Виолета Стојменовић

Флавио Ригонат, преводилац и власник издавачке куће „Лом“, био је 21. марта ове године гост Народне библиотеке Бор. Том приликом представио је своју издавач- ку кућу, поједине едиције и ауторе, и прокоментарисао на какву су рецепцију код наших читалаца наишли „Лом”-ови наслови. Разговор са гостом водила је Виолета Стојменовић, док су питања из публике увела у разговор и теме као што су конкретни, финансијски и други проблеми издавача у Србији, обезбеђивање ауторских права за превођење страних писаца, и сл. Овом књижевном вечери отворена је и продајна изложба издавачке куће „Лом“, која је изазвала велико интересовање корисника библиотеке и грађана, што је, имајући у виду огромну популарност бар двојице аутора – Буковског и Де Мела – сасвим разумљиво. Из занимљивог и веома живог разговора, издвојили смо неколико питања и одговора.
В. С: Када је и како настала издавачка кућа Лом?
Ф. Р: Издавачка кућа ЛОМ настала је из ХАОС-а, 1996. године. Значи, првобитно се звала ХАОС, а основана је 1989. године, на наговор Миодрага Скулића, човека који је знао извесног штампара Перишу. Периша ми је тада одштампао прву књигу, али није стигао да је повеже, јер му је штампарија изненада срушена, па сам се даље млатио са књиговесцима. Периша ми је тада предложио да оснујемо заједничку фирму и нађемо канцеларију. „А шта ћемо да радимо?” питао сам га. „Бићемо директори!” рекао је Периша. „Добро, али шта ћемо да радимо?” „Ставићемо кравате, имаћемо сваки свој сто и телефон! Трговина, бато!” рекао је Периша. „Него, имаш ли ти 5000 марака за почетак?” „Немам.” И тако никада нисам постао прави директор. Тај ХАОС је којекако функционисао неких 6–7 година, али се убрзо појавио кафић ХАОС, па бутик ХАОС, па чак и галерија ХАОС, што је довело до тога да променим назив куће у ЛОМ. Све је то, на крају крајева, исто. И некад и сад, кад питаш неког како се провео тамо где је био, ако је било добро, рећи ће ти „Хаос, брате!”, а временом је то прерасло у „Лом, брате, лом!” А и она срча када весељаци ломе чаше, флаше и тањире исто тако је лом и плаћа се по кафанском ценовнику.
В. С: Како бисте описали издавачку „политику“ своје куће и критеријуме на основу којих одлучујете које ћете ауторе и наслове објављивати и којом динамиком? Да ли је могуће направити равнотежу између издавања комерцијалних и популарних наслова и оних чије издавање не доноси велику материјалну корист али су, из других разлога, вредни објављивања?
Ф. Р: Издавачка политика куће је да објављујем оно што ми се допада ако у том тренутку има пара, и ако сам у стању да књигу преведем или нађем доброг преводиоца, итд. Све у свему, од почетка па све до 2004. радио сам сâм, а ту има проблема, јер треба укуцати текст, преломити га, дизајнирати књигу и одштампати је, а успут платити све те људе који ти увек праве проблеме јер нису навикли да раде друкчије од оног како се њима свиђа. Е, онда се књига нуди, разноси по књижарама, долазе разни ликови који тврде да ће они то успешно да продају, па их никад више не видиш, па још наплата од књижара… …Тако да сам после 15 година ипак замолио једног пријатеља да ми помогне. Био сам у ситуацији да објавим разноразне комерцијалне књиге, али то углавном нисам радио, али сам зато објавио разноразне од оних других, такозвано „камење“ које само пребацујеш, као Сизиф, с једног места на друго. Ипак, објавио сам и неке књиге које су ми платиле објављивање тог „камења“, али сам сигуран да неки други издавач ништа не би урадио од њих.
В. С: Не издајете само несумљиве и препознатљиве „хитове“ аутора као што су Буковски, Селинџер или Орвел, већ и њихова мање позната, занемарена, или рана дела. Да ли тиме скрећете пажњу читалачке јавности на ширину и разноликост дела ових аутора неоправдано поистовећених са једном или две књиге, или је само име аутора довољно интригантно и потенцијално комерцијално?
Ф. Р: Чињеница је да се само „хитови“ продају. То ме увек боли. Ловац у житу се увек продаје, али не и остале Селинџерове књиге. Итд, итд. То за Буковског не важи баш толико, а код Орвела ме повукло то што Нико и ништа у Паризу и Лондону није довољно позната књига код нас. Објавио сам Хамсунов Круг се затвара, јер је то његов најбољи роман, а овде нико није ни чуо за то. Или Смех у тами Владимира Набокова, јер никада није ни преведен на српски. Да резимирам, овде још има много, много простора за издаваштво, али бојим се да се број читалаца рапидно смањује…
В. С: Имате великог преводилачког искуства. Какав је Ваш став о превођењу – да ли језик и стил писаца који се преводи треба прилагодити језику читаоца или се пре треба трудити да се читалац приближи језику и стилу изворника?
Ф. Р: То је комплексно питање и захтева читав есеј, за који овде нема места. У сваком случају, треба поштовати тзв. изворник, колико год је то могуће. Значи: ако је реченица кратка, да буде кратка, ако је дугачка, дугачка. Ако има жаргона, не може буквално ни књишки, али треба имати меру, јер је жаргон често ефемеран. Битно је да читалац ужива у читању, а не да се мучи. Нажалост, мало је оних који уживају у том превођењу, а самим тим мало и оних који ће уживати у читању…
В. С: Шта тренутно преводите?
Ф. Р: Фантеово Вино младости.
В. С: Колико је напоран посао приређивача којег се Ви, такође, често подухватате?
Ф. Р: Вероватно мислите на књиге Дечак из воде (монографија Милана Младеновића – ЕКВ), Писмо оцу Франца Кафке, Мој живот Лава Толстоја, Ветар Лазе Лазаревића, Певци Боре Станковића, Песме и Тако мртви воле Чарлса Буковског, Записи пред сан Сеи Шонагон, Какав свет Роберта Крамба, Браћа Фрик Гилберта Шелтона. Црначки посао, али шта ћу кад то волим.
В. С: Откуд едиција Јапан у Лому-у и каква је њена даља судбина? Да ли је могуће популаризовати класичну јапанску и кинеску књижевност у Србији и колико се „Записи пред сан“ или „Дневник љубави и „Дневник путовања“ уопште код нас траже?
Ф. Р: Изузетно ценим јапанску књижевност, али знам да то нема неку прођу у Србији, поготово не стара јапанска књижевност. То што сам покренуо ту едицију, свакако је заслуга Катарине Поповић која је једно време радила у Лому. Нажалост, „камења“ никад доста. Јуче су ми рекли да треба да иселим магацин јер се та кућица руши, па сам „камење“ селио на спрат, одакле ћу га опет носити ко зна где… Али, то ме неће спречити да објавим још неколико чудесних јапанских књига и поносан сам на ту едицију.
В. С: Преводили сте и објавили и неколико стрип-албума. Да ли Вас стрипови лично интересују или сте за њихово објављивање имали неке друге разлоге?
Ф. Р: Одувек сам читао Политикин забавник и касније Кекец, да бих у својој седмој години открио читав рудник стрипова у Италији, где сам ишао преко распуста. Али само објављивање Мачка Фрица 1993. било је ненадано, јер сам тада већ ушао у тај посао издаваштва и било ме је срамота да 6 месеци ништа не објавим. Имао сам веома мало пара, па ми се тај стрип учинио као нешто идеално, јер је имао формат омањег јеловника. После тога је било логично да се мало озбиљније позабавим Крамбом који је геније своје уметности. Успут сам се мало позабавио и Шелтоном, јер су његова Браћа Фрик, мало ремек-дело андерграунд хумора. На крају сам први објавио Сашу Ракезића – Зографа (Океан изненађења).
В. С: Шта сматрате својим највећим преводилачким или издавачким успехом?
Ф. Р: Дечак из воде, Ловац у житу (мој превод), Песме Чарлса Буковског, Тибетанска књига живота и смрти, Хамсунов Круг се затвара, Фантеова трилогија (Чекај до пролећа, Бандини, Пут за Лос Анђелес, Упитај прах), Какав свет Роберта Крамба.

