Станиша Милосављевић

Поводом (не)додељивања награде „Књига године борског аутора”

Петочлани стручни жири је ове године, по први пут узалудно, бирао књигу године борског аутора издату у 2003. години. На конференцији за штампу на којој је обнародована одлука жирија, речено је да у сиромашној прошлогодишњој продукцији ниједна од седам књига не заслужује да понесе епитет најбоље. Одмах треба рећи да само социолози могу објаснити присутну тежњу у нашем народу да се по сваку цену сруши традиција и крене испочетка, што нас, видљиво је у сваком трену и сваком погледу, уместо да погура напред, стално враћа назад, те смо стигли ту где јесмо.
Наградити неког значи изабрати од понуђеног, а такав избор је увек субјективан, у духовноој сфери нарочито. У образложењу, ако се жели, онај који бира, указује на делове којима се првонаграђени одликује, издваја од других, али је опет јако присутан субјективан став. Пошто је правилником о раду жирија предвиђена могућност недодељивања прве награде, а само једна се и додељује, апсолутно подржавам право да се у трци не прогласи победник (авај, такмичару!), и то је једино са чиме се у целом прошлогодишњем избору књиге године борског аутора слажем са жиријем.
Неко је, говорећи о књижевним наградама, побројао преко две стотине педесет таквих награда, заступајући тезу да је то озбиљна књижевна продукција, озбиљна по броју људи са пером. Ако се пет година узме као период за рад на иоле озбиљнијем рукопису, а сваки пети добије награду, онда се, по овој произвољној рачуници, долази до цифре од неколико хиљада књижевника у нашој малој земљи. И сви они очекују, надају се, верују да је посао којим се баве (у огромном проценту непрофесионално), најбоље што знају да раде, те, разуме се, теже наградама. Стваралац који тврди да је незаинтересован за награде лаже и себе и породицу и пријатеље и културну јавност. Многи јавно говоре да су незаинтересовани за награде, а добровољно учествују на књижевним конкурсима!
Оно што у образложењу жирија боде очи је »уочљива осредњост« присутна међу седморо аутора, чији су наслови разматрани. Оваквом оценом жири је, апсолутно непотребно, без тога да је ико то од њега тражио, ушао у тумачење и оцењивање књижевне продукције за дужи период за шта, треба подсетити, нема мандат. Чак и ако је та оцена тачна, осредњост је присутна не само у борском књижевном поднебљу, него и шире. Без обзира колико све врцало од домаћих лауреата, добитника међународних књижевних признања нема много (сем ако и овде није присутна некаква међународна завера!). Уочљива осредњост је била присутна и пре овог избора, а појединац који повремено искочи из осредњости само доказује наше стање у материјалном и духовном погледу. Свако ко тврди да се боље пише на гладан стомак – лаже, или никада није писао крај празног фрижидера.
Један од разлога да се награда не додели је изведена могућност да неко (читај: књижевни ауторитет) узме у руке такву награђену књигу и упита се, полазећи од тога да је награђена књига лоша, какве ли су остале ако је ово најбоља?
Питање је на месту, али се може преформулисати у исто тако могуће узимање у руке књиге која није награђена (било је и богатијих годишњих продукција) истог књижевног ауторитета уз питање: каква ли је тек првонаграђена? Не треба превише лупати главу о томе шта би било кад би било, јер књижевни ауторитети имају преча посла него да листају објављене књиге непознатих аутора, док ће им, са задовољством, уз одговарајућу накнаду, радо погледати рукопис и сочинити повољну критику.
То што повремено нису додељене наше најзначајније књижевне награде не сме бити изговор за одлуку борског жирија. Ван сваке сумње да „Нинова награда”, на пример, није додељена зарад сиромашне продукције; биће да се кланови нису договорили и посегло се за соломонским решењем да избор успе, а победника нема. Код оваквог избора, ако је више аутора у истој равни квалитета, ма како нереално то звучало, одлучује реноме писца, име издавача, рејтинг рецензента, род, врста, технички изглед и, на крају, формат и маса књиге. Током овогодишње доделе једне од наших најзначајнијих књижевних награда, члан жирија је методом елиминације све разматране књиге опаучио, хвалећи обазриво само награђену. Преостало је да ОН И САМО ОН може написати такву или бољу књигу, заборављајући да се памте лауреати, а не жири који, у ствари, представља читалаштво.
Знајући квалитет борских стваралаца, чланови жирија су, то им посебно замерам, и пре пристајања на избор (учешће је добровољно, волонтерско, а жири чине радници библиотеке, професори књижевности и један из плејаде књижевних стваралаца у Бору) имали увид у прошлогодишњу продукцију, те су могли одбити да учествују у раду, тако да организатору пруже прилику да евентуално нешто измени у Правилнику за избор. Овако, до конференције за новинаре све је било обавијено велом тајне иако је одлука у неку руку била позната крајем године док жири још није био ни оформљен. Пресуда је, дакле, донета пре почетка истражног поступка, само су тражени аргументи да се то потврди.
У сваком избору је могућа грешка, само што у случају неизбора та грешка не може бити ничим оправдана, јер аутори који су издали своје књиге те 2003. године као да нису ни постојали (сем у уочљивој осредњости!).
О неком »преваспитавању« књижевних стваралаца да, поучени одлуком жирија, не пишу лоше књиге, нема ни говора, а то ће се видети у наредном периоду. Ако су, како жири каже, све објављене књиге осредњег квалитета, претпоставимо могућност да је једна од њих својим квалитетом одскочила. У том случају, наравно, будући да се одређеним системом вреднују три књиге, па она са највећим бројем поена буде и најбоља, жири би морао да вреднује и преостале, ненаграђене, ове од којих се сада у неку руку згражава. Значи да се и међу овима онаквим-какве-јесу може направити избор. По мени, жири је могао, ако већ није успео да ескивира своје учешће, елегантно из свега овога да се извуче, прогласивши за књигу године постхумно издату књигу борског аутора. Не због тога што такав аутор, нажалост, не може написати ни бољу ни гору књигу (књигу је припремао, а није доживео њено штампање), већ што та књига има одређени квалитет, а по мом скромном мишљењу, не заостаје за свим или бар већином награђених, но моје мишљење је у овом тренутку некомпетентно и залази у оквир рада жирија.
Можда је избор књиге године борског аутора, једине књижевне награде Бора, лоше замишљен, али до измене правила не долази док утакмица траје, ту нема дилеме. Тако се на најбољи начин уче гледаоци да једнога дана и сами буду у улози такмичара или судија. Тако се поштује традиција, а млади нараштаји уче и припремају да својим учешћем учине такмичење богатијим. Рушењем традиције, пак, доказујемо да је лако вратити се на почетак, заборављајући да је одатле тешко поново кренути.

Бранислав Бане Димитријевић

Песништво је извориште и суштина књижевности. Настало из песме која се пева (чак је и сам термин у многим језицима, па и нашем, остао исти), вуче корене из првих мумлања, кревељења, смејања и плача, и старо је колико и реч сама.
Стога су песници кроз историју увек имали посебан статус, били поштовани и привилеговани (додуше, ретко кад и плаћени). Имена владара су временом заборављана, песници и њихова дела су остајали као међаши људског трајања, ванвременска лепота и мера цивилизацијског развоја.
Временом су се развили и сви други родови, жанрови, поджанрови, стилови… (додавати по нахођењу) књижевности, али суштина је остала тамо где је увек и била – само и једино у поезији.
Криза у којој се данашња српска књижевност налази (можда и светска, али да не идемо ипак толико далеко) простире се на све њене сегменте: стваралаштво, издаваштво, критику, периодику, сталешка и струковна удружења, публику, али се највише осећа и најизраженија је управо у поезији. Усуђујем се да тврдим да је пропадање ту и отпочело и затим узроковало све остало.
Који су највидљивији показатељи пропасти поезије?
Непостојање песника – звезда и култних песама (последњи су били Перо Зубац и Арсен Дедић. Можда је још једино остао Бећковић, условно речено).
Мизерни тиражи (најчешће 300, ређе 500 примерака. Хиљаду се већ рачуна као хит!!).
Понижавајући услови издавања (чак и веома афирмисани писци најчешће сами плаћају трошкове штампе или јуре спонзоре; хонорари се не исплаћују, чак и ако се уговоре).
Како је дошло до овога и који су главни узроци, ако са друге стране знамо да велики број људи воли, чита и пише поезију? Кренимо, дакле, редом.
Први и најосновнији узрок пропадања поезије је (ма колико то на први поглед изгледало нелогично и контрадикторно) драстично повећање броја елементарно писмених! Ова чињеница деловала је у почетку благотворно – повећањем броја читалаца, љубитеља, а затим и писаца у покушају, пре свега песника. И у свему томе не би било ничега лошег да нису остварени и наредни предуслови:
Деструкција форме и слободан стих – вековно покоравање мање или више строгим правилима писања поезије постали су у једном тренутку окови слободном изражавању. И збиља, нове слободне форме дале су нови полет песницима, што је изнедрило многа величанствена достигнућа и нову, никад већу популарност поезије. Прави познаваоци и вични песници, наравно, знају да је за постизање добре и атрактивне слободне форме неопходно познавање оних класичних и можда чак и већа песничка вештина. Већини читалаца, пак, слободна форма изгледа као одсуство исте, и то је дало енорман подстрек писцима – почетницима да управо тако и пишу – без икаквог реда, правила, мере и укуса, позивајући се на нове трендове и критикујући (чак!) као застарелост сваки наговештај умећа. Нажалост, данас осам од десет написаних књига »поезије« нема никакву или има врло рогобатну форму, а исти толики број »песника« нема ни најосновније познавање песничких вештина и знања.
Истраживање језичких и граматичких норми и граница та кође је проширило територију по којој се поезија креће и створило многа велика дела и песнике. Нажалост, одступање од правила стандардне граматике или њихово потпуно одбацивање, поигравање великим и малим словима, знаковима интерпункције, облицима појединих речи (код правих песника у функцији и са циљем), већини читалаца ствара утисак анархије и сведозвољености, дајући полет неписменима, односно елементарно писменима. Све позивајући се на савременост и авангардност, готово сваки трећи српски песник не поседује ниједан други знак писмености до ли познавање тих тридесет словних знакова. Питајте било ког искреног лектора или уредника и уверићете се да три од десет »песника« не би умело самостално да напише ни писмо мајци из војске.
Развој симболизма и друга слична кретања представљају коначни ударац. Померање тежишта писања са осећаја, догађања или морала на сферу промишљања и тражења одговора, уз коришћење асоцијативних симбола као песничких средстава, поставило је пред читаоца тежак задатак широког познавања и разумевања књижевности, историје, филозофије, психологије…, као и способност и мотивисаност за темељно и аналитично ишчитавање стихова. Поезија се од естетског и емотивног задовољства претворила у интелектуални задатак, у решавање компликованог ребуса са више равноправних могућих решења. За огромну већину, заиста превише. Закључак писаца (не само почетника) био је: Гомилај сложене и неуобичајене речи, убаци мало Старе Грчке и Рима, понеког Бога, нелогичне метафоре и строго води рачуна да то не значи ништа конкретно. Замлате, будале и блефери су добили пасош за несметано кретање по светој земљи уметности. Огроман број савремених песама које пледирају високоумност и великомудреност су једноставно глупе и не значе ништа.
И тако је круг затворен. Сама поезија је сопственим развојем утрла пут једва писменима, невештима и глупима да се окураже и уђу у њу, наоружани бројношћу и незнањем. Па ипак, ни то не би било тако страшно, да се у међувремену нису догодили слободно тржиште и пад куповне моћи. Да покушам да објасним и то.
Док је на територији бивше Југославије постојало десетак и финансијски и уметнички јаких издавачких кућа, оне су објављивале уметнички вредне или/и тржишно атрактивне књиге и пласирале их на читалачки изграђено и довољно платежно тржиште. За сваки случај, ту је стајала и помоћ стабилне државе и солидне привреде. Притисак гомиле неквалитетних писаца је без проблема могао да се издржи. Почетници су морали да читају и да уче, па ко има талента…
Онда су почеле да ничу мале издавачке куће, које су решиле да искористе жељу и мотиве (погледати прошли број «Бележнице«) писаца и почели да их објаљују. Мали издавачи нису могли да се такмиче са великима и да им одузму ни тржиште ни добре писце. Узели су им оно што ови ни овако нису хтели – оне лоше, чије књиге нико није желео да купи, али то није ни било битно. Они су били спремни да плате све: и трошкове штампе, и лектора и коректора и припрему и рецензента и уредника и порезе и доприносе и екстра зараду издавача. Све, само да постану писци и докажу себи, рођацима, пријатељима, комшијама, да вреде. Да уђу у историју. Да их цене.
Слабљењем тржишта (читај: привреде и државе), велики издавачи су слабили, док су мали, неоптерећени непотребним скрупулима, јачали. Границе су се скоро изгубиле, и песнике сада објављују сви. Добре или лоше, нема везе, све има своју цену. Књиге или добије аутор (већ их је ионако платио), па их поклања (јер нико не жели да их купи, а он би желео да их сви прочитају и да му се диве), или остају код издавача (јер писац жели да га упозна шире тржиште), који их такође поклања (јер нико не жели да их купи, а само сметају у магацину). Читаоци тако, ни криви ни дужни, бивају бомбардовани бесплатним књигама поезије, које су, махом, или (свака трећа) неписмене, или (свака друга) глупе, или (осам од десет) лоше написане, тј. неподношљиве за читање. Од две до три хиљаде књига поезије, колико се по слободној процени годишње објави у нашој земљи, једва стотинак задовољава критеријуме писмености, занатске вештине и примерене ауторове опште културе и личне интелигенције (читај: занимљивости). А то је тек основа на коју може да се надогради (или не) уметнички таленат. Тако стижемо до бројке од десет до двадесет заиста добрих књига које се годишње појаве на нашој књижевној сцени. Мало или много? Рекао бих, више него довољно. Па ипак, у садашњој ситуацији, те књиге не добијају потребну пажњу, напротив! Потпуно су игнорисане, јер свима сметају! И (незаинтересованим) издавачима и периодици (у којој газдују неталентовани апаратчици) и (исфрустрираним) колегама. Потребне су само публици, која је већ скоро изгубила сваку наду да тако нешто још увек постоји. Али, са друге стране, ко је уопште спреман да зарони у реку кала, јер се тамо негде котрља и пар лепих облутака, а можда и понеки драги камен?
Стање је, дакле, такво какво јесте. Како га лечити?
Не знам, и није ме срамота то да признам. За то је потребан много бољи лекар него што ћу ја икада бити. Или да мало играмо око ватре, па да нам сиђе Велики Маниту.

