Љубиша Рајковић Кожељац

Ако је неко писац по вокацији, он остварује занимљиве и ваљане текстове и кад пише о најобичнијим стварима из живота. Будући да је ту увек у питању личност, и то личност стваралачка, такав писац снагом свога духа уздиже на пиједестал уметности све што његово перо речју уобличава, слика и гради, отрже забораву. Јер, у књижевности, као уметности речи, и ствара се да би нам памћење било дуже, да живот – са свим оним што га чини таквим какав јесте – не оде у привиђење. Онај, дакле, ко је писац по вокацији, пише искључиво по нагону, гоњен на муке стваралачке унутарњим императивом – он се за смисао писања готово никад и не пита: писање је његов начин живљења. Он пише као што гледа, слуша, дише… Укратко, рођен је за писца. У такве списатеље засигурно спада Бранислав Бане Димитријевић.
И у књизи Како сам певао са овцама Димитријевић је испољио приповедачко умеће. Он чину писања приступа без икакве „треме“, пише неусиљено, спонтано, ноншалантно чак, поигравајући се, што његовом тексту даје драж игре (оне безезлене, дечје) и чар понесености, местимично и екстазе. То су ти узлети духа тако потребни књижев- ном делу, као со хлебу, без којих и нема белетристичке вредности текста. То су ти пропламсаји који једно штиво и чине литерарним. Таквих узлета и пропламсаја препуне су приче из ове књиге, и управо су у њима и највиши уметнички домети текста.
Димитријевић ствара по мери свог уметничког дара, помало разапет између новинара и књижевника. Он воли свој завичај, воли родни град (Бор), људе у њему, то је читава галерија ликова… Било да прича о њима са симпатијама или антипатијама, било да приказује њихово лице или наличје, он ни у чему не изневерава стварност, не изобличује, не карикира; напротив, он даје верну слику Бора (какав је био и какав је сада), као и Борана, и оних бивших и ових садашњих. Проницљивог духа и јаке моћи запажања, овај писац остварује уметничку истину своје прозе на основу истине самих животних чињеница о којима је у тој прози реч, тако да му дело, у целини гледано, има и несумњиву документарну вредност – делује као уметничко сведочанство.
Уз све остало, у књизи је питорескно насликан и књижевни живот у Бору. Види се, рецимо, како је дошло до оснивања књижевног клуба „Инорог“, како се реаговало на одлуке жирија који су нечију књигу проглашавали за књигу године, итд. Веома су занимљиве појединости које се односе на неке борске књижевнике, као што су, на пример, Милен Миливојевић, Радиша Драгићевић, Драган Тешовић, Милоје Ђуришић и други.
Димитријевићев стил краси и отклон од дагеротипијског сликања, критички став према много чему негативном, као и чест иронично-хумористички приступ ономе што се третира. Мотиви његових прича су веома разноврсни, па је и стил приповедања прилагођен теми и мотиву, тако да је у приличној мери заступљена и стилска разноврсност (што оставља утисак не- уједначености), али је стилогено језгро у свим причама, мање-више, очувано у свој својој особености и препознатљивости, што књизи даје јединствену физиономију. Сижеи прича интересантни су сами по себи, а њихову литерарну обраду карактерише сажетост, живописност и колористичност, као и језичко-стилска изнијансираност, те је и стога начин обраде упечатљив, допадљив и памтљив.
Памтимо Бор као град којим су, не тако давно, заиста текли бакар и злато. Памтимо Бор када је он био замајац привредног развоја целе Србије, па и ондашње Југославије. Сада је овај град, нажалост, нешто сасвим друго: тежак болесник, чија агонија дуго траје. Но, има наде! „Град је и поред свега преживео и живеће и даље. Без обзира на лажне месије, политичаре који не знају падеже, бизнисмене који мљацкају и прде за столом, културњаке у гуменим опанцима и кожним манти- лима.“

Добро је што приче Димитријевићеве имају локална обележја: управо њима се оне, као легитимацијом својом, уклапају у мозаик универзалности. У праву је Димитријевић кад вели, поверавајући нам се: „Приче о Бору и из Бора бориле су се да испливају на површину. Да удахну загађени ваздух пуним плућима. Тражиле су да живе.“
И живеће – у срцима читалаца.
