Горан Миленковић

Стабла, и брда, и њихове боје, и магла, тамо споља, које посматрам заточен унутар једне једва подношљиве принуде, бескрајно су чисти. Стојим у овом бесконачном простору, испуњеном књигама, у којем ме нема толико да ме готово нема, ближи небу и облацима, облацима ближи него безбојном и празном свакодневном трајању. Ближи магли него људима и законима.
•••
Одлучујући тренутак у људској еволуцији је вечит. Стога управо револуционарни духовни покрети који објављују да су све раније ствари безвредне имају право, јер ништа се још није догодило.
И зато је могуће да буде изговорено: хоћемо да уништимо музеје и библиотеке.
Ове последње, о којима мислим осећајући бескрајно више према нечему другом што пролази и кроз и око њих, љубоморно и самопохвално чувају управо оно што их може послати равно у ништавило.
Јер, ово прво написао је Кафка (текст је фрагмент из необјављених рукописа), а ово друго Маринети („Манифест футуризма”).
Ово што је у хтењу остварио је, тек да поменем један од случајева, цар Ши Хуанг Ти, онај цар који је спаљујући књиге спалио три хиљаде година кинеске традиције, и исти онај који је подигао велики зид.
Књиге и библиотеке са страшћу су уништаване, из многих разлога и на различите начине, кроз време: слободоумни Атињани, хришћани, калиф Омар, француски револуционари, радикални стаљинисти, Хитлерови студенти и пилоти, амерички ултралиберали…
И биће и даље спаљиване, сакаћене и брисане, овако или онако, и то заправо из самог срца непристајања на такво што. Књиге ће спаљивати да би све било истинитије, праведније, трајније и темељитије. Да би свет био онакав какав је одувек требало да буде.
Горде библиотеке… Не.
У овом смислу пре ће бити: беспомоћне библиотеке. Разнежене библиотеке, у разнеженој култури, са свим својим свељубним ентузијазмом.
Требало би заборавити ту општу хигијену заборава и обмањивања. Или ће људи међу књигама, људи међу текстовима, бити буднији и захтевнији према свету, или књига и библиотека више неће бити, за нас. Ако уопште нечега буде, за нас, којих такође неће бити.
То је прво.
Борхес на једном месту описује свет бесмртника:
Та задужбина, рећи ће тамо, последњи је симбол на који су бесмртници пристали; он означава период у коме су одлучили да живе у размишљању и чистом расуђивању пошто су сматрали да је сваки подухват узалутн. Подигли су Град, заборавили га, и настанили се у пећинама. Заокупљени мислима, они готово уопште нису примећивали свет око себе.
Боб Блек на овај начин описује свет смртника:
Усред стања продавања себе у служби неког цивилизацијског плана треба тражити потпуно укидање рада, што значи тоталитарних техника контроле (по Фукоовој аналогији из Надзирати и кажњавати: затвор, школа, азил за умоболне – надзор, рутинске операције, задати радни темпо, производне норме, звоно за почетак и крај радног времена); треба укинути тзв. радно време тражити потпуну еротизацију стварности путем бесконачне и добром жељом одређене игре. Блек исто тако зна да је лудички живот потпуно непојмљив у постојећој стварности. Али, додаће, утолико горе по стварност.
У предговору једном својем несавременом разматрању, из 1874. године („О користи и штети филозофије за живот”), млади Ниче овако је поставио проблем: нама јесте потребна историја, али другачије него размаженом доколичару у врту знања – потребна је за чин и дело према животу, и само ако историја служи животу, онда и ми можемо служити историји. Историја не служи животу ако се бесмислено самопонавља или ако само понавља туђе говоре, ако служи као празна декорација живота.
Борхесови бесмртници, будући да се све мора једном догодити (све, то је све и све супротно од свега), уклонили су напетост хтења из својих историја, а Блекови смртници историчност напетости чињења у животу.
Они, тј. ми. Сувише је нелогично, сувише нестварносно, сувише неразумљиво, и сувише непотврђено, да би то они-ми прешло из стања литературе у живу стварност. Утолико горе по стварност, то је литература дисидента од хиљаду пута виђеног лица живота
Они – то још и некако постоји, али ми – скоро никако.
Само је субјективно у стању да обећа.
Само субјективно.
То је друго.
Како мучно и бесмислено стога бива бити узнемирен правилима просте службе, која је оно ми, оно украшено и лажно чистунство клизања по времену, руку под руку са светом, овде и тамо: овде међу књигама које су одлучиле да шапућу својим хиљадоструким језиком, обливене и улепљене од врха до дна горким мелемом ироније, и тамо, свуда око њих.
Бити узнемирен, то јест бити присутан, на трен, у ономе што стварност мисли да треба да будем, и што жели да буде изговарано без случајности, без живота.
Стабла, и брда, и њихове боје, и магла, тамо споља, које посматрам заточен унутар једне једва подношљиве принуде, бескрајно су чисти. Стојим у овом бесконачном простору, сетан, одсутан и далек, простору испуњеном књигама. У њему ме нема толико да ме готово нема. Ближи сам небу и облацима, облацима ближи него безбојном и празном свакодневном трајању. Ближи магли него људима и законима.
То је треће.
•••
Још док је напољу студени новембарски ветар почињао да пролеће кроз град, град га је, умотан у шал, већ потпуно заборавио.

Драган Стојменовић

(Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, Српске породице и презимена: избор према грађи у литератури и изворима, I књига, „Алтер-етно” центар / Мрљеш, Београд, 2005)

Књига која је преда мном, однедавно и у библиотеци, најприснија је са мојим осећањем и дивљењем које сам доживео приликом првог сусрета са етнологијом и етнолозима, које ћу вам најсликовитије представити метафором Дијамеловог експеримента, у којем је он обрнуо младу врбу како би њене гране постале корење, а корење пропупело у ваздуху. Надам се само да приказ књиге који је ограничен формом и већ прожет импресијама и учитавањима, неће умањити и превидети научни значај садржаја ове студије.
Издање ове књиге од уређивања, лектуре и коректуре, у потпуности је ауторско, и у свом духу, стилу и изразу дело је уже породице Ракић у којој вредно раде три етнолога. Темеље ове студије чини пре свега дугогодишње искуство и професионална оријентација ка проучавању социјалне етнологије, прецизније система и терминологије сродства, породичних односа, кумства и примењене етнологије. Одмах затим, уводни текст Породица и презиме, посебно у српском народу, који са стручном редактуром и апаратуром разматра терминологију и историју појмова породице, породичних односа и презимена, наслућује прототипове презимена, истражује језичко порекло презимнена, генеалогије и савремени проблеми идентитета, даје целовит приказ повода објављивања ове значајне студије и својеврсне историје српског народа. Историја објављивања Српских породица и презимена је дуга, али оно што је важно рећи јесте чињеница да су аутори до објављивања ове књиге обрадили и публиковали више од 600 породица и прзимена у контакт рубрикама више различитих магазина и листова, и да се после објављивања ове монографије историја наставља а књига остаје отворена. Средишњи и најобимнији део књиге је анализа географских порекла, миграција, слава и значајнијих карактеристика одабраних и уазбучних српских породица и презимена. (Ово би био нпр. насумични избор породица и презимена за ову прилику: Аврам, Балабан, Боричић, Варићак, Вукша, Грујин и понеки Грујић, Давидовић, Даниловић, Ивић, Игњатовић, Карановић, Кесић, Лукић, Мари(ј)ановић, Милошевић, Мирковић, Митровић, Недић, Орлић, Поповић, Радовић, Савић, Секулић, Симеуновић, Станисављевић, Стојковић, Терзић, Тимотијевић, Цицмил, Шевић…)
Укратко, да се поиграм са метафором горепоменутог експеримента који је, наравно, у овој књизи пропупео и олистао, као и са несвакидашњим залагањем и брижношћу аутора Радомира Д. Ракића и Вере Станисављевић-Ракић, оно на шта, по моме мишљењу и осећању, ова вредна и обимна студија упућује, јесу речи којима отац Јустин Поповић подсећа људе на духовни раст, парафразираћу: колико човек пусти корење у земљу, толико високо расте.

