Тамара Бутиган-Вучај

Пројекат дигиталне библиотеке у Народној библиотеци Србије отпочиње 2002. године. Тада смо Дигиталну НБС видели као потпуно паралелну виртуелну институцију физичкој библиотеци, али „имуну на шумове и ометања, имуну на ентропију“. Био је то одговор Народне библиотеке Србије на „свепрожимајући малигни процес социјалне и културне ентропије“² у друштву у Србији, деведесетих година прошлог века. Већ 2003. године, коренито се мења стратегија развоја НБС у правцу укључивања у светске информационе токове, постизања равноправнијег положаја међу националним библиотекама света и посебно у правцу трансформације Библиотеке од запуштеног музеја књиге у информациони ресурс развоја читавог српског друштва. Дугорочна стратегија развоја Библиотеке базира се на визији изградње Народне библиотеке Србије 2 која подразумева потпуно нове стандарде рада:
– подизање постојећих класичних функција Библиотеке на виши ниво,
– увођење нових функција у складу са потребама које налажу информационо и демократско грађанско друштво.
У оквиру Народне библиотеке Србије 2, први пут је у стратегију уврштена изградња Дигиталне НБС, дигиталне библиотеке која подразумева не само дигиталне збирке, већ и остале дигиталне ресурсе: е-књиге, DVD и CD издања, ОPAC каталоге, библиографије.
Након више од пет година рада на дигитализацији, који пре свега карактеришемо као пионирски и ентузијастички, имамо Одељење за развој Дигиталне НБС, прво и једино такве врсте у Србији, дигиталну библиотеку са преко 60 дигиталних збирки и преко пола милиона дигиталних докумената (www.digital.nbs. bg.ac.yu), више пројеката у којима учествујемо са својим дигиталним збиркама и последње, али не најмање важно: отвореност и планове за даље ширење и развој.

Почеци дигитализације и конципирање збирки

Самом процесу дигитализације претходило је суочавање са овим новим правцем развоја библиотеке, кроз разне видове едукације и прикупљање информација. Потребно је било прихватити дигитализацију и дигиталне документе као саставни део библиотечког пословања. Првобитна идеја о дигиталној библиотеци прилагођена је реалним могућностима и потребама Библиотеке. Пројекат дигитализације у Народној библиотеци Србије први је у Србији предвидео систематску дигитализацију грађе. На располагању су били само модели дигиталних библиотека других националних библиотека, у то време две највеће: Француске националне библиотеке (www.gallica.fr) и Конгресне библиотеке у Вашингтону (www. memory.loc.gov ). Онлајн доступни документи који су пратили ове велике пројекте дигитализације давали су добре смернице али не и најважније: хардверску и софтверску подршку и стручњаке са искуством. Иницијатива Националног центра за дигитализацију (НЦД) је тек била покренута, сви су доста очекивали од ове иницијативе, а нарочито у погледу стандарда, у домену техничких препорука, метаподатака и начина архивирања грађе.
У почетку се размишљало о го- товим бесплатним софтверским пакетима за организацију дигиталних докумената. Производ таквог размишљања је тестирање бесплатног новозеландског софтвера за дигиталне библиотеке Greenstone, баш у сарадњи са НЦД-ом, односно Математичким институтом САНУ. Током 2003. Године, у Greenstone је запаковано неколико јединица дигиталне грађе: једна е-књига, један број часописа Зенит и једно писмо из збирке млађих рукописа из посебних фондова НБС. Резултати нису били рђави, али смо увидели да ово решење не одговара нашим потребама, јер је Greenstone у то време углавном подржавао текстуалне дигиталне формате, а ми смо међу приоритетима за дигитализацију имали углавном грађу која је захтевала сликовне формате (рукописне књиге, највреднија грађа посебних фондова и стара Периодика и посебни фондови).
Стратегија дигитализације у НБС је документ усвојен 2003. године, њиме су дефинисани приоритети дигитализације у Библиотеци и основни предуслови за оснивање новог одељења за дигитализацију, као и концепција дигиталних збирки са акцентом на отвореност за допуњавање садржаја.
Критеријуми за одређивање приоритета дигитализације базирани су на препорукама IFLA-е и UNESCO-а: највреднија грађа у нашим фондовима, физички угрожена грађа, најтраженија грађа, уз поштовање ауторских и других права. Тако је апсолутни приоритет у дигитализацији припао збирци ћирилских рукописа, као најдрагоценијој и најстаријој збирци. Сама Народна библиотека поседује релативно малу збирку од 300 рукописних књига (за време бомбардовања Београда, 6. априла1941, комплетна збирка рукописних књига је изгорела), али јој је поверено на чување још неколико стотина рукописних књига из српских манастира. Сви су ови рукописи дигитализовани и упаковани заједно са описима на компакт дискове и тако доступни корисницима у посебној, археографској читаоници НБС. Најстарији рукописни споменик српске културе из 12. века, Мирослављево јеванђеље, које се чува у Народном музеју у Београду, такође је дигитализовано у Народној библиотеци Србије. Оно се налази на UNESCO- вој листи светске баштине: Памћење света, а номинацију је спровела Народна библиотека Србије у сарадњи са стручњацима из Народног музеја и Института за књижевност САНУ. Библиотека ће настави- ти да дигитализује српске рукопис- не споменике са идејом да једнога дана омогући што потпунији увид у овај део националне баштине. До сада су у дигиталну збирку ћирилских рукописа уврштене и дигиталне копије неких рукописа који су у приватном власништву, као Никољско јеванђеље из приватне библиотеке сер Честера Битија из Даблина, Ирска. У овој збирци је и дигитална збирка Копитарових словенских рукописа, коју је НБС добила на поклон од словеначке националне и универзитетске библиотеке из Љубљане. Приоритет број два за дигитализацију представљале су дневне новине, у првом реду Политика, чији су бројеви са почетка 20. века били у јако лошем стању, а веома тражени од стране корисника. И док је дигитализација рукописних књига обављана директно са оригинала, код новина се кренуло са скенирањем микрофилмова. Период од 1904. до 2000. године је готово комплетно скениран, део ове дигиталне збирке је онлајн доступан, и то онај за период: 1904-1941. У пројекту дигитализације Политике, од првог дана сарађујемо са издавачком кућом Политика. У плану је и дигитализација дневних новина Правда и Време, које су излазиле у периоду пре Другог светског рата. Међу приоритетима за дигитализацију нашла се и највреднија грађа наших посебних фондова, сврстана у шест дигиталних збирки које се непрекидно допуњавају. Збирка грамофонских плоча на 78 обртаја, која броји више од 1.000 јединица, једина је збирка коју смо дигитализовали изван библиотеке, у сарадњи са комерцијалним студијима за дигитализацију. Ова дигитална збирка је уједно и једина несликовна збирка у Дигиталној НБС.
Предуслови за оснивање посебног одељења за дигитализацију, тада Дигиталног центра НБС, подразумевали су одређену опрему за дигитализацију: скенере, микрофилмске камере и скенере за микрофилм као и сервере и системе за чување дигиталних копија, затим софтвер за обраду дигиталних слика, оптичко препознавање карактера (OCR), израду презентација, као и стратешки тим од најмање четворо људи који би бринули о свим аспектима процеса дигитализације: од приоритета и одабира грађе за дигитализацију, преко метаподатака, физичког скенирања грађе до националне и међународне сарадње на овом пољу. Данашње Одељење за развој Дигиталне НБС постоји од 2005. године, а броји осморо запослених и просечно два војника на цивилном служењу војног рока. Војници на цивилном служењу су доста помогли и помажу у процесу физичког скенирања грађе, од 2003. године, откада постоји сарадња Народне библиотеке са Војском Југославије (касније Србије и Црне Горе, и коначно Србије).
Када је реч о конципирању ди- гиталних збирки, постоје две целине у дигиталној библиотеци НБС које одступају од основне дефиниције дигиталних збирки, то су: Каталози и библиографије и Разно. У првој су резултати једне од првих акција дигитализације у НБС: скенирања 14 томова Каталога књига на језицима југословенских народа: 1868-1972, у првом реду за потребе пројекта ретроспективне конверзије. Поред овог извора, збирка садржи и текућу онлајн библиографију Србије, као и ретроспективну српску библиографију. Међу изворима груписаним у рубрици Разно налазе се дигиталне целине наста- ле за потребе културних програма НБС или посебних пројеката. Ови извори намењени су најширој јавности, једна од збирки пружа увид у свих тринаест српских устава, од 1835. до 2007. године. Путем дигитализације докумената из политичке историје Србије, Народна библиотека настоји да побољша цивилну културу грађана Србије.
Масовна дигитализација почела је у Библиотеци крајем 2004. године, када је Библиотека набавила први професионални скенер BookEye, немачког произвођача Imageware. Куповина ове вредне опреме била је захтевна, али не само у финансијском смислу: куповина првог професионалног скенера у земљи била је такође пионирски подухват. И тада, код куповине, а и данас, код сервисирања, драгоцена нам је сарадња са хрватском фирмом Еко Монитор, која има представништво у Београду.
Дигитална НБС гради се на при- нципима отвореног приступа знању и информацијама за све, чинећи онлајн доступним дигитализоване фондове националне библиотеке.

Српска дечја дигитална библиотека

Први прави пројекат дигита- лизације и један од првих пројеката у НБС уопште била је Српска дечја дигитална библиотека. До њене реализације дошло је након низа случајних околности, али уз велику позитивну енергију и ентузијазам у самој Библиотеци. Наиме, Народна библиотека Србије се укључила у пројекат Међународне дечје дигиталне библиотеке (ICDL – International Children’s Digital library, www.icdl.org) 2003. године. Циљеви овог међународног пројекта, који је координиран од стране Универзитета у Мериленду и Института за дечју књижевност у Минхену, били су да пружи онлајн приступ за 100.000 дечјих књига на 100 различитих језика, до краја 2007. године. Свих 130 књига на српском језику, које је одабрао национални уређивачки одбор, састављен од професора дечје књижевности и библиотекара, скенирано је на равном скенеру, а иновативни софтвер за презентацију ових књига, по угледу на британски програм Turning the pages, производ је програмерског тима у Библиотеци. Ово софтверско решење добило је више признања, а најзначајније нам је признање корисника, који своје задовољство овом збирком често поделе са нама. Од 2005. године, садржај ове дигиталне збирке доступан је онлајн, на чему можемо да захвалимо издавачима ових књига који су нам уступили ауторска права за овај вид презентације, и на тај начин постали наши партнери на овом важном националном пројекту и на потенцијалним будућим пројектима.

НБС и Национални центар за дигитализацију

Средином 2002. године, иницијатива за оснивањем центра који би се систематски бавио дигитализацијом националне баштине, потекла је из три институције: Математичког института САНУ, Археолошког института САНУ и Математичког факултета. Два математичара и један археолог сарађивали су на иновационом пројекту I 1.1130 Министарства за науку и технологију Србије, и као резултат тог пројекта, настало је непрофитно CD издање: Старе карте, гравире и фотографије из Музеја града Београда. Била је то једна од првих српских мултимедијалних дигиталних збирки у офлајн, али и онлајн приступу. Идеја Центра била је да најпре укључи све водеће националне институције културе које би се укључиле у дигитализацију националне баштине уз помоћ научних институција које подржавају дигитализацију. На принципу концентричних кругова, преко националних (матичних) институција, у НЦД би се укључиле и институције локалног карактера. Идеју Центра подржале су следеће институције: Народна библиотека Србије, Народни музеј, Републички завод за заштиту споменика културе, Југословенска кинотека, Архив Србије и Архив Југославије и три поменуте академске институције. Тако је створена прва неформална мрежа институција културе и науке, потенцијалних носилаца дигитализације националне баштине. Замишљено је да се делатност НЦД-а концентрише на праћење светских и дефинисање националних стандарда у стручној обради, на чување и презентовање националног културног и научног наслеђа, као и на координацију рада и размену идеја међу установама окупљеним на пројектима дигитализације. Међу циљевима НЦД-а је и развој стратегије за миграцију већ дигитализованих података, како то буде захтевао развој технологије.
Национални центар за дигитализацију још увек није институци- онализован, иако је постојало разумевање за идеју Центра у надлежним министарствима, сада већ у више сазива. И поред тога, НЦД има доста резултата.
Оформљен је Одбор за оснивање Националног центра за дигитализацију са представницима свих институција које су пружиле подршку.
Креирана је Интернет презента ција (www.ncd.matf.bg.ac.yu/ ).
Одржано је 6 годишњих стручно-научних скупова: Нове технологије и стандарди: дигитализација националне баштине. На овим скуповима могу се чути излагања из академских кругова, али и крајње тривијална која упознају са реалном ситуацијом с дигитализацијом у појединим институцијама. Овај скуп почињу да прате медији у последњих пар година, како дигитализација постаје све раширенија.
Покренут је часопис Преглед Националног центра за дигитализацију са међународном редакцијом (9 бројева, е-приступ са wеб презентације НЦД-а), који објављује радове са скупова које организује НЦД.
Потписан је Уговор о сарадњи на пољу дигитализације са италијанским Министартсвом културе и европском мрежом MINERVA.
Покренута регионална иницијатива SEEDI (South-Eastern European Digitization Initiative) која окупља 13 земаља из региона.
Учешће у организацији 4 међународне конференције о дигитализацији (Београд 2004, Охрид 2005, Софија 2006, Цетиње 2007.);
Учешћа на међународним скуповима и летњим школама са темом дигитализације.
Формирање Комитета за дигитализацију при Комисији за сарадњу Србије са UNESCO-ом 2006. године
За остваривање систематских циљева НЦД-а неопходно је формирати НЦД као стратешко тело на нивоу државе (Национални савет), формулисати основу националне стратегије у области дигитализације баштине (циљеви, приоритети, стандарди, начини спровођења, одговорна тела), стратегију преточити у одговарајуће законе, радити на укључивању у европске и светске пројекте дигитализације (оквирни програми FP7, eContentPlus, Culture 2007, World Digital Library), опремити један оперативни центар за дигитализацију културних добара од посебног значаја.
Све институције укључене у иницијативу НЦД-а, годишњом чланарином помажу одржавање националне конференције и штампање часописа. Највећи допринос који је једна неоснована институција овог типа могла да направи и јесте да потакне људе да размишљају о дигитализацији и примени нових технологија, да их приближи међусобно и да створи такозвану људску мрежу, која је још увек најјача међу мрежама. Многи су у Србији разочарани овим Центром, очекивали су мно- го више конкретне помоћи у погледу стандарда и препорука за дигитализацију, али мора се констатовати да је веома упитна реална моћ једне иницијативе на тако конкретним пројектима као што су они ди-итализације. Народна библиотека Србије је безрезервно подржавала НЦД од самог почетка, и без обзира на тренутну водећу позицију у дигитализацији, ни у једном тренутку није запостављала ову иницијативу, свесна да се истински прогрес може направити само равномерним развојем и дељењем знања и ресурса.