Виолета Стојменовић

У Вашим романима чести су ликови писаца, односно ликови који током романа постају писци. То повлачи и тематизацију писања и читања, експликацију или приказ одређених поетика, мање или више блиских имплицитној поетици самога романа чији су ти ликови део. Чиме је у Вашем случају мотивисана та, код многих писаца присутна потреба да се писањем промишља сам чин писања?
Д. В: Лепо питање. Имати за главног јунака писца наиглед је захвално, то има својих предности, али и опасности да останете аутистичан у изразу, да се угушите у монофонији. Владимир Набоков је често посезао за професијом списатеља којом је снабдевао своје јунаке. Ипак, није гушио, и успевао је да те ликове снабде дилемама и опсесијама које има већина људи, да не кажем обичних људи. Мада, само наизглед, људи су обични. Чим се заребе по кожи, сучавамо се са необичношћу. За мене се не би могло рећи да прибегавам јунацима који су писци. Напротив, за мене је изазов да погледам свет кроз окулар неких других професија. Па тако, моји јунаци су психијатри, возачи трамваја, клавирштимери, градитељи лука, зубари, келнери, рецепционери … Тачно је да за јунаке имам и неке историјске личности, али они су сем Џојса – који се у мом роману Северни зид изборио за једну од главних улога – углавном референце, некакве есејистичке притоке. У Руском прозору мој јунак Руди Ступар пролази путању лика из тзв. „билдунгс романа” тј. романа у којем главни јунак одраста и сазрева, и свој дар успева да оствари у писању, заправо, ми га остављамо у тренутку када се пронашао у том послу, али не знамо да ли ће и успети као писац. Дакле, поновићу оно што сам већ неколико пута рекао: најважније мерило вредности неког дела је у томе да ли се читалац у том литерарном свету препознаје или не, да ли има нас у неком роману или не.
В. С: „И пропуштено јесте биографија.“ Ако је писац, између осталог, онај ко разоткрива и оно што је само потенцијално, пропуштене прилике, невидљиве колоплете површно међусобно не- условљених судбина, ствари и дожовљаја, бесконачност призора у свакој тачки времена и простора, да ли онда текст може бити завршен и шта у случају таквог текста одређује његов формални почетак и крај?
Д. В: Постоји онолико верзија неког романа колико је и страсних читалаца тог дела. А није мистификација ако кажем да аутентично књижевно дело наставља свој живот и када се склопе корице књиге, заправо тек тада и почиње. У супротном, утолили смо читатељску глад „fast food” прозводом са киоска. Тиме се не храним, па самим тим такве ствари и не производим.
В. С: И опет: “И пропуштено јесте биографија“. Али, биографије пишу други. Да ли то значи да се само споља могу уочити и артикулисати све оне мреже у које је човек свесно или несвесно уплетен, да човек сам не може да себе сагледа и схвати у контексту? И да ли је с тим у вези и то што не пишете романе у првом лицу?
Д. В: Немам ја баш много романа у првом лицу. А сем тога прво лице Вам не гарантује непосредност. Верујте, тешко ми је, и донекле бесмислено, да анализирам властите књижевне поступке. Или јеси или ниси. Како за пиво, тако и за роман. Не постоји рецепт. Никада не прилазим споља, форма се у правој литератури остварује у самом процесу настајања. Не верујем у литературу која настаје по некаквом унапред скованом плану. То су досадне творевине које данас увелико пишу залудни семинаристи по универзитетским кампусима, књиге без доживљаја. То није моја шоља чаја!
В. С: Незавршеност човека нашла је у Вашим романима свој симболички израз у сликама тргова, станица, возова, средњоевропских градова познатих као раскршћа култура, и сл., у коришћењу бахтиновски речено полифоније. Да ли су отвореност и излажење из себе морални или егзистенцијални императив?
Д. В: Постојимо тек у поређењу са другим. Пишемо из властитог искуства, искуство се не може измишљати. Данас је тренд јалове литературе, и код нас и у свету, у којој се доживљај прво измисли, па се онда описује. Нисте европски писац зато што Вам се јунак зове Едуард и живи у Паризу. На невидљивом канапу вучете за собом властито одрастање, све оне особе које су вас правиле, сва искуства, читаву љуштуру која чини ваш нуклеус. А тај нуклеус уз компоненту дара и рада на себи ствара књижевни свет.
В. С: Да ли је у том случају писање отварање према свету, да парафразирам навод из Дантеовог трга, пуштање ствари у сопствени дух или, напротив, утискивање духа у ствари?
Д. В: И једно и друго. Ту рецепт не постоји.
В. С: На неколико места говорите о претварању историје у географију. Да ли емиграција – у буквалном или симболичком смилсиу – има предност утолико уколико дистанцу, да не кажем романтичарску иронију, претпоставља уплетености? Да ли и на индивидуалном и на ширем, рецимо националном плану, излажење из себе пред– ставља суочавање са собом, а не бекство?
Д. В: Прави писац од свега прави предност. Негде нисам био пожељан због географије, а негде због историје, али све је то неважно. Једино има смисла радити на себи, брусити властити дар, не смарати се наклапањима шта би било да је било. Ко то рано схвати има могућности да се оствари. У супротном увек има довољно разлога да властити неуспех припишемно околностима, околини, таквом времену итд. Досадно много, заиста!
В. С: Пре свог првог романа, Виа Пула, објавили сте две збирке прича. Да ли још увек пишете краће приповедне форме, или сте их напустили зарад романа као форме која Вам омогућава да те приче испреплетете и надовежете једну на другу?
Д. В: Моје приче су заправо биле синопсиси романа. С времена на време, у размацима од по неколико година објавим причу. У овом часу то је такав ритам, што никако не значи да у неком тренутку нећу поново писати интензивније при-че и можда објавити књигу прича. Али, то препуштам времену. Да нисам писао есеје, писао бих приче, јер ја у већини новинских текстова потрошим рам могуће приче.
В. С: На чијим маргинама Ви пишете фрагменте својих дела?
Д. В: На властитим маргинама. Чини ми се да је данас много мистификације коју индукују критичари. Наравно, критичарима је увек лакше да се одушевљавају просечним делима, јер их лакше уклапају као какве илустрације у властите „системе”. Критичарима је тешко да се суоче са персоном, њима је много лакше да пребројавају буве у делима писаца једне сезоне. Да би тумачили величину и сами морате бити величина.

Виолета Стојменовић

Књижевност као равнотежа између изрецивог и неизрецивог

В. С: Као писац који пишући промишља и смисао самог чина писања често покушавате да одредите шта је писање. Између осталог, кажете и да је писање покушај да се заборави, иако је готово сваки ваш роман објективизација неког опсесивног сећања приповедача. Затим, говорите о писању као о учењу, непрестаном маскенбалу, оном што разликује, итд. Да ли то значи да писање за Вас има катарзичну функцију и да ли једно од мерила довршености текста може бити и степен субјективног преображаја који током његовог писања писац преживљава?
Д. А: Писање је за мене само на чин да нешто ново сазнам о себи. У том смислу, мој текст се тачно као што кажете – завршава онда када се нова спознаја у потпуности уобличи. То, наравно, не значи да је свака моја прича одраз неке спознаје која обликује мој живот. Постоји, уосталом, и неки занатски, професионалан ниво личности који може да функционише сам за себе, заснивајући се на понављању или разради увида стеченог у неком од ранијих текстова, праћених стицањем нових спознаја или преображаја.
В. С: На неколико места парафразирате стих из Јејтсовог „Другог доласка“: центар не држи… Да ли рачунате са апокалиптичним сликама које алузије на ту песму имплицирају? Да ли тиме указујете на апокалиптичне страхове као један од типичних модерних феномена или на јеврејски месијанизам који културно наслеђе већине Ваших приповедача подразумева?
Д. А: Јејтсова песма „Други до лазак“ је једна од песама које су пресудно утицале на мене (као и Елиотова „Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока“) и делови те песме често искрсавају у мојој прози. Притом рачунам, пре свега, на призивање апокалиптичних слика, али и на осећања нелагодности и страха изазвана самим чином промене, било какве промене. Понекад, међутим, цитат у мојој прози нема никакву посебну улогу, односно, има једну једноставну улогу – да подсети читаоца да се налази у фикционалном свету, у свету књижевности који има своје законитости, те да се права стварност налази негде другде. (Наравно, то читаоца не спречава да одабере стварност књижев- ности као праву стварност, али то је онда већ његов лични избор за који је сам одговоран.)
В. С: У структури Ваше прозе долази до сталних скретања, гомилања фрагментарних слика, описа чије присуство сведочи о привржености детаљу колико и о приповедачевој педантерији. Дакле, ни у поетичком смисли Ви не остајете при „слабом“ центру. Шта је онда «архимедовска тачка» приче, и да ли је она уопште потребна? Могу ли сумња, неизвесност, колебања бити једина кохезиона сила приповедања?
Д. А: Верујем да могу, односно, све што сам до сада написао настало је из сумње у могућност приповедања. С друге стране, схватам да то никога ни на шта не обавезује, односно, да је сваком читаоцу или тумачу мог дела допуштено да створи своју теорију о изворима моје прозе. У извесном смислу, моја проза представља скуп покушаја да се побегне од било каквог теоријског уопштавања, иако се од тога, заправо, не може побећи. Не може се, у ствари, побећи од понављања, најчешће ненамерних, али зато контролисаних механизмима подсвести, тако да те „ненамерне репризе“ постају главне одреднице ствара- лачких намера аутора.
В. С: У Вашој прози «смисао краја» није разрешење или синтеза. Да ли су тематизовање контекста приповедања и метатекстуални упади у наративан ток средство «спасавања» приче која је изгубила своју унутрашњу логику, која, као што каже отац у „Шетњама поред реке…” нема више оног збивања… скривених путања које воде до разрешења? Или су средство релативизације и депатетизације приче, света који она језиком изграђује и субјекта приповедања?
Д. А: Да покушам овако да одго ворим: писање видим као својеврсно разарање приче, као изневеравање читаочевих (па и пишчевих) очекивања. С друге стране, волим тајновитост класичне кратке приче, у којој се једино бринуло о самој причи а не о механизмима њеног настанка, сврсисходности њеног смисла. Могло би се рећи да, на неки начин, у исто време уништавам и обнављам своју причу, неодлучан између та два поступка. Прича, наравно, не може никада да изгуби своју унутрашњу логику, јер чак и одсуство те логике постаје њена нова логика. Шта год урадите са причом, колико год је вртели и превртали, она се, као мачка, увек дочека на ноге.
В. С: О себи говорите као о постмодернисти. Шта Вас је превасходно привукло постмодернистичким поступцима – могућност поигравања са онтолошким статусом текста, као и са конвенцијама жанра и књижевности уопште, формално-језички експерименти, инсистирање на артифицијелности, аутореференцијалност, интертекстуалност, или нешто сасвим друго?
Д. А: Постоје многе дефиниције постмодернизма, али за мене је главна она која постмодернизам види као својеврсну књижевну игру у којој је, да тако кажем, све допуштено. Постмодерниста не реагује непосредно на свет, већ на визије света које су већ створене, уписане у безбројним томовима светске књижевности. Стварност и цитат су равноправни; стварни свет и измаштани свет могу увек да заме- не места; „ја“ и „ти“ потичу из истог извора; писац може данас да буде постмодерниста а сутра аутор тзв. стварносне прозе. Укратко, одабрао сам постмодернизам због слободе коју пружа писцу.
В. С: У већини Ваших романа ситуација приповедача таква је да се њихово постојање чини немогућим или фантастичним – приповедач уништава свој текст, нпр. Да ли је онда текст производ неког фантомског свеприсуства Вас као аутора? Шта читалац заиста чита?
Д. А: Понекад помишљам да сам само забележивач, писар који записује оно што му неки глас однекле саопштава, јер ми је некада доиста нејасно како су се неке ствари нашле у мојој прози. Можда то подстиче моје приповедаче да уништавају своје текстове, односно, да читаоцима нуде књиге које, у ствари, не постоје. Оно што читалац ипак прочита јесте само опис или покушај приповедања, дневник слушања поменутог гласа.
В. С: У Вашим причама и романима поред честих приповедачевих ламента о немоћи речи да досегну стварност и искуство, да се заиста кроз њих и њима искажу, повремено се јављају и реплике које показују да неки Ваши ликови – мајка, пре свих – заступају уврење да постоји живот с ону страну говора и језика уопште, нешто што се ни на који начин не може и не треба да артикулише. Колико је, у том случају, посао писаца сизифовски? Мислите ли да је књижевност могућа само зато што је њена улога немогућа – да, балансирајући на самој граници говора и тишине, говори неизрециво?
Д. А: Књижевност у сваком случају мора да тражи равнотежу између изрецивог и неизрецивог, али то вероватно раде све уметности, свака на свој начин. Књижевност настаје у језику, а језик је само један део нашег света, па тако и књижевност може да прикаже само тај, језиком дефинисан део света. Њен циљ је, међутим, да на тај начин у нама подстакне отварање пролаза ка стицању нових увида, односно, у подручје у које језик нема приступ.
В. С: Параноја као реакција на изненадан упад неке паралелне стварности у свет приповедача присутна је у неколико Ваших дела. Да ли су параноја, и, њој по вери у свеопшту повезаност сродан мистицизам у ствари облици ескапизма и бега од актуелних начина постојања света? Да ли су засновани на фантазмама, имајући у виду исказе из „Мрака” и „Пијавица” да човек може да живи са свешћу да је ухваћен у мрежу чија му структура измиче, али не и са апсурдом који све третира као случај и ни у чему не види повезаност, или су им узроци релни? Да ли је тема параноје условила коришћење и пародирање конвенција трилера, или је и она део поигравања са жанром?
Д. А: Параноја свакако може да буде облик ескапизма, али исто тако, до неког нивоа, може да буде сасвим нормална. Уосталом, живимо у свету у којем је све на неки начин повезано. Природа као еколошки систем у којем је све повезано јесте, заправо, облик „здраве“ параноје, као што је осећање да друштво функционише на сличан начин, тј. у међусобној повезаности свих друштвених елемената и структура. Наравно, прича почиње онда када се пређе граница „нормалности“, односно, када се појаве различита тумачења „нормалне параноје“. У поменутим романима она има обе улоге које помињете, тј. део је поигравања са жанром, али је у исто време главна тема.
В. С: Пишете романе у једном пасусу: хипнотичка бујуца речи и бројних реченица које делују као да се никада неће завршити одају приповедача опседнутог совственим говором и (не)могућношћу његовог исцрпљивања, као да се не усуђује да се заустави и предахне. Да ли је ћутање искушење или благодет?
Д. А: Ћутање је благодет – говор је искушење.