Бранислав Бане Димитријевић

Књига као роба

У претходном броју видели смо шта све утиче на популарност и продају једне књиге на тржишту, и коју улогу у свему томе има пишчево свесно или несвесно обраћање одређеним циљним групама. Сада ћемо покушати да то појаснимо на појединачним примерима, на књигама које су имале велики успех код публике и постале оно што се зове глобални (светски, мега, супер или како већ) хит.
Заједничко за све ове књиге је да су настале и први пут објављене на енглеском, језику који има највеће и основно и секундарно тржиште, могућности за превођење, маркетиншку моћ домицилне државе, а затим и остале квалитете о којима смо причали. Али погледајмо редом.
Први заиста глобални хит је вероватно Селинџеров Ловац у ражи. Премда је енормном брзином освојио Америку, а затим и цео свет, овај роман је објављен уз велике муке, јер га је претходно невероватан број издавача одбио. Нису веровали да једна, наизглед сасвим обична прича о мукама сазревања сасвим обичног момка може да заинтересује било кога. Наравно, та прича, у основи скоро класичан билдунгс роман, заинтересовала је целу пубертетску Америку, гладну таквог штива. Било је и раније и касније билдунгс прича и романа, али Селинџер је имао среће да се појави у правом тренутку набујалог капитализма и убрзане алијенације друштва, у коме су се многе до тада скрајнуте моралне и егзистенцијалне дилеме и страхови појавили најпре и најјаче пред генерацијом којој су фармерице престајале да буду само радна одећа, а кока кола обичан освежавајући напитак. Та и таква изгубљена бит генерација, која је тражила одговоре на своја питања, више их није могла наћи у готово пасторалним Твеновим романима, није их желела тражити у Хемингвејевим. Она је вриштала упомоћ и Селинџер им није пружио ни помоћ ни одговоре: само је вриштао заједно са њима. Клинцима у суштини ти одговори нису ни били потребни (као што никада и ниједним клинцима и нису), био је потребан неко да их разуме, да буде њихов гласноговорник, и то је био Селинџер. Циљна група, дакле, овог романа били су сви урбани млади људи, а посредно и њихови родитељи. Читава урбана популација од петнаест до педесет година, што у суштини чини управо ону групу која понајвећма чита и купује књиге.
Да Селинџер ово није чинио с маркетиншким предумишљајем говоре остала његова дела. Док се са Холденом Колфилдом, главним јунаком Ловца у ражи готово сваки младић могао идентификовати, његове друге књиге баве се судбином породице Глас, чији су чланови изузетно (читај превише) интелигентни и образовани млади људи, који управо због тога долазе у сукоб са остатком света и самим собом. И премда много људи има управо такво мишљење о себи, мало ко је заиста и у стању да те и такве проблеме препозна као сопствене, па чак и да прати ток дијалога и унутрашњих монолога ових ликова. Циљна група ових књига се, следствено, свела на оних два до три посто читалаца сличних особина, те оне, премда у уметничком смислу ништа слабије, никада нису ни приближно поновиле успех Ловца.
Занимљиво је споменути да је, по сличној матрици, седамдесетих година на нашем говорном подручју читалачку публику напречац освојио Момо Капор својим раним књигама (Белешке једне Ане, Фолиранти, Провинцијалац), а нешто касније и Мика Оклопчић (Ка блуз), те да су, напуштањем матрице, односно циљне групе, тиражи њихових наредних књига такође драстично опали.
Још је занимљивији за посматрање апсолутни глобални књижевни, а затим и филмски, хит с краја двадесетог и почетка двадесет првог века – серијал о Харију Потеру. Чини се да су ова два примера у свему различита, осим у погледу свог успеха на тржишту. Док Селинџер прати једног јунака из сва кодневног живота, са којим се готово свако може идентификовати, Роулингова ствара читав нови свет са мноштвом живописних ликова, од којих ће сваки читалац моћи да изабере свог јунака (већина, наравно, ипак главног). Док се Селинџер бави унутрашњим животом Холдена Колфилда (и посредно сваког од нас), Роулингова нуди свет чудних спољних догађаја, у којима читалац с радошћу учествује. Док је Селинџер до успеха дошао нехињено, вођен пре свега својом уметничком имагинацијом и личним искуством, са сигурношћу можемо тврдити да је серијал о Харију Потеру резултат брижљиво планираног пројекта. Док је Ловац класичан представник жанра, Хари је вешто уобличени галиматијас, на чему управо и почива његов велики успех. Није ми, наиме, познато ниједно друго дело, које је толико успешно помешало толико наизглед непомирљивих фах-жанрова, окупљајући притом и све њихове конзументе на једном месту – то јест у књижари, у реду за куповину.
Серијал о Харију Потеру је, као и Ловац у ражи, такође на неки начин роман о одрастању, али по стваралачком приступу много ближи Тому Сојеру. Хари је сироче, које одраста нежељено и потлачено у теткиној породици уз злог брата, чиме у старту стиче наклоност читаоца, који га надаље прати где год се овај креће, навијајући искрено за њега.
То је такође и бајка, јер је сваком од почека до краја јасно да се описани догађаји нису могли стварно десити, чиме се омогућује слатки бег из стварног живота.
Са друге стране, створени свет магије и чаробњаштве неодољиво привлачи и млађе и старије читаоце, жељне могућности за лако и брзо решавање нагомиланих, а по природи ствари тешко решивих, стварних проблема. И премда је читаоцу све време јасно да је све то само немогућа маштарија, свакоме од нас, изазвана чаробњачком магијом, мање или више стално тиња мисао како би било добро када би све то било могуће.
Романи о Харију Потеру такође поседују и све елементе авантуристичког романа: од почетка до краја сваке књиге постоји један доминантни проблем, херојски задатак који Хари и дружина покушавају и на крају и успевају да реше и тако спасу свет. До новог наставка.
Ту су неизоставни и састојци детективског романа, јер Хари попут Шерлока Холмса, корак по корак, истражује мистерију са обавезним неочекиваним разрешењем и изненађујућим кривцем.
У све је уплетена и спортска прича, која је стекла завидан број поклоника последњих година путем бројних ТВ филмова, а све кроз призму школског такмичења у квидичу, вешто осмишњеном чаробњачком спорту са лоптама, који не личи ни на један познати нам посебно, али има елементе многих. Треба ли напомињати посебно да је Хари и ту шампион?
Ту је такође обавезна и прича о пријатељству и издајству, а у последњим наставцима, како Хари и његова дружина одрастају, и о љубави и заљубљивању, са заплетима достојним класичних љубића, тек да се женски део популације не би осетио занемареним.
Све време смо, такође, и у атмосфери шпијунаже и контрашпијунаже, те сталне могућности светског рата и рата светова, до чега ипак не долази, наравно, већ погађате ако и нисте прочитали, највише захваљујући самом Харију.
Не знам да ли сам успео нешто да изоставим, али Роулингова свакако није. Вешто и промишљено закачила је готово сваку иоле значајнију читалачку циљну групу, те окупила готово сваког потенцијалног читаоца од седам до седамдесет седам година, а ако је неко и промакао вештој пратећој рекламној кампањи, закачио га је серијал филмова, такође енормно успешан. Мало ко је промакао поред овако мајсторски исплетене и посвуда постављене мреже.
И тако су романи о Харију Потеру, и поред очигледно мањих уметничких домета, успели да понове, ако не и надмаше успех Ловца у ражи, премда је тешко веровати да га досегну и у погледу дуговечности. Мада, можда и хоће, јер, овако вешто смућкани, различити састојци делују на читаоца као чаробни напитак, као још једна тајна магија Харија Потера, којој је тешко одолети, а и зашто би?
Ја, ево, најискреније признајем да сам с великим уживањем прочитао и Харија и Ловца, с једином разликом што сам се овом потоњем више пута враћао. У почетку да бих вриштао заједно са Холденом Колфилдом, а касније само ради чистог ужитка. Мало ли је?

Вера Станисављевић-Ракић

Једна сасвим другачија књига о тзв. румунству Влаха
(Тихомир Р. Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији, превео, приредио с коментарима и написао поговор „Тихомир Р. Ђорђевић и Власи” мр Радомир Д. Ракић, Народна библиотека, Бор, 2006)