НБС у европским и светским пројектима дигитализације

Европска библиотека (www. theeuropeanlibrary.org), као најзначајнији пројекат Конференције директора националних библиотека Европе (CENL), реализован је као пратећи програм у оквиру Петог оквирног програма за развој информационог друштва и технологија Европске уније, уз финансијску подршку Европске комисије и библиотека чланица CENL-а, у периоду од 2001. до 2004. године. Од 2005. године, Европска библиотека се финансира од стране националних библиотека, чланица CENL-а, пуноправних партнера у пројекту, када се овај пројекат отвара за нове партнере. Народна библиотека Србије је искористила ову прилику и уз националне библиотеке Аустрије и Хрватске, 1. јула 2005. стекла статус пуноправног партнера у пројекту. Да би постала пуноправни партнер, било је неопходно да НБС испуни низ захтева, и то у домену примена информационих технологија, дигитализације националне баштине и изградње електронских каталога. У овом партнерству Народну библиотеку Србије финансијски су подржали Министарство културе Републике Србије и Фонд за отворено друштво. Учешће у пројекту Европске библиотеке за НБС је значајно у сваком погледу, а најзначајније за саму дигиталну библиотеку, која је за ове две године значајно унапређена у технолошком смислу у првом реду, а само формирање збирки је убрзано роковима пројекта. НБС је на порталу Европске библиотеке заступљена са десет дигиталних збирки, пет збирки је претраживо са Портала, а пет збирки је доступно само за прегледање. У припреми су још три дигиталне збирке које ћемо укључити до краја 2007. године. Од ове године се на иницијативу НБС, у оквиру Европске библиотеке, почело са реализацијом пројекта европске дигиталне збирке на ромском језику, у коме ће учествовати све националне библиотеке Европе које поседују грађу на ромском језику, а НБС је координатор овог пројекта. Веб странице овог пројекта креиране су у Вики окружењу (www.digital.nbs.bg.ac.yu/ romani/wiki/ ) и садрже библиографије књига на ромском језику из петнаестак националних библиотека, као и демо збирку од пет књига на ромском језику из фондова НБС. Сарадник на овом пројекту Народној библиотеци је фондација Next Page из Софије.
У пројекат ENRICH, који за циљ има изградњу европске дигиталне библиотеке рукописних књига, Народна библиотека Србије укључена је као придружени партнер. Наиме, Чешка национална библиотека заједно са још 17 пуноправних партнерских институција и око 10 придружених из више европских земаља, намерава да изгради дигиталну библиотеку рукописних књига која би пружала неограничени приступ физички одвојеним дигиталним рукописним изворима. Она ће се заснивати на дигиталној библиотеци чешког Манускрипторијума (www.manuscriptorium. com), који већ данас садржи око 1.000.000 дигитализованих страница рукописа из више од 30 чешких и иностраних институција. До краја пројекта, корисници ће имати приступ до више од 5 милиона дигитализованих страница и других података као и до потпуних каталошких описа.
У току су припреме за прикљу- чивање европском пројекту е-Књиге на захтев (EOD – eBooks on Demand, www.books2ebooks.eu), који се од 2006. остварује у оквиру eTEN програма “Дигитализација на захтев”. Овај пројекат координира Библиотека Универзитета у Инсбруку, а укључено је до сада 13 европских библиотека из 8 земаља Европе.
Народна библиотека Србије је у преговорима са Француском националном библиотеком око партнерства у пројекту Франкофоне дигиталне библиотеке, која би требало да окупи дигитализоване франкофоне изворе из свих националних библиотека света. Такође се воде прелиминарни разговори о укључивању једног броја дигиталних збирки НБС у Светску дигиталну библиотеку, коју је покренула Конгресна библиотека из Вашингтона.

НБС и медијска документација

Народна библиотека Србије већ пет година сарађује са комерцијалном Ебарт медијском документацијом, за коју дигитализује чланке из недељника Нин, Време, Економист и Репортер, а за узврат својим корисницима са рачунара у е-читаоници омогућава слободан приступ до ове значајне архиве новинских чланака у пуном тексту. Заједнички је и пројекат Европске интеграције у српској штампи, као и будући: Интервјуи из локалних новина и часописа: 1987–2000, тачније у периоду од 8. седнице 23. септембра 1987. године до демократских промена у Србији, 5. октобра 2000. године.
За потребе документационог центра Ратови 1991–1999, дигитализовани су чланци из Политике из периода 1991–1995, који покривају четири теме: Вуковар, Дубровник, Сарајево и Сребреница. Овај центар је у међувремену пресељен у Народну библиотеку, тако да је сарадња настављена.

Дигитална библиотека Србије и сарадња са институцијама културе у Србији

Почев од 2006. године, јавне библиотеке у Србији почињу интензив- није да се окрећу дигитализацији, неке бибиотеке су већ формирале прве дигиталне збирке и омогућиле онлајн приступ. Углавном се ради о завичајним збиркама ових библиотека, које по дефиницији представљају драгоцени део националне баштине, и могле би да представљају значајан допринос народних библиотека будућој Дигиталној библиотеци Србије. Одељење за развој Дигиталне НБС сарађује са свим библиотекама које се обрате за стручну помоћ и спремно је да подели своје хардверске и софтверске ресурсе са Србијом. Сарадња се остварује кроз скенирање грађе, консултације и практична упутства, праксу библиотекара из Србије у Одељењу. Очекујемо да ће најзначајнији партнер у пројекту Дигиталне библиотеке Србије бити Библиотека Матице српске из Новог Сада, чији се богати фондови не преклапају у потпу- ности са фондовима НБС, али и све јавне библиотеке које буду биле заинтересоване.
Сарадња НБС са музејским и архвским институцијама остварује се углавном као једнострана, Народна библиотека Србије обавља услужно скенирање за ове институције, посебно за Музеј савремене уметности у Београду. Очекујемо да ћемо у великим збиркама будуће Дигиталне библиотеке Србије, посебно у збиркама Српска уметност и Српска наука, значајније сарађивати са овим институцијама. Дигитализација ће извесно повезати архиве, музеје и библиотеке, због транспарентности и комуникација које су неопходне у развијању дигиталних збирки. Национални центар за дигитализацију у Србији већ је учинио много на међусобном упознавању ова три значајна сектора у култури, као и на препознавању потенцијалних партнера у пројектима дигитализације.

Резиме

Након 2000. године, национална библиотека Србије ушла је у процес реорганизације и трансформа- ције у модерну библиотеку 21. века. У склопу овог дуготрајног процеса, током 2002. године, први пут је осмишљена Дигитална Народна библиотека Србије, као потпуно паралелна виртуелна институција постојећој. Ова визија се реализује корак по корак свих ових година, уз бројне изазове и потешкоће и уз низ пионирских корака у дигитализацији, у земљи у којој дигитализација још увек почиње. У првим годинама развоја дигиталне библиотеке, уз перманентно учење о дигитализацији, развијала су се и властита софтверска решења, једно од њих примењено је за израду прве дигиталне збирке, Српске дечје дигиталне библиотеке. Позитивне оцене које је добијала ова збирка охрабривале су да се настави у истом правцу. Након пет година развоја, Дигитална Народна библиотека Србије садржи око 60 дигиталних збирки, које обухватају све врсте библиотечке грађе, све су доступне на Интернет локацији www. digital.nbs.bg.ac.yu, поштујући принцип слободног приступа знању и информацијама.
Народна библиотека Србије несебично даје подршку другим институцијама у пројектима дигитализације у земљи, уз спремност да подели хардверске и софтверске ресурсе којима располаже. Међу подржаним пројектима је и иницијатива Националног центра за дигитализацију, која постоји од 2002. године.
Пројекат дигитализације Народне библиотеке садржи доста оригиналних и храбрих решења: нека од њих су свесно одабрана, док су нека прихватана као једина могућа, у реалним просторним, временским и економским координатама.

НАПОМЕНА: ¹ Рад је презентован на конференцији Европске смјернице за сарадњу локалних културних институција – библиотека, архива и музеја, Сарајево, 21−22. септембар ² Речи Сретена Угричића на презентацији Националног центра за дигитализацију, 13. јуна 2002, www.nbs.bg.ac.yu/view_file.php?file_ id=1306

Средином прошлог месеца у Бору је одржан састанак представника Железничко-транспортног предузећа из Београда и представника Рударско-топионичарског басена Бор на коме је постигнут споразум о укидању узаног колосека који преко Метовнице повезује Бор са Зајечаром. Већ у пролеће идуће године „ћири“ ће бити „забрањен“ улазак у град и његова последња привремена станица налазиће се на Четвртом километру. На овом састанку констатовано је да је даље одржавање пруге узаног колосека скоро нерентабилно, с обзиром да се за теретни и путнички железнички саобраћај углавном користи новоизграђена пруга нормалног колосека. За сада пруга узаног колосека служи за превоз угља из Рудника Боговина и делимично за путнички саобраћај, односно за превоз радника који раде у Бору а станују у околним селима. Осим тога, борски „ћира“ који је некада био понос старог Бора, представља сада велику сметњу урбнистичким решењима града. Баш због тога урбанисти поодавно сматрају да би пругу узаног колосека од садашње железнице у центру града до Четвртог километра требало укинути и да се до доношења коначног решења привремено изгради железничка станица на четвртом километру. После дужег разматрања на састанку представника ЖТП-а из Београда и представника Басена Бор, коначно је „решена судбина“ борског „ћире“. Наиме, на овом састанку је одлучено да се укине пруга узаног колосека од Бора до Метовнице, с тим што временски рокови за извођење ових радова нису прецизно одређени, у првом реду због тога што није постигнут споразум о начину превоза угља из Боговине. После укидања пруге Бор–Метовница, како је на овом састанку речено, једина могућност да се Термоелектрана Бор и даље нормално снабдева угљем из Боговине је да се угаљ од Метовнице узаним колосеком превози до Зајечара. У Зајечару би се претоварао у вагоне нормалног колосека и довозио до Термоелектране. Ових дана, како нам је речено у групи за пруге инвестиционог сектора Басена споразум о укидању пруге Бор–Метовница биће и званично потврђен, и по њиховом мишљењу већ у другој половини идуће године, после више деценија верног служења борски „ћира“ заувек ће напустити град. Ст. А. (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 13. октобар, 1967)

Двадесет и петог маја „ћира“ заувек напушта Бор
Последњи звиждук пред поноћ

Двадесет и петог маја тачно у двадесет и два часа и педесет минута Бором ће се разлегнути последњи звиждук његовог популарног „ћире“. Биће то последње збогом овог малог воза у граду у који је тако ревносно долазио и одлазио неколико пута дневно пуних 57 година. За њим ће, када те ноћи оде, остати само скоро шест деценија дуга прича. О „ћири“ и људима којима је служио. Ми ћемо испричати само њен крај. И почетак једне друге – нешто другачије. Дилеме више нема. Та „голема црна грдосија са црвеним очима“, како су сељаци називали „ћиру“ када је први пут протутњао поред њихових села, заувек одлази. Раднички савет Железничко-транспортног предузећа у Београду није више могао бити сентименталан према борском и многим другим „ћирама“ у Србији. Јер, они су му само у току прошле године за покриће губитака олакшали касу за 13 милиона нових динара. У одлуци дословно стоји: „Укида се део пруге од Параћина до Бољевца и од Метовнице до Бора у укупној дужини од 86 километара и то са ступањем на снагу новог реда вожње 25. маја 1968. године.“ Малобројним Боранима и становницима околних села „ћира“ је 1911. године отворио пут у свет. Али, и том истом свету пут према Бору. Од коликог је огромног економског значаја тај мали воз био у првим деценијама овог века, не треба посебно истицати. Али, „свако време носи своје бреме“. Препрека на путу брже модернизације саобраћаја. У току последњих неколико година „ћиром“ је свакодневно на посао у погоне РТБ-а пристизало по неколико стотина радника из Шарбановца, Метовнице и других села удаљених и по неколико десетина километара од Бора. Поред тога, у борској железничкој станици узаног колосека продавано је и до две хиљаде возних карата месечно са отиснутим називима готово свих места у земљи. Једном смо и ми са бележницом у руци кренули „ћиром“ у Зајечар. Упознали смо тада Владимира Ђорђевића, Александра Пауновића, Јована Ђорђевића, и још много других људи у плавим радничким блузама који се свакодневно по два пута пењу у „ћиру“. Разговарали смо тада и са Милисавом Голубовићем, радником топионице из Шарбановца. Тридесет пуних година он је веран путник овог „експрес-понија“, како га тада у шали назва један наш сапутник. „Од куће сам кренуо негде око пола седам увече. Радим у трећој смени, а сутра ћу у девет бити у селу“, рекао нам је тада. Али, „ћира“ одлази. Одбројани су му не само дани већ и часови. Његова дрвена седишта замениће тапацирана у аутобусима Ауто-транспортног предузећа Бор. Голубовић, Павловић, Пауновић и још неколико стотина њих неће више морати да према станици крећу неколико сати пре почетка смене. Аутобуси борског аутотранспортног предузећа не трпе то. Становнике борског центра неће више будити касна ноћна тутњава „ћириних“ вагона. Новинари неће моћи више да из Бора пошаљу вест о удару камиона у спуштену рампу. „Ћира“ одлази и односи из Бора све оно што је припадало њему. На месту његових трачница на излазу из града биће засађен травњак са цвећем између улазне и излазне саобраћајнице. Можда ће то бити цвеће у знак сећања на старог доброг „ћиру“. „Грдосију“, која ће за разлику од свог бучног доласка отићи из Бора само са једним дугим звиждуком.
Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 17. мај 1968)

После ступања на снагу новог реда вожње на железници
„Ћира“ свечано испраћен из Бора

