Мемоари Лившица, руског песника из прве половине 20. б, као и увек када су у питању текстови модерниста и авангардиста, представља хибридну творевину, целину сећања на догађаје из периода 1911-1914 чију наративну потку представља формирање и рад извесног броја руских авангардних уметника, футуриста и њима сродних песника, сликара, музичара и есеја, теоријских експликација ставова самог Лившица и коментара и анализе схватања других уметника са којима се Лившиц дружио или само познавао.

Писана тридесетих година, дакле са довољном временском дистанцом, која је у Лившицовом случају била и естетска, с обзиром да се он после Првог светског рата удаљио од програма својих предратних сабораца, ова невелика књига представља колико врло вредно сведочанство о формирању разних авангардних група у предратној и предреволуционарној Русији, о њиховом цепању и/или међусобном укрштању и сливању једних у друге, толико и критички осврт на тај период превредновања, превирања, културно-уметничке анархија и интензивног трагања које је подразумевало, као и у читавој Европи, бројне скандале и сензације, као и озбиљне теоријске и програмске сукобе, али и много празне и бучне реторике, оспоравања без принципа и алтернатива.

Лившиц у овој књизи о себи говори у контексту својих тадашњих младалачких и почетничких покушаја формулисања књижевно-естетских ставова, дакле у контексту својих дружења са уметницима чија су дела и деловања довела до низа нових и аутентичних појава у руској уметности. Од браће Бурљук, сликара, преко младог, робусног, пргавог скандал-мајстора Мајаковског, преко озбиљног и методичног Хлебњикова и његове заумне поезије, па све до знаменитог сусрета петроградских уметника са „оцем футуризма“ Маринетијем, Лившиц описује али и критикује низ ликова, феномена, догађаја, уметничких пракси, разговора, завршавајући своја сећања у тренутку када као регрут одлази на фронт, који је истовремено и тренутак када дотад само наслућивана веза између уметничких и социјално-политичких ставова у његовој свсти постаје чињеница.

Лившицово приповедање је живо и пластично; Једноипооки стрелац нема само документарно-теоријску вредност:

Свет јесте био сав хаотичан, али ми је још увек припадао. Покретна сенка, налик на паука, коју је осветљени вагон бацао с перона на стакло покривено ињем – била је моја; моје су биле избледеле папирне руже на млечној белој мушеми исполиваној пивом на шанку у биифеу; мој је био заспали стручњак за винарство у бунди од сибирске куне са репићима што су подрхтавали при сваком удисају и издисају; мој је био и портир у затупастим суворовским чизмама који се поред врата премештао с ноге на ногу и чезнутљиво гледао сендвиче под мрежастим поклопцем. Све ми се то приближавало под мутном ћилибарском светлошћу што је допирала из углова, од лампи испљуваних мувама, у зарђалом тутњу железничке ноћи, све сам то узимао голим рукама.

Не, није се чак ни приближавало, нити сам ја што узимао. То сам био ја, требало је само све записати.

Тако је, сама од себе, настала Станица ноћу.

ФУТУРИСТИЧКИ МАНИФЕСТ ПОЖУДЕ

Валентинa де Сен-Поан

Одговор оним нечасним новинарима који преокрећу изразе да би Идеју учинили смешном;

Женама које само мисле он ошто се ја усуђујем да кажем;

Онима за које Пожуда није ништа друго до грех;

Свима онима који у Пожуди виде само Порок, као што у Поносу виде само таштину.

Пожуда, када се посматра без моралних предрасуда и као суштински део динамике живота, јесте снага.

Пожуда није, ништа више од поноса, смртни грех за јаку расу. Пожуда, као и понос, јесте врлина која покреће, моћан извор ернергије.

Пожуда је израз бића које се пројектује изван себе. То је болно задовољство рањене плоти, ведар бол процвата. И, којегод тајне да уједињују бића, то јединство је јединство плоти. То је осећајна и чулна синтеза која води ка највећој слободи духа. То је сједињавање једне јединке човечанства са свом земаљском чулношћу.

Пожуда је потрага плоти за непознатим, као што је Прослава потрага духа за непознатим. Пожуда је чин стварања, она је Стварање.

Плот ствара на исти начин на који ствара и дух. У очима Универзума њихово стваралаштво је једнако. Једно није надмоћно над другим, јер духовно стваралаштво зависи од плотског.

Ми имамо тело и дух. Запоставити једно и развијати друго показује слабост и лоше је. Снажан човек мора да у потпуности оствари све своје телесне и духовне потенцијале. Задовољавање њихове пожуде је задатак освајача. После битке у којој су људи умирали, нормало је да победници, доказани у рату, спроводе силовање у освојеној земљи, тако да живот може бити рекреиран.

После боја, војници траже чулне ужитке, у којима њихове борбене снаге могу бити зацељене и обновљене. Модеран херој, херој на сваком пољу, доживљава ту исту жељу и исто задовољство. Уметник, тај велики универзални медијум, има исту потребу. И узбуђење покретача оних нових религија, које су још увек довољно нове да поседују изазован елеменат непознатог, није ништа друго до чулност духовно окренута ка једној освештаној слици женског.

Уметност и рат су велике манифестације чулности; пожуда је њихов цвет. Људи искључиво духовни или искључиво карнални били би осуђени на исту врсту пропадања – стерилност.

