Јохана Друкер

Са проналаском слова одмах започеше и махинације човековог срца. Лаж и грешка нарасташе свакодневно; парничење и затвори добише свој почетак, као и наопак и извештачен говор, који у свету толико много конфузије изазва. Због свега тога сени преминулих плакаху по читаву ноћ. Али, са друге стране, са проналаском слова и сав уљудан разговор и музика настадоше, а разум и правда постадоше видљиви; односи живота беху одређени, а закони утврђени; владари су имали трајан поредак да се према њему мере; научници ауторитете које ће штовати; историчари, математичари и астрономи нису могли да учине ништа без слова. Тамо где слова нису сведочила о догађајима прошлим, сени су могле да плачу од поднева до поноћи, а са небеса је лила крв, јер традиција је могла да заговара оно што јој се свиди. Тако да су слова донела много више добра него зла, а као залог тог добра, са неба је пљуштало зрело жито онога дана када су први пут била пронађена.

Хенри Ноел Хемфрис (Настанак и развој вештине писања, 1853)

Маршал Маклуан, филозоф медија, сугерисао је у Гутенберговој галаксији да ће успон аудио-визуелних медија (којима би могли да се додају и виртуелни) донети елиминацију штампе. Маклуан је видео позитивне могућности ове промене – потенцијал за једно „отворено друштво“ у којем ће мрежа веза превазићи централизовану контролу, за коју је сматрао да је једна од особина штампане технологије. Маклуанов оптимизам из шездесетих година 20. века још увек треба да буде потврђен позитивном социјалном променом захваљујући употреби електронских медија која би створила демократскије друштво – приступ и контрола информација имају подједнак потенцијал да или злоупотреба централизоване структуре као што је то било и код штампаних медија. Но Маклуанова фасцинација технологијом постала је један од карактеристичних ставова према писању, алфабетима и медијима крајем 20. века. Очигледно је да елиминисање штампе неће нужно водити до елиминисања алфабета или писаног језика, већ пре до промене његових форми, начина преношења и материјалне основе. Свакако да је изглед алфабетског писма услед електронских медија већ знатно промењен, иако остаје да се види како ће стилистички третман алфабетских знакова еволуирати временом под утицајем нове технологије.
Жером Пињо је у De L’Ecriture à la Tуpographie (1967) тврдио да су у основи алфабета тек насумични знакови, и да је вештина писања еволуирала ни из чега како би обликовала празнину, поставши тако у уму повезана са појмом силаска Бога на земљу. Али када су једном настала, наставља он, цитирајући дело типографа Ерика Жила, слова су постала ствари саме по себи, ни у ком случају само пуке слике ствари, чак иако су у почетку оне то биле. Управо то постојање, самих слова као ствари, било је предмет ове студије – пошто алфабет као потпуно развијен, али арбитраран скуп знакова функционише тако ефикасно, упркос својим проблемима, ограничењима, недостацима, као основа за саопштавање идеја и информација дуж читавог спектра човекових активности.
Пињо размишља и о Маклуановој сугестији да долазак електрноских медија садржи претњу аналфабетског хао- са, но он овоме супротставља своје уверење да писање, алфабетско или друго, има моћ завођења. Писање је начин конкретизовања мисли у физичку форму, тако да она може живети независно од онога ко ју је створио. Он је осећао да су људски гестови суштина живота слова и алфабета – и vice versa – и да ће искуство књига надживети проналазак електронских медија због оног задовољства – визуелног, тактилног, интелектуалног и емоционалног – које књиге обезбеђују.
И док се из дана у дан све више поставља питање хоће ли књиге какве их данас познајемо наставити да живе и хоће ли будуће генерације и даље уживати у телесности писања више од нематеријалног електроничког простора, исто тако је очигледно да електронски медији нуде огромне могућности за очување старијих форми. Многи од извора који су помињани у овој књизи дословно су се крунили док су били читани и можда неће постојати за будуће генерације научника уколико их не забележимо електронски, по могућству у неком софистицираном сурогату способном да поново створи оно визуелно узбуђење које су пружали оригинали. Нематеријалност електронског медија такође у нову перспективу ставља статус докумената који су без икаквог трага подложни промени, брисању, дуплирању – што је све сасвим другачије од текстова какви су стварани на пергаменту, папиру и у камену, а чија ис- торија почива колико у њиховом материјалу, толико и у супстанци њиховог лингвистичког израза.
Електронски медији такође нуде могућности за дизајнерско експериментисање, које не мора више да се повинује линеарним ограничењима развијеним на основу типографске штампе. Следеће деценије можда ће сведочити о поновном открићу калиграфске имагинаије у електронској форми и са њом повезаним иновативним методама читања и визуелне обраде језика. Упркос злослутним најавама, нема доказа да ће писменост нестати са ширењем електронских медија. Оно што се чини извесним јесте да ће се облици писмености променити у следећем веку. Немогуће је предвидети какав ће све то ефекат имати на систем писања који је миленијумима служио као предмет и један инструмент толиког историјског знања, духовног истраживања и маштовитих спекулација који се зове – алфабет.
(из књиге Алфабетски лавиринт: слова у историји и имагинацији, Stуlos, Нови Сад, 2006)