Весна Тешовић

В. Т: Нема љубитеља фантас- тике коме је непозната издавач- ка кућа „Поларис”. Ви сте били њен власник и уредник. Поред тога што сте преводили књиге научно- фантастичног жанра, бавили сте се и књижевно-теоријским про- мишљањем тога жанра. Мислим на Енциклопедију научне фантастике коју сте у разговору пре књижевне вечери назвали грехом из младости. Тако сте, изгледа, својој личности, без намере и воље, ударили печат, те се и данас борите да своје ства- ралаштво отргнете од одреднице која му не припада. Како је носити тај печат? Како се ту сналазе чи таоци?

З. Ж: Читаоци се лакше сналазе јер они прочитају, па се увере. Невоља је са онима који не читају. Живимо у време у коме се мана проглашава за врлину. Не само да се не чита, него се људи тиме диче. Кундера има једну дивну мисао. Он каже да је невоља са људима највише у томе што доносе судове пре разумевања. Највише доносе судове о нечему ако о томе нису уопште упућени. Недавно, на једном квизу, грађанин је дошао до питања ко је наш највећи писац домаће фантастике. Човек није знао, одустао је на време и добио је некакву мању награду. Од њега се очекивало да изговори моје име. А ја не само да нисам највећи, него нисам уопште писац научне фантастике. О томе сам на јавним скуповима више пута говорио, али тај рефлекс нечитања и одсуства жеље да се упуте у нешто толико је јак да ћу ја и даље међу онима који не читају словити као писац научне фантастике.
Имам 15 прозних објављених дела, које је мој садашњи издавач „Лагуна” сажео у 8 томова, и у њима нема ни заметка научне фантастике. Ја се јесам бавио научном фантастиком и нема разлога да то поричем, ни да се тога стидим, али ово што пишем као прозу нема никакве везе са тиме.
Склон сам да себе опишем као писца без префикса. Све што би могло да иде испред мог имена као одредница је нешто чему се ја противим и што видим као неумесно. Ја сам, просто, писац. То стављање одредница испред имена писца и рећи да је то писац, па се опише чега, једна је у низу подвала издавачке индустрије.

В. Т: Протумачите нам о как вој је то подвали реч.

З. Ж: Један од разлога што живимо у свету у коме постоји такав однос према књизи је то што о књизи одлучује индустрија. А она, као свака индустрија, заинтересована је да згрне профит ако може, а за уметност која стоји у основи књиге која Весна Тешовић Разговор са књижевником Зораном Живковићем Tреба бити члан библиотеке, узимати дивне књиге и читати је књижевност не хаје много. Та подвала у овом случају изгледа овако: књига је за индустрију књиге роба као и свака друга и они њу продају у књижари као што неко ко производи шпагете продаје шпагете у самопослузи. На шпагетама у самопослузи стоји ознака јасна и упадљива „шпагете”, нарочито ако су упаковане тако да се не виде, да неко ко је дошао да купи, рецимо, сапун не би погрешио. У таквој ситуацији ближа одредница је умесна.
Исти тај трговачки трик примењује индустрија књиге па каже: ово је научна фантастика, ово је детективски роман… То су којештарије. Људи, ако имају иоле извесно књижевно образовање, знају да има само једна велика, темељна подела књижевности, све остале су или небитне, или вештачке, или измишљене. Књижевност се дели само на две групе: добру и рђаву. Никакву другу врсту књижевности немате.
Додуше, тачно је да у мојим прозним књигама постоји фантастика, али тиме заправо не кажете ништа. Подсетићу вас на чињеницу која се често губи из вида. Ми смо цивилизација која пише већ пет хиљада година. Током тих пет хиљада година, будући да смо склони скрибоманији јер је то најјефтинија уметност, настало је застрашујуће много тога. Према озбиљним изучавањима која се раде у оквиру студија књижевности, више од 80% онога што је икада написано припада некој од врста фантастике. Оно што се зове реалистична проза, ем је сразмерно новијег датума, ем је мали део свега тога. И ви кад кажете да у мојим делима има фантастичног, заправо кажете да оно што ја пишем припада том корпусу од 80%, а не оној мањини. Тиме не кажете нити какву генеричку одредницу, нити некекав вредносни суд.
Перспектива времена у којем живимо може да завара. Ономе чему овдашњи књижевни естаблишмент и невидљиви канонизатори српске књижевности дају предност је тзв. стварносна проза. И они, будући неуки, мада сви имају академске титуле, мисле да сем те стварносне прозе друга и не постоји, а ако и постоји, онда је сумњиве вредности. Наравно, човек би могао да им наводи дивне примере, саме врхове светске књижевности из којих би се видело да ако бисмо из историје светске књижевности искључили она дела која имају елементе фантастике, оно што би остало било би ем кусо – ем жалосно. Ми бисмо тако ампутирали здравију од две ноге књижевности, одрекли бисмо се онога што је најквалитетније у историји књижевности.
То је одговор на Ваше питање, уз додатак: ја, дакле не пишем научну фантастику, ја сам писац без префикса. Припадам једној великој породици оних који су од настанка писмености писали.
Недавно сам се домислио да сам ја, у ствари, један од најуспешнијих српских извозника. Разне ствари се извозе – и што треба и што не треба. Претпостављам да ће сад неко из овог вашег дела света почети да извози рудно благо које је ненадокнадиво. Ја извозим српске речи, српски језик. Извозим оно чега имамо у изобиљу. Ничега другога немамо толико колико имамо српскога језика. Докле год је неко напољу спреман да плати да би добио, додуше у преводу, српске речи да би их читао, ја имам разлога да као извозник будем врло задовољан.

В. Т: Наслови Ваших дела Писац, Књига, Библиотека, Читатељка, указују на својеврсну ангажованост. Какво је место књиге и читања у животу савременог човека? Да ли је читање „у моди”? Чему може да се нада нација која је престала да чита?

З. Ж: Има једна згодна прича која носи назив „Паклена библиотека” где се за оне који не читају предвиђају страшне паклене муке. Људи треба да се преиспитају, да се са собом договоре када су и шта читали. Најстрашнија паклена казна за такве људе је да проведу вечност читајући.
Иначе, то је као болест. Симптоми су ту, од њих се не умире, али се последице не могу избећи. То што ми сад не читамо и што се дичимо тиме, произвешће последице веома брзо. Свим оним звањима где је неопходно читање неће имати ко да се бави. Да бисте били добар лекар, ви морате грдне књиге да ишчитате. Ко ће зидати куће ако се не читају књиге из архитектуре? Ми смо у позицији онога ко се тешко разболео, али се симптоми болести још не испољавају. Испољиће се, тамо, за десет година на пример. И кога сад брига шта ће тада бити? Али неко ко води рачуна о нацији, не о неком доконом појединцу, морао би врло озбиљно да се замисли. Запрепашћујућ је податак, који је пре неки дан објавила Политика, да у школи само 4% деце чита и да је у систему вредности те деце само читање нешто што изазива подозрење. Нису деца то сама смислила. То је последица дејства света одраслих.
Како то изгледа код нас? Према званичној државној статистици данас у Србији имате близу 19% људи који су потпуно неписмени. У Америци је тај постотак већи, 21%. Тамо то није страшно. Да би гледали филмове, пошто гледају само америчке, не морају да знају да читају. Имају саобраћајне знаке који не морају да се читају, све се види. Ето, може се функционисати и без писмености. Није страшно што 19% становника Србије не разликује а од б. Страшно је то што скоро 60% спада у тзв. категорију полуписмених, што са оних 19% чини корпус од скоро 80% популације. Они технички разликују слова, крајњи домет им је читање Курира, а ако читају Вечерње новости већ изазивају подозрење.
Ево један добар пример. Долазимо ми овако као караван у једно место у Србији, није битно које, нема ту велике разлике. Први пут смо у њему и ми треба да нађемо библиотеку. Седми грађанин је тек знао да нам каже где се налази библиотека. Прва три су мислили да тражимо место које се зове библиотека.
И не карикирам ја много. Нас у Србији има сада седам и по милиона. Просечан тираж књига је 500 примерака. То је застрашујуће мало. Овде се за бестселер писца, за НИН- ову награду, издавач обрадује до неба јер зна да ће достићи тираж од 2500. О тим стварима ми говоримо.
Када бих био неумерени оптимиста и рекао: нека сваку ову књигу прочита 5 људи, и нека свака има тираж НИН-ове награде; то је и даље промил један од укупне популације. И ту је разлог да се веома забринемо. Али нисам дошао вас да уплашим вечерас. Ви сте довољно уплашени и без мене. Свесни сте да нам предстоји мрачно време. Али, знате како, ово је једна од оних болести које се тако лако могу излечити. Само треба бити члан библиотеке, узимати дивне књиге и читати. И болест се излечи врло брзо. Ако сви прочитају књигу месечно, ма и књигу годишње, ми ћемо бити најначитанија нација у Европи, а и шире.

В. Т: Можда разлог томе треба тражити у постојању медија који су примамљивији од књиге. Младој генерацији, и не само њима, изгледа више годи филм. Путем филма ученици данас често примају једина сазнања кад је лектира у питању. Што би основци читали Тома Сојера или средњошколци Ану Карењину? Узму диск или касету и за сат и по готова лектира. Велики број Ваших књижевних текстова има судбину да бива преведен на језик филма. Када се преводи један садржај из једног медија у други, ко је на губитку?

З. Ж: На губитку је аутор ако не може да наплати хонорар. А књига као медиј је изгубила све. Па и филм губи када га преточите у књигу. Али, мора се тако јер ја само од књига не могу да живим, морам некако да се снађем. А и морам да поштујем оне који су лењи духом па неће да читају.