После читавог века од објављивања најпре чланка, па књижице др Тихомира Р. Ђорђевића, Кроз наше Румуне, пред нама је њена допуна и објашњење – текст истог аутора из 1919. године Истина у погледу Румуна у Србији.
Невелик по обиму, овај прилог је веома значајан и по садржају, као и по поводу свог настанка. Написан је због проблема насталих око разграничења Румуније и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у области североисточне Србије, наиме округа: тимочког, крајишког, пожаревачког и моравског. Све се то дешавало у предвечерје Мировне конференције у Паризу 1919. године, која је требало да озваничи границе међу државама на Балкану после Првог светског рата. У својству секретара Етнографско-историјске секције српске делегације, на чијем је челу био, тада већ у Европи и свету знаменит антропогеограф Јован Цвијић, др Тихомир Р. Ђорђевић, један од оснивача наше етнолошке науке (чије се стогодишње утемељење на Филозофском факултету у Београду, иначе, прославља управо ове, 2006. године), био је задужен за проблематику српско-румунских етничких односа и распростирања. Омалена брошура Истина у погледу Румуна у Србији, написана и штампана на енглеском и француском језику, све досад је, до 2006. године, остала непреведена на српски језик. По нашем мишљењу, за њено превођење вероватно није имало неког посебног интереса, а ни разлога – после завршене Конференције у Паризу, када се чинило да су се смирили „духови великорумунских аспирација”, који су, те 1919. године и подстакли Ђорђевића да „појасни” неке своје ставове изречене у свом путопису Кроз наше Румуне, писаном далеке 1905. године, и да су заувек ућуткани силином аргумената и чињеничним стањем које је успешно одбрањено у Паризу.
Ипак, упркос обиљу научне аргументације, ово је био само први у низу захтева да се Србији одузме један део њене територије. Т. Ђорђевић је као научник сматрао да ће снагом чињеница истина изаћи на видело и одговорио одмах после првог оваквог покушаја 1919. године, јер није желео да се манипулише његовим путописом из 1905. године, нити да се факта интерпретирају произвољно и недобронамерно. Но, ако би се и дало помислити да је ово био последњи покушај, да се раскине загрљај два братска православна народа (експеримент који је она привела invivoу Босанској крајини, насељавањем Русина, Чеха, Пољака и Италијана у циљу разбијања компактног српског ткива), покушај са divide et impera„Ка-унд-Ка” монархије на издисају, индикативна је њихова појава и учесталост ових захтева у другим, исто тако кризним и по Србију тешким временима: 1943. и ових с краја 20. и почетка 21. века.
Наиме, „ти исти духови”, поново су се појавили у време Другог светског рата, када фашистичка влада у Букурешту објављује 1943. године дело Т. Р. Ђорђевића Кроз наше Румуне, преведено на румунски језик. (Не знамо да ли је Ђорђевић знао за тај превод када је умирао годину дана касније, као убеђени антифашиста који је затваран на Бањици и који је одбио да руководи Српском књижевном задругом и тиме сарађује са непријатељем док је трајао рат.)
И, ту скоро, пре две године, кад се увелико распала Југославија, а Србија се нашла под санкцијама „међународне заједнице”, засута бомбама „Милосрдног анђела” (какав „плеоназам” и contradictioindjecto, уједно!), кад јој се свим знаним и досад незнаним силама и средствима одузимају Косово и Метохија…, појавило се исто, дакле поновљено, двојезично, румунско-српско, издање Ђорђевићевог путописа Кроз наше Румуне, у издању Друштва за културу Влаха – Румуна Србије „Ariadnae Filum” у Бору 2004. године, и истицањем, у импресуму, да је штампано уз подршку румунске владе, тј. њеног Департмана за Румуне ван Румуније, а са напоменом да се дели бесплатно. Књигу, у којој се, у новом (ненасловљеном) предговору издавача, за Ђорђевићев чланак из Париза о коме говоримо, каже да је „тенденциозна брошура”, док се, на ово издање произвољно, и гле, врло нетенденциозно” на корице ставља наднаслов Заборављени Румуни!
Ђорђевићев опис путовања из 1905. године кроз места источне Србије од којих је неке упознао јер му је отац службовао у њима, а он ту одрастао, те учио влашки језик играјући се са друговима Власима, писан је, заснован на личним опсервацијама, већим делом као етнографски прилог, опуштено и без икаквих научних претензија. При томе је следио општу пријатељску спољну политику и Кнежевине и Краљевине Србије према суседној, прекодунавској држави – и једноставно користио службени назив за влахофоно становништво, не придајући термину „Румуни” национално значење. У свом раду Истина у погледу Румуна у Србији он ће то јетко и бриљантно објаснити: „Током читаве своје историје Срби и Румуни нису били само најбоље комшије већ и пријатељи чија је лојалност издржала сваки испит. Само једном, 1394, заратили су Срби против Румуна, када су српски владари били присиљени, као турски вазали да се боре против румунског војводе Јована Мирчете (…) Краљ Марко (1371–1394), Краљевић Марко, чувени јунак српске народне поезије, изговорио је следеће речи пре битке: Молим Господа да хришћани (Румуни) победе у овом боју, па ма ја и први пао у њему (…).” Овде, нажалост, Т. Ђорђевић, механички несмотрено, ретроактивно користи овај национ „Румуни” као, уосталом и огромна већина чак и (српских) етнолога који и не помисле да је у средњем веку, тачније до 1872. године, „Румуније” било колико и „Југославије” пре 1929. године… У каснијем тексту Ђорђевић ће се вратити на фолклорну традицију о Марку Краљевићу, коју подједнако поштују и Срби и „Румуни” у североисточној Србији и Банату чији је источни део, у коме је било доста Срба, ускоро заиста и припао – Краљевини Румунији.
А препуштен јој је управо да би се, политички, „уравнотежиле снаге”, будући да су се, у захтевима румунских националиста, истицали значај и бројност Румуна у североисточној Србији. Тако су неке од организације које се појављују пред париску Мировну конференцију („Национални Комитет Румуна у Србији” и „Лига за ослобођење Румуна Тимока и Македоније”) и поред званичних статистика, према којима је 1900. године било 122 000 Влаха, а 1910. године њихов број је спао на 90 000 – подигле тај број испрва на 250 000 и 300 000, а убрзо и на 500 000 „Румуна”. „Оваквим произвољним поступком, могли би исто тако да дођу до броја од 50 000 000. Тај број би им био довољан – додаје резигнирано Ђорђевић – да обезбеде превласт по принципу националности за Румуне не само у Србији, већ и широм Балкана (…).”
„Лидер националног покрета Румуна у Србији”, како га Ђорђевић у својој брошури из 1919. године назива, био је нико други до др Атанас Поповићи из села Михајловца, насељеног крајем тридесетих година 19. века избеглим, голим и босим полуробовима са Великог острва на Дунаву, који су од кнеза Милоша затражили спас од домаћих тлачитеља, бољара (осионих великаша који су у потпуној зависности држали не само кметове, већ и задужене слободне сељаке, па и свештенство). Ђорђевић разоткрива ко су заправо били „Румуни” досељени у североисточну Србију. Спомињући то, како је истакао, с нелагодом што уопште мора да потрже тако срамну њихову историју, апсолутно недостојну човека, и тих људи и земље – Кнежевине Влашке, из које су морали да беже главом без обзира, а коју неки од њихових „национално освешћених” потомака сад, као Румунију, сматрају својом матицом (што им се и не замера), али којој би и да припоје део туђе територије. Тачније: да присвоје ову велику и пребогату област у коју су се, дакле, као прогнаници уз вапијуће, чак појединачне, молбе, примљени и где им је омогућено да стекну личну слободу, али и лепе куће и имања, да се многи чак и обогате и школују своју децу. И све време су били најлојалнији држављани Србије, без икакве носталгије за паклом из кога су побегли. Управо онако како су и преци г. Атанаса Поповићија (очигледно свештеничка породица Поп вић), досељени у Михајловац коме су, узгред, сâми Власи дали име по најмлађем сину кнеза Милоша, а све из огромне захвалности што их је ту населио и третирао равноправно са осталим српским становништвом. Аутор студије Истина у погледу Румуна у Србији такође саопштава да је кнез Милош чак једва пристао на ову имиграцију да не би кварио односе са Влашком (а не „Румунијом” које, наравно, још није било). Некако у исто време, примао је усељенике из Босанске крајине и насељавао их на напуштена турска имања у Подрињу, а да се бојао бројчане премоћи Влаха, могао је и њих усмерити у североисточну Србију.
Иницијатор и приређивач овог Ђорђевићевог текста, који је пропратио и додатним објашњењима, још витални „сирвивал” старе (добре) српске етнолошке школе, мр Радомир Д. Ракић, сматрао је неопходним да напише и поговор коме је дао наслов: „Тихомир Р. Ђорђевић и Власи (Етно-политички оглед). Држећи се као начела Ђорђевићеве мисли да је „непорецива чињеница (…) сама себи одбрана”, он, осим коментара и објашњавања историјског контекста који и образованијем савременом читаоцу не мора бити довољно познат и најјаснији, излаже и основне, а битне појмове етничко-националне проблематике, па и по њему, непотребно спорна тумачења етногенезе Влаха, почев од најстаријег спомена овог и сличних имена до наших дана као и њихове можда и тромиленијумске симбиозе са Србима. И у овом излагању, он наглашава своја строго научно утемељена објашњења основних појмова етноса, народа и нације становништва, који се могу, али и не морају поклапати. И обрнуто… Или, како то сажетије каже у Предговору овом издању Истина у погледу Румуна у Србији: „На читаоцима је, наравно, да процене шта је заиста истина у овом случају, у крајњој линији и о тзв. влашком проблему у Србији. Уз једну веома битну напомену (…): редакција овог издања и његов приређивач наглашавају да као научне одредбе стриктно раздвајају категорије етницитета и националитета, па непоколебљиво стоје на становишту да се никоме не сме и не може ускраћивати једно на рачун другог. То јест: ако Влах из Влашке, можда и ближег или даљег порекла Србин, или Влах из старе Македоније, из Молдавије, Галиције, са Татра, или било којег другог краја југоисточне и источне Европе и света жели да буде и да се исказује као Румун, то је његово људско, политичко, уставно, морално и свако друго право. Као што му, с друге стране, не треба сметати ни бранити да се сматра Србином и тако изјашњава. Поготово, ни једно ни друго не неком демагогијом (…) притисцима, неистинама о тобожњим наводним предностима и користима од оваквог или онаквог изјашњавања. Таква ненаучна, противнаучна и политикантска пропаганда нипошто се не сме дозволити и ова наша књижица се нуди читаоцима управо ради поштеног и свестраног обавештавања.”

Али, како то, у једном свом рукопису формулише писац поговора ове књиге, „наука и политика нису равноправне делатности. Може се политика бавити науком, може је користити, може употребљавати и злоупотребљавати. Може постојати политика науке. Али, не може бити политичке науке као што не може бити ни научне политике иако може, и постоји наука политике, политикологија… Јер, политика подразумева и власт: или њено поседовање или тежњу за њом. Наука, чак и тзв. примењена, по дефиницији је изван и изнад политике. Али како нема ту власт него је њој потчињена, она је, у правилу, често, њена ancilla. Оно што, евентуално, може филозофија (иако су филозофија и политика само у изузетним случајевима успевале да се споје на добробит друштва, о чему је снатрио Аристотел и стотине филозофа после њега до дана данашњег) – не може наука. Филозофија, уосталом, и није наука, није знаност, и као таква она је само једна од основа науке.” Тако је било и у овом случају о коме говоримо. А историја се ипак, очигледно, понавља. Наука не би смела, из ње се мора добити само добра оцена.
• • •
Прескромни тираж и техничка опрема нимало не умањују изузетну вредност овог храброг и часног подухвата издавача, Народне библиотеке Бор. Споменута двојезична књига, имала је тираж од 3 000 примерака и пластифициране корице, а ова коју представљамо само 500. Зато наша напомена треба да буде само позив за повећавање тиража – који ће сав, свакако, бити врло брзо код читалаца и на полицама библиотека – као и подстрек за ипак квалитетнију опрему новог издања, иако ни овако оскудна неће одбијати купце.