Милорад Грбовић

Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протимачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.

Приказ неког дела обично се даје поводом објављивања истог, да би се публици скренула пажња и укратко приказао садржај. Овог пута, направићу изузетак и дати приказ једног веома мало познатог дела, објављеног пре више од 60 година, до ког сам дошао током рада у завичајном фонду. У питању је дело Глигорија – Глише Елезовића¹ под насловом: „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, објављено прво као чланак у Братству² бр. 32, стр. 130–175, а потом и самостално, као прештампан сепарат, у Београду, 1941. године. Објављено у току Другог светског рата, ово дело се, на основу Закона о библиотечкој делатности, сматра ретком књигом. Међутим, оно је ретка књига у самом смислу те речи; наиме, сачувано је као сепарат само у библиотеци САНУ, док примерака часописа у коме је овај текст објављен као прилог има више (мада се у неким старијим енциклопедијама наводи да је Братство излазило само до 1939. године, а библиографије Г. Елезовића не наводе овај сепарат).
Иако малог обима, свега 45 страница и два плана, дело је веома значајно по садржају и то из више разлога. Као прво, даје нове податке о манастиру Букову, о коме је веома мало писано до сада, а осим тога, као што и у наслову стоји, садржи значајне прилоге из историјске грађе Неготина, Кладова, Фетислама, утврђења Ада Калеа и сл. Посебно је значајно то што је у питању период од 1816–1825, када су ови крајеви били под турском влашћу, после катастрофе 1813. године и за који има веома мало података.
Садржај се може поделити на два дела. У првом делу, на десет страна, Елезовић наводи шест³ турских докумената које му је донео вршилац дужности старешине манастира Букова, јеромонах Рафаило Бабић. Ради се о три тапије на манастирска добра (два винограда из 1816. године, воденица и ливада из 1819. године и воденица из 1822. године), једној молби раје вароши Неготина и целе Крајине за одобрење да поправе своје богомоље (из 1817. године) и две бујурулдије мухафиза Ада Калеа, од којих је једна дозвола за обнову цркава (усвојење молбе из 1817. године), а друга (из 1825. године) је потврда да је манастир Буково ослобођен плаћања пореза и осталих дажбина, пошто је претходна потврда изгубљена. Елезовић прво даје факсимиле тих докумената, а потом њихов превод.
Други део рада, знатно обимнији од првог (35 страница) под насловом: „Анализа и тумачења неких речи и израза у предњим документима” састоји се од напомена у којима аутор даје анализе и тумачења речи, израза, имена и сл. који су поменути у првом делу, по азбучном реду: Абд-ул-Керим, Абдурахим паша, Ада Кале, Arzuhal, Братовница, Буково (манастир), Дервиш Мустафа, Кнезови Крајине неготинске, Кобишница, Крајина, Крива вера, Муката, Мутевелија, Мухафиз, Неготин, Тапија, Фетх-и-Ислам, Haremein, Чубра, Шума. У прилогу су дата и два пресавијена листа, од којих је један садржи мапу опсаде Ада Калеа 1738. године, коју је Елезовић 1935. године нашао у Цариграду, а на другом листу је шема мапе са преведеном легендом. Овакав начин рада, са обимним напоменама и бројним библиографским референцама, факсимилима, преводима и тумачењима, карактеристичан је за Елезовића. Он познаје капитална дела из историографије источне Србије аутора А. (Андрије) П. Ивановића, Вука Стефановића Караџића или Косте Јовановића, па читаоца упућује на њих, пошто претходно изнесе исправке постојећих тумачења, неправилних превода и сл. Добар познавалац турског језика, докумената и архивске грађе, Елезовић негира уврежена мишљења о статусу Крајине као султанијиног феуда и даје језичко тумачење за њихов настанак.
Значајан је одељак и о кнежевској породици Карапанџића. Напомене о Братујевцу, манастиру Букову, Кобишници, Чубри и сл. дају нове податке о пореклу тих назива. Обимне и значајне су и напомене које се односе на Ада Кале и Фетислам, тј. Кладово. Турски документи из манастира Букова дају податке и о Абдул Керим Ариф-паши који је на положају мухафиза Ада Калеа заменио Абдурахим-пашу. После смрти Марашли Али-паше, 1821. године, Абдурахим-паша је именован за султановог намесника и команданта Београда.
Коначну реч о овом делу даће историчари, лингвисти и истраживачи прошлости, не само источне Србије, већ и шире. Према подацима којима располажем, само је др Владимир Стојанчевић користио ово Елезовићево дело. Потребно је истражити и целокупно Елезовићево стваралаштво, где вероватно има још грађе из периода турске владавине.
Веома важан путоказ је и библиографија коју је израдио сâм Г. Елезовић.
НАПОМЕНЕ:
1. Глигорије – Глиша Елезовић: псеудоним Котангес (Вучитрн 1879 – Београд 1960.), дипломирао 1905. год. на Филозофском факултету Велике школе у Београду. Био је суплент српске гимназије у Пљевљима и Солуну, професор српске гимназије у Солуну, Скопљу, српске богословије у Призрену, ите. Био је и дописни члан САНУ од 1946, а потом научни сарадник САНУ (1946–1950). Бавио се филологијом, историјом, етнологијом, туркологијом, исламистиком, историјом уметности, антропологијом. Сарађивао је у преко 40 научних и стручних часописа и дневних листова. Објавио је преко 140 научних и стручних радова, од којих су неки капитална дела. Посебно је значајан његов рад на превођењу и истраживању турских докумената, архива, извора и хроника (Путописи Евлије Челебије, и др.).
2. Братство, часопис, гласило Друштва Св. Саве, излазио у Београду од 1887. до 1941. године, са прекидом од 1911. до 1921. У њему је објављено више од 400 историјских, књижевних, географских, фолклористичких студија и чланака од преко 150 сарадника, од којих су неки били истакнути научници и културни радници тога времена.
3. У Споменици Тимочке епархије, на стр. 29, наводи се пет турских тапија. Неподударност потиче вероватно отуда јер два документа (молба раје вароши Неготина и целе Крајине за допуштење да могу оправити цркве порушене за време Српске буне и бујурулдија са дозволом за обнову манастира, тачније наредба заступнику војводе вароши Неготина да не омета дозвољену обнову порушених цркава) имају исти црквенословенски запис на полеђини да се ради о тапији манастира Букова из 1817. године
ЛИТЕРАТУРА:
1. Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протумачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.
2. Глиша Елезовић, „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, у: Братство, бр. XXXI, Београд 1941, стр. 130–175.
3. Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Knowledge, Београд 1997.
4. Лексикон писаца Југославије: II : Ђ–Ј, Матица српска, Нови Сад 1979.
5. Споменица Тимочке епархије: 1834–1934, Књижевни фонд Тимочке епархије, Београд 1934.
6. Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије: 1804–1833, Историјски архив „Тимочка крајина”, Зајечар 1983.

Едита Евгенија Цоловић

„Што смо ближе лудилу, ближе смо истини; ако не паднемо у лудило, неизбежно морамо стићи до истине.”
(А. Жид и Р. Жирар, Достојевски –
предавања о Достојевском; од двојства
до јединства, Октоих; КЗНС, 1994.)