У суботу, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта. А „ћира“ је, управо, био достојан тога. Истина, међу онима који су дошли да га испрате било је мало њих који су га оног прохладног јануарског дана 1911. године и први пут дочекали. Али, зато ни млађи нису заборавили причу својих старијих о томе колико је тај мали воз учинио нешто велико за овај град и његову околину. Пре него што је „ћира“ кренуо нашли смо у његовим купеима много радника који су свакодневно њиме одлазили и враћали се на посао у погоне Басена и друга борска предузећа. − Пуних 27 година се нисмо одвајали, – рекао нам је Петар Тодоровић, радник површинског копа из села Метовница. – А сада одлази,… Заволео сам га, жао ми је… Петар је хтео још нешто да нам каже. Очи су се овлажиле сузама. Реченица је остала недовршена. Пред полазак „ћири“ је приређен и „званичан“ опроштај. Председник Општинске синдикалне организације Бранко Марковић упутио је пуно лепих речи на растанку и „ћири“ и људима који су деценијама службовали заједно са њим. У суботу се разлегао последњи звиждук борског „ћире“. Отишао је заувек. Изнад њега су се последњи пут завијорили густи колутови дима. Истина, касно увече вратио се да прикачи и последње вагоне који су се нашли на колосецима железничке станице у центру. Али, то више није био борски „ћира“. То је био странац. Личио је на чудовиште. На гомилу гвожђа која се никада није видела у овом граду.
Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 31. мај 1968)

Ана Јанковић

(Блогопедија: збирка блог записа, Пословно удружење издавача и књижара Војводине/ Vega media, Нови Сад, 2007)

„Данас свако може бити блогер. Бити блогер, значи у исто време бити аутор, издавач и дистрибутер. Три у један. Малобројни имају од овакве издавачке делатности и профит. Међутим, већина су она врста срећника која се бави овом врстом издаваштва из чистог задовољства и то на најразличитије начине или форме – блогу ништа није страно.
Блог-постови, низ хронолошки разврстаних записа постали су део виртуелног комуницирања пре неколико година, не само као скуп линкова, већ пре свега као рефлексија личности аутора који их пишу. То су лични дневници који се ажурирају веома често, и у том смислу представљају најдинамичнија web издања данашњице. Они су у целости резултат воље, маште, интересовања и талента својих аутора, а лична нота која се види из записа, чини их посебно привлачним за читаоце.“
Ово је део предговора који су сачинили уредници Пословног удружења издавача и књижара Војводине, приређивачи необичне антологије коју су назвали Блогопедија. То је прва таква књига објављена код нас и представља збирку одабраних записа блогера широм Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине.
У оквиру новосадског Јесењег салона књига и медија „Од Гутенберга до бајта“, 10. новембра 2007. године одржан је други по реду регионални блогерски фестивал BlogOpen. За ту прилику, организатор Јесењег салона Пословно удружење издавача и књижара Војводине, расписао је конкурс за најбоље текстове објављене на блоговима на српском и хрватском језику. Овај својеврсни интернет конкурс трајао је свега 90 сати и за то време су блогери широм Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине пријавили 136 својих записа са тематиком из разних области.
Редакција Пословног удружења изабрала је 57 блог-записа различите тематике, дужине и квалитета, различитих жанрова и, мора се признати, без неког јасног естетског критеријума сврстала их у 6 поглавља: Рачунарске приче, Приче из свакодневице, Мисли, Међу јавом и мед’ сном, Блог-рецензије и Поезија.
Изабрани су записи 31 блогера и једног „госта блогера“ са 33 блога: Блогистика, Блог Зоран Олујић, Моја шкрабалица, Само мало, Палимпсест, Тата у пеленама, На камару, Растимо… у ширину, Мале и велике авантуре Ауроре Бореалис, Сасвим обична прича, Ominotago’s World, Postcards, Flyingman’s Blog, Mooshema, Блог башта у Србији, Charlie is good tonight, Иванино благо, Spes, ultima dea, Master Mind, Hot Item, Cras inges iterabimus aequor, Умијеће терсања, Pianist’s ultimate reference, Кишобран, Ситан вез, Тамо где је све по мом, Електрокухиња, Сунцокрет, Мало вако мало нако, Филмија, ХоризонтБлог, ДедаБорБлог, Трагови.
Међу објављенима у првој Блогопедији су и блогери из Бора (неки од њих су и на својим блоговима анонимни, па су под псеудонимима заступљени и у Блогопедији): Бранислав Димитијевић (два записа са блога Кишобран), Ана Јанковић („гост блогер“ са једним записом на Кишобрану), Деда (један текст са блога ДедаБорБлог), Суске (један запис са блога Сасвим обична прича), Сузана Јанаћковић Живковић (два записа са блога Трагови) – дакле, укупно 7 блог-записа.
Занимљив је запис „Сурови увод у блоговање“ са блога Блогистика, који је поставио Виктор Марковић (у Блогопедији објављено у поглављу Рачунарске приче). Виктор између осталог каже: Неко вам је рекао да је блоговање лако? Или сте некако сами то закључили? Шта да вам кажем – преварили сте се.
…У свету постоји сто милиона блогова. Деведесет девет процената од тога броја отпада на блогове дневничког типа. Ако и ви започнете такав блог, нико га неће читати. Никога не интересује шта сте јели за доручак јер постоји сигурно пар милиона блогера који су имали интересантнији доручак од вашег…
… Блогосфера је сурова. Немојте мислити да ће се на ваше постове јављати само истомишљеници. Напротив, у зависности од врсте блога, већа је вероватноћа да ћете доћи у контакт са више неистомишљеника него оних којима се ваш блог допада…
… Будите спремни да комуницирате. Блоговање је екстровертна делатност: све што напишете читају други, већином вама непознати људи. Мораћете да одговарате на већину коментара и писама читалаца уколико желите да их задржите и оставите добар утисак.
И, на крају, Виктор каже: Надам се да сам овим постом учинио добро дело и одвратио некога од започињања лошег онлајн дневника, а тиме истовремено уштедео време и несуђеном аутору као и несрећним читаоцима.
Добро каже Виктор.
Без обзира на то да ли објављују под својим именима или псеудонимима, одсуство било какве назнаке, биографске белешке о људима који остављају своје мање-више личне записе на интернету, не само у Блогопедији, већ и на самим блоговима, доста говори о томе да је оно „оп- ште“, заједничко, важније од појединачног, јер сви појединци на блоговима, аутори и коментатори, па и они који су само читаоци, припадају једној истој, великој виртуелној заједници – блогосфери.

Александра Молнар

Да су Џек Керуак и Нил Кесиди данас међу нама, о њиховим лутањима од Америке до Мексика вероватно бисмо читали на неком блогу. Џек би сваке вечери у мрачној соби каквог мемљивог мотела отварао свој лаптоп, палио цигарету, и у облаку дима до дуго у ноћ, неизоставно натопљену мирисом вискија, медитирао на тему живота вредног живљења. Откуцај, сачувај, објави. Никакве муке са издавачима, никаква прекрајања текстова да звуче умесније, никаква цензура политички неприхватљивих ставова који би читаоца могли навести на размишљање о стварима о којима има ко је задужен да размишља уместо њега. Свега тога сигурно не би било, експериментална форма не би била скрајнута као неприхватљива, садржај не би био редигован као сувише експлицитан, а моментална доступност гласа нове генерације, генерацији којој је глас намењен, значила би да неће бити потребно да прође читавих педесет година како би оригинална верзија култне књиге На путу коначно угледала светлост дана. Џек Керуак је, међутим, стварао 50-их година прошлог века. Помало иронично, у 2007. години када је блог-револуција готово неизбежна, Викинг прес одлучује да, у част педесетогодишњице првог издања, коначно свету стави на увид Керуакову аутентичну конфесионалну прозу.
Будућност издавачке индустрије постаје све неизвеснија: популарни часописи у потпуности пре- лазе на интернет, а један од најзначајнијих утицаја развоја и доступности „мреже“ огледа се управо у томе што је штампу учинила готово потпуно неактуелном. Након часописа и дневних новина, многи сматрају да су следеће на реду за одстрел књиге. Електронске или е- књиге на тржишту постоје већ пре- ко десет година. Данас такође постоје и е-издавачи који омогућавају не само продају електронског текста, већ и штампање базирано на потражњи. Упркос суморним предвиђањима стручњака да ће е-књига значити тиху смрт своје старомодне сестре, то се до данас није догодило, али се доступношћу садржаја на интернету и развојем нових програма за пласирање тог садржаја јавио нови, по издавачку индустрију опаснији, проблем: контрола над садржајем стављена је у руке његовог аутора.
На сцену је ступио блог.
Блог је електронски дневник који аутору дозвољава сву слободу за којом је чезнула боемска генерација 50-их. Ову “сиву” књижевност карактеришу неспутаност и непосредност изражавања и одсуство сваке цензуре која није самонаметнута. Она је по дефиницији готово увек конфесионална и лична. Иако је новина још увек довољно свежа да зајамчи терминолошку нејасноћу, може се рећи да се књи- жевним блогом сматра блог на којем аутор објављује оригиналну поезију и прозу, али и есеје, рецензије прочитаних књига, одломке омиљених дела и томе слично, док је блогерска књижевност свеобухватнији термин који се односи на феномен све присутније оригиналне књижевности на блоговима.
Још од времена битника, ово је вероватно најзначајнија промена на глобалној књижевној сцени. Блог не само да дозвољава аутору неограничену слободу изражавања, сирову аутентичност и доследност сопственој мисли, он такође поткрепљује неинхибирано писање, проналажење личног гласа који се без страха обраћа публици на најдиректнији, понекад сасвим интиман на- чин, заобилазећи при том издаваче, литерарне агенте и друге препреке и потенцијална осујећења. Баријера између читаоца и аутора потпуно је уклоњена и извесно ће довести до успостављања нових стандарда и ренесансе спонтаног стварања.
Новина се састоји, заправо, у томе што механизам блога омогућава самоафирмацију и стицање широке читалачке публике и потпуно анонимном писцу. Контрола над публицитетом и садржајем овде је у потпуној власти аутора. У том смислу, блог није само техничко достигнуће. Он је и хибридни носилац читаве једне револуције у домену јавног мњења и уже гледано − на пољу књижевности, нарочито оне која је друштвено ангажована. На блоговима се могу читати колумне новинара аматера, есеји неафирмиса- них филозофа, политичке анализе заинтересованих ентузијаста, књижевне рецензије обичних читалаца и на послетку − поезија и проза писаца или оних који то желе да буду: у свом изворном облику, нетакнута, непрочишћена, она која је сведочанство о једном току свести и често − о процесу писања и уметности у настајању. Блогерска књижевност, тако, заправо представља нови вид друштвеног активизма и саставни део једне контракултуре у којој појединац тријумфује над институцијама које су до недавно држа- ле монопол на одабир јавности доступне писане речи. У блогосфери, свако је свој цензор, лектор, издавач и шеф.
Цела ствар изазивала је много ентузијазма међу ауторима и читаоцима блогова, али није значајно усталасала званичну књижевну сцену. Међутим, када је добитница Нобелове награде за књижевност Елфрида Јелинек на својој интернет страници, у проточној форми блога, ове године почела да објављује поглавље за поглављем своје у штампи још необјављене књиге Завист, аутори књижевних блогова добили су коначну потврду вредности овог медија, а званични књижевни кругови су се узнемирили. Ако познати писци почну бесплатно да деле своју књижевност на блоговима, шта ће то значити за традицио- нални формат књиге? Ко ће купити штампано издање дела које је читао у тренутку настајања?
Одговор уопште није тако неповољан за издавачку индустрију као што на први поглед делује. Прави поклоници књижевности увек ће бити заведени шушкањем папира бар у једнакој мери као и приповедачким ритмом, и нека прелиминарна истраживања су показала да продаја књига које су у целини или у деловима објављиване на интернету бесплатно − надилази планирану продају. Иако се чини потпу- но нелогичним да је у данашњем свету ико вољан да плати за нешто што може имати за џабе, одговор на питање како је ово могуће треба тражити у лојалности коју писац развија путем директног контакта са постојећом, али и новом публиком, као што то омогућава блог. Публику, наиме, не треба потценити: она разуме да писци морају живети од свог писања да би наставили да пишу. Читалац ће радо платити цену штампане књиге, јер тиме троструко профитира: писац наставља да пише јер има од чега да живи, остаје доступан на блогу јер се тиме не одриче зараде, а купцу остаје опипљива успомена у полици за књиге.
Бескрајно предузимљиви, издавачи и литерарни агенти су веома брзо и сами увидели потенцијалну исплативост неафирмисане блогерске књижевности. У свету, укљу- чујући и нама суседне земље, многи блогери су већ добили шансу да своје текстове преточе у роман или збирку прича. Ловци на таленте предано шпартају интернетом у потрази за Џеком Керуаком блог генерације. Ако занемаримо наде да ће нас писање на блогу преко ноћи катапултирати у литерарни све- мир и донети нам неслућени успех − што ће се ипак десити само малом броју срећника и то не неминовно захваљујући квалитету писања већ најпре у складу са маркетиншким потенцијалом садржаја − још увек постоје више него добри разлози да приватно писање ставимо на увид јавности путем блога.
Наравно, овакав подухват није без мана. Ако пођемо од очигледних проблема, први се јавља већ због саме чињенице да своје идеје износимо у јавност, а немамо адекватан начин да их заштитимо. Закон о ауторском праву прилично је јасан у домену интелектуалне својине, али пракса нам говори да у сушти- ни врло мало можемо учинити ако неко реши да присвоји нашу идеју. Други проблем јавља се у виду неумереног прилагођавања садржаја и наративног стила укусима сталне читалачке публике. Формирање уског круга сталних читалаца блога је неминовност, и свакако не негативна, али, ако упаднемо у замку предумишљаја са циљем да се одабраним читаоцима неизоставно допадне оно што смо написали, губимо аутентичност, а то у потпуности подрива смисао блога. Овај проблем је у уској вези са феноменом коментара на текстове. На блогу читаоци имају прилику да коментаришу, а неретко се развије и дискусија на дату тему. Дискусија и могућност интеракције са читаоцима су пожељни, све док не почнемо да се додворавамо њиховим ставовима и укусима. Лек за ово можемо пронаћи у остваривању (пријатељски настројене) дистанце, и сталном подсећању да никада не можемо задовољити све укусе, али увек морамо остати доследни сопственом. Проблем пада самопоуздања и мотивације, који може проистећи из преозбиљног схватања коментара уколико су они негативни, сам се намеће као још једна замка коју ћемо избећи ако туђ суд не схватамо фатално или сувише лично.
Користи од писања на блогу ипак су бројније. За сваког ко воли да пише али се не бави мишљу да се томе у потпуности посвети, осећај постигнућа који пружају моментално објављивање написаног и праћење реакција читаоца, сасвим је довољан извор задовољства. Интеракција нема цену. Доступношћу, својим читаоцима постајемо довољно разумљиви, блиски и важни да би пожелели да се врате на наш блог, стварајући при том лојални одред поштоваоца који ће нас пратити ако једног дана пређемо на папир. За сасвим непознатог писца то може бити од пресудног значаја, а афирмисаном писцу сигурно не може да штети. Треба поменути и могућност да квалитетом и оригиналношћу скренемо на себе пажњу оних који се у свету штампане речи још увек први питају за све. Јасна је, и помало тужна, чињеница да, ако квалитет и није увек неопхо- дан за успех, промоција је често сасвим довољна. Блог, на срећу, нуди прилику да истовремено посветимо пажњу и једном и другом. Међутим, поред свих ових добробити, две се издвајају као најзначајније за сваког ко намерава да се озбиљније бави писањем, а није до сада имао прилику, мотивацију или храброст да се томе потпуно преда. Добро писање не долази само кроз таленат, оно великим делом зависи и од дисциплине. Готово сви прослављени писци се слажу у тврдњи да без редовности нема напретка. Вежбом се стичу нове димензије квалитета и продубљује стваралачка плодност. Блог је идеалан формат за учење самодисциплине. Он нас тера да му се враћамо готово свакодневно, коментари нас стимулишу да додатно промишљамо већ обрађене теме, а очекивање које читаоци временом формирају, да ће кад сврате на нашу страницу имати нешто ново да прочитају, не дозвољава нам да их разочарамо. Неосетно, почињемо да разрађујемо идеје и пишемо сваки дан. Коначно, свест о томе да неко чита оно што пишемо приморава нас да свесно обраћамо пажњу на стил, правопис, ритам, и све друге ствари које таленат за опажање и бележење идеја не гарантује. Добар осећај за финесе постаје навика кроз редовно писање под присмотром усмерене пажње.
Када је на недавно одржаном Њујоркеровом фестивалу литературе Салман Ружди подсетио да књига, нажалост, више нема улогу весника истине из удаљених и непознатих крајева света, као што је то био случај у 19. веку, јер је до момента штампања свака вест у ери брзе комуникације одавно застарела, а неретко и прекројена – пожелела сам да на тренутак будем тамо и додам: то је тачно, али зато књижевни блог обједињује просветитељски потенцијал писане речи и пресудну димензију увремењености. У блогосфери цео свет обитава на истом месту, у исто време, и све је доступно свима, управо у тренутку у ком се дешава. Ако се узме у обзир и став многих читалаца да на блоговима понекад читају књижевност квалитетнију од много чега што се продаје у књижарама – разлога је више него довољно да свако ко мисли да има шта да каже загази у овај узбуркани литерарни пејзаж и прикључи се револуцији коју доноси блог генерација.