Прота-ставрофор Петар Милинковић

Кратка биографија

Андреја Ђорђевић је рођен 26. новембра 1893. године у Приштини, од оца Ђорђа Јаничијевића, кројача из Неродимља и мајке Јелене, рођене Симић, домаћице из Приштине (Протокол за 1893. годину, бр. 420).
Основну школу је завршио у Приштини са најбољим оценама, што му је била препорука да добије државну стипендију и да као изузетно надарен ђак заврши Гимназију у Солуну 1910. године, са одличним успехом и оценом 10 (диплома, редни бр. 291).
По завршеној Гимназији, као стипендиста одлази на више Богословско студирање у Грчко-Цариградској Патријаршији на Принчевским острвима на Халци. Завршава школовање са највишом оценом и као један од најбољих бива постављен за секретара манастира Хиландара у Светој гори. За сво време свога боравка у манастиру Хиландару, г. Андреја Ђорђевић је показао примерно понашње, као и приврженост у својој секретарској дужности. Због лошег здравственог стања, после две и по године, враћа се из Свете горе у Краљевину Србију, одлази у Београд, ради у Богословској библиотеци, а месеца септембра 1921. године уписује Богословски факултет (Уписни лист бр. 500).
Са својим колегом са факултета Душаном Глишићем, одлази у село Докмир код Уба, где посећује храм Ваведења Пресвете Богородице. После појања на светој литургији, упознаје наочиту ћерку свештеника Розомира Глишића Симеуну, са којом се венчава 28. априла 1922. године у селу Докмиру. Школски друг у Богословији на Халци био му је потоњи епископ тимочки др Емилијан, који је знао све његове квалитете, јер је г. Андреја знао неколико светских језика. Говорио је руски, француски, италијански, немачки, грчки и турски језик, а редовно читао књиге на латинском и хебрејском језику.
С обзиром на то да су тадашњем епископу тимочком г. Емилијану били веома потребни свештеници, он позива Андреју код себе у Зајечар, рукополаже га за свештеника и 1. јуна 1922. године му додељује парохију у Борском руднику.
Службујући у Борском руднику, у многонационалној средини, уживао је велики углед, не само код православаца, већ и код римокатолика и муслимана. Својим ауторитетом успео је да прикупи велика средства за градњу храма Светог Великомученика Георгија у Бору. Највећи донатор био је управо римокатолик, директор Борског рудника г. Емил Пијала.
Колико је био цењен у Борском руднику, најбоље говори чињеница да је, без обзира што је 1939. године премештен у Сокобању, од стране грађана Борског рудника уследио захтев епископу тимочком г. Емилијану да им њихов бивши парох Андреја Ђорђевић буде, поред епископа, главни гост на освећењу храма. Том приликом, 6. маја 1940. године, епископ га је одликовао чином протојереја.
За време службовања у Сокобањи, затекао га је Други светски рат, где се као добар пастир старао о свим људима. Покрстио је многе сокобањске Цигане да би их заштитио од окупатора. Пружио је уточиште многим избеглицама, професору Карловачке богословије г. Душану Петровићу и његовој породици, као и избеглом свештенику из Хрватске Јовану Сурчинском са женом и троје деце.
Треба још напоменути да је због показане ревности у пастирском служењу и проповедању одликован правом ношења црвеног појаса (15. мај 1929. године, еп. бр. 672).
Поводом стогодишњице Тимочке епархије одликован је правом ношења Протске камилавке (8. јула 1934. године, еп. бр. 2386), а напрсног крста 12. маја 1953. године (Синод, бр. 1323/зап. 378).
О Ускрсу 1934. године био је у Јерусалиму у званичној пратњи епископа рашко-призренског г. Серафима и тада је добио назив хаџија, који никада није хтео да придода свом презимену. Године 1935. на Дан Ускрса, одвео је своју супругу Симеуну и свога сина Јована у Јерусалим, а његов тада десетогодишњи син је носио жезло епископу бачком г. Иринеју, од кога је добио Свето писмо са посветом о боравку у Јерусалиму.
Као полиглота, више пута је био вођа путницима за Свету гору, Палестину и Египат. У 70. години старости поново се прихватио изучавања хебрејског језика.
Пензионисан је 1959. године у Сокобањи, где је остао у свом скромном стану са супругом.
Када је у Сокобањи отворена Гимназија, понуђено му је да предаје латински језик, али је услов био да скине мантију и да у цивилном оделу долази у школу, што је одмах одбио, јер без мантије никада није прешао преко кућног прага напоље.
До краја живота редовно је као први долазио у свети храм, палио свеће и кандила и спремао све што је потребно за света богослужења и за млађе свештенике којима је био архијерејски намесник. Напрсни крст носио је само у изузетним приликама. Намесник сокобањски био је (са малим прекидима 1957, 1958 и 1963. године) од 12. фебруара 1940. до 1. маја 1975. године. Чланове своје породице је усмеравао да не буду бахати и хвалисави, да Бога носе у срцу и да буду милосрдни, а својим праунуцима је усадио љубав према школи и Светосављу.
Умро је у Нишу 16. маја 1982. године у дому својих унука. Сахрањен је на сокобањском гробљу у породичној гробници коју је за живота подигао. Опело је служио епископ тимочки г. Милутин са ђаконом и уз учешће 12 свештеника.

Драган Стојменовић

Летопис Борске парохиије и цркве (1925–1968), који је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, до данас није одштампан. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића, који је и аутор Летописа. Уколико ово издање буде одштампано, приређивач је испланирао структуру књиге са уводним текстом, стручним редакцијским планом и приступом тексту, напоменама, завршним текстом борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимилом оригиналног рукописа и посебним прилогом са фотодокументационим материјалом. Текстом који је пред вама покушаћу још једном да истакнем вишеструки значај и вредност објављивања овог рукописа.
Оригинални рукопис је, по традицији борској, изгубљен, а поменута традиција која је већ окрактерисана као немарна, заузеће посебно место у овом тексту. Фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. Све остале гласине нису потврђене и нису засноване на чињеницама. У веродостојност ове фотокопије рукописа, иако она по методологији захтева и критичку анализу те врсте историјских извора, заиста не треба сумњати. Рукопис сâм ће читаоцима донети више чињеница него сумњи. Сразмера ових двеју категорија је у овом случају на страни истине и као таква у потпуности је вредна објављивања коју ће сваки читалац свакако осетити и доживети. Оно што и поред истине чини науку јесте сумња, тако да она свакако после објављивања рукописа може обавити свој посао. То би на самом почетку био и циљ и један од најзначајних разлога објављивања рукописа Летописа.
Приликом приватног боравка у Сокобањи, знајући да је прота Андреја из Бора премештен у Сокобању, посетио сам свештеника и дугогодишњег пароха сокобањског г. Петра Милинковића, који ми је изашао у сусрет и примио ме у својој канцеларији. Добио сам тада обећану кратку биографију и фотографију проте Андреје Ђорђевића (који је, наравно, вредно водио летопис и у Сокобањи). Уз пријатан разговор, који није лако описати и толико информација пренети за ову прилику, дошао сам до информације да је прота Андреја започео сокобањски летопис сећањем на своју службу у Бору. Парох сокобањски г. Петар је у свом тексту, који је објављен у овом броју Бележнице, дао детаљан животопис проте Андреје, тако да ће тежиште овога текста остати на Летопису и надам се објединити и употпунити намере редакције.
Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко / антрополошком истраживању. Интелигентно вођен, Летопис после одласка проте Андреје рекао бих једнако пажљиво, али и обазриво води нови борски парох Милорад Стојановић, који сведочи о личном и општем страдању житеља за време Другог светског рата, али и за време после окупације Немаца. Наиме, обазривост је произилазила из разлога општег преврата и расула у друштву после ослобођења, тако да је свештеник Милорад Стојановић, рекло би се, из разумљивих разлога, унео у рукопис нешто скромније податке од свог претходника, али не мање сликовитих белина и размака које довољно говоре о послератном Бору. Овај део Летописа није, колико је мени познато, планиран за штампу у оквиру издања које је припремљено, изузевши краћи текст о проти Андреји Ђорђевићу, којим свештеник Милорад отпочиње писање свог Летописа. Летопис Борске парохије и цркве је, дакле, целина ових двају аутора који описује период од 1925. до 1968. г. у Бору.
Као што је већ поменуто, у тексту Цветко Костић, у својој социолошкој студији Бор и околина (Београд 1962) први пут користи Летопис посредним „посматрањем”, тј. анализом докумената, како би ушао у карактер тадашњег друштва и успоставио континуитет историјских и друштвених чињеница. У том смислу наводи две врсте докумената: „први су објављени а други они тек пронађени, које нико раније није користио у научне сврхе.” У оквиру ове друге групе аутентичних докумената, којима посвећује посебну пажњу, Цветко Костић истиче Летопис Борске парохије и цркве и Комисијски извештај о сузбијању ерозије… „Први докуменат је интелигентно вођена хроника догађаја везаних за Бор…” Цветко Костић, дакле, први износи квалитативни суд и карактерише Летопис као вредан и аутентичан документ о друштвеном и културном животу у Бору између 1924 и 1945. г. Али, поред тога, он истиче и разлоге посебне вредности документације и историографских извора у које убраја и ретке приватне архиве „просвећених појединаца”, који су „у ратном периоду и периоду шкартирања старе хартије самоиницијативно сачували понеки докуменат од знатне научне вредности”. Као један од најважнијих разлога за штампање Летописа можемо навести недостатак докумената и историјских извора за проучавање периода који Летопис обухвата јер су, рекао бих, систематски уништавани као „стари папир”. Један такав опис уништавања архива институција описује се и у Летопису: „Ноћу између 21. и 22. јуна 1947. г. калаузом је отворен стан пароха борског Стојановића и том приликом је однета сва архива од 1940 – 1947. године. Јереј Стојановић је у то време био на отсуству и када се вратио средио је акта која су била нађена у потоку више гробља на путу за Кривељ…”
Свест о вредности и недовољној попуњености архивских докумената опекла је седамдесетих година XX века редакцију часописа Бакар, па је покренута едиција Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку, у којој је објављивана вредна архивска грађа, али у њој није било Летопис�а. Ова објављена архивска грађа у сваком случају вредна је за компаративну анализу података из Летописа. Летопис се, као писани историјски извор, иако је у посебној Рукописној збирци Завичајног одељења, користио у изради више стручних и дипломских радова уз препоруку библиотекара. Ти радови се, наравно, и чувају у Завичајном фонду, али је Летопис, ипак, остао непознат ширем кругу људи. На крају остаје само нада да ће „монетарно-информатички пантеизам” у библиотекарству оним својим једним оком обратити пажњу на Летопис, или можда вреди очекивати да ће се вештим и брижним баштованством наврнути нека средства из „светих” новчаних токова Републике или локалне самоуправе, за објављивање Летописа.