Препустити се вртоглавој бесконачности дела Ф. М. Достојевског понекад, заиста, може изгледати као бесомучно тумарање између два поларитета: лудила и истине. Пут који његово дело отвара није ни уобичајен, нити лак. Безболан и равномеран понајмање. Од самог почетка он стрмоглаво креће наниже, у дубине, и како каже Штефан Цвајг, „кроз пакао порока, води преко свих ступњева земаљске патње; патње људи, патње човечанства, патње уметника и последње најстрашније патње Божије.”
Оно што Достојевског највише интересује јесте тај поларитет божанског и демонског начела и тај оштар сукоб светлости и таме који се открива, у ствари, у самој дубини људског бића. Такође, њега интересује и који су то мотиви, које неискорењиве тежње вуку човека ка ирационалном, ка патњи. Али, овде се Достојевски интересује за још један моменат, а то је моменат слободе, која је, како каже Н. Берђајев, и сама ирационална и безумна и која нас мами да прекорачимо границе постављене човеку. „Та бескрајна слобода мучи човека, води га у пропаст”– говори Берђајев; и то као какав демон искушења.
Те, али и многе друге моменте и мотиве налазимо у Злочину и казни, роману који се колеба између реалности и фантазмагорије и који је на граници између овосветовног, уобичајеног тока, и света у коме демони плешу своју чудновату игру нагонећи и саме јунаке да по том такту заиграју.
Чак је и само место радње у роману – Петроград – некако нестварно, на граници постојања и измаглице: ониричко. У Петрограду је као у каквом пакленом котлу у коме је све измешано и у коме све ври, до распрснућа. Али, у њему је, исто тако, скучено и загушљиво, што напросто дави и сужава свест. У таквој атмосфери живи главни јунак Раскољников, и такав кужни ваздух он удише.
Раскољников је готово на ивици егзистенције. Живи као подстанар у некаквом скученом собичку који више личи на мртвачки сандук него на студентску собу. Свакако да у таквом амбијенту, под таквим околностима, Раскољников постаје роб меланхолије.
У њему, тако, погодно тле налази једна мисао, мономанска, злочиначка; мисао о убиству. Она се шћућурила у дубинама Раскољниковљевог ума, одакле полако и подмукло рије по ионако већ разрованом његовом бићу.
Таква мисао, свакако, није могла настати у једном тренутку. Њу је, такорећи, створио сам склоп Раскољниковљевих несрећних животних околности. Међутим, постоји ту још нешто, осим конкретних спољашњих чинилаца. То је сам Раскољниковљев интелект који је кренуо чудним путањама и који је пожелео да пређе преко крајњих граница својих могућности.
Живећи, боље речено преживљавајући, у бедној и окуженој атмосфери, а не могавши, нити желећи, да се са њом помири, Раскољников почиње помније да обраћа пажњу на свет око себе. Његова свест се „отвара” и постаје, како то М. Бахтин каже, „арена борбе туђих гласова”. У њему се одвија интензивни дијалог са одсутним сабеседницима и том приликом Раскољников настоји да „реши своју мисао„.
Он запажа да постоје људи који се са својим стањем беспоговорно мире и којима не пада на ум да било шта у том поретку ствари измене. Он их назива „обичним” људима који постоје ради бројности и у репродуктивне сврхе. Са друге стране су „необични”, људи невероватних менталних квалитета, који су нови Прометеји човечанства и којима је, због тога, све допуштено. Размишљајући на такав начин, неминовно му се наметнуло питање у коју категорију људских бића он спада? Самим тим, Раскољников помера одређене дате му границе и тиме започиње искушење за њега. Као да га некакав демон гони да се не задржава на пуким спекулацијама, већ да крене даље, да своју теорију провери над самим собом, и тако утврди није ли он достојан наполеоновске величине, или је само обична ваш.
Све више заокупљен том идејом, полумахнит, у грозници, напетих нерава, Раскољников се усуђује да прихвати изазов демона из сопственог интелекта. Усуђује се да прихвати терет злочина. Али, да ли ће успети тај терет и да поднесе? Већ при првом кораку, „пробном”, видимо га, где несигуран у себе посрће, испуњен осећањем бесконачне одвратности.
Утисак мучнине и грозничавост се настављају. Раскољников, потом, упознаје још једног човека са дна, „из подземља”, несрећног бившег чиновника Мармеладова. Овај му, у загушљивој и прљавој биртији приповеда о свом исто тако прљавом животу; о својој патњи из које као да не постоји никакав излаз, већ само утапање у њу. И њега некаква мрачна сила неумитно вуче некуда на дно. (Мармеладов готово мазохистички још више жуди за невољама и понижењима, налазећи својеврсну насладу у томе.)
Као што то код Достојевског обично бива, смирења, па макар и привременог, за јунака не може бити све док се не стигне до крајњих граница. А Раскољников још увек није до њих дошао.
Мајчино писмо које Раскољников затиче у својој соби још више потреса његову узбуркану душу. Он не може да допусти, нити да поднесе Дуњин понижавајући положај. Али, шта он може да учини? У таквом тренутку поново се јавља нешто вечито будно што као да мотри на сваки људски покрет и само чека и најмањи тренутак слабости па да човека гурне у амбис греха са ивице разума. Такво нешто је и Раскољникову дошапнуло да решење постоји, а оно је ни мање ни више, натопљено крвљу старе лихварке Аљоне Ивановне!
Та крв старе лихварке била би, условно речено, оправдана и са друге, теоретске стране. Наиме, према речима двојице младића (а чији је разговор Раскољников чуо), то не би био злочин, јер је она ионако једно зло и бескорисно биће и новцем којим она располаже могло би се усрећити стотине несрећника.
Позорница догађаја тек сада може да се отвори. Раскољников убија, али он то чини готово несвесно, у бунилу. Тренуци у којима се одигравао злочин појачани су до усијања. Сваки трен је једна невероватна игра нерава, игра на све или ништа. А баш на такву игру одлучио се Раскољников, свестан да за њега не постоји средњи пут. Јер, он жели одједном и све, не признаје никакве границе (као, уосталом, и многи други јунаци Достојевског). Али, тој жељи испречила се једна личност – његова сопствена, која није сигурна да ли је способна за такву врсту игре; за нешто натчовечанско.
Сви конфликти који се дешавају у Раскољниковљевој души, конфликти су две личности: Божанске и Демонске. Ево шта Берђајев каже о тој борби: „Бог и Ђаво се боре у дубинама људског духа. Зло има дубоку духовну природу. Бојно поље Бога и Ђавола налази се дубоко у људској природи. Трагична се противречност Достојевском јавља не у оној сфери психичког, где је сви опажају, него у бездану где се бори биће”.
После злочина Раскољников не налази апсолутно никакво ни смирење, нити потврду своје првобитне идеје, а понајмање му је стало до опљачканих драгоцености. Испоставља се да Раскољников ипак није био створен за улогу Наполеона, већ да је само једна од „вашију”. Пожелео је да прекорачи границу, да докучи који су то оквири његове сопствене слободе, али се испоставило да „слобода није власт разума над душевном стихијом, слобода је и сама ирационална и безумна, она нас мами да прекорачимо границе које су постављене човеку. Та бескрајна слобода мучи човека, води га пропасти”. И, заиста, то питање граница људских могућности и слободе било је један од Раскољниковљевих демона пропасти.
Раскољниковљева унутрашњост је потпуно раскомадана. Он је сасвим заокупљен час оправдавањем, час злурадим потцењивањем сопственог бића. Још увек није сасвим сигуран у исправност својих начела и свог чина. „…Нисам ја убио човека, – убио сам начело! – Начело сам убио – али нисам прекорачио, остао сам на овој страни…” – узвикује Раскољников у делиријуму. Он запада у тешко ропство злочина. (Како би то Берђајев рекао, он је „иживео” своју слободу.)
Међутим, и поред свега, Раскољников поседује невероватно привлачну снагу и ни у једном тренутку не побуђује на осуду. Јер, он није, како каже Н. Милошевић, „преступник који тријумфује и ужива у својим злочинима, па је можда управо то оно што га искупљује у очима читалаца”. Да, то је веома могуће, али могуће је и то да читаоца управо привлачи та тамна, демонска страна у којој је све неиспитано и застрашујуће, а тако примамљиво. И Берђајев је мишљења да човек поседује неискорењиву тежњу ка ирационалном и према патњи и да не тежи увек и стално користи.
Сила самоодржања гони Раскољникова да злочин сакрије, да на себе стави маску циника и да се готово подло смејуљи неуспесима полиције. Она мрачна, разарајућа сила самоуништења, пак, нагони га да злочин призна и већ једном заврши са свим тим (обе силе су у његовом случају разарајуће!). Растрзан тим крајностима, Раскољников се само врти у концентричним круговима који ће га, на крају, сабити у једну једину тачку из које неће имати куд. (Његово понашање је Порфирије Петрович окарактерисао као лептиров лет ка свећи.)
Усред тако усијане атмосфере искрсава један крајње чудноват лик. Појављује се као привиђење, сабласт, иако поседује све људске атрибуте. То је Свидригајлов; поникао из дубина ониричког, скоро неприметно се преселивши у овосветовну димензију, носећи собом дах оностраности.
Један према другоме се односе као да се одавно познају, још из неког пра-времена. Они, у ствари, имају сличне карактерне црте: преступништво, осећање кривице грешне свести, растројеност и некохерентност. Обојица стоје пред дилемом – живот или смрт? Обојица оваплоћују у себи онај неразлучиви спој Божанског и Демонског. Чак и њихове судбине теку у паралелним двојничким перспективама. (Можда се може смело претпоставити да Свидригајлов и није ништа друго до једна од непознатих димензија саме Раскољниковљеве личности; као што је то и онај непознати грађанин који му на улици довикује: „Убицо!”)
Раскољников жели да негира постојање и привиђења и натприродног и свега оностраног, мада, дубоко у себи није сасвим сигуран у то. Свидригајлов настоји да оповргне његово мишљење, тачније, да га наведе да призна оно што и сам несвесно зна. Они воде разговор о другом свету, о вечности. Раскољников изјављује како не верује у будући живот (што значи да не верује ни у Христа). Али, да ли је баш тако? (Сетимо се сцене читања јеванђеља са Соњом!). А у шта Свидригајлов верује? Он верује у то да и у оностраности постоји један собичак, скучен, препун паукова и да је то сва вечност! Штавише, Свидригајлов на неки начин и жели такву скучену вечност. Он жуди за смрћу, за Танатосом и на крају и одлази у његово мрачно окриље. А Раскољников? Његова душа јесте измучена, његова свест јесте постала болесна, али он и даље жуди за животом, за патњом коју тај живот носи. Јер, само кроз патњу Раскољников ће бити у стању да обнови живот. У томе је суштинска разлика између ова два лика. (То је, у ствари, више приказ две могућности избора једне личности.)
Индикативан је моменат појављивања Свидригајлова у животу Раскољникова. То је управо онај моменат када Раскољников спознаје (несвесно, наравно) да је његова слобода прешла границе људске природе и родила свест о сопственој немоћи, неслободи и ништавилу. То је онај моменат када се у Раскољникову јавља божански принцип, који се иманентно показује и притиска човекову савест.
Свидригајлов се поставља као какав свезнајући демон, као опонент божанског принципа. Можда он уистину и јесте демон, и то лични Раскољниковљев, произашао из њега самог. Али, и ту постоји поларитет, и то поларитет тог демонског самог. На једној страни је интелектуални демон, а на другој демон разврата и сладострашћа, отеловљен у Свидригајлову.
Свидригајлов је свестан своје природе, али је, исто тако свестан и природе Раскољникова, за коју каже да је шилеровског идеалистичког типа. Због тог сазнања Свидригајлов делује тако надмоћно (али само привидно надмоћно!) над Раскољниковим; као демон искушења који унапред зна исход те кушње. Али, како и не би знао? Зар и библијски први човек, Адам, није страдао због своје природе? И Адам је посегнуо за плодом са дрвета спознаје добра и зла и пао из вечног блаженства незнања у поноре сазнања. И Раскољников је, баш као и Адам, прешао дате му границе, жедан интелектуалних спознаја и, уместо да се вине до потпуне и бесконачне слободе, он пада ниско, веома ниско, у сам пакао демонске нискости.
Можда се, на крају, Раскољников зато и обраћа Свидригајлову јер потајно зна да је он та особа која ће разумети ту таму око њега и, пре свега у њему. Али, Свидригајлов се сада разоткрива у потпуности! Његов цинизам и разврат долазе до врхунца! Ни трунке скрупула, ни трага било каквој вишој мисли, нарочито наспрам Дуње. Међутим, ту се дешава преломни моменат за Свидригајлова. Он бива поражен Дуњином чистотом; бива доведен до саме ивице ништавила коју, коначно, и прелази, вршећи самоубиство. Дакле, враћа се у таму из које је и потекао.
Нестанком Свидригајлова као да се све привидно утишава и добија смирење. Нема више оне снажне напетости и врућине усијаног мозга који прате роман од самог почетка.
Раскољников, на крају, прихвата терет своје судбине; прихвата и ту „спољашњу” казну која је уследила након његове унутрашње буре. Он одлази у Сибир, у који га прати и Соња; где, после извесног времена доживљава заиста прави препород; доживљава својеврсну катарзу. Поново се из небића враћа у истинско људско царство, али царство од Бога дато. Он није више „слама”, како га Берђајев назива, већ човек у пуном смислу те речи. Са друге стране, Свидригајловљева судбина није људска, као што то никада није ни била. То је судбина једног демона који самоубиством никако није могао да заслужи Царство небеско; он одлази, као потпуно привиђење у царство сенки.
Раскољников и Свидригајлов – два пола истог лика – у ствари су и главни носиоци демонских особина, а самим тим и демонских мотива у роману. Радња романа и његова драматика граде се на економској кризи добра, која је водила у идејне конфликте и личне катастрофе; али, ту постоје још неки моменти који ту катастрофу појачавају. Један од тих момената је и трагедија нихилизма која је обузела Раскољникова и која, аутоматски, поставља питање Бога, али не даје одговора. И самим тим она активира оно демонско у човеку, које покушава да се уздигне до неслућених висина универзално-општих, апстрактних идеја које су, у ствари, зло у вишем облику; и које, ма како то парадоксално звучало, бацају човека у најстрашније дубине. Све је то прожето неком невероватном снагом која подређује себи све што јој се нађе на путу. Ту снагу поседују само две личности: Раскољников и Свидригајлов. Раскољниковљев демон се налази у његовом интелекту, у његовој можданој области; и сва искушења која је доживео јесу интелектуалне природе. Свидригајлов је, међутим, целокупним својим бићем демонско пребивалиште; почев од телесног, па до интелектуалног нивоа. За разлику од Раскољникова, у коме је то демонско на крају превладано, Свидригајлов је доживео онтолошко одрођавање људске личности.
Спољашњи негативни фактори романа још више се појачавају присуством ова два лика. Као да се хаотичност њихове душе рефлектује на хаотичност њиховог окружења. (Или је та веза, чак, узајамна?)
Драма људског живота одвија се овде у самом понору људске душе, као и у Хофмановом фантастично-ониричком свету. Позорница догађаја пренета је у саму душу личности. А ко, у овом случају, вуче конце на тој позорници? Да није то сам Ђаво, тај отац лажи, „истинит и лажан истовремено; илузоран и реалан, фантастичан и свакодневан. Ван нас као да верујемо да је у нама, он је у нама када верујемо да је ван нас. Иако има непотребну и паразитску егзистенцију, он је моралан и дефинитивно „манихејски”. Он нам пружа исцерену карикатуру онога што је најгоре у нама. Он је истовремено заводник и непријатељ, он не престаје да осујећује жеље које нам шапуће у ухо и, ако их случајно задовољи, то је само зато да би нас разочарао”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Штефан Цвајг, Градитељи свијета, ИП Веселин Маслеша,Сарајево 1955.
2. Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност; поглед на свет Ф. М. Достојевског, ИРО Партизанска књига, Љубљана Београд, 1982.
3. Никола Милошевић, Негативни јунак, Вук Караџић, Београд 1965.
4. Андре Жид и Рене Жирар, Достојевски – предавања о Достојевском; од двојства до јединства, Октоих, Књиж. заједница Нови Сад 1994, стр. 207.
6. Лав Шестов, Достојевски и Ниче; Достојевски као мислилац, избор текстова Н. Милошевић, ИРО Партизанска књига, Љубљана – Београд 1982.
7. Леонид П. Гросман, Достојевски, СКЗ, Београд 1974.
8. Томас Ман, Нове студије, Матица српска, Нови Сад 1963.
9. Ференц Фехер, „Песник антиномија”, у: Достојевски и криза индивидуума, Нолит, Београд 1981.
10. Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Нолит, Београд 1967.
11. Николај Берђајев, Очовековом ропству и слободи, Бримо, Београд 2001.
12. Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, Белетра, Београд 1990.
13. Леонид П. Гросман, „Достојевски као умјетник”, Руска књижевна критика, (одабрао и уредио А.Флакер), Напријед, Загреб 1966.