Бранислав Бане Димитријевић

Кратка прича је релативно нова књижевна форма. Њене главне постулате су поставили пре свих Едгар Алан По и Антон Павловић Чехов, и то не некаквим прогласима или упутствима, већ управо кроз приче које су писали на тај, тада ре- волуционарно нови, начин. Појаву једне такве, кратке и ефектне, приче, условио је тадашњи друштвени тренутак – убрзaна индустријализа- ција и све шире образовање широких народних слојева (дакле шири слој конзумената сразмерно мањег читалачког искуства и стрпљења), а посебно развој периодичних публикација – новина, часописа и магазина, не нужно књижевних, а у које се кратка прича идеално уклапала.
И премда је временом кратка прича као посебна форма еволуирала на више начина и у више праваца, ипак су њени првобитни принципи у основи остали готово исти. Они се можда најбоље могу објаснити кроз њено само име: КРАТКА – ПРИЧА.
Реч ПРИЧА овде има своје базично значење. Дакле, ради се о једном догађају, ЈЕДНОЈ причи, коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја.
Реч КРАТКА не указује нужно на њену дужину (има кратких прича од својих двадесетак, па и више, страна), већ првенствено на приступ причи, метод њеног изношења на што РАЦИОНАЛНИЈИ начин, без сувишних увода, скретања, објашњавања, меандрирања…
Многи писци, почетници нарочито, али неретко и они искуснији, заведени управо самим називом, заборављају да није свака прича кратка прича, а такође то није ни сваки кратки прозни запис. Милећи да су написали кратку причу (или приче), они под тим именом објављују у књигама и часописима, или шаљу на разне конкурсе, читаву лепезу других књижевних форми, као што су остале приче, приповетке, есеји, импресије, исповести, анегдоте, виц- приче и шта све још не.
Чак се слободно може рећи и да свака прича која је кратка не мора нужно бити и кратка прича. Шта је онда оно што чини ову посебну приповедачку форму? Како треба да изгледа, а да би се без икаквих сумњи и недоумица могла назвати тим именом?
Кратка прича почиње без икаквог увода, одмах улази у сам догађај, врло често кроз дијалог, управни говор лика којега упознајемо тек касније. Све оно што приповедач у другим прозним формама саопшава у уводном делу, овде се исказује на посредан начин, кроз радњу, и на најрационалнији могући начин. Као, уосталом, и све остало.
Карактеризација ликова се такође даје углавном посредно, кроз њихове речи и поступке, а ако се негде и дају појашњења, она су најкраћа могућа, на нивоу скице, и искључиво у функцији приче. Да ли је неко висок, плав, леп, ружан, слабовид или ћелав, на пример, сазнајемо само ако је то битно за развој догађаја. Све остало, а што не утиче на описани догађај, приповедач нам не саопштава, јер нема разлога за то. Такве ствари само оптерећују кратку причу, смањују њену ефектност и непотребно скрећу читаочеву пажњу.
Кратка прича најчешће прати два лика, њихов однос, отворени или прикривени сукоб и разрешење тог сукоба, које долази на са- мом крају. Понекад је то само један лик и његов сукоб са неким проблемом, околином или са самим собом, а ређе се ради о три лика и односима у њиховом троуглу. Кратка прича са више од три лика је изузетно ретка, јер захтева велику вештину да се одржи рационалност приповедања и не одлута у неку другу форму.
Кратка прича, рекли смо већ, прати само један догађај, сукоб, проблем. Не прати га нужно од самог почетка, али га обавезно прати до краја. „Попните човека на дрво“, сликовито је то објаснио (цитирам по сећању) Курт Вонегат, „и гађајте га камењем. То како је успео да сиђе је кратка прича.“ Дакле, не где се дрво налази, не како се човек попео на дрво, не ништа друго – само како је успео да сиђе.
Приповедач обавезно само разрешење чува за крај, и труди се да га у међувремену на што бољи начин сакрије од читаоца. Он радњу и размишљање ликова води у једном правцу, заводећи тако читаоца попут мађионичара (или уличног преваранта), и завршава у другом (или сасвим трећем), што неочекиваније то успешније. Не ретко, поготово у новијим причама, лик се оставља у наизглед неразрешеном проблему, а читаоцу препушта да наслути шта ће бити даље. Па ипак, приповедач увек довољно јасно оставља назнаке шта то може бити – улазак у још већи проблем или тријумфално разрешење. Надовезивање читаочеве личне представе о тријумфу и(ли) пропасти,односно рају и паклу, може бити изузетно ефектно и учинковитије од било каквог пишчевог поентирања.
Писање у оваквој, врло дефинисаној (слободно можемо рећи) шеми, може бити с једне стране ограничавајуће за писца – коме за утеху увек остају друге приповедачке форме, али са друге и крајње подстицајно, о чему нам говори велики број сјајних (и међусобно сасвим различитих!) кратких прича и њихових аутора. Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, а за аутора – по- четника не постоји бољи начин за вежбање приповедачке технике и дисциплине. И можда више од свега – размишљања. А све то, у крајњој линији, на радост читалаца.

Виолета Стојменовић

Дефинисати поетику кратке приче представља крупан теоријски проблем. Потребно је, пре свега, имати јасан концепт жанра и врсте као хеуристички оквир расправе.¹ Да је дистинктивност кратке приче дуго била спорна, говори и терминолошка збрка која кратку причу и данас прати. Наши критичари користили су термине „прозна ми- нијатура“ или „цртица“² да би означили нпр. Станковићеве Божје људе, осећајући да се ови текстови структурно значајно разликују од приповетке. У америчкој науци о књижевности дуго се није правила разлика између новеле и кратке приче, јер је најбитнији критеријум био квантитативан, тј. дужина, док се структура приче описивала као строга и прецизна, што нису жанровска дистинктивна обележја.³ Тек је наративна пракса великог броја аутора из целог света – поменимо Хармса, Кафку, Борхеса, Кортасара, Кеноа, Бернхарда итд. − учинила неопходним инсистирање на генеричкој и формалној динстинкцији између новеле и кратке приче, односно на типолошкој самосвојности кратке приче, којој је краткоћа само једно од обележја, последица одређених поетичких претпоставки, а не њихов узрок.
Дакле, новела је у сваком случају исходиште кратке приче. Међутим, у трансформацији новеле у кратку причу битну улогу имало је модернистичко ревалоризовање старијих наративних форми, тзв. једноставних облика, какви су мит, анегдота, код нас нарочито разни облици усменог причања, мада је значајно поменути и параболу, басну итд. – дистинктивна композициона, мотивациона и стилска обележја ових форми битна су за разумевање поетике кртке приче. Цртица, односно слика као журналистички жанр, али и песма у прози као типично симболистичка форма коју је Бодлер из ње развио показују да та трансформација није ишла само у једном правцу – један је водио ка огољавању наративних елемената, а други ка превласти дескрипције. Дакле, фабула се редукује, распада на поједине мотиве или своди на само један, при чему се у првом случају елидирају сви експиликативни, дедуктивни елементи, везивно ткиво које од групе мотива чини заплет. Нема линеарног, новелистичког кретања које би водило кулминацији, кризи, већ скоковитог, акробатског кретања кроз причу, али и кроз простор и време. О мотивацији, каузалном или хронолошком реду, као и о психологији или анализи не може бити говора. Функцију коментара преузима сама композиција – утицај филма на наративну књижевност кроз потенцирање семантичких импликација монтаже такође је један од фактора који су одредили физиономију савремене кратке приче. У великом делу кратких прича нема ни карактера, ликови су, укључујући и приповедача који може бити и једини лик, само номинални носиоци радње или доживљаја. Остају симболичке кореспонденције, асоцијативне везе, при чему се аутори не устручавају од произвољности и херметичности, што причу доводи у близину парадокса или апорије. Незавршеност и незавршивост, ефекат „исечка“, одсуство разрешења, чести нагли, неочекивани, парадоксални преокрети на самом крају и сл. чине да се формални завршетак приче доживљава као рез, као одустајање од разумевања и тумачења претходно испричаног. Даља последица тога је иронија која је у краткој причи готово неизбежна. Због тога кратка прича може деловати као скица епифаније у Џојсовом смислу, и то у оба њена вида, као изненадно откровење новог кавалитета, новог смисаоног момента у неком предмету, појави, лику или у самом чину перцепције. Основ кратке приче је неко свакодневно искуство, тематизовано у свој својој, огољеној баналности, хиперболисано до фантастичних и/или гротескних размера или отворено ка низу симболичких импликација. Кратка прича јесте детаљ или тренутак, магновење. Овакав редукционистички приступ теми условио је да се у последњих неколико деценија у науци о књижевности говори и о могућности даљег жанровског диференцирања и о увођењу новог термина – мини приче.
Епистемолошке и феноменолошке претпоставке кратке приче чине разумљивим њену популарност у 20. веку. – субјектив- ност, редукција, ограниченост, непоузданост и несигурност, тематизација одсуства и празнине, тако да приче не може бити израз неког (са)знања или става, већ израз слутње, зебње, егзистенцијалне узнемирености и других сличних доживљаја које је тешко, ако не и немогуће, објективирати. Због тога је питање перспективе, тачке гледишта, наративног посредника кључно за разумевање кратке приче. У краткој причи се изабрана тема, приказана ситуација или лик не осветљавају из више углова, не исцрпљују, већ се смо наговештавају – још је Чехов говорио да је … у краткој причи боље рећи мање него сувише. Кратка прича исцрпљује звуковне, симболичке и асоцијативне потенцијале речи, синтаксичких склопова, интерпункције и тим својстви- ма остварује лирске квалитете. Невербална атмосфера коју производи слој звучања и ритам у краткој су причи битнији него у другим прозним врстама, а неретко су и основно средство остваривања естетског јединства. Често се наглашава да је јединство утиска (а не радње) основно начело кратке приче. Елиптичност, недореченост, минималистичака и афористичка обрада мотива без ретардација, реминисценција или експлицитних антиципација, без дигресија, мноштво места неодређености уводе јак емоционални и смисаони набој, интензивирају ритам и појачавају динамику⁴, чак и кад је она готово потпуно одсутна из самог наративног тока. Шта више метафора тока, која се сама по себи намеће кад се говори о роману или приповеци, у случају кратке приче најчешће је contradictio in adjecto. Краткој причи је примеренија слика мреже.
Фрагментарност и дисконтинуитет, често наглашена симболичност или митологизовање ликова и ситуација (највећи део кратких прича је апстрактан у смислу одсуства просторно-временских координата, По је користио термин «арабеска» који причу изједначава са апстрактном представом), склоност ка алегорији и параболи, али и фантастици и гротесци показују да је за настанак и развој кратке приче пресудна поетика романтичарске новеле као и романтичарска филозофија у којој је фрагемент(арност) основа постојања, (само)поимања, сећања и представљања, место сусрета коначно-присутног и бесконачно-одсутног, које и модерна кратка при- ча тежи да евоцира.
НАПОМЕНЕ: 1 Треба имати у виду формалистичке и структуралистичке доприносе теорији жанрова и врста који инсистирају на динамичности жанрова и жанровских система, чија стална трансформација и модификација онемогућује да се о поједином жанру или врсти говори уопштено, а историјски, ван конкретног многим факторима условљеног културно- историјског, књижевног и теоријског контекста. Упрошћено, свака форма током времена трпи мање или веће промене, ступајући у увек другачије односе са другим уметничким и разним неуметничким формама, задржавајући тек неколико нужних карактеристика чија је функција у сваком конкретном делу такође променљива. 2 О историји кратке приче, и као форме и као термина, види: Мирјана Поповић- Радовић, „О краткој причи“, Књижевна критика бр. 2, 1979, стр.7 – 27. Текст је део темата „Естетика кратке приче“ и користан за разумевање овог феномена. 3 Види прилоге Б. Метјуза и Е. Боуен у већ споменутом тематском броју часописа Књижевна критика. 4 … већ од наслова и прве реченице, догађај у краткој причи почиње да се развија, стварајући тензију која се продужава до последње реченице, не пружајући читаоцу емоционално олакшање и решење расплета. Бојана Стојановић Пантовић, Морфологија експресионистичке прозе, Београд, 2003, стр. 61. 5 Рут Ј. Килхенман, „Кратка прича“, Књижевна критика, бр. 2, 1979, стр.65.

