Душан Кабић

Бор, Музеј рударства и металургије, од 25.10. до 20.11.2005. године

Ево нас пред 12. изложбом Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић – Бор” у Бору. Примећујемо да постоји ликовна култура и изражена потреба за исказивањем, чиме се ствара препознатљива ликовна традиција у Бору. Тридесет осам стваралаца са својим делима то чини. Самоуки ствараоци, свако на свој начин, овладали су основним ликовним елементима, негујући тиме разноврсне ликовне поетике. Да ли је то довољно? Како остварити више креације у делу, а да она резултира коначним, вишим естетским решењима? То сви од њих очекују. Да ли сви та очекивања оправдавају?
Детаљним сагледавањем овогодишње изложбе, у склопу које се налазило 72 ликовна рада, уочавају се различити приступи у решавању ликовних поетика – класичне, мимезиса, маниризма, али и самосвојних решења. Данас, када је систем информисања доступан готово свима (компјутери, Интернет, разна сазнања путем књига, путовања) допринос ослобађању самоуких ликовних стваралаца од готових ликовних решења је значајан. Сазнаје се да се своје окружење може слободније ликовно третирати. Примера у новијој историји уметности има много, али поменућу само неке: Коњовић, Лубарда, Табаковић, Ћелић… Естетска решења самоуки ликовни ствараоци треба да траже у својим осећањима, размишљању о свету у себи и око себе, поднебљу;дакле, у универзалном. Оваквим се приступом брише осећај веома изражен код самоуких стваралаца.
Скулптори су увек инвентивни. Душан Милић и Мирољуб Нешић откривају форму из масе на свој начин – веома интересантно и са пуно идеја и асоцијација, максимално искрено. Милорад Антић пронађену форму само дотерује и прилагођава унутрашњем нахођењу, док нам Сава Босиоковић представља скице, духовите и пуне симбола.
Драгољуб Радосављевић, Драгица Милановић, Светлана Младеновић, Јовица Јакимовски, Дејан Станковић, Перса Гардашевић и Боро Међед мораће да уложе више субјективног у транспондовању визуелног. Поједини су већ блиски маниризму.
Новица Станковић, Ратко Јанковић, Иван Божиновић, Драган Тошић, Снежана Чукић, Небојша Касапић, Станојко Стошевски, Данијела Пауновић-Косор негују, свако на свој начин, експресију у хроматици, фактури и потезима кичице. Једноставно, интересантни су. Чукићева напредује, још само да пронађе мотив у окружењу и преда се осећају и опсервацији. Занимљив је и Новица Станковић у обнови форме и коришћењу јаке експресивне линије. Стошевски је стандардно добар (по ЈУС-у), пример је препознатљивог поднебља у хроматици.
Акварелисти Југослав Балаш, Момчило Адамовић, Далибор Милошевић и Зорица Марковић осећају технику акварела. Балаш је поново успешан, онај стари… З. Марковић је мајстор потеза, али код ње је присутна извесна стагнација и нема свежине. Ипак, остали обећавају.
Група аутора својим делима скреће пажњу на самосвојна решења. Петар Лазаревић, изворан у својим ликовним елементима, нуди нам искрену причу са Дубашнице. Дарко Босиоковић негује сигуран цртеж у коме доминантну улогу има експресија, постигнута кроз зналачки изведене контрасте. Слађана Ђурђекановић, са својим „Мотивом са Дубашнице”, прави је пример како се ликовно обрађује један обичан мотив. Постигла је снажну, хроматску целину. Субјективна, паралелна природа, која одише хомогеношћу, убедљива је и лепа за око. Снежана Баловић представља пример снажне духовне опсервације кроз ликовни израз, не остављајући гледаоца равнодушним. Ленка Матић задивљује богатством свежих идеја и техничке спретности у чаробном споју маште и ликовне технике. Бојан Јеленковић, својом особеном поетиком, најближи је по идеји стваралаштву Ванета Живадиновића – Бора. Код њега су емоционално и рационално покретачи новог. Елда Драгаш суптилно, лако и меканом формом остварује своју поетику, коју осећа веома добро. Анђелка Ковачевић константно пружа доказе о свом неисцрпном стваралачком богатству, захваљујући новим материјалима. Изузетно је убедљива. Љубиша Миленковић који, једини у Бору, слика на стаклу, увек има сигуран цртеж и богату хроматику, прилагођену свом осећању и мотиву. Љуба Марков и Бајрам Салијевић, изражавајући се фотографијом, убедљиво говоре о свом окружењу, поштујући ликовно-техничке законитости. Једини који, у ликовном смислу, користи мотиве из рудника, и то добро транспонује, јесте Сава Босиоковић. Код њега доминира јака хроматика. Паја Станковић је увек сигуран, тачан, у овом случају и едукативан. Марија Цепењор се очигледно развија у правог ствараоца, али још увек учи. Право освежење ове изложбе је Милан Ристић код кога су мисао, осећај и линија у служби есенцијалног у себи и око себе. Он је младић који ће тек да се искаже.

