Александра Молнар

Да су Џек Керуак и Нил Кесиди данас међу нама, о њиховим лутањима од Америке до Мексика вероватно бисмо читали на неком блогу. Џек би сваке вечери у мрачној соби каквог мемљивог мотела отварао свој лаптоп, палио цигарету, и у облаку дима до дуго у ноћ, неизоставно натопљену мирисом вискија, медитирао на тему живота вредног живљења. Откуцај, сачувај, објави. Никакве муке са издавачима, никаква прекрајања текстова да звуче умесније, никаква цензура политички неприхватљивих ставова који би читаоца могли навести на размишљање о стварима о којима има ко је задужен да размишља уместо њега. Свега тога сигурно не би било, експериментална форма не би била скрајнута као неприхватљива, садржај не би био редигован као сувише експлицитан, а моментална доступност гласа нове генерације, генерацији којој је глас намењен, значила би да неће бити потребно да прође читавих педесет година како би оригинална верзија култне књиге На путу коначно угледала светлост дана. Џек Керуак је, међутим, стварао 50-их година прошлог века. Помало иронично, у 2007. години када је блог-револуција готово неизбежна, Викинг прес одлучује да, у част педесетогодишњице првог издања, коначно свету стави на увид Керуакову аутентичну конфесионалну прозу.
Будућност издавачке индустрије постаје све неизвеснија: популарни часописи у потпуности пре- лазе на интернет, а један од најзначајнијих утицаја развоја и доступности „мреже“ огледа се управо у томе што је штампу учинила готово потпуно неактуелном. Након часописа и дневних новина, многи сматрају да су следеће на реду за одстрел књиге. Електронске или е- књиге на тржишту постоје већ пре- ко десет година. Данас такође постоје и е-издавачи који омогућавају не само продају електронског текста, већ и штампање базирано на потражњи. Упркос суморним предвиђањима стручњака да ће е-књига значити тиху смрт своје старомодне сестре, то се до данас није догодило, али се доступношћу садржаја на интернету и развојем нових програма за пласирање тог садржаја јавио нови, по издавачку индустрију опаснији, проблем: контрола над садржајем стављена је у руке његовог аутора.
На сцену је ступио блог.
Блог је електронски дневник који аутору дозвољава сву слободу за којом је чезнула боемска генерација 50-их. Ову “сиву” књижевност карактеришу неспутаност и непосредност изражавања и одсуство сваке цензуре која није самонаметнута. Она је по дефиницији готово увек конфесионална и лична. Иако је новина још увек довољно свежа да зајамчи терминолошку нејасноћу, може се рећи да се књи- жевним блогом сматра блог на којем аутор објављује оригиналну поезију и прозу, али и есеје, рецензије прочитаних књига, одломке омиљених дела и томе слично, док је блогерска књижевност свеобухватнији термин који се односи на феномен све присутније оригиналне књижевности на блоговима.
Још од времена битника, ово је вероватно најзначајнија промена на глобалној књижевној сцени. Блог не само да дозвољава аутору неограничену слободу изражавања, сирову аутентичност и доследност сопственој мисли, он такође поткрепљује неинхибирано писање, проналажење личног гласа који се без страха обраћа публици на најдиректнији, понекад сасвим интиман на- чин, заобилазећи при том издаваче, литерарне агенте и друге препреке и потенцијална осујећења. Баријера између читаоца и аутора потпуно је уклоњена и извесно ће довести до успостављања нових стандарда и ренесансе спонтаног стварања.
Новина се састоји, заправо, у томе што механизам блога омогућава самоафирмацију и стицање широке читалачке публике и потпуно анонимном писцу. Контрола над публицитетом и садржајем овде је у потпуној власти аутора. У том смислу, блог није само техничко достигнуће. Он је и хибридни носилац читаве једне револуције у домену јавног мњења и уже гледано − на пољу књижевности, нарочито оне која је друштвено ангажована. На блоговима се могу читати колумне новинара аматера, есеји неафирмиса- них филозофа, политичке анализе заинтересованих ентузијаста, књижевне рецензије обичних читалаца и на послетку − поезија и проза писаца или оних који то желе да буду: у свом изворном облику, нетакнута, непрочишћена, она која је сведочанство о једном току свести и често − о процесу писања и уметности у настајању. Блогерска књижевност, тако, заправо представља нови вид друштвеног активизма и саставни део једне контракултуре у којој појединац тријумфује над институцијама које су до недавно држа- ле монопол на одабир јавности доступне писане речи. У блогосфери, свако је свој цензор, лектор, издавач и шеф.
Цела ствар изазивала је много ентузијазма међу ауторима и читаоцима блогова, али није значајно усталасала званичну књижевну сцену. Међутим, када је добитница Нобелове награде за књижевност Елфрида Јелинек на својој интернет страници, у проточној форми блога, ове године почела да објављује поглавље за поглављем своје у штампи још необјављене књиге Завист, аутори књижевних блогова добили су коначну потврду вредности овог медија, а званични књижевни кругови су се узнемирили. Ако познати писци почну бесплатно да деле своју књижевност на блоговима, шта ће то значити за традицио- нални формат књиге? Ко ће купити штампано издање дела које је читао у тренутку настајања?
Одговор уопште није тако неповољан за издавачку индустрију као што на први поглед делује. Прави поклоници књижевности увек ће бити заведени шушкањем папира бар у једнакој мери као и приповедачким ритмом, и нека прелиминарна истраживања су показала да продаја књига које су у целини или у деловима објављиване на интернету бесплатно − надилази планирану продају. Иако се чини потпу- но нелогичним да је у данашњем свету ико вољан да плати за нешто што може имати за џабе, одговор на питање како је ово могуће треба тражити у лојалности коју писац развија путем директног контакта са постојећом, али и новом публиком, као што то омогућава блог. Публику, наиме, не треба потценити: она разуме да писци морају живети од свог писања да би наставили да пишу. Читалац ће радо платити цену штампане књиге, јер тиме троструко профитира: писац наставља да пише јер има од чега да живи, остаје доступан на блогу јер се тиме не одриче зараде, а купцу остаје опипљива успомена у полици за књиге.