На Конкурс за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор сваке године стиже све више радова. Међутим, из године у годину, број текстова који заиста јесу, типолошки, а не квантитативно, кратке приче не мења се значајно. Сазнање да чак и они који претендују на назив писаца кратких прича немају јасну представу о природи ове форме, подстакло нас је да покушамо да је осветлимо, и то и из теоријског и из стваралачког угла.
С једне стране нудимо сажетак теоријских напора да се одреде типолошка својства кратке приче, границе њеног простирања на мапи прозних облика, без претензија да сасвим исцрпимо опис њене структуре и њену историју, а са друге – ставове и полазне претпоставке аутора – писаца кратких прича.

Шта је за Вас, као аутора, кратка прича и по којим је елементима препознајете ?
Који моменти одређују да се одређена прича, идеја, тема, обликује у кратку причу?
Да ли, по Вама и за Вас, постоји парадигматска кратка прича или аутор чије би приче могле бити по етички „модел“?

Давид Албахари: За мене, кратка прича је све, односно, све може да буде кратка прича. Једино је одредница о дужини нешто што треба поштовати (иако ни ту не постоји сагласност о томе када кратка прича прелази у приповетку) јер после двадесетак страна тешко је говорити о краткој причи. Могло би се, наравно, рећи да се кратка прича првенствено бави једним издвојеним, преломним тренутком у животу и судбини неког лика, али тиме се бави сваколика књижевност, па и роман (што је још једна потврда да дужина остаје као пресудан фактор у дефнисању прозних облика). Међутим, главни квалитет приче је њена способност да говори оним што није рекла, односно, да објашњава одузимајући од целине (а не додавањем целини као што се ради у роману).
Не постоји само један парадигамтски модел или аутор кратке приче, већ више њих. На пример: Борхес, Сингер, Бартелми, Кафка, Еркењ, Кортасар… Свако од њих је развио препознатљив модел и сваки од тих модела представља суштину кратке приче.

Бранислав Бане Димитријевић: Кратка прича је у свом основном значењу прича у којој се ради о једном догађају, заснованом на неком проблему или сукобу, а коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја, и то на најрационалнији могући начин. Писац обавезно разрешење износи на самом крају приче, често баш у последњој реченици, а у међувремену се труди да га на што бољи начин сакрије од читаоца.
Не пишем често класичне крат- ке приче, само онда када тема коју обрађујем захтева баш такву форму, али могу да кажем да ми притом њено брушење увек представља прави изазов и добру вежбу за постизање списатељске дисциплинованости. Лично ми више одговара да у причи дам себи већу слободу за разна скретања са главног пута, да пратим споредне идеје, реминисценције и асоцијације, што кратка прича не трпи.
Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, али ми се чини да се најзанимљивија остварења могу наћи код аутора детективског и посебно жанра научне фантастике. Препоручио бих читање кратких прича Реја Бредберија који је у томе достигао готово савршенство, и Вилијама Саројана који пише мало разбарушеније, тј. често одступа од класичних образаца, али плени својом топлином, духовитошћу и дубином порука.

Радиша Драгићевић: Одлучујући да се (након почетног опредељења ка поетским конкурсима) посвети неговању форме кратке приче, Народна библиотека Бор је изабрала задатак вишеструко тежак: како за ауторе и потенцијалне читаоце, тако, пре свега, за себе. Притом је, погрешно или стимулативно, одступила од чврсто прописаних норми и дозволила слободу ауторима, бирајући тако између могућег квалитета који проистиче из таквог одабира и ненарушавања скучености основних правила фор- ме. Суд који треба донети свакако није ни лак ни једноставан. Приче, које су у протеклим годинама пристизале на конкурсе, јесу резултат тренутног (одазваног) квалитета и мера ауторске успешности, али и мера успешности промотера и из- раз оправданости тог чињења.
Наравно, неки слични конкурси у Србији имају прецизније и чвршће омеђане стандарде (до одређеног броја нормираних страница, редова, или, чак – часопис Акт – до 72 речи!), али су и њихови резултаи слични.
Као што свака уметничка творевина, било да се ради о филмској, ликовној, музичкој, у овом случају, књижевној, има свој профил − тако је и случај са кратком причом. При томе, у узајамном односу мора да постоји уједначеност (као на тасу ваге) аутора и публике: ако је ауторски квалитет у успону, расте и број читалаца, и обрнуто. Може се рећи да краткој причи, правој краткој причи а не анегдоти или цртици, преферира у књижевном смислу образованија читалачка публика која уме да чита између редова, и која уме да у тих неколико наоко штурих редова препозна, као са тесног прозора на мансарди, сву ширину космоса што је писац одшкринуо пред њом. Тиме је задатак писца и тежи, а одговорност пред читаоцем већа.
Врло често, како код књижевних критичара тако и код самих аутора, има мишљења која кратку причу (као и афоризам) омаловажавајући шаљу на маргину књижевног стваралаштва, проглашавају недостојном књижевном работом.
Искуством писца, ако себи могу да припишем такав епитет, не бих се баш до краја сложио са тим: пре бих рекао да таква оцена има упориште у досадашњим достигнућима ове незахвалне књижевне форме и, пре свега, у олаком “стваралачком” приступу “аутора” неспремних (немоћних) да се дохвате обимнијих форми, али спремних на овакво писање без познавања његових основних постулата.
На крају, и песма, ипак, нема омеђење и, упркос тврдњи Чарлса Симића, не мора да буде целина на једној страни, затворен круг; песма може да се разграна у циклус, може да нарасте у складно и кохерентно обликовану обимну поему; приповетка и роман још мање познају границе такве врсте. У свету, а нарочито у времену које нам је дато да у њему будемо, у живљењу које нам је савременошћу наметнуто, изразите су тенденције сажимања; од вишедневних путовања од места до места до кратког авионског прелета, од претоплих дугих љубавних писама до прагматичних SMS порука; и најсавршенији уређаји се од величине собе претварају у оне ве-ичине шибице – притом, не само да не губе ништа од свог састава већ су све ближи савршенству – па се то може рефлектовати и на савремену књижевност, на прозу. И на форму кратке приче.
Наравно, они који од тих великих кутија направе те савршеније шибице, претходно и проникну у већину њихових најскривенијих тајни; од куће знања начине зрно мудрости.
Па зашто то не би био случај и са кратком причом?
И у том смислу, завршавам са једним афоризмом који сам, недавно, склепао:
Благо онима који умеју да напишу афоризам од једне речи.
Они знају шта је увод, разрада и закључак!

Саша Д. Ловић: Кратка прича је књижевна форма која треба, без сувишних информација, разног кићења стилским фигурама и једном једноставношћу да пренесе поруку и да да смисао догађају, стварном или фиктивном. Она треба да се одликује једноставношћу – у првом делу који је сам по себи прича ваља одговорити на питања ко?, где?, када?, како? и зашто? – да би се тиме увело у други део који је обрт и који објашњава зашто је писац имао потребу да исприча баш ту причу.
Када бих морао да именујем писце који су, по мом недостојном мишљењу, аутори правих кратких прича били би то Сава Дамјанов, Тиодор Росић и − или Владан Матијевић. Међутим, ту је и Бохумил Храбал који је од кратких прича створио романе.

Едита Цоловић: Као аутора уопште ме не интересује проблематика дефинисања кратке приче. Том формом се служим готово интуитивно, јер највише одговара мом сензибилитету. Нема доброг рецепта за прављење добре приче, посебно кратке. То је просто тренутак епифаније. Парадигматски „модел“ не може да постоји: било би то бесмислено. Постоји само узор којем се аутор диви, али који аутору служи као путоказ ка сопствемном идентитеу.

Милен Миливојевић: Кратка прича се од оне која није кратка разликује по томе што је кратка. Све остало могло би бити исто као и у свакој приповеци, само знатно редукованије, сведеније.
Нисам сигуран да писац има две верзије исте приче, па ако се, из неких разлога, одлучи да пише кратку причу, он сажима ону дужу верзију, а ако се одлучи за дужу верзију, онда „развија“ кратку причу (новим ликовима, новим епизодама и низом рукаваца који „употпуњују“ причу). Писац пише онако како осећа или мисли да треба, а по завршетку тог „посла“, види се да ли је прича „кратка“ или „дугачка“. Он их чак и не сврстава у те (нити у било које друге) категорије. Тиме се баве критичари, аналитичари, књижевни историчари, чланови жирија, читаоци…
Једно време је за кратку причу (а можда је то још увек тако?) постојао и назив – новинска прича. Новине, наиме, „не трпе“ никакве предуге текстове, па ни приче. Неки листови имали су и конкурсе (чувени су Политикини конкурси, али не само они), који су подразумевали краткоћу приче, како би она могла бити објављена у листу. (Часописи само нагињу краткоћи, али подносе и дуже приче, док се књижевни листови, као Књижевне новине, на пример, понашају као и дневне новине.)
У последње време има и конкур- са (и то, кажу, успешних!) за тзв. „мини причу“ чија дужина не прелази ни пола шлајфне (14−15 редова куцаних на већ анахроној, писаћој машини). Ове се приче, вероватно, не уклапају у теоријске дефиниције, за које, међу нама буди речено, писци никада нису превише ни марили, а неки су се и свесно трудили да одступе од њих.
Обрасци и модели? Огрешио бих се о Михајла Пантића ако га не бих поменуо, али не као модел, него као писца који пише добре приче које нису дуге (и који ми је, тренутно, „најсвежије“ читани писац).
Иначе, ни строгих правила, ни правих модела – нема.

Горан Миленковић: Данашња жанровска свест у теоријском смислу претежно је против есенцијалистичког описивања жанровских модела. У практичном и оријентационом смислу (регулација моћи у жанровском систему, продужетак деловања научног система, образовни и васпитни систем, жанровски конципирана књижевна такмичења итд.) а под изговором да је „већина читалаца свесна категорије жанра и да се по том претходном појму управља у читању“, функционише тако што ипак, унапред се ограђујући од традиционалних непокретних видова номенклатуре, види своју добит у могућностима описивања и разликовања, поводећи се за ограниченом илузијом стабилности синхроних система и њиховом релативном употребљивошћу. У овоме „сада, али не и касније“ види се прагматичност, практичност, али и краткотрајност тако моделиране архитектуре. Дефиниције типа „кратка књижевна прозна фикција“ (Allan H. Pasco, 1991) покривају ову другу страну, водећи рачуна, између осталог, и о дугом ходу историјских жанровских мена. То што се у њима данас не може довољно јасно препознати модел савремене кратке приче не значи да то неће бити могуће већ сутра, када доминантно обележје постане нпр. обавезно присуство два супротстављена лика или дијалог или обавезно присуство ритма, и када се сагледају све заједничке особине прича створених у времену (недовршен жанр не може бити есенцијалистички описан, нити жанр којим се описује то може бити). То такође не значи да то заиста јесте дефиниција жанра, већ пре „искушавање“ њеног постојања уопште, и смештање између немогућности и сврсисходности.
Подсетио бих овде, радије но да понављам већ речено, на пар занимљивих тренутака у историји такмичења за најуспешнију кратку причу које организује Народна библиотека Бор.
Први је везан за регулисано скраћивање дужине пристижућих текстова прича (од неограниченог на три странице), што говори о неколико чињеница: прво, да постоји практична свест о жанровском систему, јер се ради о конкурсу са жанровским а не стилским обележјима, друго да постоји (макар и несвесна) теоријска свест о најбитнијим особинама кратке приче (краткоћа, Paul Zumthor: „What happens because short stories are short?“) и зависности њеног унутаржанровског система од надолажења и продирања скрајнутих жанронских типова (епитома, афоризам, епиграм…), са једне стране, и недефинисана свест, са друге, која пише и шаље на вредновање повести, дневничке записе или политич- ке фељтоне и новинске цртице…
Друго је везано за поменуту свесност читалаца о лику жанра: доминантна „већина читалаца“, која за конкурс пише кратку причу, од елемената поменуте „дефини- ције“ губи бар један: прича ограничена дужином изнова бива нпр. исповедно-мемоарска (последица институционализованог књижевног образовања које често заувек престаје с нижом матуром) и губи статус фикције, те се наводна жанровска свест никако не може да потврди у пракси – ту се пре може говорити о функционалној терапеутској и реторичкој несвесности; модерне кратке приче, коју је уводничарка описала у предлошку анкете, го- тово да нема, па се критеријум конкурса, жанровски критеријум (иначе, да проблем буде већи, у времену нестабилан) доима као репресиван према учесницима конкурса, тежећи ка томе да угуши и преусмери њихову приземну и делатну животну патетику. У том смислу се запажа и тежња ове анкете да (поред оне елементарне да је пут до знања пут учења) мањинска жанровска свест своју репресивност смањи квантитетом (раширеношћу) и квалитетом књижевне наобразбе. Питање је да ли ће ови гетеовским речником осликани конзументи ниске истинитости и вероватности имати воље и снаге за такав један чин. А и разлога. Два света, који се и не додирују, један високо позициониран у прошлости и сили књижевности, други ниско позициониран у огољеној емпиријској стварности и простој природи света и личности, можда ће се сусрести, и исход ће у сваком случају бити близу пораза првог, који је силом натерао инерцију да буде слободна. Уосталом, слобода није по сваку цену бити једнак јединици мере. Као што ни образовање не може да буде не бити у могућности да се та јединица достигне. Неколико, али тек неколико производа овога конкурса налазе се у средини, у додиру између тих двеју граница.
На крају, наравно, нећу упутити на репрезентативни модел или аутора, већ тек на скоро поново читану Борхесову кратку причу „Лутрија у Вавилону“. Крешчендо ове приче позициониран је у саму њену средину, да би се накнадно понављао као напев у низу паралелизама међу којима нема високе тензије. Хаос, случај и наратор који из њих прича причу, док се читалац одмара од вртоглавих обрта.