Александар Фјодорович Воронцов

Већ сам рекао да је изнад моје куће, тик уз нашу башту, пролазила главна цеста за град. Тамо у граду је било све важније што је за житеље Бора у то време нешто значило.
Ту прво мислим на пошту, све врсте дућана, главна пијаца, биоскоп „Победа”, у то прво време и фудбалско игралиште код Ватрогасног дома испод Дирекције, железничка станица, апотека, књижара, Фото Митић-радња, Ледара, Јусуфова посластичара и тако даље. Наравно, ту су биле и све друге радње разних занатлија, као што су ковачка, браварска, лимарска, часовничарска, месараница и остале. Посебно морам да споменем градски трг и штрафту, те и све оно остало, што је Бор чинило малим градом, сличним свим таквим паланкама у Србији, али ипак и доста посебним, на онај рударски, специфичан начин.
На пример, оне реке људи што су се рано ујутру, око пола шест, поподне око пола два и увечер око пола десет, сливале према капијама за улазак у разна предузећа од којих се тај гигант састојао, као и возови који су долазили из правца Метовнице и довозили раднике. А, наравно, после пола часа, опет све изнова, али само у обрнутом смеру, река оних који су се, из тек завршених смена, враћали кућама.
Никако не смем да изоставим експлозије на Дневном копу у Гропи, где се експлозивом вршила припрема материјала за наредну смену, а од тих експлозија се тресао читав град у правилним временским размацима и то пре почетка смене, после четири сата рада и пред крај смене, односно почетак следеће, а радило се у већини погона у три смене по осам часова. Те експлозије, од којих вам је дрхтало цело тело, а посебно срце, сирене које су завијале у два наврата пред почетак неке од смена, као кад је била опасност од авиона у рату, а орила се страшним урликањем целим градом, онај дим који је куљао из два велика димњака и много мањих, ширећи сумпорни задах градом и околином, били су карактеристика, и на неки начин симбол, нашег драгог Бора.
Помоћу неколико слика старог Бора, покушаћу да подсетим на тадашњи изглед тог задимљеног, али драгог градића, у који се, ма где живели, понекад ипак вратимо, жељни да сретнемо своје старе пријатеље и да још једном прошетамо улицама за које нас вежу толике успомене.
Од Нове колоније према центру града, ишло се том главном цестом поред моје прве школе „Вук Караџић”, испод које се цеста оштро увијала и правила велику и оштру кривину са високим бетонским мостом у средини. Потом је, окренувши се назад за скоро 180 степени према граду и пролазећи поред Градског одбора са горње и Ледаре са доње стране, улазила у град, одакле је почињала улица Моше Пијаде.
За нас из Нове колоније и још даљих делова Града према Четвртом километру, постојала је и пречица за центар града, а коју смо ми називали „кроз поток”, што је значило, да ћемо, код фризерске радње мајстора Кечкера, скренути до куће попа Милорада, а онда лево, низ велику стрмину, кривудавом стазом до потока, па преко слабог мостића уз брдо, па опет на главну цесту и то код гвожђаре, преко пута чувене Јусуфове посластичаре.
Та пречица је у сећањима свих старијих Борчана, јер смо се њоме сви често служили, пуно скраћујући пут према центру града. Кад би пала киша, а посебно зими, кад падне снег, то је био врло опасан и несигуран пут, посебно за старије особе и тек сад ми падају на памет хиљаде јурњава моје мајке низ те заиста опасне стазе, док је журила на посао, којим је хранила мене и школовала Кољу.
Да би зло било још веће, кад би пао снег, ми млађи смо одмах јурили на те стрме стране и клизали се небројено пута и на тај начин углачавали лед и повећавали могућност људима да падну, а кад би неко одлетео на леђа, ми би се са стране кесерили и онда опет клизали, да стаза буде још клизавија. Наши остарели родитељи нам при томе нису падали на памет.
Главна цеста је, по проласку кроз центар, прелазила железничку пругу на месту званом „Рампа” јер се при проласку воза спуштала рампа, која је спречавала да се догоде несреће, и настављала поред Дирекције и фудбалског игралишта, па пролазећи поред Вајфертовог улаза у Јаму рудника, па поред сале „Јама” настављала према Бор-селу, из кога се и развио овај тадашњи Бор о коме и пишем, а у даљини се видели планина Стол и село Кривељ.
Што се тиче пруге и воза, то је био малени „Ћира” како смо га, из милоште или ругања звали, мислећи при том, прво на његову спорост, поцрнелост путника и околиша где год је пролазио, а свакодневно је, у више наврата и у оба правца, дрндао дуж целог града, уским колосеком, којим се ишло преко Метовнице, све до Зајечара, где се преседало у воз Београд–Ниш на прузи нормалног колосека, одакле се могло пут Софије, Скопља и Атине, те према Београду, Загребу, Љубљани и Паризу, а по потреби и до Лондона као и на север према Будимпешти и даље, „где смо иначе сваки час због нечега ишли”. Шалим се наравно, јер се у то време веома мало путовало, а посебно не из туристичких разлога.
До Метовнице и Тимока вожња је била дуго година бесплатна, а возило се углавном у фургонима, оним истим у коме су Немци превозили Јевреје и стоку, па су се још звали и сточни вагони. Но, нама није сметала вожња у тим фургонима, било је важно да је бесплатна и да смо тако стизали до Тимока, где се могло купати и уживати у чарима излета. „Ћира” је возио споро, посебно у том правцу, јер је била узбрдица и на неким местима си слободно могао изаћи и полако пресећи кривину и тамо га опет сачекати и без проблема ускочити, јер је скоро милео.
Тај воз је углавном био намењен превозу произведеног бакра и пирита, те радника из околних села од Бора до Метовнице, па и даље према Зајечару, а возио их је бесплатно, прво јер су то били фургони, друго, плате су им биле мале, па им је на тај начин смањен трошак за превоз. Иначе и тада, а посебно касније, од смрада одеће тих радника, њихових чизама или гумених патика, у том возу је било врло тешко издржати. Жене су често повраћале и то је представљало велики проблем кад бисмо се упутили на радосно очекивани излет.
Услови за хигијену односно купање у предузећу су били слаби, тако да су се људи прали тек кад стигну кући у своја села, и док би нешто ручали, већ би падала ноћ, а сутра ујутру, опет рано на воз и клај, клај до Бора на посао и тако вечно у круг.
Поред ове главне, постојала је још једна уска пруга за Црни врх, планину у близини Бора, са које су допремана дрва за огрев и потребе рудника. Црни врх је био добро пошумљен и одмах по завршетку рата, на њему су организоване радне акције сече шума за потребе државе. У једној таквој је, 1945. године, учествовао и наш Коља.
Цеста, која је пролазила изнад моје куће, својим другим крајем је ишла према Другом и Четвртом километру, где се рачвала у два правца. Један, леви, према Слатини, Рготини и Зајечару, а други према Брестовачкој бањи, Црном врху, Жагубици, Пожаревцу и даље према Београду.
Што се тиче великог борског гиганта, њега сам мало слабије познавао, јер ми из гимназије нисмо залазили у круг рудника, топионице, флотације. То су редовно чинили ученици Средњотехничке школе, рударског и металуршког одсека, а ми смо се спремали за неке друге позиве.
Тако сам највише упознао Гропу, велику рупу километарског пречника и сличне дубине, али којој се могло лако прићи, провлачењем кроз слабу бодљикаву жицу. Била је то рупетина (немачки назив за рупу је Гропа) која је својом величином истовремено изазивала неку врсту страха и екстазе. Бацали смо камење низ њене стране и чудили се слабости својих руку, јер је камење падало врло близу, тик испод нас.
Сећам се и дана, када сам 1966. године дошао у Бор, а са мном је била и моја супруга, Далматинка Маре. Сетио сам се Гропе и хтео сам да је и Маре види. Отишли смо „фићом” до ње и кад смо се пробили до њене ивице, Маре је зинула од изненађења.
Из оних давних дана у Бору, сећам се, да бих дошао до Гропе или даље ка Бор-селу, морао сам проћи крај ранжирне станице, са великим точковима који су се окретали час у једном, а потом у другом правцу, овисно да ли су спуштали рударе или руду у јаму или их извлачили из ње.
То је био један од симбола старог Бора. Ту су, у близини, били и базени са топлом водом која се трошила у том зачараном кругу од ископавања руде до прављења бакра, због чега је овај град настао и дан-данас постоји, само је много већи, али и на неки свој начин и пуно ружнији, или је то само моја увек присутна носталгија везана за Бор.

Слободан Љ. Јовановић

У години 2004. догодило се да је, напоредо са великим националним јубилејима, подручје Бора и околине изнедрило годишњице које по свом значају и суштини представљају знамените међаше историјског развоја – не само локалног, већ и националног ранга, укључујући и догађаје којима с правом можемо придати и међународни реноме. Полазећи од давно познатих и много пута потврђених чињеница да се без познавања и поштовања прошлости и културно-историјских вредности не може остварити никаква визија будућности, и да је култура (заснована на баштини) темељ свеколиког развоја једног краја, навешћемо у овом прилогу само елементарне податке о нашим јубилејима; од читалаца очекујемо да сами донесу суд о томе шта је и колико Бор изгубио пропуштајући да достојно обележи ове велике датуме.
Незнање је извориште свеколиких невоља. А незнање (а са тим у вези и лажни систем вредности), комбиновано са осионошћу, нешто је најгоре што једну средину може да задеси.
– 27. јануар: Свети Сава – дан просвете, дан Народне библиотеке у Бору и 135 година од оснивања читаонице у Злоту – прве у селима Србије
– 15. фебруар: Сретење – 170 година од оснивања Тимочке епархије
– март–април – 70 година од боравка Ђорђа Андрејевића Куна у Бору (на основу чега је настала чувена мапа графика „Крваво злато”)
– април – стогодишњица најстаријег објекта у Бору – кафане „Весели рудар”
– 31. мај – 1. јун -Стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника и, у оквиру тога, 150 година од рођења Фрање Шистека
– август – 170 година Брестовачке бање – прве државном регулативом уређене бање Србије (поред Соко Бање), са првим именованим бањским лекаром и задужбинама тројице српских владара и других знаменитих личности (једна од две „дворске” бање Србије у 19. веку)
– 15. септембар – 55 година музичке школе (64 ученика и 5 наставника ове школе године 1949. представљали су изузетно културно достигнуће за Бор)
– 3. октобар – 60 година од ослобођења Бора у Другом светском рату
– 9. новембар – 60 година од смрти Миклоша Раднотија (најзнаменитијег борског логораша и једног од највећих европских песника)
– 17. новембар – 60 година Гимназије
– 13. децембар – 140 година самосталности борске општине (догађај који је допринео да Бор, одвојивши се од Кривеља, по први пут постане препознатљив као самосталан чинилац на политичкој и административној мапи Србије)
– 24. децембар – 165 година школе у Злоту, прве школе у неком селу Тимочке крајине
– 31. децембар – 35 година од оснивања Радио Бора
Поред тога још и:
– 550 година од првог помињања насеља борске општине у историји (Злот, Слатина, Бела Река, Метовница – у првом турском попису Видинског санџака 1454. године)
– 20 година (југословенски значајне) ликовне колоније „Бакар”

– 85 година од формирања првог фудбалског клуба у Бору; 55 година откако је омладинска екипа ФК Бор (капитен Милош Милутиновић) освојила првенство Србије У овом кратком осврту на наше јубилеје задржаћемо се на једној годишњици која свакако, у симболичном смислу, заузима средишње место међу појавама од значаја за утврђивање друштвеног и културног идентитета Бора; 100 година кафане „Весели рудар” није само потврда нашег знања о најстаријем објекту који постоји у Бору, већ и подстицај да се овај вршњак рудника стави у контекст бурног раста и развоја Предузећа и Бора као насеља.
Прво помињање ове грађевине потиче из априла 1904. године – тада је у званичном извештају комисије Министарства шума и рудника наведено да се у Бору гради „велика кафана са преноћиштем”. Кафана је свакако завршена до почетка лета исте године. Њен власник и градитељ био је Сима Јовановић, трговац и председник борске општине, припадник најбогатије и најмоћније борске породице с краја 19. и у првим деценијама 20. века. За ондашње борске прилике објекат је свакако био необичан: својом величином и вишефункционалном наменом одударао је не само од традиционалног градитељства, већ се истицао и у односу на француско колонијално насеље, чија је изградња отпочета 1905. године. То се, уосталом, може запазити и на свим фотографијама из онога времена. Предузимљиви газда Сима Јовановић, међутим, добро је проценио будућност рудника у то почетно време његовог рада; кафана „Весели рудар” била је једино место у Бору где су могли да одседају истраживачи и први руководиоци рудника (Вајферт, Хофман, Шистек), нови француски власници и стручњаци, представници Министарства шума и рудника, чланови стручних комисија Владе Краљевине Србије и представници тек установљених органа власти. Тако је кафана „Весели рудар” била у ствари једино свратиште и „хотел” у Бору током низа година.
Још двадесетих година овај објекат се у изворима помиње готово искључиво као хотел. То чини и борски летописац, свештеник Андреја Ђорђевић, приказујући свечаност освећења споменика погинулим ратницима у Првом светском рату (1924. године), свечаност десетогодишњице уједињења Срба Хрвата и Словенаца (1. децембар 1928), прослављање празника Св. Ђорђа и рударске славе Св. Прокопија. И све друге манифестације, јубилеји и годишњице државног значаја обележаване су у кафани „Весели рудар”, често и уз учешће војне музике из Зајечара. Тако је овај објекат постао место првих јавних скупова и друштвених догађаја; он је, самим тим, био и извориште првобитног борског грађанства.
Напоредо са својом хотелијерском, кафанском и друштвеном функцијом, „Весели рудар” је представљао и место првих културних догађања. Још пре Првог светског рата у овој кафани наступало је Тамбурашко друштво и дилетантска позоришна дружина, а почев од 1919. године овде је радио и први биоскоп у Бору. Набавку и пројекцију (немих) филмова вршили су Французи, а пратњу је чинио Мирко звани Свирач, музикант из Великог Извора.
Наравно да је кафана Симе Јовановића била и поприште политичких борби; за овај објекат се може слободно рећи да је био седиште Радикалне странке не само за борски крај, већ и за ширу област (захваљујући утицају породице Јовановић, Бор и околина били су вишедеценијско радикалско упориште, а газда Сима вишекратни народни посланик).
Почетком тридесетих година, након сламања монополског положаја породице Јовановић (у политичком смислу, то је нашло свој одраз на општинским изборима 1928), кафана „Весели рудар” губи значај као друштвено и културно средиште. Оснивање Соколског друштва и подизање Соколског дома (1931–1933) још више је утицало на маргинализацију овог објекта, напоредо са изградњом нових репрезентативних ресторана – хотела („Круна”, „Корзо”, „Мексико”, итд.). Октобра 1939. године, „Весели рудар” је преуређен за потребе новоосноване женске занатске школе, под покровитељством „Пододбора госпођа Друштва Књегиње Зорке”. У овој школи, поред ручног рада, предавани су и гимназијски предмети и веронаука.
После Другог светског рата зграда кафане „Весели рудар” је претворена у Ватрогасни дом и то је остала више деценија. Данас је „Весели рудар”, најстарија и најзнаменитија грађевина Бора, руинирани објекат недефинисане намене (магацин, синдикална остава, узгајалиште живине /?!/).

Слободан Љ. Јовановић

У календару јубиларне 2004. године обележавање једног (широј јавности мало познатог) догађаја има посебну важност. Од одређеног тренутка у прошлости почињемо да меримо ток духовног времена у крајевима припојеним Кнежевини Србији. Само годину дана након присаједињења створено је духовно средиште које је, саобразно приликама, било и извориште првобитне културе и просвећивања; општи значај тог догађаја, утицај и последице сврставају га међу темељне цивилизацијске тековине у овом делу Србије.
Тимочка епархија, која у својим садашњим границама обухвата целу Тимочку и Неготинску крајину (у административном смислу: Борски и Зајечарски округ), основана је на Сретење (15. фебруара) 1834. године. Њена историја до данас није испитивана, нити је грађа о њеном постанку и првом уређењу објављена у потпуности. Основна сазнања потичу из успутних забелешки старих публициста (Милићевић, Карић) и путописаца (Каниц). Неки подаци и документа појавили су се у Летопису Тимочке епархије у периоду између два светска рата (Зајечар), а пригодни историјат дат је у Стогодишњици Тимочке епархије (Сремски Карловци, 1934).
У овом покушају да укратко изнесемо историју постанка Тимочке епархије, осврнућемо се и на ранију црквену прошлост тимочке области, сматрајући да ће она свакако заинтересовати радозналог читаоца и подстаћи настојања у правцу бољег и свестранијег сагледавања културне и духовне баштине нашег краја.
I
ПРЕДИСТОРИЈА
У прво доба ширења хришћанства по северном делу Балканског полуострва, данашња тимочка област потпадала је под географско-административни појам Илирик (Источни Илирик). Пет провинција ове префектуре припадало је Дакијској дијецези – тимочку област обухватала је провинција Приречна Дакија (Dacia Ripensis). Приречна Дакија је од 535. године била у црквеном смислу саставни део архиепископије Прве Јустинијане (Justiniana Prima), коју је тада установио цар Јустинијан I, по свој прилици са седиштем у Скопљу. Исте године у једној од својих новела Јустинијан помиње град Акве (Akvae); том новелом даје се право архиепископу Прве Јустинијане да у њему рукополаже епископа. Град Акве је данашње Прахово на Дунаву, а епископија је обухватала и читаво крајинско-тимочко залеђе. Под оваквом канонском јурисдикцијом тимочка област остала је до прве половине VII века, када су, услед словенске најезде, укинута епископска и архиепископска средишта.
Словенско насељавање на Балкан имало је за последицу да Источни Илирик, у смислу црквене организације, од VIII столећа буде потчињен непосредно Цариградској патријаршији.