Бескрајно предузимљиви, издавачи и литерарни агенти су веома брзо и сами увидели потенцијалну исплативост неафирмисане блогерске књижевности. У свету, укљу- чујући и нама суседне земље, многи блогери су већ добили шансу да своје текстове преточе у роман или збирку прича. Ловци на таленте предано шпартају интернетом у потрази за Џеком Керуаком блог генерације. Ако занемаримо наде да ће нас писање на блогу преко ноћи катапултирати у литерарни све- мир и донети нам неслућени успех − што ће се ипак десити само малом броју срећника и то не неминовно захваљујући квалитету писања већ најпре у складу са маркетиншким потенцијалом садржаја − још увек постоје више него добри разлози да приватно писање ставимо на увид јавности путем блога.
Наравно, овакав подухват није без мана. Ако пођемо од очигледних проблема, први се јавља већ због саме чињенице да своје идеје износимо у јавност, а немамо адекватан начин да их заштитимо. Закон о ауторском праву прилично је јасан у домену интелектуалне својине, али пракса нам говори да у сушти- ни врло мало можемо учинити ако неко реши да присвоји нашу идеју. Други проблем јавља се у виду неумереног прилагођавања садржаја и наративног стила укусима сталне читалачке публике. Формирање уског круга сталних читалаца блога је неминовност, и свакако не негативна, али, ако упаднемо у замку предумишљаја са циљем да се одабраним читаоцима неизоставно допадне оно што смо написали, губимо аутентичност, а то у потпуности подрива смисао блога. Овај проблем је у уској вези са феноменом коментара на текстове. На блогу читаоци имају прилику да коментаришу, а неретко се развије и дискусија на дату тему. Дискусија и могућност интеракције са читаоцима су пожељни, све док не почнемо да се додворавамо њиховим ставовима и укусима. Лек за ово можемо пронаћи у остваривању (пријатељски настројене) дистанце, и сталном подсећању да никада не можемо задовољити све укусе, али увек морамо остати доследни сопственом. Проблем пада самопоуздања и мотивације, који може проистећи из преозбиљног схватања коментара уколико су они негативни, сам се намеће као још једна замка коју ћемо избећи ако туђ суд не схватамо фатално или сувише лично.
Користи од писања на блогу ипак су бројније. За сваког ко воли да пише али се не бави мишљу да се томе у потпуности посвети, осећај постигнућа који пружају моментално објављивање написаног и праћење реакција читаоца, сасвим је довољан извор задовољства. Интеракција нема цену. Доступношћу, својим читаоцима постајемо довољно разумљиви, блиски и важни да би пожелели да се врате на наш блог, стварајући при том лојални одред поштоваоца који ће нас пратити ако једног дана пређемо на папир. За сасвим непознатог писца то може бити од пресудног значаја, а афирмисаном писцу сигурно не може да штети. Треба поменути и могућност да квалитетом и оригиналношћу скренемо на себе пажњу оних који се у свету штампане речи још увек први питају за све. Јасна је, и помало тужна, чињеница да, ако квалитет и није увек неопхо- дан за успех, промоција је често сасвим довољна. Блог, на срећу, нуди прилику да истовремено посветимо пажњу и једном и другом. Међутим, поред свих ових добробити, две се издвајају као најзначајније за сваког ко намерава да се озбиљније бави писањем, а није до сада имао прилику, мотивацију или храброст да се томе потпуно преда. Добро писање не долази само кроз таленат, оно великим делом зависи и од дисциплине. Готово сви прослављени писци се слажу у тврдњи да без редовности нема напретка. Вежбом се стичу нове димензије квалитета и продубљује стваралачка плодност. Блог је идеалан формат за учење самодисциплине. Он нас тера да му се враћамо готово свакодневно, коментари нас стимулишу да додатно промишљамо већ обрађене теме, а очекивање које читаоци временом формирају, да ће кад сврате на нашу страницу имати нешто ново да прочитају, не дозвољава нам да их разочарамо. Неосетно, почињемо да разрађујемо идеје и пишемо сваки дан. Коначно, свест о томе да неко чита оно што пишемо приморава нас да свесно обраћамо пажњу на стил, правопис, ритам, и све друге ствари које таленат за опажање и бележење идеја не гарантује. Добар осећај за финесе постаје навика кроз редовно писање под присмотром усмерене пажње.
Када је на недавно одржаном Њујоркеровом фестивалу литературе Салман Ружди подсетио да књига, нажалост, више нема улогу весника истине из удаљених и непознатих крајева света, као што је то био случај у 19. веку, јер је до момента штампања свака вест у ери брзе комуникације одавно застарела, а неретко и прекројена – пожелела сам да на тренутак будем тамо и додам: то је тачно, али зато књижевни блог обједињује просветитељски потенцијал писане речи и пресудну димензију увремењености. У блогосфери цео свет обитава на истом месту, у исто време, и све је доступно свима, управо у тренутку у ком се дешава. Ако се узме у обзир и став многих читалаца да на блоговима понекад читају књижевност квалитетнију од много чега што се продаје у књижарама – разлога је више него довољно да свако ко мисли да има шта да каже загази у овај узбуркани литерарни пејзаж и прикључи се револуцији коју доноси блог генерација.