Зоран Пауновић

Али кад нечија вера постане одиста помамна, кад се претвори у право мучење и, на крају крајева, претвори ову нашу земљу у гостионицу неугодну за становање, онда је, мислим, крајње време да се та особа одведе на страну и да се ствар претресе с њом. (Херман Мелвил, Моби Дик)

Досадно једногласје књижевних критичара, спокојно помирених над чињеницом да је Моби Дик (Moby Dick, 1851) Хермана Мелвила највећи и најзначајнији амерички роман икад написан, постало је опште место до те мере да све мање истиче, а све више обесмишљава и укида значај овог дела, сводећи га на монументални и недодирљиви спо- меник, окружен барикадама сазданим од небројених томова критич- ких панегирика.
Моби Дик, међутим, нипошто није заслужио судбину окамењене свете краве америчке књижевности. Јер, ово дело вероватно јесте најзначајнији роман међу онима које су у деветнаестом веку потписали амерички аутори, али није само то. Мелвилов Моби Дик је амерички еп, дело коме у историји америчке литературе припада статус какав у својим националним књижевностима имају Илијада, Махабхарата, или Еп о Гилгамешу – дело које, дакле, не представља круну, већ темељ националне књижевности.
Моби Дик је амерички еп из неколико кључних разлога. Најзначајнији међу њима огледа се у чињеници да ово дело суштински отеловљује неке од најзначајнијих америчких митова: пре свих мит о простору, тачније о освајању простора. Овај мит је у америчкој књижевности готово неизбежно повезан с мотивом конкретног путовања или лутања у стремљењу ка циљу који је често нејасно, још чешће погрешно, а најчешће ни на који начин одређен, циљу који управо захваљујући својој магловитости израста у симбол метафизичке човекове потраге за смислом и суштином живота. Даље, осим по својој митопејској природи, Моби Дик је амерички еп и по форми у којој је опредмећен. Овај роман, наиме, представља за америчку књижевност карактеристично, жанровски мешовито дело, коме није лако одредити преовлађујућу генеричку основу: натуралистички реализам, мелодраматичност и спектакуларност својствена авантуристичком жанру, те песнички згуснута и узвишена симболика, преплићу се у жанровској неухватљивости Мелвиловог ремек-дела. То ремек-дело је, чини се, по много чему пресудно одредило правац и ток развоја америчког романа. У прилог таквој тврдњи, довољно је указати на то да је Моби Дик најавио, а по свој прилици и утемељио један од најтипичније америчких књижевних жанрова − жанр „друмског романа”, чија се развојна линија може пратити кроз неке од најзначајнијих романа америчке књижевности: од Моби Дика, преко Керуаковог романа На друму (On the Road, 1957) и Набоковљеве Лолите (Lolita, 1955), до Објаве броја 49 (The Crying of Lot 49, 1966) Томаса Пинчона. Друм који се губи у несагледивој даљини за Дина Моријартија, Хамберта Хамберта, Едипу Мас и многе друге јунаке великих америчких романа поприште је бескрајног стремљења ка недохватном циљу, потраге за недокучивим смислом људске егзистенције.
Ахабов друм је пучина, а сањани циљ – освета. Међутим, његова жеља да се освети великом белом киту који га је обогаљио одгризавши му ногу, много је више од пуке жудње за осветом. Освета претворена у циљ живота доводи у питање, или отворено негира неке од основ- них хришћанских принципа. Штавише, фаустовски хиперболизован егоцентризам не допушта Ахабу − ма шта он говорио у појединим тренуцима – да прихвати, макар и делимично, било који поглед на свет изузев властитог. Такав какав је, он нема никаквих обавеза не само према општељудском или хришћанском систему вредности, већ ни према етичком кодексу поморца. Застрашујуће изобличено лице хипертрофираног егоизма, међутим, полако почиње да добија људске, а онда и надљудске црте, са нарастањем читаочеве свести о правом смислу Ахабове борбе. Ахаб је фаустовски лик не само по свом супротстављању сваком облику колективне свести или морала, већ и по митским димензијама борбе коју води. Нема великог епа чији главни јунак није израстао у митски лик; Моби Дик је велики еп и по тим мерилима.
Ахабова борба осуђена је на пораз – истина, величанствени пораз – због тога што није реч само о борби против морске немани, ма како страшна она била сама по себи. Моби Дик је истовремено инкарнација оне врховне моћи којој се једноноги капетан супротставља одбацивањем сваког вида етике, али и отеловљење непојамно силне снаге природе, схваћене на метафизички начин сагласан ставовима Мелвилових савременика Емерсона и Тороа. Погледи на свет двојице истакнутих трансценденталиста, средином деветнаестог века изузетно утицајних мислилаца, нису могли остати без одјека у свести писца који је, иако ометан својом снажном приврженошћу нихилизму, без престанка трагао за новим тумачењима и објашњењима човека, природе и универзума. Мелвил у Моби Дику великим делом истражује природу Емерсоновог концепта Наддуше, али под сенком Тороовог упо- зорења да космос можда и није оно- лико добронамеран колико то човек у својој исконској наивности подра- зумева.
Рат који води Ахаб, дакле, рат је с природом у оном најшире филозофском, па и метафизичком смислу тог појма. Тај се рат одвија у архетипским категоријама праелемената воде и земље, светлости и таме, дирљиве љубави и безумне мржње; та битка космичких размера бесни у микрокосмосу бродске палубе и утробе брода. У њему је човек, притешњен непрегледним небом и безобалном водом, приморан да се суочи с најскровитијим дубинама властитог бића, присиљен да се ухвати у коштац с утваром коју Мелвил назива “неухватљивим фантомом живота”. Таква титанска борба, по својој узвишеној узалудности својственој унапред изгубљеним биткама, достојна је античких трагедија, па се као таква мора окончати страдањем достојним власти- те величине.
Наравно, таква борба мора бити испричана ништа мање достојном причом. “И само ја један утекох да ти јавим”, као да се, речима из библијске Књиге о Јову правда приповедач Исмаил пред крај романа, осећајући да улога приповедача можда и није била његов свесни избор. Он је заправо неко ко је био одабран да исприча причу, једну од оних малобројних прича које су веће од живота и веће од сваке свесне уметности, и које као такве непогрешиво проналазе прави, природан начин да буду испричане. Њихова веродостојност сеже изван граница рационалног расуђивања, па попут Хамлета, Раскољникова или Леополда Блума, Ахаб и Исмаил засењују и готово чине неважним свог творца: они постоје сами по себи, слободни и супериорни у односу на било коју баналну, “објективну” стварност. Тиме је остварен сан – понекад и ноћна мора – многих писаца: дело се отима уметнику и почиње да живи по сопственим унутрашњим законитостима. Моби Дик је, дакле, не само прича у којој јунаци трагају за спознајом оног вишег смисла постојања, већ и прича која, не мање узбудљиво, трага сама за собом. У више од сто поглавља романа, читалац пролази кроз галерију стилова која се може мерити са оном у Џојсовом Уликсу: Моби Дик говори мноштвом различитих језика у распону од жестоког морнарског сленга, преко романтичарске поетичности и научног дискурса до тона библијских проповеди. Огромну снагу те језичко-стилске полифоније није могуће описати; она се мора осетити у непосредном сусрету с Мелвиловим магнум опусом. Одиста, поетски набој романа неодољиво плени почев од легендарне прве реченице, “Зовите ме Исмаил”, која својом резигнираном шкртошћу наговештава да је свеједно не само како се ко зове, већ и то шта човек јесте, односно шта мисли да јесте. Иста, заправо, све већа песничка тензија и вишезначност осећа се у опојном крешенду кроз читав роман, кроз апокалиптичку тутњаву људи и богова, до сасвим достојног завршетка у коме брод “…као Сатана, није хтео да потоне у пакао док не повуче са собом један живи део неба и стави га себи на главу као шлем…” У тој импресивној поетској слици заједно нестају у дубинама добро и зло, рај и пакао, богови у које се уздао Исмаил и демони које је у својим ужасним клетвама здушно призивао капетан Ахаб.

Путовање је окончано. Подједнако убедљиво, Ахаб се уверио у моћ мржње, а Исмаил у снагу љубави; подједнако убедљиво, обојица су спознала бесмисао својих идеја − водиља. Много више него разноликошћу стилова и облика приповедања, Моби Дик је своје прве читаоце збунио тим заводљивим и опасним потирањем свих утврђених система вредности. Због тога је у критичким реакцијама на роман дуго преовладавала збуњеност; збуњеност пред делом чија се величина непогрешиво осећа, али ју је тешко рационално одредити. Из таквог осећаја неретко израста и гнев критичара због властите немоћи, па је у доброј мери карактеристична оцена једног од њих, који је закључио да је роман Моби Дик “манијачки – луд као мартовски зец – роман који изобличена лика трабуња и вришти као неизлечиви лудак”. Модерна уметност, међутим, научила је читаоце да се рационалним објашњењем не сагледава увек на најбољи начин смисао уметничког дела, те да се у суманутости света лишеног Бога и разума понекад мора проговарати “вриском неизлечивог лудака”.
Има наговештаја да би двадесет први век ту вриску могао још боље да разуме.

Драгољуб Ђуровић – Ћуша

Бор село

Почећу са Бор-селом, од кога је у Бору све и почело. Нажалост, ово Бор-село више не постоји, прогутао га је рудник по којем је Бор и забележен, овакав какав је данас…
Долазећи кривудавим путем, из правца села Велики Кривељ (некада је Бор био заселак Великог Кривеља), наилази се прво на „борско старо гробље“. Недалеко од овог гробља, са леве стране пута, постоји неколико кућа. У једној од ових кућа (најближа гробљу), живи породица неког Солдатовића званог „Солдат“. Када би, у то време, неко од старијих умро, говорили би: „Отишао је код Солдата“. До ове куће, у другој кући, живела је породица Брозовић, а до њих, у нешто већој кући, бројна породица Миличевић (један члан ове бројне породице је радио касније као професор на борском факултету). Ове куће налазиле су се на садашњој локацији „извозног окна“. Силазећи од гробља, према Борској реци, доста стрмим, сеоским путем, наилази се на први значајнији објекат (у оно време) – „Савину кафану“ (власник ове кафане, био је неки Сава Мирошевић, звани Сава „Мирош“). У ову кафану обично би свраћали сељани Великог Кривеља, приликом доласка и повратка из Бора. Нарочито је било доста посетилаца ове кафани, у време сахрана, наравно, приликом повратка са гробља. У то време није постојао превоз. На сахране се ишло искључиво пешице, превозили су се само мртви. У долини Борске реке, са њене леве стране, налазило се више сеоских кућа. Међу првим кућама, био је и један млин за млевење житарица (воде- ница). Власник ове воденице, била је нека Јерина. После низа кућа, са леве обала Борске реке, било је и неколико кућа и са десне обале. Након ових кућа, долазило се до зиданог моста са високом оградом од кованог гвожђа. За оне прилике, био је то леп мост. Преко моста долазило се до једног већег објекта (некада је то била основна школа). Од ових кућа, па до гробља, ишао је пут којим су се превозили мртви, пролазећи поред Солдатове куће. Са десне стране обале Борске реке, у њеном доњем току, налазило се неколико кућа са лепим баштама. На падини великог „јарка“, налазио се извор лепе питке воде. Током Борске реке, недалеко од некадашње основне школе, наилазило се на један мали, озидани, проточни базен. У овом базену би се деца, у топлим данима лета, купала. Надаље почиње власништво Француског друштва Борских рудника (ФДБР). Најистуренији објекат овог друштва према Борелу био је „барутни магацин“, укопан дубоко у подножје црвеног брда Тилва рош. Овај магацин чували су наоружани стражари. Прилаз „барутном магацину“ био је строго забрањен. Толико о кућама и другим објектима, у доњем сливу Борске реке, од Савине кафане, па низводно.
Од „Савине кафане“, према Бору, пут је водио преко дрвеног моста („Савина кафана“ је била на левој обали Борске реке). Ишло се узбрдо, веома стрмим и кривудавим путем. Изнад овог пута, на једном узвишењу, налазило се неколико кућа. Ту су живеле влашке породице. Изласком до равнијег дела пута, стизало се до наредног зиданог моста који је наткривао јарак. Овај мост је изграђен у самој кривини пута. Са десне стране овог моста, водио је путељак, у неколико појата, заосталих из времена када је Бор био заселак села Велики Кривељ. Идући преко овог моста, изнад пута, са десне стране, налазила се коларска радионица, а мало даље, у истој спратној згради, каменорезачка радионица. Од овог моста почиње гушће насељено Бор-село. Идући даље, са десне стране пута, наилази се на две зидане куће, власништво ФДБР- а. У једној од ових кућа становала је породица Гојка Радића, која се после Другог светског рата одселила у Београд. У овој породици живео је Вељко Радић, који је учествовао у рату. Пензионисан је као генералштабни пуковник. Други син Гојков, Александар – Саша, радио је у Београду, као карикатуриста. Такође у овим кућама станује породица Радета Огњановића. Ова породица спада у ред интелигентних радничких породица. Огњановићи су имали тоје деце: Данила, Милицу и Јовицу. Били су то добри људи. Идући даље десном страном пута, живи породица Туфегџић. Из ове породице (која је пореклом из села Велики Кривељ), син се школовао и завршио електротехнички факултет у Београду. Једно време био је технички директор Фабрике каблова у Светозареву (данас Јагодина). Настављајући десном страном пута, наилазимо на породичну кућу Вукашина Новаковића, некадашњег шефа смене у борској флотацији. У овој породици живе и деца, Матеја (Мата), који завршава медицински факултет у Београду и ради као лекар у Прокупљу. Био је изврсни фудбалер. Други брат, Сима, постаје кројач мушких одела, а трећи Вуле (и данас живи у Бору), био је привредни руководилац у радионици „Јаме“. У том низу је кућа у којој живи породица Косте Стојановића, опанчара (дошли су из Зајечара). Овај опанчар је познат по надимку „Жујка“. Имао је двоје деце, ћерку Љубицу и сина Љубомира. Љуба је рано напустио Бор и одселио се у Јагодину. Надаље наилази- мо на један „Подрум вина“, у којем је до јефтиног пића долазила „клијентела“ из Бор-села. Иза овог „подрума“, наилазимо на једну кривину пута, на којој је изграђена једна двоспратна кућа, у којој станују радници борског рудника. Ова кућа је власништво ФДБР-а. Настављајући даље, стижемо до једне веће зграде. Била је то трговина, или како су је називали „бакалница“. Ову „бакалницу“, држи у то време зајечарски трговац Алекса Стефановић (његов син Бане касније постаје познати борски фудбалер, а млађи син страда у борском руднику). У овој „бакалници“, у том периоду, ради и трговачки помоћник Никола Миладиновић, касније власник ове трговине (и данас живи у Бору, у позним је годинама). Настављајући десном страном, од поменуте „бакалнице“ наилази се на неколико башти и воћњака. Почиње нови успон овог пута (мислим да се ова улица називала Кривељски пут). После башти и воћњака, наилази се на један већи објекат, кафану „Југославија“. Власници ове кафане били су из породице Мусић. У овој кафани се повремено дешавају туче пијаних гостију. Кафане немају радно време, раде све док има гостију. Од ове кафане, пружа се већи празан простор, о којем ћу нешто касније. Враћајући се поново до „Савине кафане“ и прелазећи дрвени мост, преко Борске реке, са леве стране кривељског пута је све до другог моста амбис. На овом делу пута нема кућа. Али од зиданог моста, у кривини, наилазимо на прву кућу. То је за оне прилике већи стамбени објекат, који је поред подрума, приземља имао и спрат. Власник ове велике куће, био је Божа Међедовић – лиферант. Он је снабдевао рудник дрветом за подграду рудничких ходника. Једно време се бавио и набавком „штајерских“ коња, такође за потребе рудника. У то време, у борској јами, није било механизације, па су коњи вукли „композиције“ вагонета, на правцима борске јаме. У породици Боже Међедовића, била су три сина. Миша је, по завршетку Другог светског рата, био „командант места“, и касније је завршио Медицински факултет у Београду. Други син, Мија, учествовао је у Другом светм рату, у партизанима. Погинуо је пред крај рата. И трећи – Моца који је био активиста у Омладинском покрету. Идући даље, у поменутој кривини, налази се „задружна кафана“, а до ње задружна продавница и „Дом“. До задружне продавнице, поново једна двоспратница, у којој станују породице радника који раде у руднику. И ова зграда је власништво ФДБР-а. Идући даље левом страном овог Кривељског пута, наилази се на приземну кућу пекара Цветковића који је дошао из Књажевца. Из ове породице деца су била активна у политичком животу Бора. Најстарија ћерка рано умире. Син Душко бива убијен на Бањици у Другом светском рату, а ћерка Анђица, након Другог светског рата, постаје секретар СКОЈ- а у Бору. Следећа кућа је грнчарска радња и продавница тестија, ћупова и „тава“. Нешто даље је воскарска радионица, у којој се, поред свећа, продају и „лецедерски“ колачи. На крају леве стране Кривељског пута нема више кућа. Почиње велики рударски откоп који се назива „гропа“ (и данас постоји). На првој „етажи“ ове „гропе“, налазио се извор хладне и питке воде. Идући даље, пролазећи преко велике кривине, иде прав пут до старе православне цркве. У првом, нешто већем дворишту, пуном дрвећа, нарочито јоргована и дудова, смештена је црква са звоником. Ово двориште је посебно ограђено, унутар великог дворишта. Затим, ту се налази и једно мање двориште, ограђено оградом од кованог гвожђа. Унутар овог малог дворишта налазила се „спомен чесма“ палим војницима из овог краја у Првом светском рату. (Овај споменик и данас постоји иако је био често сељакан, не- што је оскрнављен. Последња локација овог споменика је у парку испред некадашње Борске банке, једине борске у историји Бора, ликвидиране на 100. годишњицу настанка борског рудника…) Даље од цркве су објекти који припадају руднику, односно ФДБР-у.