У другој половини X века створена је независна словенска држава у Македонији са престоницом у Охриду, која је обухватала и тимочку област; у црквеном смислу јурисдикцију је имала Охридска архиепископија. У повељама из тога времена спомињу се, између осталих, епархије: браничевска, нишка, средачка (софијска) и видинска, из чега се изводи закључак да је тимочка област била саставни део једне од ових епархија или више њих.
У време формирања нових држава на Балкану (бугарске, српске, касније угарске), црквени положај тимочке области био је увек несигуран и несталан, услед учесталих ратова око овог пограничног подручја; такав је њен положај био и пре и после образовања српске и бугарске независне цркве. Она је прелазила из руке у руку час цариградских патријараха и охридских архиепископа, час опет српских и бугарских архиепископа и патријараха. Оскудна и непоуздана обавештења осујећују сваки покушај да се о црквеном статусу ове области каже нешто конкретније у периоду од XII до XV века. Из таме времена издиже се једино готово митска фигура српског попа Никодима (крај XIV – почетак XV века), кога традиција наводи као оснивача више десетина цркава и манастира од Књажевца па све до Дунава, укључујући и манастир Буково.

Након турског освајања у првој половини XV столећа изграђена су или обновљена четири манастира у Црној реци: Луково, Врело, Лоз(н)ица и Лапушња. Занимљиво је да се они појављују као једини манастири у Видинском санџаку у првим турским пописима, и сви су се налазили у слабо приступачном западном делу Црне реке. Најчешће помињани ктитор био је Јоан Радул, „воевода и господин всеј земљи угровлахијској”; овај влашки војвода запамћен је у традицији као мецена седам цркава и манастира на подручју тимочке области. У турско време црквена управа регулисана је према политичкој подели земље, па је тако видински митрополит, постављан од цариградског патријарха, имао „власт” над целим Видинским пашалуком. Он је успостављао епископате и протопрезвитеријате и хиротонисао владике и игумане манастира.
У XVI веку основани су још неки манастири: Крепичевац, Радулинац, Св. Тројица (код Каменице), Лесковац.
Крајем XVI столећа у манастирима Црне реке пописано је 16 духовника а у 20 насеља 34 сеоска свештеника.

Године 1718. Пожаревачким миром (након аустријско-турског рата 1716–1718) један део тимочке области потпао је под власт Аустрије. То је довело до значајних промена у црквеној организацији на овом подручју. Септембра 1718. београдски митрополит Мојсеј Петровић проглашен је за аутокефалног и независног архиепископа и митрополита над деловима Србије окупираним од Аустријанаца – поред патријарха у Пећи и митрополита у Сремским Карловцима. Такво стање потрајало је за све време аустријске управе (1718–1739).
Из овог периода постоји један изузетно значајан документ – извештај о стању крајинских парохија из 1736. године, који је након визитације саставио изасланик београдског митрополита. По овом извештају, у Крајини је било осам свештеника „српског рода”, који су се најчешће учили у манастирима Буково и Блаца (Блатни манастир, Блаце, Блато – назив по неготинском блату). Од осталих свештених лица, један је био из Бугарске, а дванаест из „Каравлашке”. И влашки свештеници користили су српске црквене књиге, а и код српских и влашких пароха могло се наћи руских црквених књига („псалтир московски”, „октоих московски”, итд.). О стању образованости овог свештенства говори податак да чак ни неготински поп Стојан није знао Десет божјих заповести и Седам светих тајни, и да су, код већине свештеника, од књига пронађени само требник и молитвеник. Парохијски свештеници служили су код својих кућа и држали су по једног или двојицу ученика. Поп Дамјан Братинковић опслуживао је Луку, Речку и Горњане (Лука и Горњане су једина насеља нашег подручја која се у овом извештају помињу). Он је био ученик сиколског свештеника Георгија Веселиновића.
Након поновног успостављања турске власти враћено је пређашње стање: Видинска митрополија, односно Цариградска патријаршија до била је канонску јурисдикцију над црквеном организацијом читавог Видинског пашалука, и тако је остало све до присаједињења ових крајева Србији.
II
ЕПАРХИЈА
Корене будуће епархије у оквиру Србије наслућујемо још у време Првог српског устанка. Тимочком облашћу управљао је митрополит београдски, о чему сведочи и наредба Совјета Хајдук-Вељку Петровићу приликом његовог именовања за војводу неготинске нахије: „…да се не мешате у свештенички чин, којим митрополит да суди”.
За време кнеза Милоша, све до 1833. године, тимочка област била је под турском управом, иако је Акерманском конвенцијом из 1826. признато право Србији на ове „отргнуте” крајеве. На основу ове конвенције, Милош Обреновић је још пре Хатишерифа из 1833. године уредио црквени положај своје земље, на основу споразума са Васељенском патријаршијом у Цариграду. По том споразуму, Србији је призната одређена црквена аутономија: митрополите и епископе у Србији бира народ, а васељенски патријарх их потврђује и посвећује. Већ 1831. створена је у земљи нова црквена јерархија – грчки митрополити и епископи опозвани су из Србије, а на њихово место дошле су српске владике. На тај начин створени су услови за канонску јурисдикцију Карловачке митрополије на територији Србије, укључујући и још неприсаједињене крајеве

Први епископ тимочки, Доситеј Новаковић, посвећен је на Сретење 1834. године. Избор епископа Доситеја пада у оно време када је Милош Обреновић обилазио новоослобођене нахије (1833). Тада је Доситеј назначен од стране кнеза Милоша за епископа „доњих крајева”, са седиштем у Зајечару.
У почетку се нова епархија звала тимочка, и под тим називом је позната све до смрти првог епископа (1854). Од тада (и због премештања седишта епископије у Неготин), па све до 1890. године, носи назив неготинска, а епископ се зове – епископ неготински. Законом о црквеним властима из 1890. седиште епархије пренето је поново у Зајечар и повраћен јој је стари назив – Тимочка епархија.
Тимочка епархија је обухватала четири округа: алексиначки, гургусовачки, крајински и црноречки, са четири протопрезвитеријата: алексиначки, гургусовачки, неготински и зајечарски. Законом из 1890. отпали су из алексиначког округа срезови алексиначки, моравички и ражањски, а од гургусовачког (књажевачког) срез сврљишки.

Указом од 1. децембра 1886. године Тимочка епархија је била укинута. Не зна се поуздано шта је био прави разлог за ову драстичну одлуку, мада се (као повод) наводило да је то учињено „у интересу штедње”. Нестабилне прилике у земљи – након непромишљене авантуре краља Милана и пораза у рату против Бугарске (1885) – указују на политичку позадину оваквог поступка. Тек на интервенцију чувеног архимандрита Нићифора Дучића – „из религиозних, државних и националних разлога”, приликом усвајања Закона о црквеним властима 1890. године, Тимочка епархија је поново успостављена и утврђена као самостална епархија.
У својој историји тимочка епископска столица била је два пута упражњена: 1883–1886. и 1913 – 1919.
Тимочком епархијом управљали су епископи: Доситеј Новаковић (1834–1854); Герасим Стојковић (1854–1865); Евгеније Симоновић (1865–1880); Мојсеј (1880–1882); Мелентије Вујић (1891–1912); Иринеј Ћирић (1919–1921) и, од „старих” епископа (рукоположених пре доношења новог Устава Српске православне цркве 1932), Емилијан Пиперковић (1922–1970).

