Сретен Угричић

Реч са отварања 21. Борског сајма књига

У земљи Србији само још часовници функционишу одговорно, принципијелно, непристрасно, поуздано, лако и неприметно. Али и они једва одолевају свепрожимајућој ентропији. Систем меље и кородира темељно као поплава термита. Само је питање времена кад ће и часовници поклекнути. Само је питање времена кад ће и последњи у својој врсти коначно изневерити племенити принцип властитог оспорења, који им налаже да непрестано раде и да су тачни. И заиста, за сатове у Србији може се још увек проверити: раде непрестано и тачно. Шта још и ко још у Србији поштује принцип сопственог оспорења? Само је питање времена кад ће и српски часовници почети тек да опонашају праве часовнике, или једноставно дићи руке и казаљке -и стати. До тад, ако сте неутешни и уморни, погледајте на сат, примакните уво механизму, и уверићете се да још има наде, тихе и неприметне, али постојане. Препород почиње са часовницима, са том последњом поузданошћу која нам је преостала. Ово је искрена и озбиљна похвала нашим сатовима, ово није шала.
Читаш, не превише гласно. Певушиш, у ствари, јер пред тобом је нотни запис. У кавезу си са бесном крвожедном звери. Слине капљу са искежених очњака. Животиња мрзи твоју преданост, твоју занесеност, твоју чедност, твој спокој, режи, гребе канџама, прибија се уз решетке. Животиња не разуме шта јој читаш. Из накострешеног крзна на неколико места цури крв, то су ране од стрелица за пикадо које долећу из публике. Ти људи не чују шта читаш. Већина виче и удара ногама о под. Неколицина оних који навијају за тебе чине то ћутећи. Ово је твоја најбоља тачка. Ово није смелост. Ово није страх.
Често понављам да се људи деле на оне који желе да знају и на оне који не желе да знају. Србија предуго није желела да зна. Сетимо се: нико осим нас није био у праву, сви су били против нас. Иако болна, слатка је била та илузија несхваћености и неправедности света и историје према нама, та неумерена неодговорност у којој смо патолошки уживали, у коју смо се патолошки уживели. Сада Србија учи, лекцију коју не разуме, јер после дуготрајне неурачунљивости, лакомислености, залуђености, за разумевање је потребно време. једино време на које још Србија има право – сва друга времена су прокоцкана – јесте време да разумемо, да увиђамо, да се најзад нађемо.
Читати значи разумети. Разумети значи разлучити важно од мање важног и од неважног. Знати шта је важно је најважније, јер обезбеђује утемељеност уверења, извесност и сагласност сваког понаособ и свих заједно, поуздање, даје моћ за смисаоно делање. Србија учи, лекцију коју не разуме, али ипак учи. Србија најзад жели да зна.
Човек је једина врста која чита. Која се труди да разуме.
Будимо људи – учи нас наш Патријарх Павле – иако смо Срби.