Милорад Грбовић

У 11. броју Бележнице објављен је текст о Милану Д. Милетићу, књижевнику и адвокату. Све што сам о њему написао, сазнао сам посредно, из разних извора, тек после његове смрти. Ви сте Милана познавали веома добро. Били сте пријатељи још из млађих дана?
Једна латинска изрека вели да о „мртвима треба говорити само добро”;мени се више допада једна Толстојева мисао и препорука која каже да о „живима треба говорити само добро”. Када је реч о Милану–Милету Милетићу, можемо мирно рећи да се о њему говорило само добро и за његовог живота и после његовог одласка из овог живота.
Био је мало старији од мене, упознали смо се у најлепшим годинама младости, живећи у најружнијим годинама спољашњег окружења. Ваљда смо се и зато онако заволели јер смо слично или истоветно мислили и осећали када су у питању били духовни проблеми, као и политички. Шта да кажем о Милету који ми је сада остао у сећању и молитви, осим онога што сам о њему говорио док је био са нама: поштен до сржи, дубоко религиозан, искрен са свима.
Милан је сахрањен у манастиру Ћелије. Често је посећивао тај манастир, нарочито за живота оца Јустина Поповића. Миланова прва посета Ћелијама била је захваљујући Вама, што би се рекло „у Вашој режији”?
Одлазио сам више година, практично све до смрти оца Јустина Поповића (а и после његовог блаженог краја, све до данас) у манастир Ћелије, близу Ваљева. Много су ми значили разговори које сам водио са нашим највећим теологом и духовником (поред или заједно са владиком Николајем кога, нажалост, ни  сам никад срео) авом Јустином, па сам, природно, зажелео да своје, тада најближе, пријатеље одведем у манастир. Милана није требало два пута тамо водити, јер је он убрзо успоставио присан однос са оцем Јустином и наставио код њега да одлази низ година.
Можда је данас мање познато, или је мало и заборављено, да је отац Јустин имао ограничену слободу кретања и био у некој врсти притвора од стране тадашњих власти. Били сте његов пријатељ. Добро познајете Јустиново дело и данас сте чест гост на трибинама посвећеним њему. Колики је његов значај не само као теолога и великог духовника, већ и филозофа, историчара? Такође, Јустин је био изванредно добар познавалац тајни српског језика. Имао је два доктората и говорио је пет језика. Да ли још увек има његових рукописа и колико је оно што је објављено добро проучено?
Архимандрит др Јустин Поповић био је стављен на списак оних које је требало стрељати после освајања комунистичке власти одмах после завршетка Другог светског рата због његових ватрених антикомунистичких проповеди које је држао у Саборној цркви у Београду 1943. године, а којима сам ја имао срећу да присуствујем. У тим проповедима није било трунке мржње према комунистима, али је било довољно тачних опомена оца Јустина шта чека српски народ ако комунисти буду дошли на власт. Још ни данас није јасно ко је прецртао име оца Јустина после рата са списка оних лица која је требало стрељати. Тек, отац Јустин се најпре, неко време крио у нашим манастирима, да би онда био заточен у манастиру Ћелије у коме је живео све до своје кончи не. Неколико година после рата Јустин није смео да напушта манастир, потом му је дозвољено ограничено кретање у Ваљеву, а још касније и у Београду, увек под будном, неприметном пратњом полиције.
О великом значају имена, дела и живота нашег највећег православног мислиоца и молитвеника већ је много писано, а заслуга за упознавање дела и живота оца Јустина припада сестринству манастира Ћелије на челу са игуманијом Гликеријом и, наравно, његовим непосредним ученицима: владикама Амфилохију, Иринеју, Артемију и посебно Атанасију (Јевтићу) који се и даље брине да објави оно што је још остало необјављено од огромног (и по квалитету и по обиму) теолошког, философског и литерарног дела др Јустина Поповића, можда и будућег светитеља Српске православне цркве.
Да се вратимо опет мало неким завичајним темама. Повод за овај разговор јесте био текст о једном Неготинцу. Но, то није Ваша једина веза са Неготином. Мало је познато да сте, као младић, проводили лета у Неготину и да постоје и Ваше родбинске везе са породицом Јотић, угледном неготинском трговачком фамилијом.
Да, Неготин ми је остао у незаборавној успомени из времена моје младости, нарочито оне за време немачке окупације наше земље, када сам са родитељима одлазио у посету моме ујаку Душану Јотићу, индустријалцу и угледном грађанину Неготина и његовој супрузи Стојанки. Одлазили смо увек бродом из Београда до Прахова у коме нас је дочекивао ујка Душан својим колима којима нас је возио у Неготин, на бербу грожђа, јер је то увек био месец септембар. Остајали смо близу месец дана у гостима уз обавезну посету манастиру Букову. За Неготин ме везује и трајна успомена на моје прво заљубљивање. Била је то нека Сека (Глигоријевић) коју касније никада више у животу нисам срео.
У телефонском разговору пре овог интервјуа похвално сте се изразили о Бележници, и о садржају и о опреми .
Мада релативно редовно пратим годинама излажење наших познатијих књижевних часописа, делимично у њима и сарађујем, никада, све до скора, нисам знао за Бележницу, лист Народне библиотеке Бор, који излази већ шест година. Осим чланка о Милану Милетићу (што је и био повод да се на овај начин у часопису огласим, на чему топло захваљујем и Вама и главном уреднику Ани Јанковић), нарочито бих похвалио вредан чланак Виолете Станковић под насловом „Неуморна динамика духа”.
Искрено желим да Бележница и даље излази – нека стигне само што даље од Бора, и до најудаљенијих библиотека у Србији – а њеном уреднику и њеним сарадницима желим добро здравље и бистру памет.
Срдачно Вам захваљујем на разговору.

Весна Јовановић

Шта мислите о Дечјој недељи и уопште манифестацијама овог типа ?
Моје најдубље убеђење је да Дечје недеља не треба да постоји. Свака недеља у години мора да буде Дечја недеља. Све што се сведе на манифестацију, све је форма, иако се многи од нас труде да у ту форму удену суштину. Ако смо већ у таквом окружењу, онда повлачим шта сам рекао и кажем добро је што постоји Дечја недеља. Барем се некад, неко, неко ко никада не мисли на децу, сети да та деца постоје. Ако ништа друго, бар се формално сете. А ми који то знамо и који годинама тај живот живимо, знамо шта ћемо са том формом да учинимо, поготову ако је та форма материјална.
Осим што сте познати дечји писац, ви сте и библиотекар. Ко добија више у том послу, ви или деца?
За ово питање везана је једна прича. Пре десет година, кад сам почињао да радим у библиотеци, неколико колегиница поставило је то питање директору. Шта ће још један писац у библиотеци? Деца добијају онолико колико и сва радознала деца и људи. Дођу и виде, аха, ту Градимир ради. Понекад попричамо. Добро је што сам магнет, што их нешто привлачи и постају чланови. Али, руку на срце, далеко више ја добијам од њих. То су свакодневне приче, догодовштине, оно што после заврши у нечему што ја пишем. Зато им кажем, пазите како се понашате и шта причате, можете завршити у мојој књизи.
Добро је кад постоји обострана веза између библиотекара и деце.   Све што се догађало протеклих година допринело је трансформацији деце. Компас је изгубљен и не постоје идеали и узори и оно што је некад постојало. Све то треба испочетка градити и подизати. Ми још нисмо почели то да радимо. Читав тај сплет, стицај околности, чини да су нам се деца и те како изменила. Једино што може помоћи су оазе доброг. Добри људи морају да постоје. Добро се не може и не сме борити против зла. Добро уопште не сме да се бори, јер би тако постало зло. И библиотеке сматрамо оазама доброга, оне чувају вековну мудрост и лепоту. Како децу увести у свет, како их научити, привући и привићи на све то? Сва генерална решења су спора и дуготрајна. Библиотека ту мора да има изузетно значајну улогу. Организовањем радионица, играоница итд. Тако се бар један део деце привуче, навикава и учи. Надам се да смо на правом путу.
Реците нам нешто о новим књигама које су се појавиле ове године и о плановима за наредну годину?
Ова година је била неочекивано плодна за мене. Врло се ретко догађа да четири књиге изађу у једној години. Додуше, две књиге су компилације, а две су нови романи. Хајдук по Хималаји је девети наставак Хајдука кога је издала Народна књига, а Мају у облацима издао је Букленд.
Занимљивије од свега је почетак рада на екранизацији романа Хајдук у Београду. По почетној замисли то треба да буде филм и серија од де сет епизода. Ја сам само супервизор и косценариста. Сценарио раде Вук Ршумовић, драматург и Јадранка Бажут, професор са Учитељског факултета. Надам се да ћемо крајем следеће године или почетком 2007. године гледати филм и серију.
Технолошки напредак нам свакодневно доноси новине у свим областима живота. Електронска књига је једна од њих. Како гледате на овај нови облик књиге?
Савремена технологија је заиста отишла изузетно напред и доноси нове облике као што је такозвана електронска књига. Вечито питање које ће се поставити кад се догоди технолошки напредак је шта са оним што је претходно било. Шта ће бити са књигом сад када се појавила е-књига? Одговор је врло једноставан. Јер, оног момента кад се појавила фотографија, сликарство није изумрло. Појавом електронске књиге, књига и даље остаје. Једина могућност коју треба ваљано искористити је да е-књига буде спона између читаоца и праве, класичне књиге. Сама појава е-књиге захтева едукацију, врло озбиљну едукацију, најпре одраслих, да би они могли деци да пренесу оно што знају и да их усмере на прави пут. Електронска књига је изузетан облик, прави облик, омогућује обострану комуникацију, интерактивност. Она омогућује неколико врста медија у једном медију, омогућује истраживање и играње, и истовремено читање. Е сад, само од тог момента, едукативног момента, зависи шта ће се даље догодити. Да ли ће књига остати раритет, па ће је користити елитирани део друштва или ћемо учинити да то све и даље живи онако како треба да живи. То све зависи од нас и од оних који долазе. Не треба се плашити ничега, али треба правилно дозирати и правилно усмерити.

