ЕЖЕН ЈОНЕСКО

МЛАДА УДАВАЧА

превео Драгослав Андрић

текст преузет из: Ежен Јонеско, Позориште: сабрана дела, Paideia, 1997, стр. 283-288.

Госпођа има шешир са великони иглом и цвећем, носи ташну, у дугачкој је хаљини и љбичастом жакетићу.Господин је у реденготу, има вештачки оковратник, црну кравату и манжете. На клупи су, у јавном парку.

ГОСПОЂА: Могу вам рећи да је моја ћерка бриљантно завршила студије.

ГОСПОДИН: Нисам то знао, али сам то очекивао. Знао сам да је то једно радино дете.

ГОСПОЂА: Нисам никад могла на њу да се пожалим, насупрот толиким другим родитељима. Све је увек чинила на наше пуно задовољство.

ГОСПОДИН: Све то служи пре свега вама на част. Знали сте како да је подигнете. Узорна деца су тако ретка, поготову у данашње време.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: У моје време, деца су била много послушнија, приврженија својим родитељима, схватала су њихове жртве, бриге, материјалне тешкоће… А опет, можда је и боље да за све то и не знају.

ГОСПОЂА: Слажем се!… Била су много…

ГОСПОДИН: Била су и много бројнија.

ГОСПОЂА: Одиста. Наталитет у Француској, ректо би се, опада.

ГОСПОДИН: Има ту и успона и падова. Тренутно, пре ће бити да има позитивних тенденција. Али то не може да надокнади толике мршаве године!

ГОСПОЂА: Не може, то збиља мора да се призна! Нема шта!

ГОСПОДИН: Али шта ћете, тешко је данас подизати децу!

ГОСПОДА: Ех, коме кажете! Живот је све скупљи! Колико тек потреба имају! Шта им све не треба!

ГОСПОДИН: Куда ли све то води?… Данас је јевтин само Ијудски живот!

ГОСПОЂА: Слажем се!… Истина је то, још како!… Имате потпуно право…

ГОСПОДИН: Има и земљотреса, и свакојаких удеса аутомобилских и авионских, ту су онда и све те заразне болести, својевољна самоубиства, па атомска бомба…

ГОСПОЂА: Ах, тек та!… Она нам је, изгледа, помутила и саме временске прилике! Више се и не зна које је које годишње доба, све се то изокренуло!… Кад би бар било само то, него ето видите, знате већ шта се све прича!…

ГОСПОДИН: Тја, говори се свашта! Кад би требало веровати свему што Ијуди кажу…

ГОСПОЂА: То је истина… Не би ту било краја! Збиља!… А и те новине, и оне само лажу, лажу још како!…

ГОСПОДИН: Угледајте се на мене, Господо, не ослањајте се ни на кога, не верујте никоме ништа, не дајте да вам било чиме пуне главу!…

ГОСПОЂА: Тако је. И не би требало. Заиста, то је добар савет. Нема шта.

ГОСПОДИН: Ех, просто, још имам нешто здравог разума, то је све!

ГОСПОЂА: Сигурно. Али не би свак могао рећи то за себе.

ГОСПОДИН: Видите, Господо, данас – сва та задовољства, све те забаве, сва та узбудења, па филм, порези, дискотеке, телефон, радио, авион, велике робне куће…

ГОСПОЂА: Па да, мора се признати…

ГОСПОДИН: … затвори, велики булевари, социјално осигурање, и све, све остало…

ГОСПОЂА: Тако је.

ГОСПОДИН: Све то што нам данас улепшава живот, све је то изменило Ијудску расу у тој мери да се она више просто не може препознати!…

ГОСПОЂА: А то јој не иде у прилог, мора се рећи.

ГОСПОДИН: Па ипак, било би неосновано порицати напредак који, како видимо, напредује свакога дана…

ГОСПОЂА: Такоје…

ГОСПОДИН: … у техници, примењеној науци, механици, књижевности и уметности…

ГОСПОЂА: Несумњиво. Ваља бити праведан. Није лепо бити неправедан.

ГОСПОДИН: Могло би се чак отићи тако далеко и рећи да цивилизација еволуира без престанка, и то у повољноин правцу, захваљујући сложном напору свих нација…

ГОСПОЂА: То је тачно. Баш сам то и хтела да кажем.

ГОСПОДИН: Колики се тек прешао пут откако су наши преци живели у пећинама, ждрали једни друге, и огртали се јагњећим кожама!… Колики је то пут!

ГОСПОЂА: Е, да, да… Па онда, то централно грејање, Господине, шта кажете за централно грејање? Да ли га је било у тим пећинама?

