није био обичај да девојке из добре куће раде, а она је седела у излогу обућарске радње, правила ципеле и била прва јавно запослена жена у Неготину. У том излогу ју је запазио и Драгомир. По мајчиној линији, Пека је била сестра од тетке Драгише Стојадиновића, комите, утемељивача војне кинематографије у нас и предратног посланика. Милетићи су живели у кући на углу, на почетку Дунавске улице (сада улица Стојанке Радосављевић). У тој улици, између два рата, становали су углавном чиновници, занатлије и богати трговци. Изродили су осморо деце. Деца су умирала као мала, преживела је само ћерка Десанка–Деса, рођена 1910. и најмлађи син Милан.
Милан Д. Милетић је рођен 26. 5. 1923. године. Основну школу и гимназију је завршио у Неготину. Много година касније, забележиће о себи: Ја сам син из градске породице, у мени је букнула вера када сам имао седам година, чак сам био једино дете које је у то време само ишло у цркву, па и кад је била празна, и чак сам за певницом читао и певао потребне делове…Када ме је у мојој четрнаестој повукла струја комуниста, постао сам скојевац, борац, сањар о једнакости и донекле и безверник све до моје осамнаесте године када је започео рат и када смо мало потом образовали борбени партизански одред… Комустичке идеје крајем тридесетих година међу средњошколском омладином у Неготину ширили су Тодор Бећирић и Миланова рођака Ксенија–Цица Стевовић, још као београдски студенти. Идеје о бескласном друштву и једнакости наишле су на плодно тле међу омладином увек спремном на бунт. Милан посећује родбину у Београду, посредством Цице упознаје се са комунистима и преузима пропагандни материјал (заставице са натписом „Бранићемо земљу” и часопис Младост), који касније растура међу неготинским средњошколцима. По завршетку студија, око 1939. Бећирићи прелазе у Неготин. Тодор је завршио медицину и у Неготину отворио приватну ординацију, а Цица је завршила филозофију, и по директиви бесплатно држала часове у Женској радничкој домаћичкој школи. У Неготин долази и Љуба Нешић, члан КПЈ, кога је Милан већ познавао преко Цице. Милан–Миле „Радикалац” постаје све активнији у ширењу и пропагирању комунистичких идеја. Одлази у Зајечар и растура летке приликом обележавања годишњице Тимочке буне на Краљевици. Када су 1938. године ухапшени ђаци после штра јка у пољопривредној школи у Буко ву, и затворени у затвору Среског начелства, а осталим ђацима из интерната забрањен излазак у град, Милан добија задатак да пренесе поруку Владимиру Шарановићу, организатору штрајка. Приметио га је жандар и ухватио га, али га је полицијски писар пустио. Одличан ђак, начитан и речит, Милан постаје једна од кључних фигура међу средњошколском омладином. Ипак, остаће забележено да је на крају седмог разреда школске 1939/40, полагао поправни испит из немачког језика. Од 1940. године води посебни скојевски актив Неготинске гимназије. Своје литерарне радове чита на заједничким седницама литерарних дружина средњих шко ла у Неготину. Управу заједничке литерарне дружине скојевци преузимају у своје руке у јесен 1940. У оквиру ње формирана је књижевна комисија, а Милан је њен председник. По директиви Љубе Нешића организовани су састанци и са радницима, обично у кукурузу или шипражју на периферији града, а Милан растура и загребачку напредну радничку штампу (орган УРС-а Тједник). Марта 1941. године полиција претреса кућу Милетића, али не налази ништа од компромитујућег материјала. Милан учествује у демонстрацијама 27. марта у Неготину. Заједно са школским другом Миланом Беширом, 15. августа 1941. напушта Неготин и одлази ка брду Алија где је сутрадан, 16. августа формиран Крајински партизански одред.
Као свршени матурант, искусан активиста и добар говорник, Милан је у одреду задужен за политички рад. Но, пракса и ставови које је по партијским директивама морао да заступа све више одступају од идеала које је имао. Испоставило се да су они који су пре рата били скаути већином пришли партизанима, а припадници соколског покрета отишли су у четнике. Школски другови су постали непријатељи. Договор о ненападању још је некако поштован, али се ужас грађанског рата могао наслутити.