Сузана Мијић

Једна од континуираних делатности Музеја рударства и металургије у Бору је везана за истраживање духовне и материјалне културе, као и за остваривање практичних циљева музејског рада: прикупљања предмета народног стваралаштва, њиховог чувања, стручне обраде и, на жалост, у много мањој мери излагања и публиковања. Разлог за то треба тражити у недостатку изложбеног простора, тако да је на сталним поставкама у музеју и конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи заступљено око петнаест процената целокупног фонда етнолошке збирке. Овај проблем превазилази се повременим мањим тематским изложбама које представљају јавности поједине сегменте наше традиционалне културе.
Етнолошка збирка је формирана 28. марта 1962. године. То је датум када је инвентарисан први предмет – зубун „дарамче” – откупљен у Звездану, али је, вероватно, прикупљање предмета започето раније, без стручне музеолошке обраде и инвентарисања музејских предмета.
У протеклим деценијама, етнолошки фонд је увећан за око две хиљаде предмета класификованих у збирке: народна ношња, текстил, покућство, народни музички инструменти, култни предмети, ликовна збирка, накит, рударска опрема и алати.
Систематска допуна фондова збирки врши се откупом предмета преко Комисије за откуп у музеју, као и поклонима, те откупима и поклонима приликом теренских истраживања.
Датирање предмета из збирке обухвата време настанка или период употребе, којим се они везују за 19. и 20. века. Не сме се занемарити чињеница да је већина ових предмета резултат континуиране заступљености идентичних облика, са истом или промењеном функцијом, кроз дуги низ векова.
Територијално, материјал је највећим делом везан за локалну средину, односно североисточни део Србије, док је заступљеност из осталих етно-географских области спорадична, изузимајући збирку оријенталног покућства и оружја, изложену у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи и на сталној изложбеној поставци у музеју, која је набављена откупом на Косову и у казанџијским радњама на Баш-чаршији у Сарајеву, 1970. године.
Година које је на измаку, била је изузетно благородна – етнолошки фонд је увећан за преко сто предмета захваљујући дародавцима као и откупима којима су збирке систематски попуњаване. Предмети узети из свог природног окружења, лишени свакодневне функције, пролазе кроз период адаптације, проучавања, мерења, конзервације, али сваки понаособ представља део наше културне баштине, чувајући заборављене и полузаборављене приче минулих времена.
Каталог и литература
1. Либаде, инв. бр. Е/1199,
крај 19. века
Женски кратак хаљетак, од црног атласа, ношен у свечаним приликама. Рукави су изразито широки, дуги и просечени, по ивицама и на прорезима украшени нашивеном позамантеријском златном траком. Отворен целом дужином, предњи делови су прави, само у доњем делу полукружни. На леђима су два прореза украшена златним позамантеријским тракама, којима су рубови целих либада прошивени, али су накнадно ушивене шљокице и изнад прореза украс у виду крстића. Леђа и рукави су постављени белим платном (које је од стајања пожутело), док су предњи делови постављени црвеним платном (које је избледело у розе). Са унутрашње стране левог предњег дела је џеп од црног атласа са белом пругом.
Димензије: дужина 39 cm
дужина рукава 55 cm
ширина рукава 30 cm
У литератури има доста података о овом репрезентативном делу српске грађанске ношње. Поједини наши аутори сматрају да је либаде оријентални одевни предмет, наставак фермана, хаљетка из турске грађанске ношње, а по другима, његово порекло треба тражити у грчкој ношњи. Међутим, бројни извори нас упућују на то да се под европским утицајима на оријенталне елементе формирала српска грађанска ношња, по многим својим детаљима специфична и јединствена.1 Период формирања нове српске државе, пратило је и формирање српске грађанске ношње, о чему сведоче портрети Павела Ђурковића и Урoша Предића, као и бројних сликара који су по наруџбини портретисали виђеније људе и чланове њихових породица у ослобођеној Србији. Педесетих година 19. века либаде постаје неизоставан део грађанске ношње, који се облачио у свечаним приликама – на баловима, свадбама, славама, за позирање сликарима и фотографима. Последњих деценија 19. века, либаде из градске ношње прелази у сеоску, народну, прво венчану, а онда и празничну, али је и тада било доступно само женама имућнијих људи. Богате жене су имале два до три либадета различитих боја – младе жене и девојке су носиле бело или пастелно плаво, док су старије жене носиле углавном либаде црне, тамноцрвене, љубичасте и смеђе боје. У хладним данима преко либадета је облачена бунда или џубе, хаљетак сличан либадету, са широком крзненом крагном која се спуштала до половине пешева.2
Либаде се доста дуго одржало у српској грађанској ношњи која је, у периоду после вишевековног ропства, постала симбол слободе и националног идентитета.