Весна Тешовић

На који је начин прави живот, често трновит и испуњен трагичним догађајима утицао на Вашу литературу? Колико у Вашем делу има аутобиографског и у складу с тим, какво место заузима роман Гори Морава?
Ставио сам аутобиографске моменте у свој роман иако не мислим да је исписивање стварних догађаја и њихово стављање у роман врлина у литератури. Имао сам компликован живот. После смрти другог родитеља живот ми је кренуо врлетним стазама и ја сам једва успео да га преживим. Био сам у три затвора пре Голог отока. Мислим, да сам имао живе родитеље, не би ме ни хапсили. Било им је згодно да повећају број ухапшених и зграбили су мене, а за мном није имао ко да закука и затражи правду. Нисам се најбоље сналазио у животу. Али литературу нисам схватао као место где о томе треба говорити. Када сам изашао са Голог отока имао сам 21 годину и шест месеци, а био сам искусан као неки деда. Знао сам о животу оно што моји вршњаци нису знали и можда ме је то определило да пишем о различитим стварима. А писао сам о потпуно различитим стварима које су мене самог понекад изненађивале. Ја нисам хтео да пишем о боксерима, а испало је да сам написао роман о боксеру који је преведен на 13 језика, штампан код нас у 22 издања и још су два превода у раду. Тог јунака ја у почетку нисам ни видео као боксера, али кад сам га довео у читав низ тешких ситуација у којима севају песнице, где је физички обрачун нешто што је свакодневно, онда сам напросто морао да га гурнем у неку спортску дисциплину где се стичу таква знања. Тако је Љуба Врапче постао боксер. Писао сам о једној удовици у књизи Петријин венац, која живи у неком малом месту које по многим детаљима личи на Бор и борски рудник. Писао сам у причи Лилика о малој девојчици која се налази у опасности да буде одведена у дом. Писао сам о предратном артиљеријском подофициру, а нисам никад био ни боксер, ни удовица, ни девојчица ни артиљерац. Роман Гори Морава је један од текстова који сваки писац гаји на срцу. Ту има доста измишљених ствари као и оних које то нису. Фотографије на крају романа многе су збуниле и ја сам увек говорио да су то фотографије једне породице: дечак од четири године, отац и мајка, баба и тетка која га је преузела после смрти родитеља. У последњем издању Гори Морава, мој издавач Флавио Ригонат није објавио фотографије. Рекао је да књигу види као чисту литературу и мислим да је био у праву. Као што сам се у животу бавио разним стварима, кад год сам писао аутобиографске белешке био сам у недоумици да сам нешто заборавио. Када сте аквизитер и циркузант, пакер коже, када сте кантарџија на вршилици, а онда једног дана постанете књижевник и академик -таква животна прича и мени самом изгледа чудна.
 Објасните нам, како то да један голооточанин својом првом књигом освоји Октобарску награду града Београда?
Био сам голооточанин, доста година сам провео са гладним стомаком. А онда је Александар Ранковић, трећи човек у тадашњој Југославији, шеф тајних полиција и, номинално, човек који је држао Голи оток пао 1966. До тада су све културне установе биле под непосредном контролом тајне полиције. Није било редакције у Југославији која није имала свог плаћеног удбаша. Сви жирији су били под контролом. Па и касније, прича о слободи уметничке речи је прича за малу децу. Неке делове из романа Гори Морава сам објавио као приче. На једном месту стоји реченица: Воз те вечери, зачудо, није каснио. Један „критичар” ми је баш то замерио. Таква је била контрола. Лека Ранковић 1966. пада и цела та структура се за две-три године пореметила. У том периоду ја објављујем Фреде лаку ноћ. У жири за Октобарску награду улази Јеремић који је пре тога написао суперлативни приказ моје књиге. На првом састанку он председнику жирија Душану Матићу скреће пажњу на њу, а на следећем састанку су изгласали мене за победника. Морам да признам да сам био запањен. У исто време сам у великим породичним проблемима. Под отказом сам, немам стан па седим у канцеларији јер немам где да будем. Звони телефон и неки човек пита да ли може да добије књижевника Драгослава Михаиловића. Мени нико до тада није рекао да сам књижевник. Када ми је рекао да сам добио Октобарску награду, могао сам да паднем под сто. То сам рекао свом јако добром пријатељу Ивану Кнежевићу, а он ме упутио да никоме ништа не причам док то за два-три дана званично не објаве, за случај да, ако није истина, не испаднем смешан. Као голооточанин, у Београду нисам имао стан 17 година и ова награда ми је решила многе проблеме.
 Реците нам нешто о својој „мајсторској радионици”, о јунацима који живе живот у Вашим књижевним делима и разлозима због којих сте их обликовали баш на такав начин.
Од детињства имам особину да ми рад не пада тешко, мада је књижеви рад јако психички тежак. Када вам посао не иде, кад седите за столом пет или девет сати, а нисте написали ни једну реченицу онда – шта заправо радите? Тако сам започињао књигу, терао донекле. Онда се појављивала нова идеја, учинило би ми се да бих то пре могао да завршим. Писао бих ту нову књигу, па би ми се десило да треба нешто друго брзо завршити. И тако се нагомилало код мене тих незавршених рукописа. Један од њих је био и Треће пролеће. Једног тренутка сам због болести и страха да ћу умрети, а све ће остати у ритама како је рекао Бранко Радичевић, одлучио да штампам први део Трећег пролећа као приповетку у књизи Ухвати звезду падалицу. Та прича није била лоша, али је могла да се продужи. Тако сада имам и приповетку која се зове „Треће пролеће Срете Петронијевића” и роман који се зове Треће пролеће.
Моји јунаци нису они који се повијају по ветру. Да то умеју вероватно би били много срећнији. Напротив, они имају неку чврстину, можда и претерану чврстину карактера која их води до трагичног заплета. Не знам да објасним зашто сам се опредељивао за такве књижевне јунаке. Књижевна критика и теорија тај начин писања зове сказ, а њиме се обележава говор књижевних јунака из првог лица. Мени је било интересантно што сам могао да говорим на начин који је удаљен од правог књижевног језика, јер то пружа могућност писцу да постигне велики дијапазон, да се користе најпростија и најпростачкија средства, а да у исто време говорите о неким суштаственим стварима живота: који је смисао живота, шта је љубав и смрт… То је онај дијапазон који је постизао (а ја не знам да ли јесам) Достојевски у својим романима. Стално пишеш о неким јунацима који нису као ти и мораш да улажеш све већи напор да разумеш те своје књижевне јунаке. Колико су они ниже на друштвеној лествици, толико треба да постигнеш већу уверљивост. Нико не би рекао да Петрија Ђорђевић или Жика Станимировић могу да говоре о филозофији живота, а они то чине или се бар тако нада њихов аутор. Чизмаше нисам писао са идејом да је Жика Курјак жртва неког притиска старог режима. То је један пикарски, мангупски роман о неозбиљном младом човеку, који на магарцу ујаше у скопски ресторан и из тога произађу свакојаке тешке перипетије, које изводи баш тај војни режим у коме се он, као подофицир, налази. Желео сам само да говорим о људским судбинама које се изокрећу и стављају човека у тешке ситуације из разних разлога. Ти разлози се могу објашњавати и социолошки и политички, али моја идеја је да говорим о најтежим проблемима људског живота и то на неке најнедостојније начине. Лилика је приповетка коју ја пуно волим и, као што је рекао Иван Буњин, Бог ми је помогао да је напишем. Она је опиљак једне друге, неостварене, куд и камо радикалније идеје о заосталој девојчици која се врло тешко изражава. За то нисам нашао решење. Ни Фокнер у свом роману Бука и бес то није успео. На крају се читалац замори непрекидним тумачењима шта је тај малоумни дечко хтео да каже. Саплитање у тумачењу дела на крају упропасти књигу. То је поступак који је за велико поштовање, али није успео. Није успео ни Уликс са позајмљеном причом из Одисеје, јер постаје превише запетљана да не можете да се ишчупате из ње. Литература мора да тече као вода; кад је узмете, да је попијете на душак и да се осећате лепо. Ако она изазива неке тешкоће приликом гутања онда то није успела литература.
 Језик којим Ваши јунаци комуницирају са читаоцем вероватно је један од разлога зашто Ваша литература „лако клизи низ грло”.
Залагао сам се за тај језик у нашој књижевности, који није признат као званичан. У својој књизи Црвено и плаво објавио сам говор у коме се види колико је подручје дисквалификовано Вуковом реформом. Са Павлом Ивићем сам ишао од села до села, 56% становништва Србије је на територији која није призната као књижевна. То је проблем за културу Србије. На том терену се књижевност развија слабије него тамо где је језик прихваћен вуковском реформом. Осим Београда, који има леп језик и представља мешавину разних језичких идиома, постоје само три града у Србији већа од 40 000 људи где се говори исправно, то јест где је локални језик прихваћен као књижевни. То су Ваљево, Чачак и Ужице, факултативно и Шабац. Имајући ово у виду Србија нема разлога ни за какав вуковски фанатизам. Жеља ми је да српска наука, која потиче од Вука Караџића постане и србијанска, бар исто онолико колико и других наших крајева, јер она, колико вуковске крајеве унапређује, толико невуковске уназађује.
 Велики део Вашег рада, не само књижевног, јесте настојање да се голооточка голгота представи јавности. Зашто процес рехабилитације тих осуђеника тапка у месту?
Ја сам 25 година бежао од те теме, а онда сам закључио да ћемо сви изумрети а остаће бљувотине које пишу наши злочинци. То просто нисам могао да замислим и желео сам да та прича постане мало јаснија. Голооточани углавном ћуте, али има и изузетака. Упознао сам једног Боранина, Душана Јанковића, који ми је донео јединствену фотографију Голог отока снимљену 1. маја 1951. У то време сам и ја био тамо. То је она фотографија која је објављена у другој књизи Голи оток. Душан је то украо из канцеларије неког иследника и кришом изнео са отока. То је изузетна фотографија и због тога што су се наши злотвори постарали да острво заравне, униште. Чујем да Хрвати имају идеју да га искористе или као место на коме ће се окупљати ликовни уметници или за ловни туризам. Рехабилитација голооточана никако да се покрене са мртве тачке. Ни ова данашња, кобајаги демократска држава, нема неку жељу да је изведе, тим пре што у друштву постоје разноразне тензије и глупе идеје и што се жртве титоизма између себе мрзе и опањкавају. Голооточани често кажу да им није потребна никаква рехабилитација заједно са четницима. Они други, жртве црвеног терора, кажу да голооточани не заслужују никакву рехабилитацију јер су некада, од ослобођења до резолуције ИБ а, били међу извођачима терора. Они који би требало да изведу рехабилитацију таква гложења једва дочекају и престану да се баве таквим рзмишљањима. Почео сам да причам о Голом отоку надајући се да ћу то завршити за две године. Знао сам шта је урадио Солжењицин својим Архипелагом и надао сам се да ћу и ја то урадити тако брзо. Међутим, чујем сада да је и Солжењицин радио 20 година. Нагомилало се и знање о томе, па вам дође природно да проговорите још понешто. У Политици сам објавио фељтон о томе шта је у нашој терминологији била шиба, а шта шибање. Изашло је 12 наставака. Никако не престајем да радим иако сам мислио да сам са тим стварима завршио и да идем даље.
Изостанак актуелизације овог питања у свету има чисто политичке разлоге. Цео Запад, нарочито Америка, био је заинтересован за рушење социјализма као система. И сада се ту појављују неке пришипетље које су улетеле у логор зато што су браниле СССР. То њих не интересује. У мојој студији Кратка историја сатирања наводим податак да је Тито за Голи оток и несврстане добио од САД-а помоћ и кредит од 105 милијарди долара, прерачунат на крају 1988. године. Југославија је за потезе Јосипа Броза добила за трећину веће кредите и помоћи него што је Немачка добила Маршаловим планом, којим је обновљена цела Западна Немачка. Не знам шта се десило у Југославији кад је добила за трећину више. Сматрао сам да ћу направити медвеђу услугу истини ако се будем у својим текстовима бавио политиком. Желим да ту ствар извучем из политике. Имам у виду одређени терор, а не политику која може бити оваква или онаква. Титова политика, ако се изузму неке ствари, била је кудикамо мекша од оних у Румунији, Бугарској, СССР-у. Али извела је Голи оток и 1944/45. стрељала 150 000 људи без суда и суђења. То је нешто што се заборавља, а нарочито га заборављају они који би да рестаурирају титоизам као друштвени систем.
 Какав је став САНУ по овом питању?
Одељењу језика и књижевности САНУ сам 1992. поднео предлог за оснивање Одбора за Голи оток. То је Извршни одбор Академије прихватио. Поставили су ме за председника Одбора. Али ја нисам научник. Могу да прокљувим неке ствари, али не могу да се бавим систематским научним радом са великим бројем људи. Тај Одбор је био проширен на све политичке затворенике титоистичког режима и није почео никад да ради, тим пре што је српска држава обилазила око тог проблема као око вреле каше. Чак и данас неки људи које ја много поштујем не желе да уђу у суштину проблема који сам нашао у мом досијеу. Досије сам гледао у јуну 2001. и нашао сам да ме министар унутрашњих послова Миодраг Станојевић октобра 1971. године ставио на листу за операцију „Муња”. Поставио сам питање нашим званичницима шта је то значило, али су они избегли одговор.
 Како сте и поред трауматичног личног искуства и свих препрека на које сте наилазили на свом стваралачком путу успели да сачувате себе од мржње и жеље за осветом?
Ви ми одајете признање да у свом раду нисам мотивисан мржњом. Хвала. Знао сам да ако будем мрзео, заступао странку или неку политичку идеју, нећу успети. Не знам да ли сам успео, али ако јесам то је зато што сам знао колико је то велика замка. Заиста нисам желео да се светим. Нити је посао књижевности да то ради.
 Велико Вам хвала на овом разговору.