Од кафана „Југославија“ и „Два брата“ до кафане „Крајина“ је велика ледина, са стазом по средини. Негде на половини ове стазе налази се мали киоск Крсте Ристића – Македонца. У њему су се продавали дуван, папирићи, цигарете и новине. Крста „Македонац“ је имао три сина, најстарији је радио као машиновођа, средњи Петрун је био бравар, а најмлађи Данило је завршио факултет и радио је у Топионици као привредни руководилац. Са десне стране Кривељског пута, од кривине, где је зидани мост (код коларске радионице), налази се више сеоских приземних кућа. Изнад ових кућа почиње једна улица, паралелна са Кривељским путем, до раскрснице, изнад кафане „Југославија“. Овај део Бор-села, насељавају старе борске породице. Између осталих: Симоновићи, Џонићи, Ђурићи, Павловићи, Драгуловићи, Јаношевићи, Илићи и други. Ова уличица са своје десне стране има, такође, више кућа. Највећа је била кућа породице Пере Томића. У овој продици било је двоје деце, ћерка Марија и син Сава. У овом горњем делу Бор-села, живе породице Милић (деца Влада, Љуба, Мирјана и Марјан), затим Барбуловићи, Петровићи, било је и подстанара, Црнчевићи, Чоловићи, Кеченовићи, Лазићи, Бакрачи, Гушевци и други. Овде је живела и породица Мађаревић. Из ове породице је, поред осталих, и Петар Мађаревић (и данас живи у Бору), некадашњи првак света у падобранству, негде после Другог светског рата.
Ако се крене, из правца северног дела Бор-села, полази такође још једна улица, Северна улица. Са леве стране ове улице, на самом почетку, била је, у то време, чувена „подринска кухиња“ код Боре Васића – Подринца. У овој кухињи хранили су се рудари – самци. У њој се продавала храна само у „порцијама“. Ту није било места да гости седе, већ се храна односила кућама. Следећа већа кућа, такође са леве стране улице, била је опет кафана (мислим да се звала „Код Ргоћанина“). Испод ове улице је једна мала уличица. У овој улици, куће су биле само са десне стране. У првој кући, од раскрснице, наилази се на већу кућу, ту је била „Дарина кафана“. Власник ове кафане била је нека тетка Дара и њена ћерка Гина. Да би могле да излазе на крај са пијанцима, запослиле су неког Петра Бајковића који је радио код њих као келнер, али је више служио као избацивач пијанаца и оних који су правили неред у кафани. До ове кафане, налазила се кућа породице Грујаковић, то је била мала столарска радионица. У породици Грујаковић било је троје деце, син и две ћерке. Са овом кућом, била је спојена следећа кућа. У њој је била берберница „Код Стеве Брице (у овој кући живела је баба Мица, са ћерком Цветом и сином Стевом). Од ове куће, низбрдо, силазило се до Борске реке, односно до поменуте „Савине кафане“. Поново се вратимо на почетак Северне улице, код „подрињске кухиње“. Са десне стране ове улице, налазе се самачки станови, популарно названи „касарне“. У овом крају није било упутно замркнути, због честих туча. Туче су у овом карју биле сасвим природна појава. Идући даље, десном страном ове улице, наилази се на више сеоских кућа које се налазе на пади- ни брда. Од ових кућа долази се до једног великог јарка. Овај јарак је на једном делу попречног пута озидан, тако да се пут не прекида. Ту се налази велики плац са кућом породице Радуловић. Иза овог плаца налазе се куће породица Павловић, Матејић, Ћосић, Војиновић и других, али највећа кућа на том потезу је кућа породице Илић. Глава ове породице (веома бројне), био је Нака Илић, познати ковач. Имао је четири сина: Владу, Драгија, Здравка и Љубу и доста унучади. Изнад помоћне куће Илића, била је још једна кућа. Кућа је била на спрат, а власништво је предузимача Крсте Марковића. Десно су биле две куће руских емиграната Мојсија – молера и Антона – грађевинског бравара. Након ових кућа, на једном узвишењу, је вилика Основна школа, са помоћним просторијама и зградама. У овој школи, у то време, радили су као учитељи Божа и Вера Поповић (Божа је био управитељ школе), Видосава и Петар Мундрић, учитељица Милица Митровић и други. Ова школа је имала велико школско двориште ограђено дрвеним тарабама. Двориште се са своје северне стране, граничило са великим јарком (раније поменут). Са јужне стране је такође велики амбис, у чијем се дну налазила кућа поменутог Крсте Марковића. Изнад основне школе, или са западне стране, било је више приземних сеоских кућа. Са југозападне стране основне школе, водила је једна улица, која је служила школи за долазак ђака, а и за довоз огрева и других ствари потребних школи. Користиле су ову улицу и оне куће које су још од раније постојале изнад школе (о овој улици нешто касније). На улазној страни са јужне стране било је више кућа, али је посебно била важна чесма поодице Адамовић. Ова чесма је користила, како ђацима, тако и целом овом крају. Вратићемо се поново на „северне касарне“. Ако прођемо поред „подрињске кухиње“, видећемо са леве стране ове улице више приземних кућа, а нарочито од поменуте раскрснице. Идући даље том улицом и прелазећи јарак, долазимо до једне двоспратне зграде једне друге породице Илић. Ова породица је и власник већ поменуте кафане „Крајина“, која је одмах испод њихове стамбене зграде. Једна уличица пролази веома стрмо поред ових кућа и упаја се у Кривељски пут. Одмах испод „криве станице“, која служи за ремонтовање корпи, коришћених у ваздушном транспорту кречњака из Малог Кривеља за Топионицу Рудника. Мајстор за ремонтовање ових корпи је у то време био Крста Богдановић (из броне породице Богдановић из Великог Кривеља). Али пређимо на други део ове улице. Са десне стране „криве станице“ је стара зграда бивше Општине Бор, која је прерађена за четири породична стана. У овој згради, живели су у то предратно време, Ђуровићи (поред родитеља Андрије и Крстиње – Киће, била су присутна и деца, Драгуна – Маша, Драгутин – Муре, Драгољуб – Ћуша и Олга – Сека); друга по реду станова, била је рускоешка породица Умрихин (нису имали деце), касније се усељава породица Милета, која такође нема деце. У трећем стану (по реду) становала је руска породица Стратиј, у овој породици такође је било четворо деце (Вера, Василиј, Николај и Јелена) и четврта породица у овој згради су Балковићи. И у овој породици било је такође четворо деце (Павица, Иван, Вјекослав и Роберт). Свака породица је имала своје помоћне просторије и своју башту. Заједничко је било велико двориште. Изнад ових башти је неколико сеоских кућа. Међу овим породицама је и породица Адамовић са три сина. Ту се налази поменута чесма са хладном и питком водом. Изнад ових кућа је већ поменута улица која води према Основној школи, а изнад ове улице је велики руднички сењак. У сењаку је радило више радника у три смене. Имали су и машину за паковање сена или сламе. Изнад сењака је неколико приземних кућа, у којима поред осталих живи и породица Николић, са децом Даницом, Гијом и Николом. На крају, изнад ових кућа је тада познато брдо, које смо називали „Пирамида“.

Од „Пирамиде“ води стрма улица, све до црквеног дворишта и спаја се са „кривељским путем“. Уз сам „сењачки пут“, негде на половини пута, налази се веома велика кућа Симе Јовановића, веома богатог човека из Бора, коме је припадала половина Брестовачке бање. Сима Јовановић је више пута биран за председника Општине Бор. Јовановићи су били бројна породица. Било је доста деце деда Симиних унука (Симица, Момчило, Јелисавета, Јованка, Бојана, Дубравка, Душанка, Миодраг, Милена и Олга). Поред велике куће за становање, Јовановићи су имали више помоћних просторија. Преко улице је велики магацин за житарице („Симин млин“), а испод куће су имали пекару (у овој пекари је радио поменути пекар Цветковић). Испод „Симиног млина“ налазили су се, на великом простору, зидани објекти звани заједничким именом „штала“. У кругу „штале“ било је неколико стамбених кућа у којима су становали радници „штале“. Ове раднике називали су заједничким именом „шталци“. Шеф „штале“ био је неки Урош. У „шталу“ се улазило из два правца „сењачког пута“. Улазило се у „шталу“ преко једног моста. Испод зграда „штале“ је био празан простор – ледина, који се спајао са Кривељским путем. Преко Кривељског пута, налазило се веома велико црквено двориште. У овом дворишту је црква у којој је дуже време радио поп Андреја Ђорђевић, а његов поклисар и звонар био је Никола Црквењак, руски емигрант. Од капије овог црквеног дворишта, до цркве, стазе су биле поплочане, као и стаза око цркве и до звонаре. Од великог црквеног дворишта према истоку и југу, почињали су руднички објекти (електромашинска ра- дионица, „бургијара“, компресорска станица, „лампарија“ и извозно окно „Вајферт“). Кривељски пут, код „лампарије“, наткривао је надвожњак, преко којег су ишле корпе (жичара). Овим корпама – жичаром транспортовао се кречњак (топитељ) за топионицу рудника. Југоисточно од „штале“, налазили су се базени за хлађење компресорске воде и велико купатило за рударе. Са овим објектима рудника завршавам потез Бор-села.
Пропустио сам да опишем још један део Бор-села, што чиним овим путем. Од кафана „Југославија“ и „Два брата“ је велика ледина, све до кафане „Крајина“. Полазећи са десне стране од кафане „Југославија“, на укрштању стрме улице која иде од „северних касарни“ и паралелном уличицом са Кривељским путем, налази се, на самом углу велика кућа, са још већом баштом, неке Руже Владановић. (Кад јој је погинуо муж у борској јами, поново се удала, за познатог у то време, Николу, жандармеријског наредника.) Од ове куће иде једна узана улица. Са леве стране ове улице је поменута ледина, на којој је једини објекат киоск Крсте Македонца. Са десне стране ове улице, нижу се више кућа. Прва кућа у овом реду је кућа породице борског молера Станковића (у овој породици било је троје деце: Будимир, Даница и Слободан). Даље је велика двоспратна зграда, са становима за издавање, а одмах до ове куће је кућа неке Руже и Влајка Илића – шнајдера. Последња кућа у овом низу је поменута кафана „Крајина“. У подруму – сутерену ове зграде, била је тада позната поткивачка радионица код мајстора Рамбосека. Од ове куће, на даље, до надвожњака нема кућа, сем цркве са спомен-чесмом са леве стране Кривељског пута.
Тако сам ја запамтио Бор-село пред Други светски рат. Према овом виђењу, Бор-село се простирало од старог гробља, односно кафане Саве Мироша, до Сењачке улице, односно „штале“, а испод Кривељког пута, до цркве.
(у следећем броју Бележнице – Француска колонија)