После разбијања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама 29. септембра 1941, Милана и његовог имењака Михајловића је заробила немачка казнена експедиција. Сећање на непроспавану ноћ, док су чекали да буду стрељани, Милан ће, четрдесет година касније, записати. После неколико дана скривања у кући, Милана хапсе жандарми и са још 53 заробљеника одводе на железничку станицу. Пролазе близу куће и мајка Пека га види везаног, у ланцима. Но, на списку је 4 имена више и Милан остаје у Неготину, а транспорт са 50 заробљеника, уместо у Београд, бива упућен у Бор, где су сви обешени или стрељани. Хапшен је укупно седам пута. После четвртог хапшења, са групом од 40 заробљеника одведен је у Зајечар у Окружни затвор, а потом, фебруара 1942. у логор. У зајечарском логору су га саслушавали Немци, са добро припремљеном документацијом. Имали су чак и његову фотографију. И он, као и сви заробљени, добро се држао на саслушању. Мало је теже реконструисати његово кретање после логора у Зајечару, али се зна да је илегалисао и бивао хапшен и у Београду. Крај рата је дочекао у логору Најрупин на северу Немачке.
У Београд је стигао тек у лето 1945. године. Мајка Пека је умрла 1944, а отац Драги, предратни трговац, имућан, био је већ ухапшен, а виноград у Бадњеву одузет. Осуђен је на две године затвора и принудног рада. Од Милана, предратног скојевца, првоборца и логораша тражено је да се јавно одрекне оца. Није пристао. Уследила је, убрзо, Резолуција Информбироа и ново искушење. Бројни другови су већ били на Голом отоку. После вишесатног чекања, примио га је Крцун, лично. Но, Милан више није волео Стаљина. Није више волео ни Тита. Волео је само још Мају Семенич, студенткињу медицине, Словенку. Венчали су се 1949. године, а две године касније добили су ћерку Весну.
Милан је у Београду завршио Правни факултет (1945–1951). Променио је више радних места, али је највише радио као адвокат. Адвокатуру је волео и до смрти се представљао као „адвокат у пензији”. Био је одличан кривичар, али свој рад није умео да уновчи. Добро је познавао људску душу и успешно бранио своје клијенте. Једном приликом је своје једино одело поклонио оптуженом да би овај изгледао пристојно пред судијама. Крунослав Спасић, докторант са Сорбоне и Миланов пријатељ још из гимназијских дана (Крунослављев отац Јован био је директор Учитељске школе у Неготину), испричао ми је и следећу анегдоту:
Миле „Радикалац”, диван човек и добар говорник, убедљив у јавном наступу, имао је необичан стил одбране. Једном је, у жару одбране оптуженог за убиство таште, упитао судију: Па, друже судија, зар је грех убити ташту?
Увек је живео скромно, па тако сâм наводи да је, неко време, живео у монтажној кућици, а кад му се материјално стање мало поправило, купио је најјефтинији ауто на свету – фићу. Још током долазака у Београд пре рата, и касније, током скривања и илегалисања, стекао је бројна познанства. Много пута гледајући смрти у очи, научио је да цени живот и видео је само лепоту у свему и у свакоме. Био је дружељубив, шармантан, добар говорник и имао велики круг пријатеља. Позната је четворка пријатеља који су заједно стасавали и дружили се: Милан Милетић, Владета Јеротић, Мија Павловић и Љуба Рајчевић. Дружио се са књижевницима Слободаном–Бодом Марковићем, Васком Попом, Миодрагом Булатовићем, Весном Парун, Михизом, Драгишом Витошевићем, Зораном Глушчевићем, са уметницима Пеђом Милосављевићем, Ољом Иваницки, Павлом Вујисићем, са владикама Иринејом Буловићем, Атанасијем, Амфилохијем и Артемијем. Са Добрицом Ћосићем се познавао још из средње школе (Добрица је био ученик Пољопривредне школе у Букову). Најближи пријатељ током каснијег, зрелог периода био му је композитор Енрико Јосиф.
Средином педесетих година прошлог века, Владета Јеротић одводи своја три пријатеља у манастир Ћелије код Оца Јустина Поповића. Беше то време када није било препоручљиво одлазити у цркву и када су богослужења обављана у присуству само два-три човека. Тај мали круг људи Милан назива „последњом одбраном Београда”, а престоницу Србије приказује у једној реченици: Малопре сам бацио поглед на две трећине Београда, и видим само једну грађевину која се нова диже, а то је Централни затвор. Од тада, Милан редовно посећује Јустина у Ћелијама. Све чешће са собом води и своје бројне пријатеље које упознаје са Јустином. Јустин посећује Милана када долази у Београд на заседање Светог Синода. То су иначе била једина путовања која су му власти дозвољавале, јер овај монах беше у некој врсти притвора. Као што су Милана волели пријатељи и радо се код њега окупљали, волели су га и свештеници и монаси. Вреди напоменути да се 31. јануара 1973. године, на дан св. Атанисија Великог, крсној слави Милетића, поред пароха, без Милановог аранжирања, што самостално, што са Оцем Јустином нашло код мене седам црномантијаша. Поред сусрета и разговора, значајна је и преписка коју је водио са Јустином. Милан је био у Ћелијама и на дан Благовести, 1979. године, када се, после тачно 80 година, на дан када се и родио, упокојио Ава Јустин. Своје утиске о разговорима са Јустином, а утисци су једино што остаје и после сазнања, Милан је написао у књизи Заљубљен у Христа, коју су објавили Задужбина Аве Јустина „Свети Јован Златоуст” и Манастир Ћелије 2002. године. Када су људи почели да добијају пасоше и путују у иностранство са групом академика и јавних радника, Милан путује на Свету гору и први пут посећује српски манастир Хиландар. У Хиландар је одлазио и касније и био повлашћени гост.