Игор Јовановић

Локалитет „Кмпије” (на влашком „Велике ливаде”) се налази у истоименом реону у борском насељу „Петар Кочић”, у непосредној близини данашње фабрике „Албо”, односно некадашње бувље пијаце. Као што и сам назив каже, налазиште заузима део простора који чини тзв. „велика ливада”, односно благо заталасана пространа површина – речна тераса, са источне стране пресечена пругом Бор–Зајечар, са јужне и западне стране оивичена домаћинствима поменутог насеља, док се северна страна пружа ка Улици „7. јул”. У средишњем делу овог простора се налази извориште и краћи ток мањег потока. Прве информације о потенцијалном археолошком налазишту на овом простору, археолози Музеја рударства и металургије Бор добили су од Предрага Кнежевића, пасионираног љубитеља археологије и етнологије и активног сарадника Музеја. Он је, пролазећи овуда, опазио већи број уломака керамичких посуда расутих по површини изоране земље за које је претпоставио да би могли да припадају праисторијском периоду. О овоме је обавестио музеј и убрзо су извршена прелиминарна истраживања овог простора, најпре само визуелно, а затим и конкретно, отварањем првих сонди – откопних површина.
Истраживања на овој локацији су започела почетком лета 2004. год, а у континуитету трају све до данас (укупно је изведено пет истраживачких кампања на овом налазишту). Већ су та прелиминарна истраживања дала конкретне археолошке резултате, а каснија истраживања су потврдила претходне резултате и дала још неке значајне елементе за даља проучавања. Овде износим, у главним цртама, основне податке о овом локалитету добијене на основу досадашњих истраживања.
До сада је истражено десет сонди укупне површине 124 квадратна метра и користећи се основним археолошким методама одређивања вертикалне и хоризонталне стратиграфије овог налазишта, утврђена је дебљина културног слоја као и површина коју налазиште заузима. Утврђено је да културни слој дебљине 50–80 центиметара садржи остатке материјалне културе из више фаза развоја људског друштва на овом простору – праисторијску, средњовековну и фазе из турског периода, а и савременије. Локалитет заузима површину од око пола хектара. Са јужне стране је омеђен локалним путем који делимично пресеца само налазиште и од ког се терен стрмо спушта ка изворишту оближњег потока, са источне стране оивичен је пругом Бор–Зајечар, чијом је изградњом вероватно и оштећен део налазишта, са западне стране се налази домаћинство у чијем се дворишту, односно великој башти налази локалитет, а северна граница је одређена последњим ископавањима изведеним на овом месту (сонде 8, 9, 10).
Највећа количина материјала прикупљеног са површине изора не земље припада праисторијском времену, због чега су и започела археолошка истраживања. Овај локалитет се, на основу бројних карактеристичних остатака материјалне културе пре свега детерминише као значајно вишеслојно праисторијско насеље сталног и повременог карактера на чијим су остацима правили своја привремена станишта становници ових крајева у средњовековно и турско доба и касније. Због ове чињенице, говорићемо, пре свега, о локалитету „Кмпије” као једном вишеслојном праисторијском налазишту.
Постоје две основне етапе развоја овог налазишта у праисторији и обе припадају енеолитском периоду (бакарно доба). Прва и најстарија фаза припада раном енеолиту, односно тзв. „Салкуца” култури која представља део великог културног комплекса под називом „Бубањ–Салкуца–Криводол” заступљеног у источној и јужној Србији, југозападној Румунији (Олтенија), западној и северозападној Бугарској, Косову и Македонији (Пелагонија). Обухвата време од друге половине четвртог до почетка прве половине трећег миленијума пре нове ере (3300–2900 год. пре н. е.). То је уједно и најзначајнија фаза насељавања на овом простору. Карактерише је богатство и разноврсност материјалне културе. Пре свега треба издвојити керамику која је најзаступљенија. Чине је велике и грубо израђене посуде од печене глине као што су питоси, лонци и амфоре, које су биле у свакодневној употреби, на пример за чување и спремање хране, као и нешто мање посуде као што су крчази, зделе, тањири и шоље. Ту су и минијатурне посуде које су опонашале облике оних већих, а које су, по неким мишљењима, служиле као дечије играчке. Посуде су често имале једну, две или више дршака, а најчешће су украшаване урезивањем и утискивањем ноктију и јагодица прстију, мада је присутно и сликање жутом, белом и црвеном бојом као и графитом, а ту су и неке друге технике. Честа је била и употреба малих кремених ножева којих је нађено неколико десетина, а разне врсте камена су служиле за израду секира, затим предмета за млевење житарица и пигмената за бојење керамичких посуда као што су тучкови и жрвњеви, а нађено је и пар примерака брусног камена са траговима употребе. Металуршка активност је такође била значајна компонента у животу овдашњих становника. На то указују трагови прерађиване руде на уломцима већих керамичких посуда, трагови шљаке, налаз једне керамичке дуваљке за метал као и једног фрагментованог бакарног шила. Од печене глине су израђени неки култни предмети, односно предмети везани за духовну културу тј. веровања људи. То су, пре свега, антропоморфне и зооморфне фигурине као и разне врсте амулета. Антропоморфне фигурине су искључиво израђиване у женском облику са на глашеним полним ознакама што говори о развијеном култу плодности, а фигурине животиња су најчешће израђиване у облику овна или јелена, односно оних животиња које су имале највећи значај у животу становника, пре свега у исхрани, али и у изради алатки од костију и рогова. Амулети су највероватније служили као талисмани и имали су апотропејско значење, односно имали су функцију заштите појединаца од злих сила. На овом локалитету кости су налажене само у ситним фрагментима и то углавном у близини огњишта. Куће су биле надземне и нешто већих димензија. Зидови су израђивани од плетера, трске и грања облепљених блатом, док су поднице биле од набијене и запечене земље са арматуром од дебљих дрвених греда. Највећа количина археолошког материјала заједно са огњиштима је управо нађена у овим објектима који, нажалост, нису у потпуности истражени и реконструисани. У сваком случају, овде се ради о солидно грађеним објектима за становање за један дужи временски период, а предмети нађени у њима говоре о живој дневној активности становника. Део овог материјала се може видети на сталној археолошкој поставци Музеја рударства и металургије Бор.
Млађа фаза енеолитског периода на налазишту заступљена је малобројним остацима финије израђених керамичких посуда украшаваних убодима и урезима, често испуњених белом бојом. Овај материјал је карактеристичан за тзв. „Костолац–Коцофени” културу јединствену по томе што је заступљена само на територији источне Србије и југозападне Румуније. Она представља симбиозу две хронолошки готово истовремене културе – Костолачке, која обухвата територију од Словачке на северу до српског Подунавља и Поморавља на југу и Коцофени, распрострањене у Румунији (Олтенија, Мунтенија, Трансилванија…). На основу скромних остатака материјалне културе није могуће реконструисати тадашње друштвено економске прилике на овом подручју, али се претпоставља, упоређујући ово налазиште са неким другим налазиштима из околине, који потичу из истог времена (нпр. Лазарева пећина код Злота или „Чока лу Балаш” у Кривељу), да је оно било привременог карактера, настало на месту старијег насеља из раног енеолита. У апсолутним датумима ово краткотрајно насеље је живело у периоду друге половине трећег миленијума старе ере или негде у периоду после 2500. године пре н.е.
Млађе епохе на налазишту су заступљене спорадичним налазима средњовековне керамике рађене на витлу и карактеристично украшене урезивањем, а која се датује у 12, односно 13. век, а присутан је и материјал из турског периода и млађих епоха који чине уломци бојених и глеђосаних керамичких посуда, предмети од метала као што су потковице, клинови, метални лим …
Треба напоменути да су доса дашња истраживања била скромног карактера. Улагањем већих средстава и пре свега добром организацијом послова, овај локалитет би у потпуности био истражен, а предузимањем одговарајућих мера техничке заштите чак би се створили услови и за његово шире презентовање јавности у оквиру туристичке понуде.

Радиша Драгићевић

Да ли ће опстати један од највећих и најлепших биоскопа у Србији?