2. Фес. инв. бр. Е/1200,
крај 19. века
Женски, врло плитки, фес од црвене чоје са пришивеном кићанком од црне свилене, неупредене нити. Носиле су их девојке стасале за удају и жене као део српске грађанске ношње. Зајечарски трговци су их набављали у Солуну.
Димензије: пречник 16 cm
дубина 3 cm
Као основни део женске грађанске ношње 19. века, у периоду формирања нове српске државе, фес указује на оријентално, турско порекло појединих њених елемената. Девојке, стасале за удају, носиле су фес, око кога су обавијале плетенице, док су жене обавијале фес уским повезом сачињеним од тамније мараме. Фес је украшаван и накитом, који се средином 19. века увози са запада: прстеном за фес, који је имао главу у облику круне и брошем „граном”, који је преузет из француског накита 60-их година 19. века. Прстен и брош су украшавали бареш – једнобојну или дезенирану мараму или црну сомотску траку која је обмотавана око феса и на потиљку причвршћивана иглама.3
Из 1827. године сачуван је портрет Томаније Обреновић, жене Јеврема Обреновића, рад Павела Ђурковића, на коме је она са фесом на глави. Портрет је од великог значаја за датовање елемената српске грађанске ношње.
3. Сукња, крецан, инв. бр. Е/1187, 40-е године 19. века
Сукња од црне вуне, која је бојена у кори од јове и јасена са додатком галице. После бојења, вуна се тка на разбоју, а затим носи код жене која се бави фалтањем. Направљена је од једне поле, у појасу ситно набрана и несашивена, везује се узицама са предње стране, које су провучене читавом дужином горњег дела сукње. Крецани су ношени у свечаним приликама преко кошуље или сукње (поље), а преко њих је ношена предња прегача, престилка или кецеља. Биле су део влашке унгуреанске ношње девојчица, девојака и жена.
Димензије: дужина 49,5 cm
ширина 4 m
Назив ове сукње потиче од речи „крецура” – набор, или „анкрециг” – набран, што би значило набрана сукња. Ова сукња је веома слична окољачи, сукњи ношеној у Санџаку и Босни, с тим што су у поменутим крајевима то сукње беле боје са узаним украсом при дну.4
Током теренских истраживања села Луке забележено је казивање по коме су жене које су се бавиле израдом крецана, односно фалтањем, имале изузетно дуге нокте којима су извлачиле линије по тканини и на тај начин је фалтале. Оне су своје услуге наплаћивале, па је један метар коштао једну банку.
4. Копче, пафте, инв. бр. Е/1198, 19. век
Месингане, округле пафте, састављене од две кружне плоче, спојене кукицом коју прекрива мања средња плочица (лемљењем спојена за једну од крилних плоча), са чије унутрашње стране је додатак који служи за копчање.
Украшене су стилизованом флоралном орнаментиком, рађеном техником искуцавања. Носиле су их девојке и жене преко тканог појаса.
Димензије: дужина 19 cm
У 19. веку копче постају обавезан део народне ношње, а њихово порекло треба тражити у средњовековним појасевима са копчама, пафтама, које су биле луксузне израде и малих димензија. У 16. веку нису више тако скупоцене и долази до одвајања појаса од копчи које све више добијају украсну функцију, док у 17. веку доминирају пафте великих димензија.
По облику, пафте се могу поделити на: барем пафте, кружне пафте, певац, пиротске и ћемер-копче. Пафте су најчешће декорисане вегетабилним и геометријским орнаментима, а нешто ређе зооморфним. На кружним копчама се као веома чест орнамент јавља шестокрака звезда (Соломоново слово), која, према народним веровањима, има апотропејску функцију. Пафте из наше збирке су, по свему судећи, јањевски пар. Њих су јањевске „прстенџије” лиле у великом броју, тако да су продаване на вашарима и стизале као веома јефтин накит до удаљених села.5
5. Колевка, љаган, средина 20. века
Колевка, израђена од брезовог дрвета, заобљених крајева, са дугим и узаним, заобљеним крајевима. Са спољашње стране је ојачана трима тракама од коре, симетрично распоређеним при дну, у средини и на самој ивици. Дно има четири кружне перфорације, а на ободу вунене врпце тамно црвене боје. Предмет је коришћен за смештај одојчади.