Елем, добро је што ова Банетова књига, питка и поетична, пуна лиризма, мирише на сумпор, арсен и угљен-диоксид: као таква, сија она у нашој души попут непресушног борског блистер бакра, попут какве златне полуге.

Љубиша Рајковић Кожељац

Милен Миливојевић, Год, Културно-просветна заједница, Зајечар 2003.

Све је овде озарено и узнесено, ђерђефно и звездовезно, неболико, јер ово је ПОЕЗИЈА.
Млаз меден-воде, који пчеле облећу / испод небеског сача, мелемно пада на душу жедну лепоте.
У поезији овој, нежној и друхтуравој, зајапуреној, дахтавој и треперавој, искричавој, у сваком њеном стиху, трепте снопови звезда / на небес-пољу. Како и не би кад се у њој месец, тај сан о сунцу, у жетеоца промеће.
Као што на ноћном небу, закићеном дукатом месеца, наранџасти круг / ублажава црнило / са плавог трона, тако и Миливојевићева поезија, попут несуштаствене месечине, греје лепотом и растерује мрак у души. Као таква, та поезија је и илачно биље и прозор у свет, крило које срце из кавеза груди диже у звезде.
Башта је, ено, преплављена огњем небеским у којем се купају цветови руже. Под поплавом тог огња смртомрсца, све пресахле чесме у срцима оживљују. И врапци који се љубе, и то гнездо у птици, и нови цвркут ласте у старом гнезду, и месец као ноћни срп, и кљунићи што из гнезда виркају, и та туга у оку пред јабуком без плодова, све то, и много тога другог сведочи да живот пирује, лудује, људује. Торжествује.
Узводна бела река пачића, деца која се у води жабуркају, жути мирис распукле диње, дахтање кестена под небеским сачем, наковањ који траву унапређује (уназађује?) у сено, и тако даље, све су то песничке слике које Миливојевићеву хаику поезију у овој збирци чине истински животном и, као уметност речи, блиском срцу. Дамару његовом.
У бистрој реци видети свој лик дубоко испод њеног дна, значи бити песник, јасновидац, спознати тајне живота, па макар то кожу јежило.
Проникнути у сан белутка на дну реке, значи и замислити се над судбином реке живота уопште, у потрази за смислом постојања и опстајања. Вечној потрази.
Недосег је судбина и ове поезије, и стога она није ни кључ разумевања ни сезамска брава неодгонетљивости. Пред тајнама природе, оним најдубљим, пред тајнама живота и смрти, и највећи песници остају неми, јер – ту људско запире познање.
И песник је нека врста риболовца који пеца шум реке, реке живота. Некад је тај улов слаб, некад богат.
На удицу „јапанског“ пера Милена Миливојевића уловило се много суштина, много грозота и красота. Све их је он пооткачивао и, са задовољством, уз осмех онај свој шеретски, благи, у реку живота попуштао. Поиграо се с њима, то је све.
Та игра, игра духа, управо је оно што највише плени у овој поезији.
Запенуша ти у души док је читаш, преплави ти чула и обузме те свег, па не знаш да ли се то водопад или водоскок у теби оглашава.
И кад ћути, језеро животног искуства у нама нешто збори. Тај лирски шапат свету – ето, то је оно што нам својом поезијом дарује Миливојевић.
Имати слуха за тај шапат, разабрати се у њему радост је, срећа и награда за правог читаоца, читаоца сладокусца.
Ено како пожудни погледи младића вајају струк преплануле купачице, коју грли вода. Ено како своје стихове Миливојевић исписује, чини се, и на таласима, на набораном табаку плаве хартије.
Ничег вечитог, па ни дојучерашњих трагова дечјих стопала на пешчаној речној обали. Али, ако је облак за то крив, суза из његовог ока, ено, управо смех дечји онолики у парку посребрује и злати.
Од ножа под грлом јагњета до дугиних боја на небу – то је распон Поезије, цвет њен, крст и распеће.
Над понором – звезда!
Управо трепет те звезде у студеној пустоши космичкој говори да није све лед и кал, да није све трн и бол, да мирис љубичице са сунца – тог пупољка наде – потиче, да наде има, да мрак није од светлости јачи.