Није у људском веку револуција само оно што доноси крв и смрт. И револуције такве врсте се увек окончају; оне дакле, имају временом омеђен век, и увек као последицу да патња промени страну, да потлачени постану тлачиоци, и обрнуто. Револуција је и она подигнута кост у Кјубриковој „Одисеји 2001” као оруђе (оружје), револуција је и камена громада први пут закотрљана као точак, и Теслино шарање штапом у песку парка барокне европске престонице. Револуција је и остављена сломљена гранчица као знак правца за наилазеће; у камену или дрвету урезана црта као претеча будућих слова. Револуција је и покретна слика воза који улази у станицу (браћа Лимијер), пред којим су људи бежали (и у мом селу, пре пола века у сали Задружног дома, кад је Николетина запуцао на Немце, први редови су се разбежали).
Век је један цео, и деценију поврх тога, дакле, како се филм (те покретне слике, та шарена лажа у тамним салама) уселио у наше животе понекад тамне као биоскопске сале, уводећи нас тако, бар на кратко, у нека друга времена, у неке важније приче – виртуелно нас чинећи актерима некад сентименталних љубавних сторија, некад преживелим сведоцима термопилским.
Од чуда, којем су испрва људи знатижељно хрлили, филм се све чешће наметао људима не само као забавна и едукативна појава, већ и као преко потребна терапеутска сеанса. Напретком друштва, експанзијом технологије у прошлом веку, филм се разбокорио у свој својој лепоти: тон филм је покретне слике на платну учинио још приближнијим људима, а компјутеризација и визуелни ефекти филмску уметност довели до савршенства. Филм се тако, постепено, претварао у једну врло важну грану уметности; временом, иако најмлађа, филмска уметност је не само достигла, већ и премашила неке домете других уметничких израза (сликарства, књижевности, музике…), који су већ били укорењени дубоко у људској традицији.
Од прве филмске представе, филм се Србијом ширио попут пешчане олује, засувши, успут, све поре друштвеног живота…. Биоскопи су ницали свуда: у кафанама забачених паланки, у тесним салама, на терасама летњих башти, понекад и под шатрама.
У прљаво рударско место на истоку Србије, под покровитељством Француског друштва Борских рудника, у тада популарној Симиној кафани (кафана Весели рудар, власника Симе Јовановића, касније зграда Ватрогасног друштва и Црвеног сигнала, а данас неоправдано запостављена и заборављена руина, иако би требало да је под заштитом државе, јер је то најстарија зграда у Бору), још 1920. године почео је да ради први биоскоп. Приказивани су (тада само) неми филмови које су набављали Французи, уз музичку пратњу познатог Мирка Свирача. Деценију касније, 1931, и кафеџија Љубомир Јовић у својој кафани Корзо отвара биоскоп где приказује тон филмове, а 1937. године подиже у центру рударске вароши и наменску зграду за биоскоп који је добио исто име као и кафана; после рата национализовану и претворену у биоскоп под именом Победа. Свој биоскоп од 1934. имало је и Соколско друштво (у овом биоскопу је 1934. године приказан филм „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”), а извесно време постојао је и биоскоп Аполо у кафани Берта Батисте.
Рат је променио многе ствари: између осталог, нове власти су некадашњи Јовићев биоскоп претвориле у друштвени, са звучним именом у складу са новим обећавајућим добом: Победа (на овом месту касније магацин Робне куће „Београд”).
Тешке 1948. године, године Резолуције ИБ-а, којој су следиле још теже године изолованости и изопштености, али, за разлику од наших каснијих изопштавања од света, тада изопштености само од источног блока, почео је да ради и покретни биоскоп. Тако су апаратуре, на којима се често кидала трака, и које су тражиле паузе за њихову замену (две или три, у зависности од дужине филма), камионима и џиповима вожене и до удаљених села, у новој едукативној (али и пропагандној) функцији.
У граду, у биоскопу Победа, ређају се филмови: прво руски, а потом све више и западњачки (репертоар је редовно најављиван у листу Колектив, у коме је нашироко препричаван сиже филма, навођени главни глумци и режисер, објављиване њихове слике), а како се земља постепено отварала према свету, у њему је, 21. априла 1958, на платну величине 10х3,6m, приказан први филм у синемаскопу – „Лепа млинарица”. Редови пред шалтерима били су дуги и чекало се сатима (у реду се догодило и једно брутално убиство младића). Но, постојање новијег биоскопа Звезда, његов комодитет и репрезентативнији репертоар, учинили су да посета у Победи полако слаби. Опадањем посете (41% попуњености капацитета у 1962, а 36% у 1963. години), биоскоп се крајем 1964. нашао пред затварањем. Зграда биоскопа је касније претворена у магацински простор новосаграђене РК „Београд”. Крајем септембра 1973. учињен је покушај оживљавања, али је то било неуспешно. Тако је Победа претворена у први биоскопски пораз.
Биоскоп Рудар је отворен у сали Јаме РТБ а за Дан републике 1949. године, па престао да ради, а потом је, након паузе, поново радио извесно време, почев од јануара 1956. године. Иако знатно јефтинији, али без комодитета, са поређаним неудобним дрвеним столицама у истом нивоу, није могао да опстане.
Биоскоп Звезда је почео да ради крајем децембра 1953, као трећи биоскоп у рударском месту (у саставу Предузећа за приказивање филмова „Рудар”). Нова, данашња зграда је грађена од 1960. године, а свечано отворена за Нову 1962. годину (тачније, 31. децембра 1961), са екраном 12х5 метара, са 697 седишта – фотеља, и могућношћу проветравања и регулисања температуре у сали за пројекције, најмодернијом техником. Изградња, коју је финансирао Рударско-топионичарски басен Бор, коштала је око 150 милиона тадашњих динара. На отварању тада најлепшет и најсавременијег биоскопа у земљи, приказан је филм „Песма” (рађен по истоименом роману Оскара Давича). Биоскоп је био увек одлично посећен, чак је и за тапкароше било посла, поготово након гашења Победе, а поједини домаћи филмови обарали су рекорде гледаности: „Десант на Дрвар” је за 10 дана видело 12500, а „Марш на Дрину” за 7 дана 10464 гледаоца. Све рекорде је ипак потукла „Битка на Неретви”, коју је јануара 1970. видело 20645 гледалаца (поређења ради, Бор је тада имао око 30000 становника)! Јануара 1969, као шести у СФРЈ, биоскоп је опремљен тод системом (снимање на траци 17mm), револуционарном променом на филму, са шестоканалним звуком, и постављено је платно ширине 17,2 и висине 7 метара.
У биоскопу Звезда се увек водило рачуна о репертоару: убрзо, након сваког Феста, у Бору су, као ретко у ком граду у земљи, одржаване пројекције најбољих фестивалских остварења, а тих седамдесетих, у време великих филмских хитова („Љубавна прича”, „Кум” 1 и 2, „Последњи танго у Паризу”, те касније „Ловац на јелене”, као и домаћи „Љубавни живот Будимира Трајковића”, „Чувар плаже у зимском периоду”…), на ред за гледање филма чекало се данима, за карту се тражила веза или је вишеструко плаћана код тапкароша.
До 1983, за 30 година рада, биоскоп је посетио 7 920 201 гледалац.
Тих осамдесетих година, када економска и друштвена криза још није узнапредовала и када су се њени учинци многима чинили само причом за плашење, када је новоградња у Бору још увек била у пуном замаху, урађен је и пројекат за нови биоскоп, са свега трећином капацитета Звезде, али са још већим луксузом и лепо замишљеном летњом биоскопском баштом. Нови биоскоп је требало да се гради на локацији између зграде Нове тржнице и поште. Но, са полагањем камена темељца закаснило се само десет дана – толико је дана, наиме, пре тога, тадашња Влада Милке Планинц, постајући свесна долазеће друштвене пошасти, забранила инвестиције такве врсте. Пројекат је тако остао до данас у фиоци директора биоскопа (и неким другим фиокама), а простор између поште и тржнице празан.

Свакако треба поменути и друге прокушаје, као што су повремене пројекције у Дому пионира или отварање Малог биоскопа Дома омладине 23. јануара 1984. године, који је испрва имао бесплатне пројекције (циклус вестерна видело је 900 Борана), а потом по цени од 25 динара пробрани репертоар („Специјално васпитање”, „Што те тата пушта саму”, итд.). Филмови су легално обезбеђивани директно од „Филмотеке 16” из Загреба, а на про јекцијама су волонтерски радили чланови Фото-кино клуба.
Појава телевизије (1958) и могућност да се филмови гледају и у сопственој соби (и то бесплатно), ипак није много утицала на биоскопске посете. Црно-бела слика првих тв-пријемника умногоме је умањивала доживљај који је нудило филмско платно и мрак сале. Поред тога, филмови су на тв доспевали после приказивања у биоскопима, и када је то дозвољавала законска могућност, дакле, када је њихова актуелност пролазила; телевизија је пре била прилика само да се поново виде неки старији филмови.
Почетни ударац биоскопима задала је појава видео рикордера средином осамдесетих година, када је отворена могућност да се нови филмови брже нађу на екрану у Вашем дому, наравно, углавном кроз нелегалне и пиратске токове, а крајњи и коначни ударац задала је појава CD а а потом DVD а. Пиратерија, која је овде процветала од увођења санкција и занемаривања свих закона и поштовања ауторских права више него у другим земљама, затворила је многе биоскопе у мањим околним местима. Наравно, и телевизије, локалне у већој мери од државне, приклониле су се пиратерији, те су и оне у доброј мери везале потенцијалну биоскопску публику за топло кућно огњиште.
Шта се тиме добило? То, да можете одмах, са CD а или DVD а, на екрану Вашег компјутера или другог уређаја да видите најновије филмско остварење, а да не макнете из сопствене собе, да вас ништа (или мало) кошта. Али филм је ипак уметност, и филм тражи посвећење: филм (поред уметничке) има и своју визуелну ширину; филм не трпи прекид телефонским позивом, улазак укућана; филм не трпи паузе, иако на тастатури и даљинском управљачу увек постоји дугме за паузу. Замислите да слушате драгу мелодију, па будете приморани да је прекинете. Филм није статична уметност – попут сликарства, на пример – филм тече, као што живот тече, и пропусти понекад могу да се учине ненадокнадивим. Филм је, тако, данас изгубио нешто од оног тананог, разорио мистику, одгрнуо плашт.
Данас средовечни Борани (да о оним времешним и не говоримо) са сетом памте дуге редове пред биоскопским благајнама. Данас непојмљиво изгледају некадашњи тапкароши, који су (као претеча касније сиве еконономије која нас је тако чврсто загрлила од деведесетих) вишеструко зарађивали на препродатој биоскопској карти, јер филмофили нису питали за цену.
У бољим временима, биоскоп Звезда је чак имао и свој матине, од десет до поднева, а у касном термину, од двадесет и два часа је, што данас такође може изгледати некима невероватно, приказивао најтврђе дугметражне порно филмове.
Данас је из биоскопске сале ишчилила чар: и филмски журнали Застава филма, и рекламна претеча Сервис за нарезивање кључева Света, 7. јули, и упозорење Забрањено грицкање семенки у сали, и освеживач просторије који је, почетком представе, удуваван у салу и шушкање кеса са кокицама или тим забрањеним семенкама. И чар додира коленом, стисак топлог длана и украденог (можда и првог) пољупца у тами последњег реда биоскопске сале.
Данас, у биоскопу Звезда, раде само троје запослених: директор Драган Стојановић и још двоје радника. У холу, уместо некадашњих нестрпљивих посетилаца (уз шанк се могло попити и неко пиће), данас неколико агенција и канцеларија. У његовој још топлој и пријатној сали, пред платно по којем (захваљујући агилности још увек непосусталог руководиоца) и данас дефилују свежи филмски хитови, седи све мање посетилаца. Директор Драган са сетом претура по столу пажљиво исцртане графиконе месечних и годишњих посета. Од четрдесет хиљада, посета опада на тридесет, па на двадесет, па на дванаестак хиљада; ове године, тешко ће догурати до бројке од шест хиљада.
Графикони који хрле у суноврат, као што у суноврат хрле и наши животи.
Директор Драган каже да је биоскоп културна (а не забавна) институција. И да је улазак у биоскоп као улазак у библиотеку, као улазак верника у храм.
И сетно се, причајући о бољим временима, на крају једне од ових тешких година (а чини се како су нам све године тешке), пита: колико пута годишње просечни грађанин Бора оде у цркву. Бар једном, о крсној слави. Колико пута оде у библиотеку. У музеј. И да ли би, можда, сваки Боранин могао бар једном, бар једно вече у години, да оде у то светилиште покретних слика, у тамну салу илузија, у биоскоп, не би ли тако учинио два добра: освежио сопствене снове, и сачувао живот и овог храма културе. Четрдесет хиљада посетилаца годишње би било више него довољно за тако нешто.
У противном, биоскоп ће, можда, већ овог пролећа, нестати.
Тако ће из наших живота, нестати још једно место за снове.
Недавно, завршавајући беседу пред полупразном библиотечком салом, један гост књижевник рече како свако има право на свој сан.
Људи на своје индивидуалне, по јединачне.
И град, какав год да је, наш лепи град, наш једини град, наш Бор, на свој колективни сан.
Али, бојим се, сан без снова.