Весна Тешовић

Разговор са г. Томиславом М. Симићем, аутором студије Господар Миленко Стојковић, који је, поводом обележавања јубилеја 200 година српске државности, био гост Народне библиотеке Бор

У издању Историјског архива из Крушевца 2003. године објављена је књига Томислава М. Симића Господар Миленко Стојковић. То је историјска студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Пошто је књига, уз неопходне елементе озбиљног истраживачког рада, написана јасним и занимљивим стилом и пошто у себи садржи документе који до сада нису објављивани, или се о њима говорило врло стидљиво, били смо мишљења да би представљање ове књиге борској јавности било добар допринос Народне библиотеке Бор обележавању јубилеја 200 година српске државности. Они који су се 19. фебруара обрели у Народној библиотеци Бор нису остали равнодушни. Надахнуто и аргументовано казивање г. Томислава Симића покренуло је на размишљање. О истинама које су историјски фаворизоване и о истинама које бледе на историјским маргинама, о трновитом путу откривања истине, разговарали само са аутором књиге.
У поднаслову своје књиге кажете да је то студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело Миленка Стојковића. Можете ли нам рећи како су се догађаји Првог српског устанка одражавали на овом подручју?

Ово је историјска студија са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Национална величина Миленка Стојковића је, нажалост, маргинализована из познатих разлога, јер победници пишу историју, али на то се можемо вратити касније. Ови простори нису одмах 1804. године били захваћени устанком. Три су жаришта буне: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Морали су да се очисте тзв. централни крајеви, да би већ почетком 1805. године војвода Миленко Стојковић, на Св. Саву, освојио Пореч и ослободио целу Поречку нахију, а одмах потом кренуо у даља освајања читаве неготинске крајине, па и ових простора. Срби са ових простора неколико су се пута подизали на оружје, понадавши се да ће им српска војска доћи у помоћ. Међутим, ту је у близини био турски одметник, Осман Пазван-оглу који је као видински паша припојио Видинском пашалуку део Београдског, дакле и ове просторе, и чинио је страшне одмазде над живљем из овог краја. Војвода Миленко Стојковић му није остао дужан, неколико пута се сукобио са њим и неколико пута га је страшно потукао. Дакле, људи из ових крајева су и те како активно учествовали у Првом српском устанку, само 1804. нису. Можете ли нам рећи нешто о изворима које сте користили у свом истраживању, а који ову књигу чине другачијом од досадашњих студија?

Па, ја сада напамет не могу да кажем, али можете погледати библиографију која је веома обимна. Чини је 214 насловних јединица, плус неколико казивања и сећања, а све то скупа дало је мени легитимитет да на основу тих докумената говорим о источној Србији у целини, па и о овим крајевима. Чињеница је да је војвода Миленко Стојковић, који је родом из Кличевца крај Дунава, држао ове крајеве под својом командом, и чињеница је да је код српског народа изузетно омиљен као командант. Неколико добрих извора дају потврду за ове моје речи. На пример, Вук Стефановић Караџић је 1811. године био у источној Србији, конкретно, у Кладову и у Неготину, па је интервјуисао одређене људе, међу њима и бившу жену Миленка Стојковића Милену, из рода Карапанџића. Ту је и Милан Ђ. Милићевић који је неколико драгоцених података дао. Стојан Новаковић, такође, који је још старији од Милићевића. Али, ту је и неколико људи, међу којима је и последњи директни потомак Миленка Стојковића у Србији. Понављам, у Србији, јер он има потомке и у Русији. Тај деда Јова Матић је мени лично дао неколико заиста драгоцених података који, ето, ову књигу чине непоновљивом јер такви подаци нигде на другом месту нису записани.
Кроз мноштво докумената у вашој књизи, читаоци се срећу са личношћу Миленка Стојковића који се први пут комплексно приказује као војсковођа, дипломата и изгнаник. Било би занимљиво да нам протумачите избор Миленка Стојковића да не буде турски кнез, као што је само неколико година касније изабрао да уместо министар, постане изгнаник.

Ви говорите о 6. августу 1805. године, односно о боју на Иванковцу где је славни војвода Миленко Стојковић са само 2 500 бораца дочекао многоструко јачу регуларну турску војску под командом Хафиз-паше и потукао је до ногу. Но, пред сам дан битке, Исмаил-ага бањски, као изасланик поменутог паше, дошао је и понудио Миленку да пропусти пашу и његову војску десном страном Мораве, дакле, кроз ове просторе кроз источну Србију, обећавши му да ће израдити код цара да он, Миленко, буде највећи и први кнез у пашалуку. Као велики родољуб, Миленко му је одговорио да више воли бити командант над овим крајем, него турски кнез над целим пашалуком. Исто тако, величина попут Миленка Стојковића није могла да прихвати понижавајући положај министра. Можда ће се неко изненадити – зашто понижавајући? Положајем министра иностраних дела, Миленко Стојковић је много губио. Он је већ био главни командант највеће нахије у пашалуку, целе источне Србије. Био је изузетно омиљен у народу. Положај министра му се није нудио, него наметао. Циљ Карађорђа, Младена Миловановића и групе око њих био је да те велике, омиљене у народу команданте, доведу у Београд и ставе под директну Карађорђеву контролу. То значи, били би министри само на папиру, али би под Карађорђевом паском радили само оно што им он каже. Нису били мутави, дозволите да будем слободан у изразу, ни војвода Миленко Стојковић ни војвода Петар Добрњац. Наравно, они су одбили тај положај, а унапред спремљена акта о прогонству само су била спроведена. Велики родољуб Миленко Стојковић био је позиван од свих подређених старешина источне Србије да подигне буну, односно супротстави се Карађорђу. Документа указују да би и успео у томе. Међутим, један документ каже да се благородна душа војводе Миленка Стојковића гнушала и при самој помисли на међусобну борбу. Дакле, он није хтео прихватити понуде својих старешина. Решио је да иде у изнганство зарад добра Србије.
Неки извори кажу да је управо Миленко Стојковић пресекао везу између Карађорђа и руске команде, да је настојао да придобије за себе Хајдук – Вељка уздајући се у помоћ пожаревачке, ћупријске и ресавске нахије. Карађорђе је дошао у Ћуприју са 2 000 устаника и смирио страсти. Намеравао је да распарча територије које је дао на управљање Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу и на тај начин им смањи власт.

Карађорђе није дао Миленку никакве територије на управљање. Лично је Миленко Стојковић сам подигао цело Подунавље и временом целу источну и целу југоисточну Србију. Дакле, ништа Карађорђе. Нема Карађорђе ништа са тиме. Ви говорите о 1809. години, када се у нашој историографској литератури наводи одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа. То је период који Вас интересује. Многи историчари, попут Драгослава Страњаковића, карађорђевићевца, и других његових наследника, тврде да се Миленко одметнуо од Карађорђа, што није тачно! Намерно акцентујем: није тачно! После слома на Делиграду, зна се да је Карађорђе читаву леву страну Мораве држао, чувао и напокон, очувао, а уопште се не зна да је десну страну Мораве чувао војвода Миленко Стојковић. У овој студији то је јасно наглашено и описано. На једном месту стоји податак, да је главни кривац Миленко Стојковић, што ниједна турска лађа Дунавом није успела да дође. Ниједан турски војник није могао да прође том страном, обзиром да је Миленко Стојковић зауставио и затворио пловидбу Дунавом и да је заседе и засеке поставио на Дели Јовану, Мирочу и осталим висовима. Такође, зна се, али се не публикује, да је Карађорђе тајно послао људе у Пореч да убију Миленка Стојковића. Потом га позива на ону скупштину у Хасан-пашину паланку, а зна се да је хтео да га убије. Миленко Стојковић му одговара да не може доћи, а и да може, не би дошао јер зна да ће бити убијен. Ако је то одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа, онда нека буде. Међутим, после те скупштине, одређени су људи да иду у руску главну команду да траже помоћ, да један пук руске војске буде на сталном боравишту. Баталака, који воли Карађорђа, каже да је Миленка Карађорђе предложио, што није тачно. Предложила га је група Миленкових људи на том скупу у Хасан-пашиној паланци, па је и Миленко Стојковић био одређен да буде у тој депутацији. На основу руске ратне преписке, може се закључити да тај назив, та титула вожда није била само резервисана за Карађорђа, већ за неколицину великих војвода или господара, међу којима је био први Миленко Стојковић. Дакле, и он је био вожд! Али, то питање нисте поставили и нећемо даље!
Не смета да нам сада то протумачите и успут можда боље осветлите психолошки лик самог Миленка Стојковића с обзиром на то да стално истичете његово частољубље и, са друге стране, чињеницу да уопште присутно властољубље међу великашима Србије тога доба јесте један од узрока пропасти револуције.