Станиша Милосављевић

Србија ове године обележава двестогодишњицу Првог српског устанка, па и Тимочка крајина, рубни део данашње Србије (иако је тек 1833. године, народним устанком Крајинаца, Црноречана, Тимочана и Сврљижана, уз помоћ војске кнеза Милоша из Београдског пашалука, ослобођена турског ропства и припојена матици), може са правом да прослави овај велики јубилеј.
У литератури се војевања у Тимочкој крајини током Првог српског устанка везују за записе Вука Стефановића Караџића, који је у том периоду боравио у Кладову и Неготину. Вук говори о захтеву Хајдук-Вељка Петровића да му се дозволи повратак у свој крај, Црну реку, ради подизања устанка, а све то Караџић датира у 1807. годину, дакле, по ослобађању Београда.1 Озбиљни истраживачи, попут академика Владимира Стојанчевића, овакво Вуково датирање стављају под сумњу, будући да је текст написан доста касније (објављен у Даници 1826. године), доказујући да се Вељков долазак у Крајину одиграо чак годину дана раније.2
Не треба овде због забуне приликом одређивања времена отпочињања сукоба у Црној реци ни бранити ни нападати Вука, већ прихватити аргументовану поставку научних великана, какав је ван сваке сумње академик Владимир Стојанчевић. Међутим, ни у ком случају не треба олако прећи преко тврдње Вука Стефановића Караџића да „понајвише ондашњи совјетника српски нити су знали што је Криви Вир, ни Црна ријека, нити су тије имена прије чули до од њега”.3 Већина совјетника и вођа устанка је морала знати за постојање Црне реке, јер је један број устаника чинио и народ Црне реке. Када је почетком 1805. године, на Св. Саву, војвода Миленко Стојковић заузео Пореч, Петар Добрњац, Стеван Синђелић, Илија Стошић, Пауљ Матејић, Илија Барјактаревић и црноречки кнез Милисав Ђорђевић су пошли на Параћин.4 У бици на Иванковцу, већ 1805. године, када је до ногу потучена турска царска војска под вођством охолог новопостављеног Београдског везира Хафиз-паше, Црноречане предводи кнез Милисав Ђорђевић из Ласова (рођен у селу Сухотној, досељен у Ласово, од својих сељака изабран за кмета, био у крџалијама код Пазван-оглуа те га је овај прогласио црноречким кнезом).5 Пазван-оглу се одметнуо од султана, уздрмао Порту, те је на силу признат за видинског пашу, а за његову територију се знало, будући да се граничи са Београдским пашалуком.
Овакво постављање проблема: грешка у датирању преласка Хајдук-Вељка из Београдског пашалука и сумњиво незнање совјетника и осталих вођа устанка за постојање Црне реке, већ довољно говори да треба нешто више рећи о почецима устанка у овом крају. Посебно треба указати на везу суседних крајева (Црне реке, Хомоља и Ресаве), а све то кроз догађаје и судбину људи о којима се, ван сваке сумње, недовољно зна.
Одмах треба рећи да се у Тимочкој крајини или њеном окружењу, због геостратешког положаја и близине видинске армије, одиграло неколико великих битака, од којих треба поменути бој на Иванковцу (1805) битку на Џивџибари (1806), Штубику и Малајници (1807). Цариградским друмом се од Видина до Београда најлакше стизало долином Мораве, преко Ниша, али су изградњом чувеног Делиграда Срби запречили пролаз, те је турска војска користила друге правце. Један од њих је ишао кроз Црну реку, преко Вражогрнца, и рачвао се код Ртња према Параћину и ка Ражњу, чиме се избегавао Делиград. Према Београду се из Видина, такође, могло ићи преко Пожаревца, мада се пролазило кроз Горњачку клисуру, погодну за затварање пролаза. Међутим, за наше прилике је најважније, а то у постојећој литератури није, чини се, са довољном пажњом обрађено, да је најкраћа веза према Београдском пашалуку постојала преко Кривеља, одакле се пут рачвао према Параћину (преко Ресаве, мимоилазећи клисуру Честобродица), док је други крак пута ишао према Пожаревцу, заобилазећи Горњачку клисуру. Поред тога, од Кривеља је долином Поречке реке водио најкраћи пут према Дунаву.
Овакав положај Кривеља је условио да се после пропасти на Чегру, 1809. године, када је, на данашњем месту Ла Шан’ц, на сат и по хода удаљеном од Кривеља, организује одбрана ради заштите нејачи која се кретала према Поречу. Но, погледајмо како се развијао устанак у овим крајевима и ко су били предводници слободарских стремљења Тимочана.
Убрзо по доласку у Црну реку и првих бојева са Турцима у Подгорцу и Врбовцу, Совјет и Карађорђе именују Хајдук-Вељка Петровића за устаничког војводу, јединог у Тимочкој крајини.6 И из овога се види да је Вук погрешно датирао Вељков долазак у Црну реку, јер је Карађорђе после битке на Малајници, 1807. године, именовао Вељка Петровића за војводу бањског. Вожд Карађорђе у исто време Милисава Ђорђевића поставља за кнеза над Црноречком нахијом, а попа Радосава Живановића, Петра Ђорђевића Џоду и Драгана Папазоглуа за његове доглавнике.7 Одмах се види да је Хајдук Вељко, млад и до устанка непознат, мада га неки виде у Орашцу код договора око подизања буне, по старешинству још приликом преласка у Црну реку изнад Милисава Ђорђевића, црноречког кнеза још из предустаничког периода. Разлоге томе треба тражити у ванредним ратним условима, те звања добијена у време владавине Турака нису увек уважавана од стране вођа устаника, Карађорђа посебно.
Милисава Ђорђевића ће Карађорђе, вршећи реорганизацију државне управе над Зајечарском нахијом, коју неки називају кнежином или војном командом, јануара 1811. године поставити за војводу зајечарског, а Петра Ђорђевића Џоду за војводу вражогрначког.8 Ова двојица истакнутих устаничких вођа су од 1807. подређени Хајдук-Вељку Петровићу. Од 1811. године војвода Милисав и војвода Џода са војводским дипломама у којима су јасно назначена села у њиховој надлежности, командују територијом садашње зајечарске и борске општине. После пропасти на Чегру, Карађорђе је због неких притужби (избегавање борбе на нишком бојишту), позвао Вељка крајем 1809. године да се оправда пред Совјетом, а овај, не чекајући пресуду, побегне Миленку Стојковићу у Пореч. Вељка вожд Карађорђе, септембра 1810. године, после исказане храбрости у борби против Турака, на молбу руског генерала Орурка, потврђује за војводу бањског.
Петар Ђорђевић Џода, хајдук, па устаник од првих сукоба са Турцима, пратилац и са Папазоглуом први мегданџија и бимбаша Хајдук-Вељка Петровића, командант вражогрначког шанца од 1807. године, па војвода вражогрначки од 1811. године, постаје најпознатија личност из тог периода, ако се посматра територија данашње борске општине. Док је на једној страни стваран мит Хајдук-Вељка Петровића, чији необуздани темперамент и неразумну храброст (увек на челу својих бећара и када је постао војвода) нико не доводи у питање, тако је на другој страни, захваљујући понајвише Вуку Стефановићу Караџићу9 и Сими Милутиновићу Сарајлији,10 дошло до омаловажавања личности Петра Ђорђевића Џоде. Замера се војводи вражогрначком убиство свог побратима Папазоглуа, чувеног јунака; терети се да није помогао Хајдук-Вељку приликом одбране Неготина. Они наводе да су Црноречани у два наврата подизали читаве мале буне против свог војводе. Лични је став аутора овог текста, да му је понајвише замерено због сукоба са Хајдук-Вељком. Вратимо се, дакле, у период од 1807. до 1811. године, када је Џода био бимбаша и командовао вражогрначким шанцем.
Вражогрнац заузима важан стратешки положај. Ту се у периоду српског устанка и касније укрштају саобраћајнице према Влашкој (преко Неготина), ка Бугарској (према Видину), Нишу (преко Гургусовца, данашњег Књажевца) и Београду (преко Параћина).11 Сматра се да је Илија Стошић (командовао Хомољцима у боју на Иванковцу) први ископао шанац у овом селу. Петар Добрњац га поставља за буљубашу Хомоља. Подигао је шанац недалеко од Жагубице и спречавао турску војску да из Тимочке крајине и Црне реке пређе преко Хомоља у Пожаревац. Тај шанац се звао „Стошићева стража”. Карађорђе га именује за војводу и наређује му да код села Вражогрнца ископа шанац и организује отпор Турцима.12 Касније је Вељко ископао још један, а свог бимбашу оставио да командује и спречава продор Турака из Видина. Одмах треба рећи да шанчеви у Вражогрнцу, док их је чувао Петар Ђорђевић Џода, нису били заузети. И у оскудним подацима, на основу опште или повремене мобилизације, може се претпоставити да су људи из ових крајева били добри борци, распоређивани где је било неопходно, па и у вражогрначки шанац.
После пропасти на Чегру настају најтежи тренуци од почетка устанка. Срби нису имали овакве губитке ни у најтежим биткама и уместо да освоје Ниш, како су планирали, и споје се са Црногорцима, продру до Босне и отисну се према Видину (иако је сам Карађорђе био против разбуктавања борбе на свим странама), због своје неслоге праве грешку, коју и да хоће, савезничка Русија не може исправити.13 Петар Ђорђевић Џода, без вести шта се дешава на осталим линијама фронта, сазнавши за пораз на Чегру, и, након вождове заповести да се војска кнеза Милисава Ђорђевића упути према Морави, доноси одлуку да без борбе напусти Вражогрнац. Део становништва иде са војском, неки беже у Ресаву, где се и настањују.14 Са стратешке стране не може се замерити бимбаши Џоди за овакав поступак, јер утврђује шанац код Кривеља. Нејач креће према Поречу, те тај шанац на сат и по хода од Кривеља15 попуњава својим људима и мештанима села. Може се претпоставити да је из вражогрначког шанца преместио и топове. Својом храброшћу и чврстом руком успева да у тренутку општег српског расула једини пружи организовани отпор Турцима (по неким изворима ради се о двомесечној опсади шанца). Џодина команда код Кривеља била је запажена и чињеница је да, по повлачењу Турака, крајем те 1809. године, наставља да командује вражогрначким шанцем, а већ поменутом одлуком из 1811. године бива постављен за војводу .
Позната је нетрпељивост, па и непријатељство ранијих пријатеља Хајдук-Вељка и Петра Џоде, а сматра се да је све започело Џодиним именовањем за војводу, што охоли Вељко није могао да поднесе. Јавно је исказивао презир према Џоди, а овај му није остајао дужан, мрзећи га до те мере да се сукоб двојице некадашњих пријатеља пренео и на њихове војске. Постоји предање да је Џода пуцао топом на Вељка када је овај пролазио крај Вражогрнца. У сваком случају, није познато да је неко други отворено исказивао непријатељство према Хајдук-Вељку Петровићу.
Против Џоде су Црноречани, незадовољни његовим понашањем на месту војводе у Вражогрнцу, новембра 1812. године и јуна 1813. године подизали буне. У првој буни су учествовали народни прваци: Дулкан из Бора, Јован из Брестовца, Стојан из Оштреља (тадашњег Новог Села), Добра из Звездана и Здравко из Рготине. Другу буну је повео чувени поп Живан Свиленовић из Вражогрнца. Совјет је наведене народне прваке, предводнике прве буне, позвао у Београд и испитивао о Џодином понашању, али ни тада ни после друге буне војвода вражогрначки није смењен са свог положаја. Треба рећи да су се такве притужбе подносиле и против многих других војвода, и то због искоришћавања сиротиње кулучењем на имањима вођа, куповина напуштених имања и других вредности, кажњавања, насртање на част жена… Интересантно је да, иако је био непопуларан у Вражогрнцу (не залазећи у разлоге за то), народно предање у Кривељу помиње Џоду у позитивном значењу. И дан-данас стари људи у Кривељу кажу „Дуће ла Ђода” (иди, ако хоћеш, и код Ђоде) или „Ђода ва шћи” (Ђода би га знао).16 Уосталом, у наредби војног попечитеља Правитељствујушчега Совјета Србије види се да су се напоредо употребљавали и један и други назив за исту особу: Ћода – Џода.17
О Џодином пореклу има више тврдњи, а истражујући Ресаву од 1907. до 1926. године Станоје Мијатовић је непобитно утврдио: „Ћордаловићи славе Св. Николу, доселили се са Косова, са шест буљука оваца (од њих је био Петар Ђорђевић – Џода, војвода црноречки).18 Овде се за Џоду каже да је војвода црноречки, а тако га називају и неки други извори,19 а помиње се и као војвода ражањски.20
Ни Џодина смрт није без вела тајни. По слому Првог српског устанка, напустивши без борбе са војском шанац у Вражогрнцу, јер су Турци са више страна продрли у Србију, Џода бежи преко Дунава. По неким изворима, остао је у Аустрији, други тврде да се вратио у Србију, те да му се губи сваки траг, трећи кажу да су га Турци убили у некој пећини близу Стрмостена… Највероватније да је убијен и бачен у „биздању” (вертикална пећина), недалеко од Стрмостена, која је по томе прозвана Џодина рупа.21
Нема, дакле, никакве сумње да је Петар Ђорђевић Џода најпознатија личност овог краја из периода Првог српског устанка, будући да је хајдуковао у овим пределима, учествовао у свим већим бојевима до ослобађања Београда, организовао одбрану Кривеља, чувањем вражогрначког шанца контролисао ову важну саобраћајницу, тако да заслужује да му се на одговарајући начин ода заслужено поштовање. Својим истраживањима током рада на роману Џода, покушао сам, као и овим текстом, да дам свој скромни прилог том циљу.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, Београд 1898, стр. 217.
2. Др Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије (1804–1833), Зајечар 1983, стр. 17–20.
3. Вук Караџић, нав. дело, стр. 218.
4. Миленко Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, стр. 356–357.
5. Др Тихомир Станојевић, Хајдук Вељко Петровић, Неготин 1998, стр. 17.
6. Вук Караџић, Животи српских војвода, Београд 1967, стр. 43.
7. Драгољуб Јовановић, „Црна река”, у: Гласник СУД, књ. 54, стр. 223.
8. Драгољуб Јовановић, нав. дело, стр. 221.
9. Иако Вук не покушава да негира оптужбе на рачун војводе Вељка Петровић (овакве и сличне оптужбе су се односиле и на друге српске старешине), не пропушта прилику да каже да се Вељко „често срдио што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом раброшћу или новцима и с лажама добили (као нпр. Џода вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он…”
10. Сима Милутиновић Сарајлија, Сербијанка, Београд 1993, стр. 326–332.
11. Сергије Калчић, Вражогрнац II, Зајечар 1991, стр. 5.
12. Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Београд 1888, стр. 694–696.
13. Дунав се излио и прелазак Руса је текао споро, што су Турци искористили да прегрупишу своје снаге према Нишу. Руси су оклевали и због рата са Аустријом. Тек заједно са Русима, Срби су започели потискивање Турака из Србије.
14. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 15.
15. Место данас носи топоним Ла Шан’ц и налази се између села Кривеља и Влаола.
16. Казивање Видоја Несторовића (рођеног 1945. године) из Кривеља.
17. Сергије Калчић, нав. дело, стр. 27.
18. Станоје Мијатовић, Ресава, СЕЗ XLVI, књ. 26, стр. 234.
19. Константин Ненадовић, Живот и дело великог Ђорђа Петровића Карађорђа, књ. II, Беч 1884, стр. LVI
20. Велибор Берко Савић, Карађорђе, документи 1–3, 1988, стр. 496.
21. Током Другог светског рата, у близини, код места званог Јавор, био је четнички штаб. Више особа је убијено и бачено у Џодину рупу.