У кући се обично налазила крај кревета мајке, постављена на столици или неком другом комаду намештаја, а коришћена је и изван домаћинства, приликом чувања стоке или обављања ратарских послова, када су жене везивале укрштене врпце преко груди, а колевку носиле на леђима. Једну колевку користила су сва деца из домаћинства. Колевка из наше збирке је поклон породице Крстић из Бучја, где смо и забележили предање по коме „влашко становништво користи колевке, за разлику од српског, код кога су у употреби биле ткане љуљке, па су зато Власи на регрутацији прави, док су Срби погрбљени”. Ову колевку је израдио мошу Тика, мајстор из Кривеља.
Димензије: дужина 69,5 cm
ширина 24 cm
дубина 13,5 cm
6. Прстен, столоват, инв. број Е/1183, 17-19. век
Прстен, састављен од шест делова спојених лемљењем. Карика прстена има наглашене ивице, унутар којих је ливењем изведен украс у облику плетенице. Са стране се налазе две розете украшене шестокраком звездом. На глави прстена се налази крст урађен имитацијом гранулације, а у пољима које граде кракови крста и у центру се налази по једна купица. Прстен је од бакра.
Димензије: ширина карике 6 mm
пречник глеве: 2,5 cm
Столовато прстење се територијално везује за источни део Балканског полуострва, тако да их и бугарски аутори сматрају типичним бугарским прстењем које води порекло од старијих словенских облика.6
Велика заступљеност овог прстења у музејским збиркама и приватном поседу говори о многобројним радионицама у којима се израђивани. Столовато прстење се јавља у 16. веку, свој успон доживљава у 17. и 18. веку, нарочито у градским срединама, док у 19. веку постаје накит који се носи у сеоским срединама, и то као свечано, свадбено прстење. До трансформације функције, која не укључује облик, долази почетком 20. века, када столовато прстење добија своју примену у обредној пракси, на пример за шарање обредних хлебова који се користе у свадбеном ритуалу или за украшавање повојнице.7
Врло је интересантан и мотив крста који се јавља као симбол хришћанства, али и као моћан апотропејон за заштиту од злих демона. Пре појаве хришћанства, крст је био познат као симбол плодности и обнављања живота, јер мотив преплитања симболизује сексуални акт и плодност.
7. Пастирска труба, рикало, бушим, инв. бр. Е/1181
Сигнални инструмент, великих димензија, направљен од липове коре и целом дужином обавијен ликом. Функција овог предмета је у прошлости била везана за почетак бачијања, као и за Ђурђевдан, велики празник сточара. Данас се најчешће користи у наступима КУД „Лука”. Карактеристичан је за село Луку, док га уосталим селима око Бора нема. Подручје распрострањености се шири према Мирочу и Дели Јовану, као и Црноречју.
Димензије: дужина 240 cm
Порекло пастирске трубе треба тражити у дувачким инструментима палеобалканских племена (Трачана), који су их, као чобани, несумњиво користили. На то упућује и податак да су Словени, одн. Срби, тек по доласку на Балкан, тј. по насељавању североисточне Србије, преузели пастирску трубу са њеном сигналном функцијом од Флаха. Преузели су инструмент, али не и назив – бушим (изговара се са меким „ш“), јер се у српским селима, у области Црне реке, овај инструмент назива рикало. Ово је још један од примера интегративних процеса словенског и старијег балканског становништва, који су условили размену, прихватање и чување разнородних културних традиција.
Извођење сигнала на пастирској труби има пре импровизациону него чврсту музичку форму, а завршни тон се свира декрешендо, што се може сматрати украшавањем извођачке праксе.8
8. Акварел Струнга, Братислав Петровић, инв. бр. Е/1167
Поред велике уметничке вредности изражене фасцинантним колоризмом, акварел Струнга се одликује и документарном вредношћу. Акварел верно приказује један од објеката народног градитељства на бачији – струнгу, заклон за овце, где оне бораве током ноћи и преко дана после муже. Струнга је једноставна конструкција на две воде, направљена од тањих облица, прекривених „шумом” – лишћем, маховином, грањем, трњем, шибљем. Са обе стране струнга се наставља оградом која окружује читаву бачију. Акварел је урађен љубичастим, плавим, зеленим, сивим и наранџастим тоновима.