Пожуда покреће снагу и ослобађа енергије. Немилосрдно је повела примитивног човека ка победи, да би поносно жени вратила плен побеђеног. Данас она наводи велике пословне људе, који руководе банкама, штампом и међународном трговином, да повећају своја богатства отварањем центара, упрезањем енергија и подстицањем маса да обожавају и славе предмет њихове пожуде. Ови људи, уморни али јаки, имају времена за пожуду, најснажнију покретачку силу њихових дела и дела која су њиховим делима узрокована, јер она утичу на мноштво и на светове.

Чак и међу новим народима код којих сензуалност још није ослобођена или је нису признали, који нити су примитивни дивљаци нити префињени представници старих цивилизација, жена је подједнако галванизирајући принцип коме се све нуди. Тајни култ који човек према њој гаји само је несвесни подстрек пожуде, до сада једва пробуђене. Код ових народа, као и код оних на северу, али из других разлоига, пожуда је скоро искључиво исто што и размножавање. Међутим, пожуда је, ма на који начин да се показује, и било да се сматра нормалном или ненормалном, увек узвишен подстицај.

Живот животиња, енергетски живот, духовни живот, понекад захтевају предах. А труд ради труда неизбежно зазива труд ради задовољства. Ови напори нису међусобно непријатељски, већ комплементарни, и заједно остварују целину бивства.

За хероје, за оне који стварају духом, online casino canada за оне који су надмоћни у својим сферама, пожуда је величанствен егзалтација снага. За свако биће, она је подстицај на самопревазилажење са једноставним циљем селекције сопства, да се буде примећен, изабран, јасно истакнут.

Само је хришћански морал, који је наследио пагански, фатално заведен да пожуду сматра слабошћу. Од здраве радости која је пупљење плоти у свој њеној силини створио је нешто срамно што треба крити, порок који треба потиснути. Покрио ју је лицемерјем, што је од ње направило грех.

Морамо спречити презирање Жеље, ту, истовремено нежну и бруталну привлачност између два тела, било ког пола, два тела која желе једно друго, тежећи сједињењу. Морамо спречити презирање Жеље, њено прерушавање у жалосну одору старе и стерилне сентименталности.

Није пожуда та која разједињује, раствара и поништава. То пре чине хипнотичке петљанције сентименталности, вештачке љубоморе, речи које опијају и заводе, реторика раздвајања и вечне оданости, литерарна носталгија – све глуматање љубави.

Морамо се отарасити свих озлоглашених рушевина романтизма, укључујући и цветне латице, шапутања на месечини, незграпне милоште, лажну и лицемерну скромност. Када се бића спаја сила физичке привлачности, пустите их – уместо да причате само о крхкости њихових срдаца – усудите се да изразите њихове жеље, нагоне њихових тела, и да предвидите могућности за ужитак и разочарање у њиховом будућем телесном јединству.

Стидљивост, која се мења у зависности од времена и места, има само незнатну вредност друштвене врлине.

Морамо се са пуном свешћу суочити са пожудом. Морамо са њом учинити оно што префињено и интелигентно биће чини од себе и свог живота; морамо пожуду преобразити у уметничко дело. Глумити безбрижност или чуђење да би се објаснио љубавни чин јесте лицемерје, слабост и глупост.

Треба да тело желимо свесно, као и сваку другу ствар.

Љубав на први поглед, страст или непромишљеност, не смеју да нас нагоне да се без престанка дајемо, нити да узимамо, како смо обично наведени да чинимо због сопствене неспособности да сагледамо будућност. Морамо бирати интелигентно. Вођени интуицијом и вољом, треба да поредимо осећања и жеље двају особа и да избегнемо да сједињујемо и задовољавамо оне који нису у стању да употпуне и узбуде једно друго.

Подједнако свесно и уз помоћ истог вођства воље, ужици ових парова треба да воде ка свом врхунцу, треба да развију све своје могућности, и треба да омогуће да роди све семе посејано стапањем двају тела. Пожуда се мора учинити уметничким делом, створеним као и свако друго уметничко дело, истовремено и инстиктивно и свесно.

Морамо да са пожуде скинемо све сентименталне велове који је изобличују. Тим је веловима прекривана само због пуког кукавичлука, јер се самодовољна сентименталност тиме задовољава. Сентименталност је удобна и зато захтевна.

Код младих и здравих, при обрачуну пожуде и сентименталности, пожуда је победник. Осећање је дело моде, а пожуда је вечна. Пожуда тријумфује, јер је она весела егзалтација која води с оне стране сопства, ужитак у поседовању и надмоћи, незауставива победа из које се увек изнова рађа вечита борба, најопојнија и најсигурнија подстрекачица освајања. А пошто је свако освајање привремено, оно се мора непрестано изнова извршавати.

Пожуда је снага, у смислу да пречишћава дух доводећи телесно узбуђење до белог усијања. Дух пали и жари из здравог и снажног тела, прочишћен његовим загрљајем. Само слаби и болесни тону у глиб и смањују се. А пожуда је снага јер убија слабе и подстиче јаке, као испомоћ природној селекцији.

Пожуда је снага и зато што никада не води ка бљутавости одређености и сигурности, које раздаје умирујућа сентименталност. Пожуда је вечита борба, никада коначно завршена. Одмах по варљивој победи, чак и за време трајања саме те тренутне победе, увек будно незадовољтво мамуза човека оргијастичком вољом да превазиже и прерасте самог себе.

Пожуда је за тело оно што је идеал за дух – величанствена Химера, коју човек непрестано хвата а никада не дохвата, и коју млади и жељни, заражени визијом, неуморно гоне.

Пожуда је снага.