Драгица Радетић
Јубилеји: 150 година од рођења Фрање Шистека

Трагајући за благом, рудари земљи мењају облик и састав. А земља, старија и мудрија од човека, опире се, чинећи рударски посао тешким и неизвесним.
О тежини рударског посла говорио је 1827. године Вук Караџић описујући земљу Србију у време турске владавине: „У брдима има доста руда свакојаки; но будући да је њиово копање и топљење у Турскоме Царству на особиту тегобу народу, зато не само што ји нико не тражи него се још крију и затрпавају.”1
Обнова рударства у Србији почиње тек после потписивања Хатишерифа 1833. године када Кнежевина Србија добија унутрашњу аутономију. Међу првим истраживачима који су заслужни за обнављање српског рударства био је барон Хердер, који је дошао у Србију на позив кнеза Милоша. Овај саксонски рударски стручњак је указао на значај рудних појава у Мајданпеку и Бору.
Улога страних стручњака у обнављању рударства Србије је од изузетне важности, јер тадашња Србија није имала образоване рударе и геологе. Највећа заслуга за рударска истраживања у источној Србији такође припада странцу, банатском Немцу Феликсу Хофману.
Хофман, чији су преци били рудари, и сам је изабрао рударски позив. Са тридесет две године, као млад стручњак, дошао је у Србију 1862. на позив кнеза Михаила. Отворио је рудник злата у Благојевом камену и Дели Јовану, изградио је узоран рудник у Кучајни и топионице олова и цинка, а захваљујући њему откривен је рудник живе на Авали и угљенокопи у Ресави и Мелници.
Више од двадесет година се бавио рударско-геолошким истраживањима у источној Србији. Резултате истраживања објавио је 1892. год. у Годишњаку Рударског одељења, књ. 1. Они несумњиво указују да су руде источне Србије богате златом и бакром. Значај изнетих података је утолико већи што потичу од Феликса Хофмана који је у то време био најбољи познавалац минералног блага Србије. Цео живот и цео свој иметак уложио је у рударство Србије.
Сусрет Феликса Хофмана са Ђорђем Вајфертом, имућним индустријалцем заинтересованим за улагање у српско рударство, био је пресудан за откриће борског рудника. Вајферт је имао поверење у Ф. Хофмана као врсног рударског стручњака и одлучио је да започне истражне радове у околини Бора. За овај подухват био му је потребан неко ко је стручан, поуздан, вредан и упоран, ко би руководио и надгледао истраживања. Био је то Фрања Шистек, један од тројице најзаслужнијих за откриће рудника у Бору. Свако од њих тројице дао је свој допринос овом открићу, како истиче наш познати историчар рударства др Василије Симић: „научни Феликс Хофман, технички Фрања Шистек и финансијски Ђорђе Вајферт.”2 Њих тројица су чинили срећан спој знања, новца и стручног рада.
У истој години, када се обележава стогодишњица оснивања Француског друштва Борских рудника још је једна годишњица, а тиче се личности Фрање Шистека – сто педесет година његовог рођења.
Фрања Шистек је рођен 1854. године у Плзену, највећем граду у западној Чешкој, познатом по
развијеној машинској индустрији и индустрији гвожђа, челика, нафте и угља. Такође, у овом граду се налазе познате пиваре из којих је потекло чувено Плзенско пиво. Да ли уз Плзенско или Вајфертово пиво, први пословни разговори Шистека и Вајферта тицали су се рударства у Србији. Ови разговори су у Фрањи Шистеку, као младом човеку, подстакли истраживачки дух, а као рударском инжењеру, амбицију за практичну примену и проверу знања.
Из родне Чешке, која је у то време била под протекторатом Аустроугарске, долази осамдесетих година 19. века у малу, сиромашну, ратовањем исцрпљену и беспутну Србију.
Тек после добијене независности на Берлинском конгресу 1878. године, у аграрној Србији оснивају се прва индустријска предузећа. За развој индустрије био је потребан угаљ, те се интересовање јавило најпре за руднике угља и то углавном код страних улагача. Зато су прва рударска права у Србији дата странцима за угљенокопе. Г. Вајферту је био потребан угаљ за сопствена предузећа, првенствено за пиваре у Београду и Панчеву. Он је још тада био познат у Србији као велеиндустријалац, чија је крилатица била: „Моје дете је српска индустрија”, како је забележио Феликс Каниц.3
У Костолац, место на Дунаву, по позиву г. Вајферта који је био власник повластице за костолачки рудник угља, осамдесетих година 19. века долази Фрања Шистек. Руководећи експлоатацијом угљенокопа, врло брзо показује изванредну стручност и смисао за добру организацију у послу. Захваљујући њему, костолачки рудник убрзо постаје најбоље уређен рудник угља у Србији. Василије Симић у књизи Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији наводи речи С. Лозанића из 1886. године о костолачком руднику: „Једини потпуно уређен рудник наш који се експлоатише већ у велико, сва места на дунавској обали троше у велико тог угља.”4 В. Симић даље истиче: „Угљенокоп има за оне прилике најмодернију радничку колонију, затим стручног управника, рачуновођу, надзорника и 44 радника.”5 Заслуге за постигнуте резултате свакако припадају Фрањи Шистеку, као управнику рудника. За свој рад у Костолцу Шистек је највероватније добио одликовање као награду државе за развој рударства у Србији. На фотографији из тог периода може се видети Шистек са Орденом Таковског крста око врата.6
Радом у костолачком руднику, Шистек заслужује поверење да буде ангажован и на другим теренима за које је г. Вајферт имао повластице.
Крајем деведесетих година г. Вајферт по Хофмановој препоруци одлучује да почне са истражним радовима у источном делу Србије. Тада Шистек напушта Костолац и долази у Глоговицу, где је била смештена хемијска лабораторија за испитивање узорака руде са Вајфертових терена у овом подручју -глоговичког рудника „Св. Ана” и рудника у Д. Б. Реци „Св. Игњат”.7 Све рударске послове у овом делу Србије Вајферт поверава Шистеку. Под његовим техничким руковођењем били су и радови у селу које је лежало на обалама Борске реке. Било је то најпре упознавање овог краја и људи који су ту живели. Осим „најглавнијег земљоделског рада” којим се бавио ондашњи живаљ, био је не мали број оних који нису одолевали увек привлачној моћи злата, те су се бавили испирањем злата из песка у водама златоносних река Пека и Тимока. Шистек је настојао да са својим истраживачима открије примарна лежишта и златоносне жице са којих је речни ток спирао и односио зрнца злата.
Пут ка златоносним лежиштима водио је истраживаче узводно дуж Борске реке и одвео их до три брда: Чока Дулкан, Тилва мика и Тилва рош. Издизали су се изнад сеоцета као три горостаса, чије су главе биле покривене „гвозденим шеширима” обојеним шупљикавим кварцом од жуте до црвене боје.
Око практичара је умело да прочита поруке које природа бојама упућује човеку. Шистек је знао да црвена боја брда Тилва рош потиче од оксида гвожђа, те је по Хофмановој препоруци остао да детаљније испита ову оксидациону зону. Тако почињу истраживања на овом локалитету. Радови су почели 1898. године под сталним надзором инжењера Јарослава Кучера, који је своју стручност показао радећи као мерач у Глоговици. Шистек је имао пуно поверење у г. Кучера јер га је веома добро и приватно познавао као свог пријатеља и мужа своје сестре.
Истаживачи су брзо установили да је на Црвеној стени (Тилва рош) било ранијег рударења. Стари истражни радови, делови рударског алата, остаци ранијих грађевина и античког гробља били су доказ старог насеља, преантичког, античког и римског трагања за златом. Као образован човек, Шистек је умео да препозна историјску и културну вредност делова алата и посуђа, те су пронађени предмети са пажњом издвојени да би их г. Вајферт поклонио београдском Народном музеју.8
Утамничени духови незнанаца из прошлости у старим рударским ходницима и тумачење њихових порука остављених у старим копинама уносили су у Шистека немир и подстицали његов истраживачки дух. Пуне четири године, све до 1902. радило се на Црвеној стени са уверењем да су близу златној жици. Међутим, резултати истраживања су показали да је златоносни кварц на овом рудном телу сиромашан, јер садржи од 0,5 до 3,0 грама злата по тони кварца.
Иако је г. Вајферт био већ финансијски исцрпљен, није одустајао од даљих истраживања. Уз Хофманову подршку да се наставе радови, Шистек почиње поткоп у селу, с десне стране Борске реке испод Дулканове чуке.
Сељаци су с неверицом и чуђењем посматрали Шистекове рударе. Њихова везаност и однос према земљи били су потпуно другачији него што је однос ових дошљака, те су често показивали неодобравање и отворено негодовање према њима и њиховом копању. Нису ни слутили да ће ускоро бити сведоци великог открића. Тражећи жуто злато, у поткопу на рудном телу Чока Дулкан, на око 120. метру, у октобру 1902. године пронађено је „црвено злато” – богато налазиште бакра.
Ово је заиста био велики догађај. И као што то често бива, око великих догађаја се испредају велике приче које по занимљивом садржају, распрострањености и трајању понекад надмаше и сам догађај. Те приче се лако и дуго памте, а још лакше препричавају, а њихова веродостојност се не доводи у питање. Тако је било и са открићем борског рудника. Убрзо су ове приче прерасле у легенде које народ воли и чува до данас.
Легенда о случајном проналаску рудника може упућеном слушаоцу бити занимљива по томе што је име рудара, који је први крампом ударио у бакарну руду, Паун Междиновић. Према Речнику древног рударства у земљама централног Балкана 12–13 в. Татомира Вукановића, назив паун значи започињање бушења у рударском окну или назив окна док се не наиђе на рудну жилу (рудачу).9 То заиста јесте занимљива случајност, али откриће борског рудника није случајност, него резултат дугогодишњег рударско-геолошког истраживања, напорног рада и истрајности у раду.
Половином 1903. године у Бор-село стиже из Београда Комисија из Рударског одељења, коју шаље Министарство народне привреде са задатком да процени резерве бакарне руде у новооткривеном налазишту. Комисија званично извештава да бакарне руде са високим садржајем бакра има преко 255 хиљада тона, што је било довољно за одобрење концесије. Господин Вајферт добија концесију за експлоатацију руда на територији општине Бор, Кривељ и Оштрељ на педесет година, али он није у могућности да сам инвестира у будућност рудника и зато тражи помоћ других финансијера. Тадашња политичка збивања у Србији (мајски преврат и крај династије Обреновића) сигурно су утицала да г. Вајферт, упркос преговорима, не обезбеди ни домаћи ни аустријски капитал.
Након оцене познатих француских стручњака да је оправдано финансијско улагање и ангажовање на експлоатацији рудног блага источне Србије, француски финансијери окупљени око банке Мирабо, Пијерари и компанија из Париза откупљују повластицу од г. Вајферта. Француско друштво Борских рудника, Концесија „Свети Ђорђе”, оснива се 1. јуна 1904.године.
О свим овим дешавањима Фрања Шистек је био обавештен, али није био директно у њих укључен. Избором за директора рудника пред њега је постављен тежак задатак. Било је потребно проширити експлоатацију и повећати обим рада у веома тешким условима. Искуство му је говорило да ће прве године рада бити изузетно напорне за све, што се убрзо показало тачним. Најпре се изградио објекат „отварања” рудног тела „Чока Дулкан”, који је служио за извоз руде и сервисирање. Првих година већина Шистекових рудара из рудника Русман су прешли у Бор-село, запослено је и много нових радника, али је и даље био недовољан број радника и потребних машина. Радно време је било десеточасовно.
Године 1904. у руднику је радило 78 радника. Имали су само најнеопходнији алат за копање, којим је ручно откопавана руда и вршио се утовар. Ипак је највећи проблем био транспорт. Руда се возила воловским колима до Вражогрнца, одатле железницом до Радујевца на Дунаву, а онда воденим путем до светских лука. Није био само проблем превоза руде из Бора, него и проблем допремања опреме, сировина, угља и животних намирница у Бор. Транспорт воловским колима ће се обављати све до 1911. када ће се завршити изградња железнице Бор–Метовница. Нажалост, Шистек то неће доживети.

Постоји податак да је у 1904. години ископано око 5,5 хиљада тона руде са просечним садржајем бакра око 9% . Следеће године, 180 радника је ископало дупло више руде, 12 хиљада тона. У ове прве две године производња је, према неким ауторима, била пробна, због чега су и подаци оскудни, али се мора имати у виду да власницима компаније није било у интересу да се званично објаве тачни подаци о производњи, о квалитету и количини бакра, злата и сребра у руди која је одвожена из сиромашне Србије, чија је влада била задовољна редовним плаћањем пореза, такси и царине.
Фрања Шистек се није бавио цифрама које су се пратиле у Паризу, где се водило финансијско пословање. Он је решавао практичне проблеме који су се тицали производње, организације, услова рада и обуке радника. И тада се Шистек показао способан у техничком руковођењу рудником, али и вешт у опхођењу према људима са којима је радио, како са домаћим тако и са станим радницима. Можда због година, јер су сви они били много млађи од њега који је већ пунио педесет година, а можда и због његове једноставне људске природе без имало надмености и презира, његов однос према радницима био је отворен и праведан, понекад чак и заштитнички. Иако и сам странац, настојао је да се његово туђинство што мање истиче. Борски сељаци, још увек неповерљиви према свему што је ново и страно, постепено су се навикавали на појаву овог господина осредњег раста, јаке конституције и живих, проницљивих очију и прихватали га све више као свога.
Са отварањем рудника и пред Бор-селом се отварала будућност.
„Село Бор једно је и врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичном месту.” Тако је писала Самоуправа 1905. године.10
Са отварањем рудника све почиње да се мења: и земља и небо и људи.
Повећање производње је условило и нагли прилив радника. Почела је изградња зграда за становање, од оних које су личиле на касарне у којима су могли само да преспавају обични радници и рудари копачи, до пространих кућа у којима су живели страни мајстори, инжењери и чиновници.
Градили су се и други важни објекти. Тако је село добило болницу, апотеку, пошту и нову школу. За изградњу нове школе посебно се залагао г. Шистек, који је био у прилици да види запуштен, тескобан простор од 24 m2, у коме се обављала настава. Захваљујући њему, Управа рудника је помогла градњу школе и новчано и у потребном грађевинском материјалу. Изградња нове, простране школске зграде је започета половином 1904, а завршена је у лето 1905. године. Школа је добила име „Краљ Петар”. Мештани су се желели одужити г. Шистеку, те је Школски одбор упутио предлог „окружном начелнику и министру просвете и црквених дела да се Фрања Шистек, директор борског рудника Св. Ђорђе” одликује за труд око подизања нове школске зграде у Бору”.11
Истим поводом и Политика пише: „Грађани општине борске да би се достојно одужили пажњи г. Шистека, изабрали су га за свог почасног грађанина. Овај акт извршен је на лицу светлих празника о Божићу. Колико је г. Шистек био ганут овим чином види се из тога што се у свом кратком ал’ дирљивом говору заветовао да ће својски радити, у најкраћем року поред школе сазидати и цркву као уздарје Доброј срећи”.12
Школа и црква као основа и услов духовног и културног развоја сваког друштва, биле су, према Шистековом мишљењу, неопходне борској сиромашној и непросвећеној средини. Међутим, није доживео 1912. годину, када је изграђена православна црква, захваљујући Француском друштву Борских рудника (ФДБР).
Француски финансијери у Паризу свесни су потребе великог улагања у новооткривени рудник, као и касније исплативости тог улагања. Иако је основни мотив ФДБР дугорочни интерес, ипак не треба потценити улогу и значај овог предузећа за друштвени, привредни и културни развој не само борског подручја, него и шире.
У циљу повећања производње компанија ФДБР све више улаже новац у боље услове рада, потребну механизацију и техничку опремљеност. Оснива се хемијска лабораторија у Бору, уводи се систем механичког бушења и копања руде са електричним паљењем мина, монтирају се две Ватер жакетне пећи и пет конвертора за топљење руде. Годину дана пре отварања топионице, 1905. је почело пржење руде на отвореном простору без димњака, на око 50 гомила, на тзв. „роштовима”. У време када листају шуме и када се на њивама почиње таласати младо зелено жито, топионица почиње да ради. Исте године управи стижу притужбе због нанете штете усевима. Иако и сам очевидац, г. Шистек није у ситуацији да удовољи захтевима сељака. Производња се одвија без прекида.
У Паризу се воде финансије, доносе планови и пишу извештаји о производњи. У Бору се производи, реализују се планови. Спона између Париза и Бор-села је Фрања Шистек, управник рудника, који их све спаја. Радећи и сам за плату, није био богат човек. Његова одговорност према људима који су га плаћали огледала се у професионалном односу према раду, извршењу планова и спровођењу одлука. Одговорност према људима запосленим у руднику била је двоструко већа. Живећи у истој атмосфери и радећи у истим условима са својим рударима, није желео да их изневери ни као стручњак ни као човек. Тежак рударски посао упућивао је ове људе једне на друге и развијао код њих нарочит осећај заједништва и солидарности. То је посебно долазило до изражаја у случају несрећа у руднику. А несрећа је било. Према званичном извештају Рударског одељења, у борском руднику је до 1910. године повређено 16, а погинуло 6 радника.13
Савременик откривања борског рудника, геолог Димитрије Антула је у Годишњаку Рударског одељења, бр. 2. детаљно писао о пословној 1907. години. Производња је нормализована, рудник је технички опремљен, број радника је знатно порастао (од укупно 1450 запослених, 500 је радило у руднику) и предузеће је позитивно пословало.
Као резултат вишегодишњег рада, производи борског рудника приказани су први пут свету на изложби у Лондону.
Велике заслуге за дотадашње постигнуте резултате могу се приписати Фрањи Шистеку. Уложио је пуно рада и енергије, упорности и добре воље да се предузеће стабилизује и да започне успешну будућност. Нажалост, 1907. год. је година у којој се рудник опрашта од свог цењеног управника. Умро је изненада од срчаног напада у својој 53. години. Обучен у свечано рударско одело, са рударским обележјима, и положен у бакарни ковчег, отишао је са овог света, али је остао у Србији, у Бору. Сахрањен је на старом борском гробљу 17. маја. Испратио га је и ожалио велики број радника и сељака из Бора и околних села. Вест о његовој смрти објавили су Рударски гласник и београдске Вечерње новости.
Шистек је умро, али рудник наставља живот. Постаје осовина око које се убрзава цео живот Бора –покретач интереса, људи и догађаја.
Нагли и брз прилив становништва ствара промене у свим видовима друштвеног живота, посебно у социолошком и културолошком смислу. Доласком Француза, Руса, Немаца, Италијана, Мађара и наших народа из различитих делова земље мешају се разнолике етничке и културне групе. Међутим, сви они окупљени око рудника, живећи у истој средини стварају нову културу која се заснива на индустријализацији и урбанизацији. Иако говоре различитим језицима., споразумевају се језиком производње. Тако Бор постаје својеврсни „лонац за топљење”14 у коме се мешају различите друштвене групе и стварају нове вредности. „Природна” средина се замењује „техничком”. Граде се зграде за становање и објекти за друге потребе становника. Рудник преживљава и у ратним условима, балканске ратове, Први и Други светски рат. У власништву ФДБР је до 1941. године. Од 1941. до октобра 1944. борски рудник је немачки радни логор.
Послератни Бор је типична рударска колонија са око 5 000 становника, без водовода и канализације, са једном болницом, једном четвороразредном школом, тек основаном гимназијом (1944) и више угоститељских и трговинских радњи. Иако је Бор 1947. године добио статус града, још увек је имао обележја колонијалног насеља. До 1950. године, рудником је управљала војна комисија, када власт преузимају „трудбеници борског рудника”, како је писало на улазу у тадашњу управну зграду. Иако је руда знатно сиромашнија бакром него у првим деценијама након отварања, рудник је још увек богат, а борски бакар квалитетан, познат и тражен у свету. Веровало се да ће бакра бити „док је сунца и месеца”.
Велики плански задаци, али и велики недостатак машина и радне снаге подстиче појединце да уложе максималан напор и енергију за испуњење плана. Повећање производње је синоним за пораст животног стандарда. Почињу године ударништва када такмичење радника постаје масовни покрет. Најбољи постају хероји рада. Имена рекордера, Љубомира Јовановића, ложача лонаца у топионици и Међеда (Х)Усеиновића, бушача у Јами, остају убележена у историју борског рударства. Ова два радника су имала част да међу првима буду добитници награде „Инжењер Шистек”. Награда је установљена 1968. године и додељивана је сваке године до 2001. најбољим радницима у производњи и најбољим инжењерима за рационализацију и техничко унапређење производње. Ова награда, као највеће друштвено признање Рударско-топионичарског басена Бор, названа Шистековим именом, израз је великог поштовања према њему и његовом делу. Када је установљена награда „Инжењер Шистек”, у Бору је, у исто време, постојала Техничка школа рударске, металуршке, хемијске и машинске струке, која је, такође, носила његово име.
Урбанистичким планом из 1968. године одређено је да висораван на Седмом километру буде ново градско гробље. Убрзо је извршен пренос посмртних остатака Фрање Шистека са старог на ново гробље. Сви који долазе на ово тужно место видеће на улазу са леве стране споменик на коме ћирилицом пише:
„Фрања Шистек рудар инжењер проналазач
и I директор Борских рудника (1854 – 1907)”.
Његово име је уписано у историју Бора и борског рударства.
Скромно је 2003. године обележена стогодишњица рудника. Производња је опала, а руда осиромашила, што је нормална појава у рударству. Одавно се престало веровати да ће бакра бити „док је сунца и месеца”. Ипак, бакар је још увек симбол града. Испред зграде Генералне дирекције Рударско-топионичарског басена Бор стоји скулптура рудара од бакра, патинирана, позеленела од времена. Нажалост, све је више и живих људи који су позеленели од једа, што немају посла и новца. Младе генерације се не сећају „златног доба” рудника. Многи од њих, окупирани свакодневним проблемима, и не знају историју рудника, нити знају ко је био Шистек, чак и ако станују у Шистековој улици. Али, зато су ту борска библиотека и музеј који чувају у књигама, документима, на разгледницама, фотографијама… време које је прошло и личности које су то време учинили значајним.
Један од њих је Фрања Шистек.
НАПОМЕНЕ:
1. Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашег народа, Нолит, Београд 1975, стр. 11.
2. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Бор 1969, стр. 48.
3. Феликс Каниц, Србиј: земља и становништво, књ. 1, СКЗ, Београд 1985, стр. 461.
4. Василије Симић, угљенокопа и угљарске привреде у Београд 1958, стр. 268.
5. Исто, стр. 269.
6. На основу фотографије послате Војном музеју Београд, Душанка Маричић, кустос музеја и аутор књиге Одликовања, потврдила је да се несумњиво ради о Ордену Таковског крста трећег реда. Таковски крст је први орден у Кнежевини Србији, установљен 1865. године за време владавине кнеза Михаила М. Обреновића III. Од 1883. године према Закону о орденима и медаљама, додељивао се не само за ратне заслуге, него и за заслуге у миру „према Краљу, Краљевском дому и држави”. Орден Таковског крста додељиван је све до краја владавине династије Обреновића, 1903. године.
7. Интересантно је приметити да ови рудници носе имена светаца, али и имена Вајфертових родитеља.
8. Годишњак САН, 1905.
9. Нав. дело, Бор 1998, стр. 70.
10 Самоуправа, год. 1905, бр. 204.
11. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор: 1839–1989, Бор 1991.
12. Политика, бр. 708, Београд 1906. У новинском чланку под наводницима стоји „Добра срећа”, али је јасно да се мисли на добру рударску срећу, а не на рудник угља „Добра срећа” у селу Вини код Књажевца. (прим. аут.)
13. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964, стр. 64.
14. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Бор и околина, 1–2, Бор 1973/75.
2. Бор: 1903–1953, Бор 1953.
3. Татомир Вукановић, Речник древног рударства у земљама централног Балкана 12–18. в.
4. Божин Јовановић, Привреда тимочке крајине 1940–1990, Бор 1995.
5. Слободан Љ. Јовановић, Бор: историјски путокази, Бор 2001.
6. Феликс Каниц, Србија: земља и становништво, књ. 2, Београд 1985.
7. Раде Којдић, Откриће и експлоатација борског лежишта бакра, Бор 1999.
8. Цветко Костић, Бор и околина, Београд 1962.
9. Душанка Маричић, Одликовања Србије, Црне Горе, Југославије и Републике Српске: каталог изложбе, Београд 2002.
10. Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор 1991.
11. Мирослав Радуловић, Сто година РТБ- а Бор, Бор 2003.
11. Василије Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору, Бор 1964.
12. Василије Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Београд 1958.
13. Момчило Станковић, Борски рудник 1903–1973.