Литерарни рад, започет у гимназији, Милан је наставио до краја живота. Писао је много, а објавио мало. Сваког дана би написао по сонет, ту строгу песничку форму. Поред великог броја рукописа, много радова је оставио и у компјутеру. Први објављени рад је приповетка „Мрак није потпун”, објављена у часопису Млада култура 1956. године. Поред тога, песме и приповетке објављивао је у Књижевним новинама, НИН-у, Југословенској адвокатури, Дуги, Политици. Доста текстова је објавио у Православљу. Текстове је објављивао и под псеудонимом М. Веснић. Прву збирку песама Кавез објавио је 1967. године. Аутор је и првог савременог романа о Светом Сави – Извори. Није био члан Удружења књижевника Србије.
Милан је у Неготин долазио ретко. Отац Драги је умро 1961. године, кућа у Дунавској је продата. Родбине више није имао, материјално стање је увек, како каже, било критично, а Неготин далеко. Ипак, волео је да прича о граду у коме је одрастао и да одавде узима карактере за своје романе. По посвети на поклоњеној књизи види се да је, вероватно последњи пут, у Неготину био у мају 2001. г, када је даривао Храм Свете Тројице. У објављеној грађи о предратним скојевцима и Крајинском партизанском одреду помиње се мало, увек некако узгред.
После 13 година брака, развео се са првом супругом Мајом. Остали су добри пријатељи, а 1963. године оженио се Загорком. Венчао их је Отац Јустин. Олга–Олика Радовић, академска сликарка, урадила је портрете Милана и његове породице. Када је Олга умрла, сахрањена је у манастиру Ћелије, а Милан је био извршитељ њеног тестамента. Супруга Загорка је умрла 2000. године, Милан 25. октобра 2003. и сахрањен је у манастиру Ћелије. Монахиње манастира су у знак сећања на овог дивног и дубоко верујућег човека и искреног пријатеља уредиле спомен-собу у којој чувају његову заоставштину. Милан је, за живота, написао и свој уметнички тестамент који, на страницама Бележнице, први пут дајем читаоцима на увид.
Ћерка Весна живи у Словенији и захвалан сам јој што ми је, дајући ми на увид породичну документацију, и препричавајући успомене на оца, несебично помогла да довршим овај текст.
Библиографија објављених књига Милана Д. Милетића:
1. Кавез, Београд 1967.
2. Велики концерт, Велика Плана, 1975.
3. Бројанице Светог Саве, Крњево, 1980.
4. Бројанице Светог Саве : повест о љубави, Нови Сад, 1997. (2. исправљено изд.)
5. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Београд, 2000.
6. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Сланци, 2002. (2. допуњено изд.)
7. Заљубљен у Христа, Београд; Ваљево, 2002.
Заступљен је и у следећим књигама:
1. Отац Јустин у песми, (б.м.;б.и.), 1979. (Јустин Поповић / Милан Д. Милетић)
2. Хелен Келер, Моја религија, Београд, 1988. ( аутор додатног текста)
3. Лепа Ђорђевић, Лирске заповести, Београд, 1995. ( аутор поговора)
4. Хелен Келер, Моја религија = My Religion, Београд, 2001. (аутор предговора, редактор)
Литература:
1. Божидар Благојевић, Неготин и Крајина : 1941–1944, Неготин, 1988.
2. Ђорђе Божиновић, Неготински сокаци, Неготин, 1987.
3. Станоје Динкић, Неготин, његове улице и тргови, Неготин, 2002.
4. Лексикон писаца Југославије. Књ. 4, М-Њ, Нови Сад, 1997.
5. Извештај за школску 1939/40. годину, Неготинска гимназија, Неготин, 1940.
6. Неготинска гимназија : 1839–1989, Неготин, 1989.
7. Милан Перић, Неготин и Крајина : раднички покрет од 1871. до 1941. године, Неготин, 1973.
8. Андрија Раденић, Социјалистички листови и часописи у Србији : 1871–1918, Београд, 1977.
9. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Неготин, 1980.
10. Развитак, бр. 6, Зајечар, 1963.
Необјављена грађа:
1. Стенографске белешке са састанака Историјске групе за писање историјата НОБ Крајинског среза, одржаних 22, 23, 24. новембра 1954. у Неготину.
2. Стенографске белешке – подаци о покрету у Неготинској Крајини дати на састанцима у Историјском архиву од 9 до 15. јула 1956.
3. Приватна документација породице Милетић.

