Прва песничка књига Боранке Јелене Радовановић Повремени прекиди са зујањем, после прве награде на Дисовом пролећу 1999., овенчала се и “Бранковом наградом” за 2001. годину, коју додељује Друштво књижевника Војводине. Ова награда обележила је песничке почетке Васка Попе, Павла Угринова, Рајка Петрова Нога, Раше Ливаде, љубивоја Ршумовића, Мирослава Максимовића, Братислава Милановића, Драгана Јовановића Данилова, што на посредан начин говори о квалитету поезије младе песникиње.
Е-маил
Пакосни гном ме је гледао изнутра
Чекајући само да завршим
Па да одмах отрчи у Канаду
Похватала сам последње зелене инсекте:
“Све је у најбољем реду. Пуно те волим”
На клик гном је одјурио
Преко пола Европе велике воде целе Америке
И за три секунде биће код тебе
Тако никад нећеш сазнати
За паузу између у и најбољем
Како ми се рукопис искосио
Јер није све у тако добром реду
И колико је данас нервозна локна на р
Знаш већ
Ал сад нема начина да сазнаш
Нећеш писмо
Хоћеш да будемо
Економични
Ефикасни
Емнациповани
Ето ти онда
Кратак сусрет
Зовем се Немања Ружичић и гледао сам
змији у очи.
Будим се уморан.
Летео сам високо заједно са светлом.
Газим предграђе и жудим врле градове.
Сипам често живо млеко у сламнате жене.
Чекам јутро на крововима.
Размишљам о кречењу неба.
Пребројавам на колико сам места шупаљ.
Пребројавам такође и мртваце у грлу.
Слике из сна су се случиле у следећем столећу.
Испод кревета гмижу жуте стенице као
коштице урми.
Смрдим на себе.
Моје ципеле говоре.
Моји xепови певају.
Ја ћутим.
Подстанарка
Заљубљена сам у тебе Родионе Романовичу
Још од оног часа кад сам те угледала одмах
Сам те и прочитала јер и сама сам
Свакодневни убица ал неко секиру носи
У глави
А неко у глави
И у руци
Са твојим именом на уснама ја
Сечем све без милости убила сам данас
Дебелу касирку у радњи преко пута што
Никада не враћа педесет пара а после одсекла
љубичасте прсте благајници Народне банке и
Ископала очи гадном посластичару што
Штеди шлаг на мом кестен-пиреу
Пола сата касније заклала сам дете што
Гађало је клоцом црну мачку
Помислила сам да је за данас доста и
Кренула својој туђој кући кад сам у лифту
Истранжирала велику бабу с пудлицом што
Је пишкила пудлицу нисам дирала
Само сам јој ишчупала реп дошла
Сам у собу све мислећи на тебе
Спремна да одем чак и у Сибир
С тобом бришући ти грех за Аљону мада
Ми стари Фјодор то не би опростио ал како
Би само било добро да смо заједно и
Да убијамо све који у кући имају гоблен
Зимска ноћ и све друге гоблене
У гвозденим рамовима и жене које купују
Вештачко цвеће творце реклама за
Хигијенске улошке и све глумице у њима каква
Би то сјајна река крви била па онда
Војне пилоте партијске вође
Холивудске продуценте убице китова
Пијачаре што подмећу буђав сир попове што
Кркају чварке и сто марака по крштењу
Наставнике физичког што
терају децу да ђипају по греди
Произвођаче барбика купце барбика
Васпитачице у обдаништима мајке
Деце из контејнера и њихове очеве и
Пит-бул теријере средовечне жене у
У циклама конфекцији финансијске директоре
Макрое порезнике судске извршитеље
Мачо типове у каубојкама мало ко
Би остао драги Родионе онда бисмо
Опрали руке и за крај убили моју
Газдарицу што кува јаје у млеку да
Уштеди струју и онда срећни црвених руку
Склонили бисмо се у белу земљу
Сибирску без људи
XX
Како мора бити да је уживанција
У шупљини између две димензије
На јастуцима у не-времену
Да скрстиш ноге и гледаш амбис
Под својим стопалима
Крави качамак
У коме се давимо столећима
И никако да се досетимо да
Променимо куваре
И сву пијану ујдурму
Твог уображеног термитњака
У коме кидамо једни другима црева
Пошто нам је корак тесан
А земљи се повраћа
Колико смо јој претоварили стомак
И поврх свега смо побегли у себе
Мислећи да ту
Не можеш да нас видиш
Јер да можеш
Већ би нешто рекао
Или се спустио на уклето вашариште
Док је још време
Док нам земља не избљује
Многобројне оброке
Ал опрости им не знају
Да ћутиш зато што си
Остао без речи