Утешно је и то што кукавица зна где је / стала пре кише.
Не треба будити млин из сањарења све док се лелујаво класје на њиви сунцем заслађује.
И комбајн ждероња улази у Миливојевићеву песму, препуну небеског блеска, муње и грома, цвета и сунцокрета. И сам сунце, песник је у њој највећи сунцокрет.
Сенка гране која шета собом, упућује само на то да сунца има. Да нас оно није заборавило.
Животворно, животодајно и неугасиво, бди оно над животом – узданицом својом – и кад нам се учини да је задремало, да се успавало, на починак отишло.
Нема сна његовог над непочин пољем живота на овој небеској грудви, на овом земаљском шару. Под будним оком његовим и крило лети, и нога ступа, и крљушт гмиже, и песма песмује.
И кад се грана јабуке ломи под тежином плода, и кад зелен грозд виси, небо се осмехује, а запад и на заласку сунца бива леп као рађање.
Будимо и ми химнопевци као онај Миливојевићев живи будилник: Пета кљуном / у бару, па ка небу. / Хвала за воду!
Угледајмо се на облаке, који побру плаветнило само да би њиме зачинили топли летњи дажд.
И кад разапети облаци сакрију сунце, ми знамо да га има. Сјај његов у нама шта ће помрачити?!
Ми, сунца двоножна, чеда смо (и чуда!) овоземаљска, али је небо наша постојбина.
Отуд у нама и та тежња толика ка висинама свега људског.
Отуд је свако праскозорје, истовремено, и свитање у души. Мравињак људски радује се сунцу, јер – сви смо ми сунчеви поданици.
И кад јабуку сочну једеш, сунце си загризао.
Зрела крушка, заљубљена у наша уста, скаче с гране. Није то њено самоубиство. У нама она и даље остаје високо, иначе би сагњила, иструлела. Све што је високо – ишчезне, што је ниско – иструли – вели Миливојевић.
Дуња на ормару, за зимских ноћи, лепше мирише но што је на грани, љуљушкајући се мирисала. Свађа је укућана жалости, па још већма жути и вене, а слога, љубав и топлина душе људске радује је, те још опојније мири и дуго, дуго живи. Од горобрсника до развигорца.
А Милен, Милен је једно обично српско име, свему мило. Можда се стога и његова песма разбокори, расцвета и сва се у лепоту прометне. А лепота је, како Црњански рече, радост за сва времена и својина вечности.
Е, том и таквом Милену, песнику, испод пера песме се рађају. Та његова духовна чеда не остају дуго у повоју: одмах на ноге устају и, као лане за мајком, за сунцем трчкарају. Оно их са собом води и нама доводи.
Зато је сусрет са Миленовом поезијом у овој збирци радост и за око и за ухо, ум и разум, а понајвише срце и душу.
Зато је сусрет са Миленовом поезијом у овој збирци зора говора и празник интелекта. Прах земни од којег смо саздани, ту је оним божанским у себи пропојао.
Озвездан бива и читалац кад надушак испије ово опојно и заносно душевно пиће. Ошамућен је од јачине његове, па му срце кликће и душа му је пуна. Осећа да је човек.
То да смо нешто изузетно на овом зрнцу прашине, да смо права драгоценост космоса, можда се најбоље осети у сусрету са поезијом. Оном правом, истинском, каква је ова Миливојевићева.
Колико год да „долази из Јапана“, ова поезија је у свему типично српска, србијанска, тежачка и ратарска, сељачка – као трешња или јагода на пијаци. Њу не би могао да испева човек са асфалта, јер он не види гуњ на чокоту, јер ретко да је он некад поранио, зору преварио. И управо стога што је узворна, непатворена, баш аутентична, што има личну карту, извод из матичне књиге рођених, ова поезија је и свељудска, универзална и свепрожимајућа.
И она грана што маше небу, рука је људска. Управо је та рука, звездоберна, држала перо које је ову поезију исписало.
Урез на глаткој кори ораха брже зараста ако је срцолик.
И секира пред младицом застане, замисли се, оклева…
У годовима обореног храста видети и своје године, значи бити брат свему што сунцу стреми, што ка небу пада.