Димензије: 50×35 cm
Формирање Ликовне збирке је иницирано акварелима Братислава Петровића, академског сликара и кустоса Музеја рударства и металургије у Бору, рађеним током теренских истраживања бачијања, што је резултирало изложбом под називом „Бачија, архаична установа сточарења на Дубашници и Малинику”, за коју је урађан и један од најатрактивнијих експоната садашње сталне поставке – макета „Бачија – сточарско станиште”.
9. Обредни колач из култа мртвих, мост, пунћа, инв. бр. Е/1195
Једна од девет требујала, симболизује мост, који, по анимистичким веровањима становништва североисточне Србије, прелази душа, путујући са овоземаљског на онај, тајанствени свет. Правоугаоног је облика, са благо заобљеним угловима, украшен двема паралелним линијама по средини (које представљају мост) и урезаним цртама на крајевима.
Димензије: дужина 14 cm
ширина 8 cm
Током теранских истраживања села Луке, етнолошкој збирци је поклоњен известан број обредних хлебова из култа мртвих, рађених од киселог теста, на основу којих су урађене верне гипсане копије које својим елементима у потпуности замењују оригинале.
Напомене:
1. Витковић-Жикић, Милена: „Либаде, пример оријенталних утицаја у српској грађанској ношњи”, Новопазарски зборник бр. 13, Нови Пазар 1989, стр. 153.
2. Владић-Крстић, Братислава: „Грађанска ношња у Зајечару”, ГЕМ бр. 42, Београд 1978, стр. 285.
3. Тешић, Јелена: „Невестински накит код Срба у 19. веку и првој половини 20. века из збирке Етнографског музеја у Београду”, каталог изложбе, Београд 2003, стр. 97.
4. Аранђеловић-Лазић, Јелена: „Народна ношња у Неготинској крајини”, ГЕМ бр. 31–32, Београд 1969, стр. 286.
5. Тешић, Ђорђе: „Народни накит 19. века”, ГЕМ бр. 26, Београд 1963, стр. 274.
6. Тешић, Ђорђе: нав. текст, стр. 263.

Данијела Ристић

Музеј рударства и металургије у Бору једна је од првих културно-научних установа ове врсте у оквиру музејске мреже Србије. Према својој основној концепцији проучава развој рударско-металуршке делатности од праисторије до данас и то кроз више научних дисциплина, тежећи при томе да човек буде у средишту процеса развоја рударства и металургије и да осветли повратни утицај развоја ове привредне гране на целокупан живот човека и средине у којој се развија.
Прва музејска поставка у Бору отворена је 1951. године ангажовањем Иницијативног одбора за отварање музеја, који је основан крајем 1950. године, на иницијативу Градског одбора Савеза бораца у Бору. Поставка је проширена и обновљена 1955. г.
Музеј у Бору је почео са радом 1961. године, када је оснивач, Скупштина општине Бор, поставила прве стручњаке, квалификоване музеологе.
Од свог оснивања 1961. године, Музеј у Бору радио је као комплексни народни музеј на прикупљању, чувању, изучавању и излагању покретних културно-историјских споменика Бора и околине. Богата рударско-металуршка традиција овог краја, као и сама врста музејског материјала, наметнули су потребу за специјализованим музејом са основном концепцијом проучавања развоја рударско-металуршке делатности у тимочком еруптивном басену од праисторије до данас. Упоредо са развојем Музеја богаћени су и музејски фондови и збирке. Данас Музеј у својим збиркама има преко 16000 предмета.
Циљ Музеја је био да се постигне јасна дефинисаност задатка, садржаја и организованости, а самим тим и јасна пројекција културног и научног рада Музеја. Развијајући се у правцу овако постављен концепције, Музеј у Бору је званично променио свој назив у Музеј рударства и металургије крајем 1972. године. Тиме је постао специјализована установа у групи техничких музеја, која се бави проучавањем развоја рударско-металуршке делатности.
Развој рударства и металургије на подручју Тимочке крајине започео је још од најранијих времена пре око 6000 година и све до данас давао је основни тон целокупном економском, социјалном и културном кретању ове области. Тај утицај манифестовао се и у стварању специфичне материјалне културе, избору места за становање, изради специјализованих алатки, као и у формирању посебних обичаја.