Милорад Грбовић

Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протимачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.

Приказ неког дела обично се даје поводом објављивања истог, да би се публици скренула пажња и укратко приказао садржај. Овог пута, направићу изузетак и дати приказ једног веома мало познатог дела, објављеног пре више од 60 година, до ког сам дошао током рада у завичајном фонду. У питању је дело Глигорија – Глише Елезовића¹ под насловом: „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, објављено прво као чланак у Братству² бр. 32, стр. 130–175, а потом и самостално, као прештампан сепарат, у Београду, 1941. године. Објављено у току Другог светског рата, ово дело се, на основу Закона о библиотечкој делатности, сматра ретком књигом. Међутим, оно је ретка књига у самом смислу те речи; наиме, сачувано је као сепарат само у библиотеци САНУ, док примерака часописа у коме је овај текст објављен као прилог има више (мада се у неким старијим енциклопедијама наводи да је Братство излазило само до 1939. године, а библиографије Г. Елезовића не наводе овај сепарат).
Иако малог обима, свега 45 страница и два плана, дело је веома значајно по садржају и то из више разлога. Као прво, даје нове податке о манастиру Букову, о коме је веома мало писано до сада, а осим тога, као што и у наслову стоји, садржи значајне прилоге из историјске грађе Неготина, Кладова, Фетислама, утврђења Ада Калеа и сл. Посебно је значајно то што је у питању период од 1816–1825, када су ови крајеви били под турском влашћу, после катастрофе 1813. године и за који има веома мало података.
Садржај се може поделити на два дела. У првом делу, на десет страна, Елезовић наводи шест³ турских докумената које му је донео вршилац дужности старешине манастира Букова, јеромонах Рафаило Бабић. Ради се о три тапије на манастирска добра (два винограда из 1816. године, воденица и ливада из 1819. године и воденица из 1822. године), једној молби раје вароши Неготина и целе Крајине за одобрење да поправе своје богомоље (из 1817. године) и две бујурулдије мухафиза Ада Калеа, од којих је једна дозвола за обнову цркава (усвојење молбе из 1817. године), а друга (из 1825. године) је потврда да је манастир Буково ослобођен плаћања пореза и осталих дажбина, пошто је претходна потврда изгубљена. Елезовић прво даје факсимиле тих докумената, а потом њихов превод.
Други део рада, знатно обимнији од првог (35 страница) под насловом: „Анализа и тумачења неких речи и израза у предњим документима” састоји се од напомена у којима аутор даје анализе и тумачења речи, израза, имена и сл. који су поменути у првом делу, по азбучном реду: Абд-ул-Керим, Абдурахим паша, Ада Кале, Arzuhal, Братовница, Буково (манастир), Дервиш Мустафа, Кнезови Крајине неготинске, Кобишница, Крајина, Крива вера, Муката, Мутевелија, Мухафиз, Неготин, Тапија, Фетх-и-Ислам, Haremein, Чубра, Шума. У прилогу су дата и два пресавијена листа, од којих је један садржи мапу опсаде Ада Калеа 1738. године, коју је Елезовић 1935. године нашао у Цариграду, а на другом листу је шема мапе са преведеном легендом. Овакав начин рада, са обимним напоменама и бројним библиографским референцама, факсимилима, преводима и тумачењима, карактеристичан је за Елезовића. Он познаје капитална дела из историографије источне Србије аутора А. (Андрије) П. Ивановића, Вука Стефановића Караџића или Косте Јовановића, па читаоца упућује на њих, пошто претходно изнесе исправке постојећих тумачења, неправилних превода и сл. Добар познавалац турског језика, докумената и архивске грађе, Елезовић негира уврежена мишљења о статусу Крајине као султанијиног феуда и даје језичко тумачење за њихов настанак.