Бранислав С. Миленковић

Период између два светска рата, према оцени познатог геолога др Матије Дровеника, назива се „златно доба” у историји Борског рудника.
У оквиру постојања Француског друштва Борских рудника (1904–1941) – у даљем тексту ФДБР– најуспешнијим периодом сматра се пословање у времену 1930–1941. година.
У том периоду ФДБР остварило је највеће успехе у пословању, односно у остваривању циљева предузећа, а то су максимализација добити – профита и оптимализација раста и развоја предузећа. Резултате остваривања циљева сагледавамо кроз остваривање функција предузећа у областима:
– техничко-технолошке опремљености и коришћења средстава рада;
– производње и обезбеђивања рудних резерви (геолошка истраживања);
– остваривања финансијских ефеката и функције маркетинга;
– остваривања персоналне функције у смислу стварања стабилности и квалитета радне снаге, укључујући и остваривање материјалних и друштвених услова;
– организационе стабилности предузећа као пословног система и модернизације управљачке и руководне функције;
– остваривања односа са непосредним окружењем, државом и светским тржиштима, укључујући и унутрашње и међународне политичке прилике.
Техничко-технолошка опремљеност и коришћење средстава рада
У периоду који нас занима остварени су највећи домети техничко – технолошке опремљености, исказани кроз следеће резултате:
– у заокруживању техничке опремљености и модернизације производних погона – за производњу до 50 000 тона блистер бакра;
– у области рударства почела је масовна експлоатација руде на површинском копу Чока Дулкан и јамска експлоатација рудног тела Тилва мика;
– уведена је у производњу модерна механизација – бушилице, багери, утоваривачи; значајно је повећана ефикасност и продуктивност рада;
– повећани су и модернизовани капацитети извозног окна јаме;
– изграђена је нова флотација капацитета 2 000 t/24 h и почело флотирање пирита;
– у области металуршке прераде изграђени су већи капацитети Ватер – жакетних пећи и замењени стари конвертори;
– изграђена је електролиза бакра, капацитета 12 000 тона, у то време једна од најмодернијих у свету, чиме је заокружена металуршка прерада до производње електролитног бакра и племенитих метала;
– у интерном транспорту (транспорт руде, јаловине и других материјала) изграђено је око 100 км железничког колосека (различитих димензија), на којима је радило око 50 локомотива различитих капацитета.
– заокружена је техничка опремљеност и модернизација „главне радионице” (касније механичка, па машинска радионица, из које је створена данашња Фабрика опреме и делова – ФОД); изграђена је ливница и ковачница;
– изграђена је модерна хемијска лабораторија за праћење и модернизацију процеса производње;
– формирана је грађевинска оператива за одржавање и изградњу производних објеката и одржавање стамбених колонија;
– уведен је камионски транспорт и изграђене су одговарајуће гараже и радионице.
Сви ови резултати показатељи су комплетно заокруженог и на највишим стандардима заснованог процеса производње у техничко-технолошком смислу.
Остварена производња
Најбољи показатељ стабилног и високог континуитета производње, ефикасности и организованости предузећа јесте чињеница да се производња у периоду 1930–1941. године непрестано одржавала на нивоу од око 40 000 тона бакра, што је, у светлу пословања сличних предузећа, где различити услови и фактори битно утичу на ток и континуитет, на успоне и падове, изванредан резултат пословања ФДБР-а.
Друга битна карактеристика у оствареној производњи наведеног периода везана је за експлоатацију најбогатијих рудних лежишта, што је утицало на смањење века експлоатације рудних тела и услова експлоатације у каснијем периоду. Таква оријентација у експлоатацији произашла је из рока трајања концесије, али и услед одсуства интервенције државе у одређивању законом прописаних услова за експлоатацију концесија у страном власништву.
Финансијски ефекти
Повећање техничке опремљености, повећање производње, положај на тржишту, системски услови (однос према држави и системски закони), одразили су се на финансијске резултате ФДБР-а.
При оснивању, 1904. године, почетни капитал ФДБР-а износио је 5,5 милиона франака, да би се у периоду до 1938. године, емитовањем нових пакета акција, увећао на 120 милиона франака. Истовремено је вредност акција значајно порасла: године 1936. једна акција од 100 златних франака вредела је на тржишту 3 500 папирнатих франака.
Књиговодствена вредност (у исто време) свих инсталација износила је 50 милиона франака, док је чиста добит (профит) износила 108 милиона франака.
У периоду 1929–1935. године ФДБР је оставило у земљи (за порезе, таксе, царине и друге дажбине, радничке плате, услуге железнице, грађевински материјал, итд.) 707 160 000 динара, док је вредност произведеног бакра и племенитих метала износила 2 207 891 112 динара, што значи да је у земљи остала само једна трећина од вредности производње.
У области комерцијалног пословања остварени су следећи резултати: у периоду 1930–1941. вредност извоза производа ФДБР а премашивала је 8% укупног југословенског извоза, што је значајно утицало на економско стање и привредна кретања у земљи.
За разумевање одређених околности у односима на релацији ФДБР – држава – извозни послови, веома је значајна чињеница да је већ средином тридесетих година неупоредиво највећи увозник борског бакра (преко 70%) била Немачка, убрзано изграђујући своју ратну индустрију. У складу са том чињеницом можда можемо тражити и узроке одуговлачења и опирања француских власника предузећа да изграде рафинацију (електролизу) бакра, мада је било очевидно да је држава, извозећи нерафинисани – блистер бакар, имала огромне губитке, јер је са тим бакром одлазио и значајан проценат племенитих метала. Тако је било све до 1935. године, када је Народна банка донела уредбу о обавезном откупу целокупне производње племенитих метала у Југославији.
Но, без обзира на ове чињенице, комерцијални резултати у сваком случају показују какав је повлашћени положај имало ФДБР и какви су били односи између овог предузећа и државе.
Персонална функција
Повећање обима пословања условило је и одговарајуће ангажовање радне снаге са адекватном квалификационом структуром. У том периоду, сагласно са настојањима управљача да створе услове за високи континуитет производног процеса, ствара се једна стабилнија структура радне снаге. У ово време, већ се значајан број радника – који су дошли са стране – определио за сталност боравка у насељу, стварајући породична домаћинства, која су истовремено представљала и будући извор радне снаге, било да се ради о „наслеђивању” радног места или остваривању извесне вертикалне покретљивости запослених у области квалификације – занимања, или, најзад, у оквиру врло значајне структуре коју су чинили предрадници, мајстори, пословође, до руководилаца на нивоу погона. Управо је овај већ укорењени слој дао и главна обележја социо-културном и друштвеном амбијенту у насељу чије је и само име у том времену представљало обележје – „Борски рудник”.
„Стална” структура квалификованих и стручних радника је већ од почетка тридесетих година заменила значајни део иностраних радника (Французи, Италијани, Чеси, итд.), које је ФДБР ангажовало у првим деценијама рада. За француску управу то је било и јефтиније и поузданије решење, јер су домаћи радници, прихватајући за оно време значајне бенефиције (добра примања, бесплатан стан, огрев и осветљење, итд.), прихватали и професионални менталитет и однос оданости и верности према предузећу. Та групација радника истовремено постаје и агенс – носилац друштвеног живота у насељу; у погледу квалитета живота, структуре потрошње, модела понашања и опхођења, задовољења духовних и културних потреба, стварања одређеног система вредности који врши утицај на формирање друштвене свести – насеље постепено добија карактеристике урбаног простора.
Организација и управљање
Једна од најбитнијих карактеристика пословања ФДБР-а, оно што битно опредељује „златно доба” Борског рудника, јесте делатност предузећа као сложеног динамичког техничко-производног и друштвеног система, на највишем (за то време) цивилизацијском нивоу.
Остварени квалитет организовања и управљања произилази из чињенице да је ФДБР створено као акционарско друштво, чији су акционари били из редова светског финансијског капитала, ангажованог и у другим европским и колонијалним предузећима. То значи да је постојало велико искуство и кадровски потенцијал у стварању таквих предузећа и организовању пословања, и да је управљачка структура ФДБР-а (акционари) била у прилици да ангажује врхунске оперативне стручњаке у области руковођења производњом и предузетничким функцијама. Таква организација заснована је на основним принципима модерне капиталистичке привреде – предузетништву, професионализму, одговорности, радној хијерархији, оданости предузећу. И на крају, кроз процес формирања управљачке структуре и функције, доминирало је схватање да је организација, као облик колективне акције, отворила неслућене могућности проширења акционог радијуса човека. Због тога се сматра да организација (као колективно деловање човека), улази у ред најзначајнијих људских изума.
Управо таква организованост ФДБР-а оставила је најдубље трагове и најзначајнији цивилизацијски утицај на једну неразвијену и забачену средину (материјални развој, утицај технике и технологије на формирање индустријског радника, нови културолошки и друштвени обрасци).
  
Важно је напоменути да је стварање оваквог система управљања и руковођења, формирање квалификоване структуре запослених, креирање једног посебног менталитета у оквиру високо организованог колективног деловања (стручност, радиност, професионални однос, одговорност), временски превазишло постојање ФДБР-а. И дуго година после Другог светског рата, овај дух и однос према раду и предузећу оних у француско време формираних кадрова – носилаца производње – битно је опредељивао радни ангажман и напоре у правцу успешног рада РТБ Бор.