Весна Тешовић

Поезија за децу представља велику библиотеку, енциклопедију појмова, подсећа на “малу орахову љуску” у коју може све да стане. Она додирује и повезује оно што је стварни живот са оним што је бајка. Не може бити празна вербална играрија, већ озбиљна и одговорна, култивисана и с мером. Лепота речи није само у садржају, већ и у вештини како је та чињеница казана, на који начин успева да магијом речи занесе дете, да га забави, али и нечему научи.
Када се зна да животиње највише привлаче дечију пажњу, онда је разумљиво што је љубиша Симић у своју прву поетску збирку за децу уврстио највише оваквих песама. Стиховима ће испричати причу о лењом мраву, стоноги, кози и овци, безубом лаву, жабљем цару, младожењи врапцу и кума-лији, мачку хајдуку. Аутор зна да су деци нарочити драги младунци па ћемо у овој књизи упознати и несташно маче, радозналог мишића, мече које тражи крушке или “чека у трави да се на небу месец појави”. Сви они најчешће су приказани у амбијенту у којем живе. Обдарени су говором, размишљањем и моралним схватањима.
Песме посебно приљежним чини тон шаљивости, ведрине и игре. Учини нам се да смо некада те песме већ прочитали (Змај, Ћопић, Десанка, Црнчевић), али да су у овој књизи некако новије, помало неочекиване, драге и блиске.
љубиша Симић је трагао за речима, бирао оне најчистије, вуковске, што је такође један од квалитета ове књиге. Тим речима он своју сазнајну поруку преноси детету на сликовит начин, па је дете емоционално доживљава као нешто лепо и занимљиво, као својеврсну игру. Песник је поштовао интелектуалне могућости детета и клонио се, колико је могао, сувишних наравоученија, мада је у неким песмама уочљиво присуство дидактичности.
У поетској сликовници Маче наопаче, иако малобројне, својим мотивом (и квалитетом) издвајају се песме “питалице”. Аутор је у себи сачувао велико радознало дете и зато може шармантно и духовито да препозна и ослика зачуђеност и збуњеност детета при сложеним питањима времена и живота. Блискост песника са дечијом природом и поимањем живота и света нашло је своју манифестацију у непресушној запитаности и антиномичности каква може да се створи само у глави детета (“Да је…”, “Шта би било кад би било”).
Ова књига упућује позив на игру и даље маштање које отвара нове могућности осмишљавања и домишљења. Деца тај позив схватају и одазивају му се, те Маче наопаче не завршава свој живот по престанку чина читања, већ наставља свој век у дечијим срцима, подстичући их да и сами крену у сличне измаштане поетске експерименте.
Из љубави према деци могу се родити стихови који обећавају. Зато је ова књига и радост и обавеза за песника од кога се с правом очекују наредне.