Музеј је у истраживању и при презентовању материјалног развоја једне од најзначајнијих производних делатности рударства и металургије, организовао и друга истраживања, укључујући: археологију, етнологију, историју, геологију, историју уметности, а у последње време и нове дисциплине као што су архрометрија и металургија. Ова сложена истраживања изводе се у сарадњи са другим научним и културним установама као што су: Археолошки институт, Етнографски институт, Институт за бакар, Филозофски факултет у Београду, Технички факултет у Бору, Народни музеј у Београду, Етнографски музеј у Београду итд.
Музеј према својој основној концепцији проучава развој рударско-металуршке делатности на тлу Србије од праисторије до данас. Обухвата четири сталне поставке које представљају интерпретацију садржаја према својој основној концепцији:
Историјски развој рударства и металургије од праистрије до данас
Парк-музеј – музеолошка поставка рударства, металургије и машинства на отвореном
Историјско-етнографска поставка у Конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи
Изложба скулптура Уметничке колоније “Бакар” у Галерији Колоније

Поставка која приказује историјски развој рударства и металургије од праисторије до данас налази се у згради Музеја у Дому културе. На око 400 м2 дат је хронолошки преглед развоја рударства и металургије од праисторије до данас, где су представљени најстарији алат и опрема нађена у Рудној Глави, праисторијском рудокопу у североисточној Србији. Преглед ове поставке презентиран је с више од 1200 музејских предмета: рударски алат, делови рударске опреме, народне ношње, накит, новац, керамика, оригинални документи и факсимили, фотодокументарна грађа, оружје, уметничке слике, скулптуре, макете, уводне легенде, цртежи и скице, археолошка карта и карта рудног богатства.
На археолошком локалитету Рудна Глава пронађени су настарији алат и опрема који су коришћени у ове сврхе: камени рударски батови од речних облутака, керамичке посуде које су служиле за технолошку обраду ископане бакарне руде азурита и малахита, као и изузетни примерци керамичких жртвеника.
Налази из Злотске пећине односе се на време од енеолита до гвозденог доба: шила, длета секире, алатке од јеленских рогова и кости, камено и кремено оруђе, бакарне игле, керамика и други предмети за свакодневну употребу.
Старије гвоздено доба (700–500 г. п. н. е.) представљено је керамиком, оруђем од костију, бронзе и гвожђа, накитом од костију, брозе, стаклене пасте.
Антички период (ИИИ–ИВ в. п. н. е.) представљен је покретним материјалом са локалитета Краку лу Јордан код Кучева, локалитета од значаја за металургију, који је и један од већих металуршких центара за прераду руде у овој области. Изложене су гвоздене алатке израђене ковањем (крампови, секире, пијуци), керамичке рударске лампе (особене по високој нози на којој се налазе), гвоздена конзола и др. Занимљива су и камена корита за дробљење руде, испирање злата, нађена у Глоговици (исти период).
Средњевековни одељак ове поставке представља сажет преглед материјалне културе настале у производно-прерађивачким центрима и насељима рудних области Србије од рановизантијског периода до позног средњег века. Материјал је изложен у две целине:
А. предмети опште материјалне културе (грнчарија, новац, оружје и др.) са ширег простора североисточне Србије у средњем веку
Б. процес и технологија експлоатације рудишта позносредњевековне Србије (алат, опрема, накит и др.)
Недавно је ова поставка проширена предметима који се односе на период новог века и прву половину XX века. Приказани су алат и опрема коришћени претежно у рударству тога времена: рударске лампе, рударске наџве, кожне капе и шлемови, предмети за свакодневну употребу, украсни предмети, новац и врло занимљиве сабље из турског времена. Обухваћена је и фотодокументарна грађа, разни факсимили и оригинална документа о оснивању и оснивачима борског рудника. Поставка укључује бисту Ђорђа Вајферта, једног од оснивача рудника (дело непознатог аутора). Приказан је и рударски алат коришћен између два рата, као и предмети личне природе. Период после Другог светског рата представљен је фотодокументарном грађом.
Парк-музеј или Музеј на отвореном отворен је поводом педесетогодишњице проглашења Бора градом. Овај тип музеја обогаћује техничку збирку предметима већих димензија, чиме се илуструје технологија и развој рудника у непосредној прошлости. Парк-музеј на најбољи начин доприноси да се отргне од заборава сећање на стару технологију, а истовремено приказује и развој града који прати технолошки и организациони развој рудника. Поставка садржи предмете, уређаје и машине који су се користили у процесу вађења и прераде руде потребне за добијање бакра и осталих племенитих метала као што су злато, сребро и др. који се јављају као остаци у процесу добијања и прераде бакра.