ГОСПОДИН: Ето, драга Господо, кад сам ја био сасвим мали…

ГОСПОЂА: То је најсладе доба!

ГОСПОДИН: … живео сам на селу; сећам се, још смо се грејали на сунцу, и зими као и лети; кућу смо осветљавали шпиритусом – истина, био је и јевтинији у оно време – а понекад чак и лојаницом!…

ГОСПОЂА: То се, ето, још и данас дешава, кад због неког квара доде до нестанка струје…

ГОСПОДИН: А и те машине нису баш савршене. Измислио их је човек, па зато и имају све његове недостатке!

ГОСПОЂА: Ах, само ми не говорите о Ијудским недостацима, знам их ја, мушкарци нису ништа бољи од жена, сви су они исти, нема ту никаквог избора.

ГОСПОДИН: Разуме се. Али зашто онда тражити од човека да се упушта у подухвате за које је и сама машина неспособна…

ГОСПОЂА: Нисам о томе размишљала, морам признати… Па да, кад се добро поразмисли, на крају крајева, можда је и тако, зашто не?

ГОСПОДИН: Видите, Господо, будућност човечанства је у времену које следи, а са животи-њом и биљком случај је управо обратан… Па ипак, не треба мислити да је машина некакав Денс еx луддниуи што ће да замени напредак и Бога без и најинањег напора са наше стране. Напротив, Господо…

ГОСПОДА: Нисам ја то ни рекла!

ГОСПОДИН: Напротив, кажем вам, човек је још увек најбоља Ијудска машина! Човек је тај што управља машином… јер је он та духовна снага…

ГОСПОЂА: Нема шта.

ГОСПОДИН: … а машина је машина, сем рачунара, који рачуна потпуно сам…

ГОСПОЂА: Истина је, рачуна сасвим сам, та ваша напомена потпуно вам је на месту…

ГОСПОДИН: То је само изузетак који потврдује правило… Ето, малочас смо говорили о шпиритусу, о свећи. Једно јаје могло се купити за један су, у оно време, и ни за један више!…

ГОСПОЂА: Није могуће!

ГОСПОДИН: Можете ми веровати или не, како хоћете!…

ГОСПОЂА: Не сумњам ја у ваше речи!

ГОСПОДИН: Вечеравало се за двадесет суа, храна у оно време није коштала скоро ништа…

ГОСПОЂА: А сад – не може то ни да се пореди!

ГОСПОДИН: Могао се добити пар добре обуће, и то од добре коже, за три франка и седамдесет пет сантима… Данашња младеж о томе појма нема!

ГОСПОЂА: Не зна она колико је срећна! Млади су толико незахвални…

ГОСПОДИН: Данас нам све доде хиљаду пута скупље. Може ли се онда тврдити, кад је то већ тако, да је машина срећах проналазак, и да је прогрес добра ствар?

ГОСПОЂА: Свакако не!

ГОСПОДИН: Рећи ћете ми да постоји напредак у добром а и у лошем правцу, као што постоји добар и лош Јеврцјин, добар и лош Немац, или добри и лоши филмови!…

ГОСПОЂА: О, не, никад ја тако нешто не бих рекла!

ГОСПОДИН: А зашто и не бисте? Можете и то рећи, имате и на то пуно право!

ГОСПОЂА: Слажем се!…

ГОСПОДИН: Поштујцм ја свачије мишљење. Моја су схватања сасвим савремена! Није то било ни због чега – што је дошло до Француске револуције, крсташких ратова, инквизиције, Виљема ИИ, свих тих папа, ренесансе, Луја XИВ и толиких непотребних жртава!… Прилично се скупо платило право да говоримо све што год наин падне на памет, а да нам се нико због тога не наруга…

ГОСПОЂА: ОдистаЛ. Та, код своје смо куће!… Само би још то требало – да нас неко гњави у нашем сопственом дому…

ГОСПОДИН: А Јованка Орлеанка? Јесте ли се икад запитали шта би она рекла кад би видела све ово?

ГОСПОЂА: Питала сам се ја то много пута!

ГОСПОДИН: Када би само видела нашу телевизију!… Она која је живела у некој старој колиби… не би ни знала шта је то, поготову због свих тих трансформација!

ГОСПОЂА: О, не би, свакако не би знала!

ГОСПОДИН: А ниожда би ипак знала!

ГОСПОЂА: Па да, ако ћемо право, можда би ипак знала!

ГОСПОДИН: Кад се само помисли да су је живу спалили баш Енглези, који су нам после постали савезници…

ГОСПОДА: Ко је то могао да слути!

ГОСПОДИН: Има и добрих Енглеза…

ГОСПОЂА: А поготову има лоших!

ГОСПОДИН: Не ниислите ваљда да су Корзиканци много бољи?