Значајан је одељак и о кнежевској породици Карапанџића. Напомене о Братујевцу, манастиру Букову, Кобишници, Чубри и сл. дају нове податке о пореклу тих назива. Обимне и значајне су и напомене које се односе на Ада Кале и Фетислам, тј. Кладово. Турски документи из манастира Букова дају податке и о Абдул Керим Ариф-паши који је на положају мухафиза Ада Калеа заменио Абдурахим-пашу. После смрти Марашли Али-паше, 1821. године, Абдурахим-паша је именован за султановог намесника и команданта Београда.
Коначну реч о овом делу даће историчари, лингвисти и истраживачи прошлости, не само источне Србије, већ и шире. Према подацима којима располажем, само је др Владимир Стојанчевић користио ово Елезовићево дело. Потребно је истражити и целокупно Елезовићево стваралаштво, где вероватно има још грађе из периода турске владавине.
Веома важан путоказ је и библиографија коју је израдио сâм Г. Елезовић.
НАПОМЕНЕ:
1. Глигорије – Глиша Елезовић: псеудоним Котангес (Вучитрн 1879 – Београд 1960.), дипломирао 1905. год. на Филозофском факултету Велике школе у Београду. Био је суплент српске гимназије у Пљевљима и Солуну, професор српске гимназије у Солуну, Скопљу, српске богословије у Призрену, ите. Био је и дописни члан САНУ од 1946, а потом научни сарадник САНУ (1946–1950). Бавио се филологијом, историјом, етнологијом, туркологијом, исламистиком, историјом уметности, антропологијом. Сарађивао је у преко 40 научних и стручних часописа и дневних листова. Објавио је преко 140 научних и стручних радова, од којих су неки капитална дела. Посебно је значајан његов рад на превођењу и истраживању турских докумената, архива, извора и хроника (Путописи Евлије Челебије, и др.).
2. Братство, часопис, гласило Друштва Св. Саве, излазио у Београду од 1887. до 1941. године, са прекидом од 1911. до 1921. У њему је објављено више од 400 историјских, књижевних, географских, фолклористичких студија и чланака од преко 150 сарадника, од којих су неки били истакнути научници и културни радници тога времена.
3. У Споменици Тимочке епархије, на стр. 29, наводи се пет турских тапија. Неподударност потиче вероватно отуда јер два документа (молба раје вароши Неготина и целе Крајине за допуштење да могу оправити цркве порушене за време Српске буне и бујурулдија са дозволом за обнову манастира, тачније наредба заступнику војводе вароши Неготина да не омета дозвољену обнову порушених цркава) имају исти црквенословенски запис на полеђини да се ради о тапији манастира Букова из 1817. године
ЛИТЕРАТУРА:
1. Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протумачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.
2. Глиша Елезовић, „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, у: Братство, бр. XXXI, Београд 1941, стр. 130–175.
3. Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Knowledge, Београд 1997.
4. Лексикон писаца Југославије: II : Ђ–Ј, Матица српска, Нови Сад 1979.
5. Споменица Тимочке епархије: 1834–1934, Књижевни фонд Тимочке епархије, Београд 1934.
6. Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије: 1804–1833, Историјски архив „Тимочка крајина”, Зајечар 1983.