Теко је! У времену примирја, у 1808. години, Карађорђеви приврженици су, ослањајући се на име и закриљивање тог истог Карађорђа, чинили чуда по Београду и Србији. Наиме, куповали су за багателне новце куће по Београду и добра по Србији. За све то време, Миленко Стојковић је чувао дугу границу источне Србије, не само од Турака, него и од Аустријанаца, јер је Карађорђе нудио Аустрији да преда Србију, само да би остао на власти. Да ли сте знали за тај податак? Нисте?! Али, има га у мојој студији. Карађорђе је са Симшеном, аустријским високим официром, преговарао да Србију преда и ови су тражили да уђу у српске градове. Совјет народни, сербски, како се наводи, пише Миленку и налаже му, наређује му да запоседне обалу и да је чува не само од Турака, понављам, него и од Аустријанаца који хоће да пређу у Србију. Ето, шта је Карађорђе. Ето, шта је Миленко Стојковић. Ето, шта значи частољубље с једне стране кад је у питању Миленко Стојковић, ето шта значи властољубље кад су у питању Карађорђеви приврженици. Исту слику имамо и данас. Имамо последње Мохиканце који гледају да спасу малени српски брод који се љуља већ две стотине година и имамо оне који само гледају да га потопе.
У Вашој књизи су публиковани неки подаци који су до сада из разних разлога били потискивани. Ко и како пише историју? Постоји ли кључ за одабир докумената на основу којих се оживљава слика прошлости? Од чега зависи да ли ће неки документ ући у грађу или ће бити потиснут?

Ево овако. Ја сам на почетку рекао: као што кроз живот и време дувају разни ветрови, тако дува и ветар историје. Историју, познато је, пишу победници. Због тога се често дешава да многи важни догађаји и многе важне личности ветар историје одува на њене маргине. Време протиче, а измиче памћење. Памте се само најважнија дешавања и најважније личности у тако писаној историји. Она дешавања и оне личности које су ти креатори оставили на њеном рубу неминовно одлазе у заборав. Нашалио сам се, али и рекао, пре овог интервјуа, једну стравичну истину: ја сам оћоравио и оседео радећи на овој књизи, истражујући и копајући. Нико није хтео да ми каже: налази се ту и ту! На пример, у САНУ (видећете да има мноштво докумената из САНУ) само стоји шифровани број. Нема тамо каталога као овде, у библиотеци, па да тражите по аутору или наслову. Не, тамо само стоји број: ако знаш шта је 358, можеш да нађеш, ако не знаш, треба копати, копати, копати и рударски радити. Неће нико да изађе у сусрет, да каже: то је то, не ово. То само по себи говори да постоји нека привилегована елита која држи те податке само за себе! То је доказ, још један, да се све оно што је лоше о Карађорђу сакрива, а све оно што му иде у прилог – истиче. Зар такву историју хоћемо?! Зар после 200 година не можемо да кажемо: људи, дајте да отворимо карте и кажемо право стање ствари! Изгледа да не можемо, изгледа да сам ја, ипак, последњи Мохиканац јер се борим против ветрењача. То је доказао и 15. фебруар, када смо, лепо и академски, када смо еуфорично, национално, говорили како смо ми ово, како смо ми оно. Али, то је само бледа сенка, стварност каже нешто друго. Људи, пропадамо, највише због оних за које мало пре рекох да узјахаше овај мали брод који се зове Србија и због тога се Србија ослободила није!
Каква су досадашња реаговања историчара поводом Ваше књиге?

Лепо сте поставили питање, али то је одмах надовезивање на оно што сам мало пре рекао. Када сам ову књигу, која још није ни била одштампана, однео у САНУ… Могу ли да не поменем или хоћете да поменем име?
Ваш избор.

Ево, мој избор је да кажем. Академик Василије Ђ. Крестић је са одушевљењем примио ову књигу и поздравио мој рад. Понудио сам му ду буде рецензент. Пристао је, али је поставио услов да уз њега рецензент буде и др Радош Љушић. Међутим, конкретна животодавна ствар каже овако: „То кошта, г. Симићу, то кошта!” Ја сам се распитао колико кошта. У оно време су биле марке, не еври: 2 000 марака по једном потпису. Да ли је то у реду? Ја сам то одбио, да би после тога рекли: „Али, г. Симићу, ми смо ауторитети!” Рекао сам следеће: „Има ли у овој књизи једна реч, не реченица, реч која не одговара истини?” „Не, г. Симићу”, био је њихов одговор, „али, дозволите, понављамо, ми смо ауторитети.” Ја сам, Богу хвала, као побожан човек, добио од Бога благослов, а то је да сам наишао на још већи ауторитет него што су они. То је др Анатолиј Николајевич Степањук, професор историјских наука за балканологију при Руској академији наука, који је са задовољством прихватио да ми буде рецензент књиге. Рекао је: „Браво, г. Симићу, немојте се устручавати као што се устручавају ваши српски историчари који само пишу о Карађорђу како је устаљено, а да при том не смеју да изнесу оне податке који јесу важни на видело дана!” Ја сам то учинио. Може ли неко да ме „стави на крст”? Не може! Ја сам одужио свој дуг и војводи Миленку Стојковићу и његовом директном потомку кога сам имао част да познајем и интервјуишем толико дуго, мом покојном стрицу, итд. Ја сам свој дуг одужио и себи и пред Богом и пред људима, а они нека раде шта хоће.

Весна Јовановић

Светски Дан дечје и омладинске књижевности обележен је ове године у Народној библиотеци Бор дружењем са писцем, књижевним теоретичарем, библиотекаром и одличним дечјим аниматором Мирком С. Марковићем. Директор београдске библиотеке „Ђорђе Јовановић”, сатиричар и хумориста, приређивач неколико антологија кратке форме за децу, некадашњи новинар Јежа и Ошишаног јежа, господин Марковић био је наш гост 23. априла.
Пред пуном салом малишана одушевио нас је својим умећем да забави и заинтересује децу, али и присутне наставнике и родитеље. Игра, као начин комуникације, који Марковић очигледно преферира и који је без сумње стопостотно успешан, била је и ове вечери окосница дружења. Разговор и учење кроз игру и дружење, а све прожето хумором и добрим расположењем, држали су пажњу малишанима током једносатног програма. Иако су теме разговора биле разнолике, од народног стваралаштва, преко доживљаја читања књига до упознавања са кратким формама дечје књижевности, као што су афоризам, епиграм, графит и сл, интересовање наше младе публике (у просеку деветогодишњаци) , није посустајало. Овакав приступ нашег госта младом читаоцу, спонтан, духовит, оптимистичан, који је на самом почетку вечери наметнуо и такмичарски дух овом дружењу, оставио је незабораван утисак на све присутне.
Тако је протекло ово априлско, дечје, књижевно и поучно вече у Народној библиотеци Бор. На крају смо господина Мирка С. Марковића замолили да одговори на неколико питања :

– На који начин учинити да прва дететова искуства с књигом буду позитивна? Како да, од самог почетка, дружење с књигом буде радост?
Велика одговорност ту долази од родитеља. Хтели ми то или не, родитељи имају врло деликатну дужност да буду први извођачи писаног текста, да буду први селектори и антологичари. Родитељи бирају шта ће детету да се прочита. Битно је и имати искрен однос према књизи. Дружење с књигом не сме бити нешто што се мора или што се очекује. Деца стварају свој однос према књизи онога часа када се први пут сусретну с њом, а тада они још увек не знају слова. Они су, дакле, упућени на одрасле. Тако не говоримо више о књижевности за децу, већ о књижевности за децу и родитеље. Само заједно, у корелацији, они могу да направе успешан потез. Онога часа када дете пође у школу, добије торбу са пуно књига које су тешке око седам килограма, ту љубави нема.

– Бавите се истраживањем хумора и сатире у књижевности за децу. Колико је хумор заступљен у савременој продукцији?
Хумор је основа књижевности за децу. У свету одрастања осмех је знак одобравања. У свету одрастања хумор је пут да се неке ствари лакше прикажу без обзира да ли су оне духовите или не. И само они врсни познаваоци заната писања то могу да ураде. Сетимо са само највећих светских хумориста и највећих светских писаца за децу. То су исте особе. Код нас су то Змај Јова Јовановић, сатиричар и писац за децу, Бранко Ћопић, Брана Цветковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић.
Хумор је саставни део сваке књижевности. Можда не најзначајнији, али највидљивији. Погледајте по нашим библиотекама које се књиге највише читају. Управо оне најдуховитије. Не оне духовите саме по себи, већ, на пример, Магареће године. Оне више нису у лектири, али се читају. Хајдуци и Аутобиографија Бранислава Нушића се читају. Хумор је она свевременска категорија која увек омогућава актуелност. И мислим да је ту и одговор. У којој мери је хумор актуелан, у тој мери је књига присутна у рукама читалаца.

– Колико је важно за развој детета да у својим првим сазнањима доживи свет кроз хумор и смех?
То је и питање како да први поглед на свет буде леп, а не ружан. Наиме, морамо да знамо да је хумор и смех једина категорија која разликује људско биће од свих других живих бића. Само човек има ту моћ да се смеје. Смех је лек и здравље. Ако се погледа физиолошка страна, приликом смејања се изгуби онолико калорија колико је потребно да се трчи тридесет минута. Јер сви органи људског тела учествују у смеху , од гласних жица до петних жила.

– Који би то наслови по Вашем мишљењу представљали незаобилазно штиво?
Мислим да наша савремена књижевност за децу може да се подели у две категорије: ону која добија награде и коју критичари хвале, и ону коју деца читају. Мислим да је много боље да ми погледамо шта је добро у ономе што деца читају и да се ту нађе неки одговор како и шта да се стави у први план. Да се вратим на Змаја. Деца у првом разреду основне школе „Пачју школу” не могу да схвате. Деца данас не знају шта су то скамије, каталог, не знају многе ствари. Погледајмо шта је данас деци смешно. То су, на пример, „Два јарца”. Значи, сукоб интереса. Слике су им смешне. Погледајмо због чега и даље живе сви романи Бранка Ћопића паралелно са романима чији су главни јунаци Хари Потер или дружина Пет пријатеља. Погледајмо због чега књиге Градимира Стојковића деца „гутају” – због духовитости заснованој на карактерима. То је духовитост која се налази у античкој комедији. Ниједно дете из серијала књига Градимира Стојковића није описано тако да знамо коју боју косе или колико килограма има и сл, већ је описано по својим карактерним цртама. Духовитост је свуда присутна у опажању. Свако се препознаје у тим књигама. У часу када се препозна, читалац се осећа сигурним. Ту је тајна и у читању, али и у писању.