И кад те у корену посеку, буди искра у пепелу, буди неком кров. Радуј се свом црву поткорњаку, ти који си ватра и ништа.
Ти који си извукао премију на лутрији живота, не жали што одлазиш: мисли на оне што се никад неће родити.
Увелу ружу, гле, пупољак надгорњао!
Да није поезије, не бисмо знали да је гук јачи од канџе, грло од ножа.
Лирика ова Миливојевићева „јапанска“ греје и зрачи, топла, а свежа, питка и видовита – као да је са Иванових корита. Крепи све људско у нама склоно паду.
Влат зелена што из снега вири, охрабрење је и позив да се издрже све циче зиме, све невоље, тегобе и ругобе што их живот доноси. Пролеће је сад негде, као што ће и нама, након зиме, доћи.
Тако је и у овом случају песник онај срећник међу нама који на рану дише, који поји наду.
Шта је поезија, ако не вишак људскотине у нечијем срцу, доброте којом се оно пресипа? Ако нас поезија од змије не одмакне, ако нас поезија сунцу не примакне, шта ће друго?
Миливојевићева песма лакокрилка и рођендан ветров над тополом слави и свему се узвишеном, светлом и живом радује. Дели срећу и патњу његову, саучествује у свему.
Ни ветру гороломном није увек лако, ослушнимо јаук његов. Како ли је тек оркану, тајфуну, торнаду…?!
И кад је зубато, сунце има неки топли зрачак који милује. И кад је сетна, тужна и уплакана, Миливојевићева песма одише и извесном ведрином, суза њена је сјајна.
Та светла туга ове поезије можда је и највећа њена драж.
По највећем мразу, сунце и са снега греје! Није ли ово један од наука ове поезије? Тих наука је, иначе, много. Свако ће у њој наћи себе.
Поезија и јесте кула светиља, муња на обзорју, путоказ…
Сваки стих Миливојевићев из ове хаику поезије доима се као белег, као знак крај пута, као крајпуташ, као зрак сунчев који бојовнике мрака и прозаичности разгони на буљуке.
Деца која гргоље залеђеним потоком, занемелим, капље су сунца и живота; цика њихова пролеће из сна буди.
Хајдемо и ми да се сликамо у снегу, да се, потом, окупимо око бадњака.
Дрво живота процветава у Миливојевићевој поезији и кад напољу снег веје, и кад кошава око ушију звижди.
Бачена грудва снега, и кад се о нечије лице распрсне, само је радост дечја, као што је и она Снешка Белића, који од још невештих руку / већ прави људе.
А кад снег од људи поцрни (а он од њих поцрни највише!), најтужнији је песник. Једва се чека пролеће да ту љагу спере.
И кад смрзнуту птицу на пртини види, песник зна: пролеће ће доћи са цвркутом.
Песник највише личи на ону пахуљу бившу која са обрве ка оку клизи, тече; на ону сузу која је малочас, као пахуља, та сребрна плесачица, налик на звезду, од белога сна одустала.
Овца мајка, у топлој стаји, док лиже јагње, најпре га песниковим очима помилује.
Од дојке материне до ливаде и неба ни корака, само кад би да нож у корицама чами. Нек тамо и зарђа!
Јесте ли икада видели коло јагањаца на ливади, јесте ли икада погледали у очи крави којој су теле повели?
Не треба туговати за минулим даном, јер јутро сустигло / вече дугим кораком / ка новом дану. Нека свитањима и рађањима никад не буде краја. Нека буде свадба непрестана, као што његошевски рече Миодраг Павловић.
————————————–
У бистрој реци
видим свој лик дубоко
испод њеног дна.
Таласи личе
на наборани табак
плаве хартије.
Неслична себи,
тек после водопада
вода као пре.
Камен већ на дну.
Ореоли пливају
по површини.
Усправно жито
загледано у корен
из којег расте.
Носи небеске
скулптуре недостижан
ветар са собом.
Бели плодови
различита дрвета
изједначили.
Хладна пахуqа,
отопqена обрвом,
тече ка оку.
Наранџасти круг
ублажава црнило
са плавог трона.
Под ноћним српом
све је већ пожњевено.
Притисао мрак.