Милорад Грбовић

Током приватне туристичке посете Бечу, у септембру ове године, обишао сам и две бечке библиотеке: Аустријску националну библиотеку и централу Библиотека Беча. За мене је посебно била занимљива ова друга. Реч је о потпуно новој библиотеци која је занимљива и у архитектонском и у организационо-техничком погледу. Смештена је у новој, наменски пројектованој згради, у улици Urban-Loritz-Platz 2a, непосредно изнад станице метроа (линија U6), а за кориснике отворена 8. априла ове године. До улаза се долази широким степеништем, које се наставља до врха и излази на равни кров зграде, који је уређен, са клупама за одмор и са ког се пружа диван поглед на Беч. Цео кров служи и као тераса кафе-ресторана који је смештен у стакленом здању кружног облика, и носи име познатог нобеловца (Bibliotheks-Café Canetti)
Био је то мој први самостални излет, без својих домаћина-водича. Трема коју сам осећао због тога (не знам немачки језик) нестала је одмах при уласку у зграду, пред, заиста, пријатељским амбијентом. Одмах на улазу је план целе библиотеке и распоред одељења. Поред ознака одељења и уобичајене сигнализације, коришћене су и боје, тако да је сналажење веома лако. Ту је и овални пулт-инфотека, на коме се врши уписивање чланова и где се могу добити све потребне информације. Предрасуду о хладним и резервисаним Немцима разбила је службеница која се понудила да ме поведе у кратки обилазак целог здања уз конверзацију на „тарзанском’’ енглеском (обострано). Цела унутрашњост је пројектована и организована тако да доминира осећај ширине и опуштености. У уређењу ентеријера доста је коришћено дрво, има много места где корисници могу сести и прелиставати књиге или штампу, попуњеност књигама (по слободној процени) је тек око 50%. На дечијем одељењу књиге и сликовнице су смештене у широке отворене преграде чија је висина прилагођена дечијем узрасту, а ту је и ограђен простор са великим широким јастуцима, тако да деца могу да прелистају књиге и сликовнице онако како то најчешће раде и код куће -клечећи на коленима.
Библиотека је са отвореним приступом, простире се у два нивоа, а смештај грађе је по стручном принципу. На првом нивоу је белетристика, језици, публикације из области права, политике, филозофије, психологије, педагогије религије, езотерије и сл, а на другом је дечије одељење, одељење уметности (позориште, музика, сликарство), као и математика, техника, информатика и бизнис (Know How). На овом нивоу је и сала за презентације, која може да прими до 200 посетилаца. Једна од првих ствари које падну у очи је и велики број великих равних LCD монитора, као и то да су некњижни носачи информација (дискови, видео касете и сл) заступљени у великом броју. Корисницима на располагању стоји 240 000 штампаних публикација, 60 000 аудио-визуелних медија (аудио и видео касете и CD, CD-ROM, DVD итд) 78 радних терминала (интернет, базе података), 40 аудио и видео радних јединица (плејери, грамофони, декови са слушалицама) и 37 терминала за претраживање каталога. Само за илустрацију: на одељењу уметности корисницима на располагању стоји 30 000 књига, 8 500 нотних записа, 24 000 CD-а, 10 000 грамофонских плоча, 3 500 видео касета и DVD а и 300 CD-ROM-а. Каталози су, наравно, електронски, а сурфовање Интернетом је бесплатно, али је ограничено на сат времена. Могуће је од куће проверити да ли одређена публикација постоји у фонду и да ли је слободна, а може се извршити и резервација, уз плаћање одређене таксе. Свака књига је опремљена сигнатурном маркицом на хрпту, а са задње стране је налепница са бар-кодом. Корисници се сами задужују на пулту, који је опремљен интерактивним монитором (слично банкоматима) и платформом на коју се ставља свака књига појединачно да би се очитао бар-код. Такође, књиге су опремљене и сигурносним чипом, тако да електронски систем обезбеђења реагује звучним сигналом на сваки покушај изношења незадужене књиге (нисам испробавао).
У аустријским библиотекама у употреби је сопствена стручна класификација, која за разлику од УДК, користи слова абецеде; нешто слично класификацији Конгресне библиотеке. Љубазне службенице на инфотеци су ми поклониле свој примерак класификације, но, за детаљније објашњење, потребно је превести цео текст. Оно што је видљиво на први поглед је да и детаљније класификације не делују непрегледно, пошто се користи више знакова (26, у односу на 10 цифара код УДК).
Радно време Библиотеке је од 11 до 19 сати радним даном и суботом од 10 до 14 сати. Број публикација које се могу изнајмити је ограничен, а медији који се не могу изнајмљивати су посебно означени. У случају прекорачења рока, наплаћују се казне, и то по медију и по недељи прекорачења. Библиотека није у обавези да шаље опомене. Рок за изнајмљивање је могуће продужити највише два пута, у случају да публикација није у међувремену резервисана. Продужење је могуће телефоном и путем Интернета. У библиотеци постоје уређаји за копирање, али одговорност у погледу ауторских права сносе корисници. Ради поређења, ево и ценовника услуга:
– годишња чланарина 18 €
дневна чланарина 2 €
изнајмљивање аудио-визуелних и интерактивних медија, двонедељно, по медију 1€
накнада за резервацију 0,7 €
казна за закашњење, по медију и недељи 0,6 €
дискете 0,4 €
штампани примерак, формат А4 0,15 €.
Већ сам напоменуо да поменута установа представља централу Библиотека Беча. У њих се убрајају подружнице различитих величина у скоро свим бечким квартовима, болничке библиотеке, библиотеке ученика у привреди у занатским школама и 2 библио-буса.
Иако је за фотографисање потребна дозвола управе библиотеке, направио сам пар снимака. На првој фотографији види се зграда библиотеке, улаз у станицу метроа је доле лево, на средини је улаз у библиотеку, а на крају степеница је кафе-ресторан Канети (степенице су прилично стрме, и то би била једина замерка). На другој фотографији се види девојка која задужује нове књиге, испред ње, у другом плану, друга девојка која фотокопира, три девојке, у првом плану, чекају на ред, младић са леве стране седи и претражује каталог, лево од њега се види део паноа са распоредом одељења, а између два стуба је инфотека. На трећој фотографији је аутор текста, на одељењу технике; може се запазити да су доње полице попуно празне, а на левој страни се налазе изложбени пултови за књиге. На жалост, фотографије нису најбоље пошто нисам користио блиц.
Препоручио бих колегама да, у оквиру студијских путовања, међународне размене искустава и сл. ова библиотека буде незаобилазна станица. То је, тренутно, најмодернија библиотека у земљи и аустријски библиотекари су веома поносни на њу. Општи утисак је заиста повољан и не могу а да не помислим, да би и човек који заиста не воли књиге у овом здању променио свој став.