Сви предмети, уређаји и машине, према области у процесу прераде руде и добијања метала, могу се разврстати на:
– предмете, уређаје и машине из области рударства (јамска подграда, пнеуматски шински утоваривач “ЛМ 128”, прва машина у борској Јами коришћена за израду ходника малих профила, “класа” вагон за превоз људи, пнеуматски утоваривач “Цаво 310” (користи се за утовар и транспорт на откопима, ручни бушећи чекић БД “Пантер” (користи се за специјалне рударске радове), бушилица за истражно бушење, парна локомотива, масивна богата сулфидна руда са површинског копа Бор ),
– машину која се користила у процесу флотирања бакра (флотациона машина њЕМЦО 120×120 УНИТЕЦ)
– предмете и уређаје коришћене у топионици РТБ-а Бор (вагонет за транспорт топитеља и прашине – производ домаће ливнице, лонац за транспорт бакренца коришћен за транспорт од пламених пећи до конвертора, ватер-чакетна пећ)
– предмете коришћене у области машинства (универзалне маказе за сечење профила и пробијање отвора, машина за израду таласастог лима, производ Рударско-топионичарског басена Бор, вертикални циркулар коршћен за сечење метала пречника до 400 мм)
машине и предмете коришћене у процесу електролитичке рафинације бакра (машина за производњу полазних катода и рам за транспорт полазних катода од места производње до места улагања).
Занимљиво је нагласити да поставка приказује предмете, машине и уређаје који се и данас користе у процесу прераде руде потребне за добијање бакра и осталих племенитих метала.
Може се слободно рећи да ова поставка допуњује сталну поставку која се налази у згради Музеја и то приказом предмета, машина и уређаја из савременог доба.

Поставка у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи је историјско-етнографског карактера. Обухвата период прве половине XИX века, период турске владавине до ослобођења Тимочке крајине 1833. године и периода развоја бање у доба кнеза Милоша.
Године 1834. кнез Милош долази у Брестовачку бању са млађим сином Михаилом, у пратњи више чиновника и регуларне и нерегуларне коњичке гарде. Исте године Бању посећују кнегиња љубица и њен девер Јеврем Обреновић, у пратњи зајечарскога капетана Милутина Петровића Ере (Хајдук-Вељков брат). О овој посети сачуван је запис на једној стени. Посета кнеза Милоша и кнегиње љубице имала је за циљ, поред коришћења лековитих бањских извора, и успостављање политичких веза са видинским везиром Хусеин-пашом.
Такође се бележи и 1835. година када кнегиња љубица поново борави у Бањи са синовима Миланом и Михаилом.
Милош Обреновић је Брестовачкој бањи посвећивао посебну пажњу. У његово време почело се са њеним изграђивањем. Објекти изграђени тада сачувани су до данас у готово непромењеном облику. Сачуван је Милошев конак, наменен за кнежеве боравке, у којем се налази поставка. Подаци углавном говоре да је ова зграда сазидана после ослобођења 1835. или 1837. г. и то по налогу кнеза Милоша. Међутим, није искључено да је за потребе кнеза и његове фамилије могло бити адаптирано турско здање или да је подигнута зграда на његовим рушевинама. Још за време турске владавине, бања је била позната и коришћена. У њу су долазили имућнији Турци ради лечења и одмора.
Ослобођење од Турака 1833. г. било је за Тимочку крајину од великог значаја. Кнез Милош је у овом крају дочекиван уз велике почасти. У Брестовачку бању долазио је уз пратњу гарде и једног броја чиновника, а док је боравио овде водио је уобичајен живот без већих претензија на луксуз. Овде је кнез Милош обављао и своје државничке послове, посебно се интересујући за прилике у овом крају.
Сам конак кнеза Милоша, у коме је смештена ова поставка, веома је скромног изгледа и упућује тиме на претпоставку да је зидан на брзину и то само за боравак преко лета. У основи је правоугаоног облика, једноставне конструкције са равном фасадом. Кров је покривен ћерамидом с димњацима. Зграда је рађена у бондруку с профилисаним гредама од храстовине на угловима, који истовремено служе као коструктивни и декоративни елементи. Унутра са обе стране налазе се по две собе, мале и ниске, у које се улази из централне просторије. Историјско-етнографска поставка у конаку кнеза Милоша је управо смештена у овим собама. Прва соба лево од улаза уређена је у турском стилу, по угледу на беговске куће. Становништво Милошеве Србије није се тако брзо ослобађало турског начина живота и навика. Многи су по одласку Турака из Србије куповали њихова имања и куће те су тако преузели од њих не само начин грађења и изглед куће, већ и распоред, унутрашње уређење и опрему. Соба је уређена са миндерлуцима преко којих су постављени декоративни ћилимови, а уза зид наслоњени су јастуци. Под је од уских чамових дасака, тзв. бродски под, двовисински је, код улаза раван са прагом, а по целој соби је уздигнут за око 15 цм. На поду је такође декоративни ћилим. На средини собе налази се мангал, који је служио за грејање и кување кафе. Обедовало се на синијама, а седело се на миндерлуцима са пуно јастука. Изнад прозора је раф од дрвета на којем су поређани санови, тепсије, свећњаци, метално украшени тањири, филxани и зарфови. Поред прозора је дрвена чинија за пешкир. Соба се користила за ручавање и одмор.