Ана Јанковић

Народске песме

Читање збирке која семантиком свог наслова асоцира на једну нарочиту врсту поезије, утемељену у нашој књижевној традицији, код читаоца може да изазове неку врсту тзв. изневереног очекивања. Поступак који, иначе, није редак у књижевности. Дакле, ово нису песме писане по узору „на народну”; то су песме чији су мотиви проистекли из свакодневног живота, живота који незаустављиво пролази, а који Бранислав Бане Димитријевић успева да својим стиховима на моменте заустави и забележи. Ономе ко је прочитао његове претходне две збирке песама неће промаћи утисак да аутор није изменио основне црте свог поетичког оквира, иако је извесно време протекло од настанка, могло би се рећи „младалачких” песама из прве збирке Кишобран и шибица (песме објављене 1998, али настале знатно раније), до ових потоњих, „зрелих”, објављених у збирци Народске песме. Начин говора, поступак грађења слика и још неки детаљи песничке „технике” остали су исти. Промењене су само песникове теме, и то зато јер се, с годинама, променила и пишчева свакодневица, тј. детаљи његовог свакодневног искуства. То што се овде истиче његова склоност ка свакодневном, не би требало схватити као приговор. Напротив. Добар песник из готово сваке ситуације, па чак и оне која на први поглед изгледа сасвим обичнo, може да сачини мноштво мотивационих низова и од тога направи добру песму.
У том смислу занимљива је песма „Слепић и славуј”, у којој Рака Слепић (измишљено име, стваран лик) у надахнутом монологу критикује прву збирку младога писца – славуја (ко ли је то?): Занатски гледано / Ово је савршенство / Перфектан стих / Ритам и рима / Кад се таленат делио / Ти си имао среће… Али: …Песма не сме да тече / Попут воде / Не сме да звони / Мора да се тумба / Без правила… А онда / Ту је и питање идеје / А ти си ту сасвим / Танак / Код тебе врца љубав / Лепота жене / Емоције / Прелепе слике / Из живота / Нема метафизике / Ни за лек / А шта је песма без тога / Шта је уопште човек / Нигде не постављаш питање / Природе Бога / Порекло / Постање света / Добро / Нико од тебе одговор / И не очекује…
О песничком „занату” (како воли да назове технику писања поезије), Бранислав Димитријевић је више пута отворено писао у ранијим бројевима Бележнице, истичући искреност као кључну ствар у писању. Писање, не само поезије, већ и прозе, увек је мање или више успешан покушај да се ухвати и забележи нешто искрено, нешто стварно. Лажи се на папиру виде, неискреност, као лоша карактеристика, брзо бива раскринкана, а неискрени поета, уста пуних „Сизифа и Еритреје, природе Бога и постанка”, намах и без пардона завршава са етикетом „обичног посранка у егзалтираној дијареји” („Бард”). Посредно, инсинуацијом, овде се само донекле увијено (Бор је мали град, сви културни посленици, а и они који то баш и нису, међусобно се познају), али оштроумно, на примеру самопрокламованог барда, назови величине, духовито наговештава оно што се изричито не казује. Можда ће Бане Димитријевић то сматрати претераним, али ја бих рекла да се песме „Бард” и „Слепић и славуј” могу прихватити као његове „програмске” песме: Никада нећу бити бард / Он носи браду / По којој је попадало иње / И пуши чибук или лулу / Сања о Фиренци и Монмартру / И држи лекције своме граду / У ком се књижевност свела на нулу и пише је свак… / …Никада нећу бити бард / Јер он је стар и кад је млад / И на све гледа са висине… / …Никада нећу бити бард / Јер он је писао једном давно / У време славно и узвишено / Док су и други писали барди / О Сизифу и о Еритреји / Природи Бога / И о постанку / Није се бактао с обичним стварима / И са свакодневицом…
Никада не падајући у (за многе магично привлачне) замке ларпурлартизма, Бане Димитријевић песме није писао тек да би их написао; на писање га је увек наводио неки снажан порив да каже нешто важно, што се не може прећутати, јер и прећуткивање и заташкавање воде ка неискрености. Отуд, како сâм каже, то грозничаво записивање песама свуда и у свакој прилици, на салветама, новинским маргинама и другим папирићима. Свака од тих песама је носилац одређеног ауторовог става; можда то нису увек (о)поруке од неког ширег значаја, али су за њега од животне важности. Ако се пажљиво прочитају све песме у овој збирци, схватићемо да итекако „стоји” она ауторова опаска из предговора о дежурним критизерима; поруке неких од ових песама стварно могу да разумеју, разазнају, само они „незлобиви”, чиста срца, који умеју да се насмеју и другима, али и себи. Искрен када пише о другима, у томе је бескомпромисан и када пише о себи, јер он воли да га воле, мрзи да га мрзе, скроз се смрзне на критике, а од среће му потеку бале када га неумерено хвале („Ево на пример ја”).
Зар нисмо сви такви, само то нећемо да признамо? Кобајаги пишући о другима, он у ствари пише о себи; из његових стихова, као на опрузи из кутије, искачу ликови, говоре, смеју се, јадају… Из њихових исказа, али и ауторових у 1. лицу, искачу ту и тамо извесне сентенце које би се управо могле дефинисати као један нарочити поглед на свет, нарочит јер је близак и пријемчив тзв. обичним људима, од којих многи, често, у разним ситуацијама, саму основу живота схватају у смислу „ма, нек иде живот, само једном се живи и мре”. Тако Станоје Савић, (а чврсто верујем да и аутор тако мисли) у „Испраној песми”, након испирања желуца услед претераног јела и пића каже: …Ал да вам кажем само / Да ми није жао / И опет би се с Племенку очукао / Па макар ми опет прали желудац / И са Дунав и са Саву / Па макар изгубио главу / Ал нек се зна да сам ја / Станоје Савић / И све што уз то иде / А не неки прцифутер / А ови што се ране / Са џем и путер / И опијају се од чаја / И што обневиде / Кад помалко грицну од јужно воће / Могу да ми изеду… / Које оће.
У књижевном опусу Бранислава Димитријевића нема неразумљивих песама (ни прича), али је и мало оних разумљивих „из прве руке”, а које не захтевају поновљена читања. О њима треба размишљати. Он у својој поезији и прози, али и у неким својим текстовима есејистичког типа, очигледно заступа тезу да је само оно што је једноставно – лепо и да је лепо само оно што је у својој основи једноставно, искрено, без фолирања, непотребног афектирања. Све остало вређа озбиљног читаоца. Тако Рака Слепић, тај „неспорни песнички ауторитет”, овако „храбри” младог писца: …Укратко / Песме су ти лепе / Са срцем / И добро написане / И то не ваља / То свако уме / Праву песму нико / Из прве не сме да разуме / Такође ни из друге / Тек после трећег пута / Читалац може да дође / До мутне идеје / О чему се у песми ради… Добар писац пише оно што живи, све остало је фарса, пад у сувишни „академизам”, робовање неким строго утврђеним естетским мерилима и формама што неминовно доказује недостатак оригиналности, подражавање узорa, често и стваралачку немоћ. Код Банета Димитријевића тога нема, као ни сувопарности, бесмислених метафора и будибокснама језичких структура, нема квазиуметничких пренемагања и кукумавчења; нема „индиго-принципа” – преписивања и угледања на друге. Он пише и живи у складу са својим бићем и околином и зато он све призоре и сцене и све што је наумио саопштава без напора. Он пише тако да га свако разуме. Зато су песме из ове збирке „народске”. И не само оне.
Уносећи свеж дах једног потпуно непосредног виђења света, он пажљиво бира и обрађује углавном актуелне теме у којима се огледају мање или више непосредне алузије на стварне догађаје или ликове од којих се неки могу са лакоћом препознати, иако их аутор не именује. О неким људима пак, говори директно и са нескривеним задовољством пише њихова имена, наводећи тако и самог читаоца на помисао да се ради о људима који су му драги и које необично цени (мудри „филозоф” Мика Кенац са својом теоријом да се сваки мушкарац, ја додајем прави, рађа равно пет пута, а умире само једном, затим поменути Станоје Савић, „цар лова и риболова”, стварне су личности). Њима је недвосмислено одао пошту и у самом предговору, рекавши: Сви ликови, дакле, у овим песмама, су стварни и мени драги људи. Неки од њих су умрли, али је већина, срећом, још увек жива. Некима сам задржао стварна имена, јер су то заслужили, док су код других она, из истог разлога, промењена. Та актуелност се може схватити и као готово потпуна повезаност ових песама са временом и средином у којима аутор живи. То се једино не може рећи за песме „На ливади” и „Крушка”, у којима се, можда, најбоље види још једна особеност стваралачког поступка Банета Димитријевића – његова склоност ка лирској нарацији. У овим песничким приповестима (личе на мале приче), преовлађује нарација, једноставно казивање, али крајње лирски интонирано. У овим двема песмама има знатно више емоција него у осталим песмама ове збирке, али без сувишног заноса и патоса. У њима су, у сетним сећањима на детињство и младост, испевани стварни догађаји у којима су главни актери у једној песми деда по оцу, а у другој деда по мајци. Не вреди их препричавати (имају фабулу), нити наводити фрагменте истргнуте из складне целине; треба их прочитати.
И, коначно, треба још рећи да је песнички говор, не само у овим песмама, већ и у осталим, не само ове збирке, већ и у претходним, једна потпуно повлашћена и код овог аутора непроменљиво добра категорија. Песнички језик Банета Димитријевића је близак колоквијалном говору урбане средине улица и паркова, солитера и хаустора. Тај језик је свеж, жив, сочан и метонимичан, одлично је средство да се и директно и индиректно, низом асоцијација, успостави веза између моћне и непредвидиве логике аутора, иначе пажљивог и „сурово реалног” (како сâм за себе каже) посматрача, и читаоца. Такав његов песнички језик, једноставан, разумљив, питак, права је удица, мамац за читаоца. Његове песме углавном немају строфичну организацију; стихови се нижу један за другим, различите су дужине, без графичког размака, или се чак, што је и чешће, некако слободно, вођени неким унутрашњим значењима, групишу у издвојене фрагменте који се не могу сматрати строфама. То су слободни, развезани стихови, углавном ослобођени риме и зато су веома налик свакодневном говорном језику, од кога их ипак раздваја поетски тон и честа опкорачења и неочекивана одступања од ритма. Зато су ти стихови складни и звучни, пуни неке унутрашње музике, са честим гласовним понављањима (навешћу само ово као пример: И мрзим да ме мрзе / Наскроз се смрзнем / На критике; као да се стресао од непријатности и рекао бррр!, зар не?), која управо појачавају експресивност песничког језика.
Иако се смрзне на критике других, Бане Димитријевић је сâмом себи најбољи и највећи, најстрожи критичар. Он је искрен и према себи самом, а ко је такав, зна да пред собом ништа не може сакрити. Зато он своје стихове стално дотерује, пажљиво бира речи. Иако на први поглед не изгледа тако, ту ништа није препуштено случају. Овде нема сувишних речи – таман колико је потребно. Ко га познаје – зна, ко га не познаје – прочитаће у песмама: он је „мудрац” и „филозоф” и у поезији и у стварном животу; он не крије своје знање о појавама и људима, стално тежи да то нешто „своје” дода свету, па непрекидно посматра, мери и премерава, али воли да изгледа обичан, непосредан и срдачан, воли и да су му песме такве. И јесу.
Можда је мом добронамерном читалачком оку нешто и промакло, али усуђујем се да верујем да ови стихови неће доживети судбину многих песничких заноса краткога даха.