Милорад Грбовић

УВОД

У оквиру стручног испита у библиотекарској делатности за писмени рад одабрао сам тему “ Могућност формирања медијатеке у Народној библиотеци у Неготину“, у оквиру предмета Основе библиотекарства код проф. Александре Вранеш. Основна идеја, при одабиру предмета и саме теме, јесте да рад, осим што је део обавезе за стручни испит, има и другу, употребну вредност, тј. да послужи као основа према којој је заиста и могуће формирати медијатеку.
½

ПОТРЕБА ЗА ФОРМИРАњЕМ МЕДИЈАТЕКЕ

Велики број мултимедијалних издања страних издавача у легалној продаји, солидна понуда наших издавача, појава првих електронских публикација на српском језику, бројне предности и капацитети Интернета као средства и места са највећом концентрацијом информација до сада, као и постојеће јединице некњижне грађе у нашој библиотеци намећу потребу за формирањем засебног одељења – медијатеке које би прикупљало, обрађивало и омогућивало коришћење аудио, видео и мултимедијалних носача информација. У медијатеци би била груписана сва постојећа некњижна грађа и уз најмање утрошених средстава омогућено коришћење свих предности нових технологија и приступ Интернету.
Медијатека би обједињавала функцију референсне збирке, службу информација и позајмног одељења за некњижну грађу. Бројне предности (убрзано и олакшано претраживање, обједињавање текста, аудио и видео записа и сл.) дају приоритет информацијама смештеним на диску (флопи, хард или компакт) у односу на енциклопедије, лексиконе, атласе и сл. Био би олакшан посао и самим библиотекарима јер је преко Интернета доступан дневно ажуриран увид у нова издања, најчитаније књиге у другим библиотекама, доступни кратки прикази књига, новости везане за саму библиотечку делатност (измене УДК система, бројне дискусије, кодекс библиотекара…). Каталози наших највећих библиотека су доступни он-лине, што олакшава међубиблиотечку размену. Рад са читаоцима био би унапређен и олакшано давање одговора на бројна питања корисника из широког спектра људксог интересовања.
У Неготину поред три основне школе постоје још и гимназија, средња техничка школа, средња пољопривредна школа и основна и средња музичка школа. Знајући реално стање и услове рада школских библиотека потребно је обогатити фонд библиотеке мултимедијалним издањима на нашем језику која садрже градиво из бројних предмета (историја, географија, математика, физика итд.).
Значајна је и уштеда финансијских средстава. Ево само једног примера за дечију литературу: један ЦД-РОМ кошта мање него књиге из научно-популарне области са квалитетнијом графичком опремом а капацитети дискова су неупоредиво већи: више хиљада страница текста, више сати тонског записа, десетине видео секвенци, интерактивни квизови знања и сл. Осим тога, те књиге се користе искључиво у библиотеци а дискове би било могуће и изнајмљивти.
Део постојећих јединица некњижне грађе коју библиотека поседује је, у ствари, пратећи материјал у саставу публикације ( аудио касете, компакт-дискови) и евидентно је да ће таквих издања бити све више.Треба бити спреман на прихват тих јединица у складу са Правилником о ближим условима за чување библиотечке грађе. Корисници некада желе да користе само некњижну грађу (нпр. компакт диск) а неће да изнајме и књигу уз коју је та грађа објављена и сл. Такође,сматрам да треба да постоји јединствени каталог некњижне грађе и да сва таква грађа буде на једном месту.
Сведоци смо све бржег развоја техничких средстава и смене генерација средстава (носача) аудиовизуелног ( и текстуалног, наравно) записа са новим, бржим, јефтинијим и већег капацитета (грамофонске плоче се одавно више не производе, аудио и видео касете већ губе битку са компакт дисковима, МП3 форматом и ДВД-има, а класична фотографска техника са дигиталном). Ту је и Интернет са својим предностима. Само у марту о.г. претраживачи су регистровали више од две милијарде њеб – страница на Интернету („чега нема на Нету – не постоји“).
Теоријски проблеми и питања која се намећу при свакој анализи начина функционисања медијатеке далеко превазилазе и оквире овог рада и могућности самог аутора. Проблеми се јављају почев од самог назива: медијатека, мултимедијални центар, информационо документациони центар и сл. јер и сам назив већ дефинише садржај и фунцију. За назив „медијатека“ сам се одлучио јер је сличан са називима установа или збирки које чувају културна добра (библиотека, кинотека, фонотека и сл.).
Питање је и како уопште дефинисати и третирати једно литерарно дело или часопис који постоје само у електронском облику ( на Интернету) – да ли их треба инвентарисати, обрадити, сачувати и сл.? Осим тога, литература која обрађује ову тему веома брзо застарева.

РАД МЕДИЈАТЕКЕ

Рад у медијатеци би се одвијао углавном кроз изнајмљивање мултимедијалне (некњижне) грађе корисницима. Изузетак би били само они корисници који немају рачунар или не знају да га користе, и употреба оних издања компакт-дискова која имају заштиту и могу се користити само на једном рачунару.
Приступ Интернету би био само у оквиру тзв. рада са читаоцима и службе информација за преглед нових издања, приступ базама података Народне Библиотеке Србије, проналажење тражених информација, интернет адреса, сајтова и сл. Услуге електронске поште и причаонице („четовање“) не би биле доступне корисницима. Присуп Интернету би био могућ само уз обавезно присуство библиотекара.
Функционисање медијатеке би подигло ниво информатичке културе корисника. Они би, уз правилан приступ библиотекара, били мотивисани да користе нове технологије и упознати са новим могућностима и брже би добијали информацију где се налазе подаци који их интересују, а које библитека не поседује („библиотекар не мора да зна али зна ко зна“). Одељење медијатеке би повремено организовало и промоцију издања домаћих издавачких и софтверских кућа и радило на популаризацији информационих технологија.
Целокупан рад медијатеке би се одвијао у складу са Законом о ауторском и сродним правима (без употребе пиратских издања и нелегалног копирања, преснимавања, нарезивања и умножавања). Осим тога, потребно је да УО библиотеке донесе Правилник о о условима и начину рада медијатеке. Предлажем да се издају највише три јединице грађе а време издавања ограничи на седам дана.
Изнајмљивање на седам дана би се наплаћивало по цени једнодневног изнајмљивања видео касета, односно компакт дискова у видео клубу, односно ЦД- теци, а наплатом приступа интернету обезбедила би се средства за покривање телефонских рачуна.
Медијатеку би користили равноправно сви чланови библиотеке (пошто је дечије одељење одвојено), само би за сваког корисника био отворен засебан картон („yеп“).