Друга соба лево од улаза обухвата предмете и документе који се односе на кнеза Милоша, кнегињу љубицу, Јеврема Обреновића и Милутина Петровића Еру, као и историјски документи који се односе на ослобођење Тимочке крајине. У стакленим витринама налази се одело кнеза Милоша и одела музичара шивена по угледу на тадашњу европску моду. Познато је да су кнеза, док је боравио у бањи, увесељавали музичари предвођени Јозефом Шлезингером. Овај део поставке употпуњују и портрети кнеза Милоша, кнегиње љубице, Јеврема Обреновића, Стефана Стефановића Тенке, рађени у уљу (портрети су копије рађене по оригиналним портретима који се налазе у Народном музеју у Београду). Ту су и фотокопије чланака из тадашњих “Новина Србских”, који говоре о њиховим боравцима у Брестовачкој бањи.
Прва соба десно од улаза обухвата делове женске народне ношње с почетка XИX века, мушку и женску градску ношњу, посуђе које се користило тада, женски накит – брош, прстен, минђуше, украсе за главу, пафте, турске новчиће.
Друга соба десно од улаза носи назив “оxаклија” и има за циљ да представи изглед кухиње из 30-их и 40-их година XИX века, као и услове и начин под којима је припремана храна за кнежеву породицу и бањске госте. Из писаних података се сазнаје да није било никаквог сјаја и раскоши, већ да је доминирала скромност (чињеница је да се кнез није много разликовао од осталих имућних грађана).
У централном делу је отворено огњиште над којим су обешене вериге са кофом или бакрачем. Поред огњишта је већи земљани лонац. Ту је дрвени долап за смештај кухињског посуђа и прибора, полица на којој се држе већи дрвени и земљани судови, рафови постављени на зиду на којима се држе мањи судови, тањири и друго метално посуђе, тепсије.

Поставка у галерији Колоније на репрезентативан начин обухвата скулпторска дела Уметничке колоније “Бакар”. Музеј рударства и металургије у Бору основао ју је са циљем да обогати садржаје својих збирки и да допуни своју основну концепцију праћења развоја рударско-металуршке делатности. Ова интернационална уметничка колонија започела је са радом 1985. године и успешно траје захваљајући највише материјалној помоћи Холдинг компаније “Рударско-топионичарски басен Бор – Деоничарско друштво Топионице и рафинације бакра”. Програм колоније односи се на реализацију монументалних скулптура у разним племенитим материјалима специфичним за Бор као рударски град (од бакра преко бронзе и месинга до алуминијума). Рад ликовних стваралаца ове колоније одвија се у врло необичном атељеу – у просторима ливнице.
Сваке године од 1. до 31. јула организује се колонија, коју је са успехом до ове (2002) године водио нажалост преминули кустос Музеја Братислав Браца Петровић.
Поставка Уметничке колоније ”Бакар” приказује скулпторска дела настала током ових година, односно сачинњена је од оних дела које је уметнички савет изабрао за своју збирку. То су она дела која на најбољи начин задовољавају одређене уметничке критеријуме. Од уобичајених портрета до чисте апстрактне форме, поставка Уметничке колоније “Бакар” представља још један увид у развој српске савремене скулптуре.
Сталне поставке, које су саставни део организационе структуре Музеја рударства и металургије у Бору, од изузетног су културно-историјског значаја, не само за људе који живе у овом граду, већ и за оне који желе да сазнају нешто више о самом историјату града Бора и његовом надалеко чувеном руднику. Изузев поставке у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи, остале поставке односе се на развој рударско-металуршке делатности којом су се људи, који су живели на овом простору, бавили још од времена праисторије до данас.
Сама специфичност овога града чине Музеј рударства и металургије јединственим у земљи па и шире.