Милен Миливојевић

На конкурсу за награду „Бранислав Нушић”

Комедија „Заједничка изложба” драмског писца Драгана Тешовића из Бора нашла се у најужем избору од шест драма за награду на прошлогодишњем конкурсу за награду „Бранислав Нушић”, који сваке године расписује Удружење драмских уметника Србије.
Награду је овог пута добио Стојан Срдић за драму „Анђео с веранде”, а у најужем избору су, поред „Заједничке изложбе” Драгана Тешовића, биле и драме „Да бог поживи господара” Александра Пејчића, „Погребни завод Милошевић & comp.” Милета Петковића. „Кућа разврата” Ненада Ж. Петровића и „Лепа Јелена ” Весне Егерић.
Свих шест драма штампано је у 26. књизи едиције Савремена српска драма у издању Удружења драмских писаца Србије, позоришта „Модерна гаража” и Културно-просветне заједнице Београда. Представљајући је у Удружењу књижевника Србије у Београду, о овој књизи су говорили Рашко В. Јовановић и Радомир Путник.
Конкурс за награду „Бранислав Нушић” је анониман, а 2005. године у жирију су били др Рашко В. Јовановић, Весна Јанковић и Милан Миња Обрадовић.
Драган Тешовић је, иначе, ову награду добио 1997. године за комедију „Како васпитати андроида”, која је, исте године, објављена и у издању борског Књижевног клуба „Инорог”. Овај издавач је објавио и Тешовићеву лутка-игру „Доживљаји слатке феферонке”.
Бележница у овом броју обја вљује краћи одломак из Тешовићеве комедије, као и одломак из поговора Радомира Путника у књизи Савремена српска драма, који се односи на комедију „Заједничка изложба”.

Драган Тешовић Заједничка изложба (19. сцена)

Уметници леже по галерији. Портир спава. Из клозета се чује повраћање аутора „Јуриша бика у кориди”. Кустоси и Мрнџа посматрају уметнике.
ДИРЕКТОР: Неке се ствари никада не мењају!
КЛАСИК: И понављају се циклично. То је стара теорија.
НАИВАЦ: Нешто ми је познат онај што брекће у ћошку? Као да сам га негде видео?
АПСТРАКТ: Јок. Он је Београђанин. А колико сам ја видео, овде тв сигнал не може да допре.
ДИРЕКТОР: Није тачно. Пре деветнаест година имали смо слику скоро целих пет минута. Без тона, истина…
НАИВАЦ: Ма – ни са телевизије ни из новина… Види – те јагодице… Па плаве очи… Кад би му додао гушћу косу…
ДИРЕКТОР И КУСТОСИ:
Немогуће!!!
НАИВАЦ: И када би био пуно дебљи?
ДИРЕКТОР И
КУСТОСИ: Немогуће!!!
Сви прилазе мршавом уметнику.
ДИРЕКТОР: Ипак… Је ли, момак… Да ниси ти…
УМЕТНИК: (Почиње да рида)
Јесам… Ја сам… Односно – био сам… Сада сам нико и ништа!
МОДЕРН:
Немогуће!
УМЕТНИК ИЗ ЋОШКА:
А ипак могуће! Ја сам. Бивши директор овог музеја, бивши директор Националне галерије, бивши робијаш, садашњи уметник! Човек који је са врха стигао до самога дна! И испод дна!
ХИПЕР: (Обраћа се Мрнџи)
Не иде овако! Не можемо оставити човека. Ипак смо за садашње благостање сви делом и њему заслужни!
ДИРЕКТОР: Потпуно си у праву. Господо кустоси – за мном!
Директор и кустоси иду ка портирници. Уметник збуњено иде за њима. Они скидају униформу са портира и онако голог га бацају у снег. Портир се само склупча и настави да спава. Снег полако ваја од њега „Леденог човека”.
ДИРЕКТОР: (Пружа униформу уметнику)
Био си добар директор… Ако хоћеш…
УМЕТНИК: Ја… Портир… Озбиљно то мислите?
(Пригрли униформу уз груди)
О, људи! О, судбино! Окреће се коло среће!
(Облачи униформу)
А помишљао сам на самоубиство! Не знате ви како је то – бити уметник!
АПСТРАКТ: Још увек се сећамо. Трауматично искуство, не заборавља се лако.
УМЕТНИК/ПОРТИР: (Улази у портирницу)
Поново жив! Топлота! Храна! Пиће! Сигурност!!! Дајте ми чекић!
МОДЕРН: Шта ће ти?
ПОРТИР: Да разбијем она срања која сам правио.
Залеће се ка скулптури. Кустоси га с` тешком муком задржавају.
ХИПЕР: Полако, човече. Немој да уништаваш експонате!
ПОРТИР: Мрзим то! Мрзим! Мрзим!
КУБИСТ: Знамо, знамо. Али – долази нам градоначелник и телевизија. Све мора да буде у реду.
ПОРТИР: Добро… Смирио сам се. Само немојте никоме да кажете да је то моје!
КУБИСТ: Не секирај се. И ми смо све наше уништили. Остала је само моја „Жуљовита”.
НАИВАЦ: То не дам! Где да нађем толику каменчину и како да је одвучем кроз оволике сметове? А и нико је не види. Има бар двадесет метара снега преко ње!
КУБИСТ: (Молећиво)
Али – озонска рупа? Глобално загрева ње?
НАИВАЦ: Какве то везе има?
КУБИСТ: Па, све је топлије. За хиљаду година отопиће се чак и овде снег. И шта онда?
НАИВАЦ: До тада ћеш бар десет пута да умреш од цирозе. А они у будућности нек лупају главу како смо ми на томе успевали да седимо!
КУБИСТ: Ја бих ипак…
НАИВАЦ: Не! А сада, док ови јадници спавају, да се ми мало окрепимо!
(Вади флашу из торбе)
ОСТАЛИ: То!
НАИВАЦ: За галерију Вукојеба!
ОСТАЛИ: За галерију!
ПОРТИР: За Вукојеб, најлепше место на свету!
Флаша кружи. Из клозета излази аутор „Бика”. Брише рукавом уста.
ДИРЕКТОР: Види, види. Има и будних.
УМЕТНИК: Имам гастритис, желудачну килу, камење у жучној кесици и чир на желуцу. Смучи ми се када брзо једем.
Директор, портир, наивац и кустоси се загледају и прасну у смех. Уметник их збуњено гледа.

Радомир Путник – Ругање претенциозним уметницима

Драган Тешовић је написао комедију „Заједничка изложба”, која је запала за око члановима жирија; показало се да је жири тачно закључио да је реч о аутору који влада комедиографским занатом јер је Тешовић већ добио награду „Бранислав Нушић” 1997. године за дело „Како васпитати андроида”.
У новој комедији Драган Тешовић се поиграо збиром митоманских општих места која припадају сликарској делатности у ширем смислу. Тешовић описује на који начин се организује велелепна ликовна изложба у провинцијском месту, какви су претенциозни уметници који учествују на изложби, како ликовним манифестацијама влада корумпирана критичарска братија и, најзад, на који начин се води кадровска политика у нашој култури. Да би остварио наум, писац користи принцип хипертрофије свих неподопштина, сочан језик и понавља већ речене и од стране читалаца (гледалаца) усвојене информације.
Тешовић својом нешто дужом комедијом него што је потребно, хоће с разлогом да се наруга претенциозним уметницима, преварантима, снобовима и „поштоваоцима” оног подручја ликовне уметности које се бави псеудоавангардним истраживањима. Насупрот њима, као природног опонента, поставља наивног сликара Милета који, захваљујући оштроумности супруге, коју иначе ревносно млати, постаје сликар и стиче новац и славу.
У Тешовићевом рукопису има сатиричног приступа упућеног на адресу претенциозних уметника и њихових заштитника, недоучених критичара. Да би се сценски упризорила ова комедија, биће неопходно да редитељ направи оштра скраћења, како би профункционисале сада не увек довољно проходне линије сижеа.
(одломак из поговора у 26. књизи едиције Савремена српска драма, Удружење драмских писаца Србије, Београд 2006)