ГОСПОЂА: А, не, то нисам хтела да кажем!…

ГОСПОДИН: Па ипак, Корзиканци бар нечем служе. Они су вам поштари. А ко би нам доносио пошту кад не би било поштара?

ГОСПОЂА: Они су нужно зло.

ГОСПОДИН: Зло никад није нужно.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: Немојте само помислити да ја потцењујем посао поштара.

ГОСПОЂА: Нема глупих заната!

ГОСПОДИН, устајући: Госпођо, изрекли сте значајне речи! Заслужују да пређу у пословице. Дозволите да вам на њима честитам…

(Љуби јој руку.) Ево вам ордена части!

Прикачиње Госпођи на груди некакву ђачку значку.

ГОСПОЂА, сва збуњена: Ох, Господине!… Па ја сам ипак, на крају крајева, само жена!… Али ако ви то искрено…

ГОСПОДИН: Како да не, Госпођо! Истина може да врцне из било чијег мозга…

ГОСПОЂА: Ох, Господине, ви нии ласкате!

ГОСПОДИН, опет седне: Госпођо, ви сте упрли прстом у главни порок нашега друштва, које ја презирем и осуђујем у целини, без намере да се од њега оградим…

ГОСПОДА: И не треба.

ГОСПОДИН: Наше друштво, Госпођо, више не цени занате. Видите само колико сељака напушта село и надире у градове који пуштају своје пипке…

ГОСПОДА: Видини, Господине, видим.

ГОСПОДИН: А ако оно више не цени занате, не цени више ни дете, које је – ако вам иној израз не изгледа мало прцјак – човек у малом.

ГОСПОЂА: Имате право.

ГОСПОДИН: Можциа више ни дете не уме да друге натера да га цене!

ГОСПОЂА: Можда.

ГОСПОДИН: Па ипак, ваљало би ценити дете, јер ако више не би било деце, Ијудски сој би убрзо ишчезао.

ГОСПОЂА: Тако сам и ја помишљала!…

ГОСПОДИН: Од мањка поштовања до мањка поштовања, долази се до тога да се више не поштује ни дата реч!

ГОСПОЂА: Збиља је то страшно!

ГОСПОДИН: А то је утолико озбиљнија ствар што је дата Реч божанског порекла, као и Реч Божја, те нико нениа право да је потцењује.

ГОСПОЂА: Потпуно се слажем са вашим мишљењем. Ето, хтела сам, управо зато, да својој кћерци ониогућим солидно образовање, и угледну професију, да би часно зарадивала за живот сопственини радом, и да би умела да поштује друге као и, пре свега, себе.

ГОСПОДИН: Добро сте учинили. И шта је научила?

ГОСПОЂА: У школовању је далеко стигла. Мој је сан био да је оспособим за дактилографки-њу. А и њен. Управо је и добила диплому. Запослиће се у једном надлештву за манипулације…

ГОСПОДИН: Мора бити да је поносна и задовољна.

ГОСПОЂА: Просто скакуће од радости, од јутра до мрака. Толико је радила, јадно дете.

ГОСПОДИН: Труд јој се, ето, исплатио.

ГОСПОДА: Преостаје ми још само да јој нађем доброг мужа.

ГОСПОДИН: Доброј’е то дете.

ГОСПОЂА, :двиније хочно, и:а кулиса: О, гле, ево управо моје ћерке. Упознаћу вас са њом.

Долази Госпођина кћерка. То је мушкарац од тридесетак година, крепак, мужеван, са густим црним брковиниа, у сивом оделу.

ГОСПОДИН-КЋИ: Добар дан, мама.

Глис му је снажан, врло мужеван. Љуби Госпођу.

ГОСПОДИН: Личи на вас, Господо – пљунута мајка.

ГОСПОДА, Господини-Кћери: Реци господину добар дан.

ГОСПОДИН-КЋИ, поклони се као девојка: Добар дан, Господине!

ГОСПОДИН: Добар дан, мала моја. (Госпођи:) Збиља је лепо васпитана. Колико јој је годи-на?

ГОСПОЂА: Деведесет три!

ГОСПОДИН: Значи, пунолетна је?

ГОСПОЂА: Није, јер нам дугује осамдесет година, тако да нема више од тринаест.

ГОСПОДИН: И оне ће проћи као и све друге. (Господину-Кћери:) Те тако, још сте незрели?

ГОСПОДИН-КЦИ, громким гласом. Јесам, али не заборавите: над а-минором има а-мајор, па и а-генерал, а над малолетницом има – малолетница и по!

Господин и Госпођа устајн, престрашении. Сви се згледају, као укопани. Госпођа је склопила шаке.

ЗАВЕСА