– Наша искуства, али и резултати недавно спроведене анкете на дечјем одељењу показали су да су већ годинама уназад најчитанија дела она из обавезне школске лектире и дела чију је промоцију подржао најмоћнији медиј – телевизија. (Случај са романима Хари Потер, Господар прстенова итд). Који су начини да се млади корисници убеде у несумњиве квалитете и других дела?
Рекао бих једну ствар која је много важна и коју ће можда многи прогласити за јерес. Али, управо ти медији који су то подржали, учинили су нешто што је у последње четири године вратило књигу на место које заслужује. Роман Хари Потер, чак и да је најгори на свету, требало је да се створи јер је вратио децу књизи. Они који нису узимали књигу у руке почели су да, због Харија Потера, поново читају. Када су дошли по ту књигу, узели су и неку другу. То је био један велики повратак књизи. И то је тренд који је свуда у свету присутан. Није то појава присутна само код нас. Мислим да је то нешто што се у уметности зове синкретизам. Медији морају да се подржавају. Драма постоји откако је света и века. Позориште је опстало. Књига је опстала. Сваки нови медиј сам по себи нуди нешто ново. Због тога, ако филм подржи књигу, књига ће опстати. И оно што је јако важно, што у контактима са децом ми морамо да приметимо, књига има универзалну категорију коју ја зовем кућа. Свака кућа у књизи је различита. Свака кућа на филму је једна једина. А деца воле богатство. Они воле да имају што више доживљаја и погледа на једну исту ствар.

– Како да библиотекар постане бољи промотер књиге и читања?
Читањем. Много бољи библиотекари су они који читају. Они ће знати да кажу шта ћете у којој књизи наћи. Тако би се постигао скандинавски модел који ми имамо у нашим малим месним заједницама, у огранцима. Онај ко даје књигу, зна потребе онога коме је даје. Такав библиотекар познаје свог корисника коме пружа услугу. А велики број научника се сакупља на конгресима који јако пуно коштају, и на којима долазе до истог закључка: да је библиотекар центар локалне заједнице и културе; да библиотекар као давалац услуга зна шта корисник очекује. Ту је потребно, као и код деце, имати само једну чаробну реч – љубав према књизи.

– Како књигу, као медиј којим се не само преносе информације, већ и формирају ставови и емоције, а тиме и библиотеку, видите у скоријој будућности с обзиром на то да компјутери полако, али сигурно улазе у нашу свакидашњицу? Да ли ће књига бити потиснута и да ли је то можда логичан след ствари?
Одговор ће свако наћи у оном часу кад направи један мали тест. Видите да ли са компјутером можете да легнете у кревет и да га читате. То је врло компликовано, чак и ако је онај најмањи, најновије генерације. Може вам пасти и оштетити се. С друге стране, сваки нови програм на компјутеру, ма колико био савремен или скуп, има неколико књига које га тумаче. Ето одговора ко ће да победи у борби између компјутера и књиге. Али, морају се подржавати. Компјутер као медиј мора да има информације о књизи јер његова функција није да буди осећања, већ да подстакне и омогући да оно што даје књига, на прави начин дође до читаоца. И мислим да је ту и одговор – компјутер има важну улогу у развоју љубави према књизи.

– Колико читање треба да буде животни стил?
Постоје људи који су узалуд писмени. Ти људи знају да читају, али само ред вожње аутобуса, имена улица, итд. Постоје и стварно писмени људи који читају и налазе поруке између редова. Нека све буде садржано у једном афоризму – није све тако црно, има нешто бело, између редова. Књиге се читају између редова и ту настају нова дела која су само наша. Писци су, у ствари, подстрекачи на лепши доживљај живота. И мислим да је ту одговор на ваше питање.

Весна Тешовић

Већ сте 20 година на књижевној сцени. Иза Вас је 12 књига. То говори о великом раду за некога коме је ликовна уметност главно подручје деловања.

Често сам одговарао на питање откуда ја у књижевности. Да се вратим у неко доба 80-тих када сам највише радио и излагао, а та ликовна дела увек су пратили неки текстови који су их објашњавали. Тада сам се, много више него данас, бавио ликовном критиком. Мој данашњи ангажман у тој области се често своди на писање предговора за каталог и то искључиво за своје студенте. Искључиво за младе људе чији рад ја добро познајем зато што сам као професор сарађивао са њима. Дакле, сви ти текстови који су пратили изложбе почели су на чудан начин да се одвајају од свог материјала. За један тематски часопис који је био посвећен феномену нове слике, писао сам о Андреју дел Кастању, италијанском ренесансном сликару и када сам то трезвено погледао, схватио сам да то више нема никакве везе и да је то једна аутономна прича. Тако се моја прва књига Вечера код свете Аполоније појавила као некоинцидентна ствар и стварно сам мислио да се то неће поновити. Али, касније, како је време одмицало, нарочито током 90-тих године, књижевност ми се учинила за нијансу погоднији медиј за нешто што сам мислио да је обавеза свих људи на јавној сцени према текућим догађајима који су за овај народ били трауматични од почетка до краја, и свако ко је имао нека сазнања о претходним временима могао је да наслути какав ће то крај имати.

– Највећи број књига настао је баш у лимбу 90-их. Да ли је то ескапизам, катарза, ангажованост…?

Постоји недоумица да ли је то што сам ја писао током 90 тих ангажман, потреба да се буде на јавној сцени и искаже своје мишљење, или је то била нека врста одбране, штита према бруталности тих догађаја. То јесте на неки начин приватни ескапизам – седети у својој соби док се руши свет и писањем се бранити од тог рушења. Јесте и катарза. Ми смо можда изгорели у чекању катарзе и често смо, чекајући, правили пројекцију те катарзе. Можда је најпогоднији пример за то зазивање катарзе један мој ликовни рад из 90-их година. То је рад који се зове „Бирнамска шума”, а био је излаган на једној групној изложби, потом на изложби у САНУ. У центру је једна јако увећана фотографија где се на нежан начин додирују две руке. Рука је у руци. Рука припада хашком затворенику Слободану Милошевићу, а женска рука припада Мирјани Марковић. Око њих је једна гомила ситних механизама и мале папирне јелке које подрхтавају све време, тако да се има утисак да је то шума која хода. А шума која хода свима онима који знају историју књижевности врло јасно говори да је мотив преузет из Магбета. То је просто био један езотерични рад за оне који то могу да препознају, али је то био и позив на катарзу. Нажалост, катарза се није догодила после промена. Догодила се тек сада, након једног догађаја који нико од нас није могао ни да замисли.

– Ваша дела одликује специфичан ироничан, чак сатиричан став. Колико данашњи друштвени и културни тренутак провоцира такав Ваш потенцијал?

За сада не видим ништа на шта бих могао да се осврнем непосредно. Можда треба „покупити чауре”. Ако буде изашло треће издање моје књиге Старији и лепши Београд, мислим да га допуним само утолико што бих без пропратног текста дао фотографски материјал о судбини тих накарадних објеката који су настајали током Милошевићеве владавине, како сад иста та места изгледају после неколико година. Нека су замаскирана, нека уништена, нека су никла нова, као фраза. То би био један стрип без речи. Мислим да све оно што нам се догодило има капацитет трауме за неколико генерација писаца који ће тек доћи. Тако да ја верујем да ће оно што будем писао одмицати од овог амбијента, али да ће се на неки мало маштовитији и опуштенији начин ту и враћаги. Књига коју сада радим искорачује из нашег простора географски, а верујем да ће нека од наредних књига искорачити далеко од нашег времена, што, наравно, не значи да ће остати без симболичке паралеле која је увек провокативна и интересантна. Сви знамо да је можда најбољи роман о комунизму и траумама комунизма Дервиш и смрт Меше Селимовића.

– Како појединац може да се спасе од друштвених непогода, социопатологије и моралног суноврата?

Више него у другима то можда важи за Врт у Венецији, мада постоји једна породична ситуација и у претходним књигама. Постоје разне врсте љубави, не искључиво према људским бићима. Постоје љубави које везујемо за неке драге предмете. У Псу пребијене кичме постоји тај неки трећи, контрапунктни глас који је везан за неке предмете који нуде сталност или поузданост. И то је можда први наговештај тог неког зида, бране пред бурним догађајима који наилазе.

– Колико литература може да уради комуницирајући са широким
кругом читалаца и шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Постоје медији који имају шири и атрактивнији начин комуницирања са публиком. Али, увек постоје људи који ће бити незадовољни том брзином и површношћу и који ће се вратити књизи. Књижевност као медиј опстаје и поред компакт дискова и интернета, као што фотографија није изумрла кад се појавио видео, нити позориште кад се појавио филм. Значи, увек ће постојати потреба да се то искуство подели.
Не бих стање у ли-тератури описао као пово-љан тренутак. Мислим да је у много већој кризи критика него што је продукција. Суочавамо се са тоталним нестанком тог посредника. Можда зато што се наша средина толико смањила, долазимо до тога да критичари који објављују текућу књижевну критику по новинама наступају као агенти неких издавачких кућа које су нови центри моћи. Мислим да је сумануто да неко пише о некој књизи, а да ту књигу истовремено потписује као уредник, а тога је све више. Много чешће се догађа да је тај посредник истиснут.
Ја сам јако збуњен. Моја читалачка публика се са сваком књигом увећава, што у прво време нисам промећивао, а сада примећујем. Мислим да људи неком осмозом шире оно што ја пишем и са тиме човек не може да не буде задовољан.

– Заинтересовани сте за проблеме културе у транзицији. Учествујете у пројектима институција културе у региону Балкана. Како на том пољу интеркултуралности оцењујете делатност библиотека, онаквих какве су данас, или онаквих како их Ви видите да треба да буду?

Значајно је место библиотеке и она ће сада доживети снажно проширење своје делатности и трансформацију. Мислим да је за нашу културу велика срећа што се на челу наше републичке институције појавила таква личност као што је Сретен Угричић и било би сјајно када би један такав човек могао да се мултипликује и да се појави на челу још неких националних институција. Ви имате ту срећу. Он је потпуно свестан моћи и будућности електронског преношења информација. Ја верујем да ће врло брзо, што ће зависити од степена и брзине развоја наше земље, у свакој од библиотека бити велики отворени пунктови у којима ће та нова димензија читања бити на располагању најширем кругу људи. Ту мислим на базе података и, заиста се не шалим када мислим да ће неко ко је озбиљан, ко заврши студије овакве или онакве и одлучи да се врати у Бор, за коју годину имати подједнаке шансе као да седи у некој од престоница, бар у погледу свог сопственог рада и развијања своје сопствене личности. Ја то пратим због потреба онога што пишем. Све је више капиталних текстова који су у целини на Интернету, а посредством Народне библиотеке Србије доћи ће се до најразличитијих текстова који су заштићени копирајтом. Неко ће бити преко ове библиотеке претплатник и На-родне библиотеке Србије и Универзитетске библиотеке, а можда и Британске или Конгресне библиотеке у Вашингтону.