ПРОСТОР И СРЕДСТВА ПОТРЕБНИ ЗА РАД МЕДИЈАТЕКЕ

Медијатеку је могуће формирати на дечијем одељењу, у просторији где је се налазе публикације из научно-популарне области (ту су већ смештени телевизор и видео рикордер). У том простору се већ одвија библиотечка делатност и он задовоњава све потребне техничке услове.
Од опреме потребне за рад у медијатеци потребно је обезбедити најмање један сто за рачунар, одговарајуће полице за смештај некњижне грађе, носаче (држаче) за компакт-дискове и сл.
Од уређаја потребних за функционисање медијатеке потребна је најмање једна рачунарска конфигурација новије генерације и уређај који обједињује фотокопир апарат, скенер и штампач. Пожељно би било да то буде нова ПИИИ конфигурација са матичном плочом која омогућује каснију уградњу и ПИВ процесора, мада у ту сврху може да послужи и постојећи рачунар са дечијег одељења. Потребно је обезбедити и нову телефонску линију која би била резервисана само за везу са Интернетом, а ако то није могуће приступ Интернету би био дозвољен само у поподневној смени преко постојеће линије.
Колекцију видео касета је потребно допунити новим насловима. Постојеће касете су набављене почетком 90-их година и представљају углавном екранизована дела класичне лтературе. По речима тадашњег директора идеја је била да се ученицима који баш не воле да читају омогући да виде филмску верзију дела из лектире. Попуну извршити позоришним делима објављеним у видео продукцији („позориште на видеу“), пошто су гостовања позоришта у Неготину ретка, играним и цртаним филмовима прилагођеним за децу млађег узраста и видео касетама са едукативним садржајем.
Понуда домаћих мултимедијалних издања виђена на Сајму књига у Београду је велика, остаје само питање расположивих средстава и набавне политике. У циљу дефинисања те политике потребно је пратити приказе нових издања у часописима, имати слуха за захтеве корисника и сл..
За унапређење рада библиотеке и за успешан рад медијатеке потребно је што пре обезбедити стручну литературу из области рачунарства и обезбедити претплату на бар један стручни часопис који прати ту област.

НАБАВКА НЕКњИЖНЕ ГРАЂЕ

Начин набавке некњижне грађе је исти као и набавка књига: куповином, разменом и поклом. Треба очекивати да ће поклоњених публикација бити све више јер њихово издавање тражи много мање трошкова него штампање истог материјала. Део постојећих мултимедијалних дискова је поклон библиотеци од Установе „Мокрањчеви дани“.
Пожељно би било приликом набавке разменити искуства са другим институцијама културе у граду (музеј, „Мокрањчеви дани“ и сл.), и остварити сарадњу са локалним телевизијама у вези видео документације од значаја за завичајни фонд. Такође је потребно контактирати и локалног провајдера у вези услуга везаних за Интернет.

ОБРАДА, ИНВЕНТАРИСАњЕ, КАТАЛОШКИ ОПИС И ЧУВАњЕ НЕКњИЖНЕ ГРАЂЕ

После набавке некњижне грађе потребно је извршити обраду исте. „Исправне јединице (некњижне грађе – оп. М.Г.) снабдевамо маркицама (етикетама) које служе као подлога за означавање сигнатуре, односно (места) смештаја… Печат власништва ставља се тамо где је то могуће због димензија јединице, односно амбалаже у којој се чува, поред сигнатурне маркице.“ .
Правилником о евиденцији библиотечке грађе дефинисано је који се подаци уносе у књиге инвентара и каталоге. У чл. 2 истог Правилника је дато да се за сваку врсту библиотечке грађе посебно воде књиге инвентара. Такође, Правилником је предвиђено да се обрада библиотечке некњижне грађе заснива на примени Међународног стандарда за библиографски опис некњижне грађе ИСБД(НБМ) (за аудио и видео касете) и Међународног стандарда за библиографски опис машински читљивих записа ИСБД (ЦФ) (за машински читљиве податке).Како су ови стандарди застарели потребно је избор елемената библиографског описа направити према потребама медијатеке без употребе целе схеме поменутих стандарда. Поред стандардних елемената описа (главни стварни наслов, поднаслов,ауторство, место издавања, издавача, годину итд. битно је и навести посебну ознаку грађе и опсег јединице – дужину трајања записа на касетама и количину података меморије у МБ за све дискове. Сматрам да је за ЦД-РОМ потребно, у напомени, дати и опис потребне рачунарске конфигурације (овај податак није предвиђен стандардом).
Правилником о ближим условима за чување библиотечке грађе је прописано како се чувају поједине врсте грађе, тако да се пропратна грађа уз публкацију може чувати у засебној колекцији. „Када се пропратна грађа, приложена уз описивану публикацију, чува у посебној збирци, на то се указује у напомени (нпр.: Грамофонска плоча у посебној збирци). .

СТРУЧНО ОБРАЗОВАњЕ КАДРОВА

За успешан рад медијатеке потребно је подићи ниво знања запослених из информатике и. То је могуће организовањем интерног, убрзаног курса кроз хонорарно ангажовање доброг познаваоца ИТ технологија, до нивоа који омогућава приступ и сналажење на Интернету и инсталацију и употребу компакт дискова. Каснији напредак образовања из те области би зависио од потреба медијатеке и целе библиотеке и личних амбиција и афинитета запослених.

ЗАКљУЧАК

Медијатеку у Народној библиотеци у Неготину је могуће формирати без великог ангажовања средстава. Питање које се намеће није да ли је медијатека потребна, већ зашто није формирана до сада. Недоступиво је да некњижна грађа не стоји на располагању корисницима и да један рачунар годинама стоји неискоришћен (па и ако је у питању 286-ица) а својевремено је за њега плаћено много. Такође је недопустиво да библиотека буде суорганизатор опшитнског такмичења у рецитовању а да деца не могу да изнајмљују аудио касете са снимцима рецитација наших најпознатијих глумаца („Мој први декламатор“)
Не сматрам да ће библиотека у Неготину постати ускоро „библиотека без зидова“ али се надам да ће зид који нас дели од веће примене ИТ технологија бити срушен.