Драгољуб Ђуровић – Ћуша

Драгољуб Ђуровић – Ћуша је био један од учесника више трибина под називом „У потрази за идентитетом града“, које је у част стогодишњице од основања борског рудника организовала Народна библиотека Бор током 2004. године. У исто време, Драгољуб Ђуровић је записао своја сећања на стари Бор и тај свој рукопис великодушно оставио на чување Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор.
Иако свесни свих замки које магловито сећање на давна времена може да постави, сматрамо да је рукопис „Стари Бор“ ипак једно драгоцено сведочанство о једном времену које је давно иза нас, о Бору којег више одавно нема. О Бору каквог млађе генерације нису могле запамтити, и о којем могу слушати само од старијих Бор(ч)ана, све док буде било оних који би о томе знали и могли говорити.
Присећајући се старог Бора, каже Драгољуб Ђуровић у уводу, нарочито из треће деценије прошлог века, Бор, каквог сам запамтио, деловао је као град у развоју. Већ тада је Бор имао обележја која представљају град (кафане, хотеле, трговине, биоскопе, основне школе, руску и француску школу, болницу, пошту, „апсану“, делимично бетониране тротоаре и делимично калдрмисану главну улицу). Једно кратко време имао је и две цркве. Постојала је апотека, бициклистички сервис, зидана пијачна зграда и други објекти, обележја града. Тај и такав Бор, био је подељен на пет реона, који су се називали: Бор село, Француска колонија, Стара колонија, Бор варош и Нова колонија.
У Бору је било више извора питке воде и чесама „на точак“ за извлачење воде. У то време у Бору је постојала Општинска власт, са својом администрацијом, „пандурима“, полицијским службама, жандармеријом, финансијским инспекторима („финанси“) и већ поменутим затвором. Постојала је и мала електрична централа за осветљавање „вароши“. У таквом Бору, деловало је бројно „Соколско друштво“. Постојао је „камерни“ оркестар, дувачки оркестар (униформисан у рударску свечану униформу). Повремено је радило и мало аматерско позориште, деловала је и мала библиотека. Дневна штампа је долазила свакодневно. У Бору је у том периоду живело више различитих националности… Покушаћу да такав Бор представим у наставку овог описа. Вероватно ћу нешто или некога да пропустим, али толико досеже моје памћење, као и памћења других који су ми понешто казивали из свог сећања на стари Бор, на чему им се захваљујем.
Драгољуб Ђуровић у уводу својих „Сећања“ каже још и ово: Подстакнут овим разговорима (трибине „У потрази за идентитетом града“, прим. уредн.), упустио сам се у описивање „старог Бора“, на основу својих, помало бледих сећања. Поред овог „описа“, покушао сам да „скицом“ прикажем тај „стари Бор“ којег се сећам. Највећим делом, такав Бор више не постоји. „Прогутао“ га је рудник. У овом „опису“, као и на „скици“, највероватније има пропуста и недоречености. Међутим, тако и толико допиру моја сећања. Уколико неко буде имао времена и воље да овај опис прочита, нека те промашаје прескочи.
Имајући у виду све Драгољубове „пропусте и недоречености“, ако их има, редак- ција Бележнице је ипак одлучила да овај рукопис објави у наставцима, и тиме дâ још један свој допринос осветљавању и расветљавању прошлости нашег града и рудника. Рукопис ће бити презентован читаоцима Бележнице у свом изворном облику, са мањим лекторским и коректорским исправкама редакције.
Сви они који у тексту „Стари Бор – сећања“ препознају пропусте, уоче недоречености, добро су дошли да на истим овим страницама испричају оно чега се сâми сећају.
Све то у име старих генерација Бор(ч) ана, старог Бора, али и млађих Борана и овог данашњег Бора, у име старог и новог, у име прошлости и будућности.

• • •

Драгољуб Ђуровић – Ћуша је стари Бор(ч)анин. Читав свој животни и радни век провео је у Бору. Био је Комерцијални директор Фабрике опреме и делова, Технопромета, управник Радионице на Површинском копу, био је и тренер Боксерског клуба. Био је и добар човек, омиљен и поштован међу радницима. Тако кажу.
Имао је велику жељу да рукопис који је поверио Завичајном одељењу буде једног дана објављен и његово сећање на Бор сачувано од заборава. Нажалост, није дочекао овај број Бележнице. Умро је почетком новембра. Редакција Бележнице и Завичајно одељење Народне библиотеке Бор ће му испунити ову жељу. И због њега и његовог великог труда и због свих нас који о прошлости свога града морамо знати много више.

Драган Стојменовић

Поводом изложбе фотографија из фотодокументације радничког листа Колектив)

Спокојство, којим одишу фотографије, кондензује се из честица тешких метала, течног дима који је окоштао у тренутку. Оно се осећа у фотографијама; у основном слоју дим развија слику из које трепере ликови, предели и објекти. Лица постају предели. Панораме и перспективе постају конструкције. Конструкције, објекти и погони постају личности. Трепери анонимни колективитет, изразита индивидуалност, лично незадовољство тренутком који неће срасти са контролисаним отвором на фотоапарату који пропушта светлост на мрежњачу садашњих посматрача. Назиру се пречице, осмеси, конструкције, шаке, руине, одсјаји у барама… У такaв одсјај који мирише на сумпор угазиће сваки заинтересовани посматрач. Надајмо се да је бара довољно осетљива, да благи таласи, који се у концентричним круговима шире ка бескрајним ободима, могу пренети шум који постаје стваран оваквим увећањем атмосфере Бора шездесетих година двадесетог века.

У фебруару 2007. г. Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор поверена је на чување богата фотодокументација радничког листа Колектив. Целокупна фотодокумен- тација је прегледана и класификована. По званичном извештају, она садржи: негативе у ролнама – 4881; дијапозитиве 60 mm – 244; кашира- не фотографије – 46; фотографије најразличитијих формата – 1469; филмске траке – 7; контакт албуме – 22; филмовану грађу за издаваштво. Ова колекција се у потпуности уклопила у фонд Завичајног одељења и планове дигитализације некњижне грађе. Урађен је и пројекат којим је конкурисано у Министарству културе републике Србије за основна средства и потребну опрему за дигитализацију ове грађе.
Изложба „Индустријски блуз“ је пилот пројекат дигитализације негатива из фотодокументације радничког листа Колектив, која у мањем и контролисаном обиму садржи основне идеје и концепт пројекта „Дигитализација некњижне грађе Завичајног одељења“. Концепт изложбе уређен је тако да прикаже што шири угао интересовања тадашњих фотографа Душанa Митића и Ђуре Коловратара, као и контекст праћења живота града Бора и његовог битног сегмента-тешке индустрије, смештене у самом старом центру града. У оквиру поставке могу се уочити сегменти јавног и приватног живота града и грађана, јавни радови и изградња Бора, изглед појединих градских улица, индустрије, као и портрети радника у тренуцима одмора на радном месту. Ово би био само концепт и избор. Иначе, ова богата фотодокументација садржи фотографски пропраћене све сегменте живота града: спорт, све битније јавне догађаје, политичке и културне манифестације, посете значајнијих политичких и јавних личности, тако да је било немогуће обухватити у једном даху њен целокупан садржај. Са намером да прикаже могућности избора, квалитет и квантитет ове збирке, као и ширину интересовања фотографа у репрезентативном преиоду од 1959. до 1970. г, концепт открива могућности одабира најразличитијих форми презентације поменутих тема уколико се дигитализује ова богата збирка. Упоредо са изложбом предвиђене су и урађене трибине на тему „Културно-исто- ријска вредност фотографија Бора и перспектива сарадње борских фотографа (професионалаца и аматера) са Завичајним одељењем“, на којима је презентован сам пројекат дигитализације, представљена це- локупна фотодокументација уз пратећу описну и систематизовану документацију, и на којима се активно укључило и грађанство у јавном опису и разговору који је служио за што опсежнију идентификацију изложених фотографија.
Након сваке трибине, приказан је по један играни филм снимљен у Бору а који као такав приказује ви- зуелну поетику индустрије и града: „Рударска опера“ Милене Марковић и Олега Новковића (2006), „Човек није ‘тица“ Душана Макавејева (1965) и „На путу за Катангу“ Живојина Павловића (1987).
Изложба је приређена поводом обележавања 60 година постојања и рада радничког листа Колектив и као израз захвалности за указа- но поверење и дугогодишњу ин- ституциоиналну сарадњу. Цело- купан пилот пројекат и изложбу „Индустријски блуз“ можете ви- дети на сајту Народне библиотеке Бор (http://www.biblioteka-bor.org. yu/zavicajno/izlozbe.html), а уско- ро и на сајту Рударско-топиони- чарског басена Бор (www.rtbbor. com). Израду и припрему 90 фо- тографија које су изложене и око 120 дигитализованих фотогра- фија са негатива 35 mm, помогли су Рударско-топионичарски басен Бор, фотографска радња „Свар- че“ из Бора, Милан Стошић, чла- нови Народне библиотеке Бор и грађанство.

Радиша Драгићевић

60 година од покретања првог радничког листа у бившој Југославији

Скоро ће се навршити два века како се у овој земљи штампају новине. Од привелегије која је на почетку припадала само грађанском слоју, и то писменом (описмењеном) и богатом, новине су данас прерасле у насушну потребу, скоро обавезну уз јутарњу векну хлеба, и чак се често конзумирају и пре ње. Од некада само обавештајне функције, новине су данас добиле и едукативну димензију, тако да умногоме утичу на формирање нашег укуса, морала, политичког опредељења – хтели да то признамо или не – утичу на свеукупно формирање наше свести.
Никада, ни у временима када је нашу земљу красила знатно повољнија друштвена и материјална клима, и када су је описивале знатно шире граничне линије, чини се, није било већег броја тзв. писаних медија: дневника, недељника, месечника, часописа; новина, које сада, обогаћене благодетима савремене штампарске технике, са такође осавремењених продајних места (киоска) маме својом разноврсношћу и колоритом.
Свакода дана, дакле, “зазелени” нови лист, свакога дана, изнова, борба за нову вест, за новог читаоца. И можда зато, због те борбе, уместо колпортера који су некада извикивали имена листова и ударне вести, сада те вести само визуелно (али не много тише – својом бомбастичношћу и сензационализмом) “хватају” читаоца на први поглед, остављајући му разочарење након читања оног што се под насловом крије. Притом, не водећи рачуна о последицама, већина њих почива на теоретском, на хипотетичком, без постојаног упора; већина њих наводи неименоване “поуздане изворе”; вести о злочинима и настраностима или развратном животу такозваних медијских звезда потискују животна и друштвена питања, питања општег значаја, а готово да нема листа који се бави озбиљним аналитичким новинарством. Вест у највећем живи само један дан јер сутра њу замењује друга сличне садржине, потискује, маргинализује, чинећи тиме нашу ионако непредвидиву данашњицу неизвесијом, несигурнијем, луђом. Тако се код нас свакодневно публикују вести после којих би, ако је закона, неко морао да сноси последице: актер или новинар. Али је у овој земљи закон игре, изгледа, такав.
Зато се, по тржишној оријентацији, у нас, свакодневно, на рачун раније озбиљније штампе, формира конгломерат сличних листова под заједничким насловом табло- иди, на једној, и исто таква мешавина тзв. породичних часописа (о биљу, здрављу, лечењу, лепоти…), на другој страни. Наравно, по закону тржишта, сви они теже да ценом буду што приступачнији најширим народним масама, опет на рачун квалитета. Сведоци смо, у минулим ломним временима, гашења многих листова са традицијом, како дневних (Политика Експрес, нпр.), те истински вредних часописа ка- кви су били Дуга, Свет, или Филм. Као колатерална штета ту су и кратодашни новопокренути таблоиди, финансирани делом од политички поражених опција (Јутро, 24 часа, Балкан…) или, чак, мафије. Неки од тих нових листова, покушавајући да себи приграбе што од традиције, настављају се само именом (Глас јавности) или асоцијативно на неке европске листове (Курир, Правда). У нашем друштву је све могуће: чак и да једна Политика, у једном времену, додуше, незванично, постане билтен једне партије и буде у време највеће инфлације бесплатно дељена њеним члановима! У таквом окружењу, судбина многобројних локалних листова, чак и оних са вишедеценијском традицијом је или да бивају угашени (попут наших Борских новости), или задржавају само свој лого (попут Тимока у Зајечару, 1945−2006).
У таквом времену још опстаје и траје Колектив, лист Рударско-то- пионичарског басена Бор.
У време када се наша ондашња шира и по ко зна који пут поново ослобођена и од непријатеља и од старе “труле” власти, домовина, још опорављала од ратних рушења и рана, у време полетне обнове и ударништва, зидне новине и разгласне станице од 1. новембра 1947. заменио је фабрички лист К лектив, први такве врсте у земљи, лист који је испрва био штампан на само 4 стране (дволисница), са још увек актуелним антифашистичким поздравом на врху и слављењем велике Октобаркске руске револуције. Прва 4 броја листа (до почетка рада сопствене штампарије) штампана су у Зајечару. Први уредник била је Милена Милентијевић која је претходно, по директиви Агитпропа (по партијском задатку), у Бор дошла из Београда.
Данас томе има равно 6 деценија. Да је створ од крви и меса, данас би то био зрео, озбиљан, искуством богат господин. Али, то је само још један сплет речи и слика, то је само још једна хроника људског живљења, успона и падова, градњи и рушења. То је најобимнија хроника једног рударског града, коју чине 60 тврдо укоричених дебелих томова; хроника која је исписивана деценијама, различитим језицима и убеђењима, из различитих времена и погледа; хроника која је својеврсни мозаик минулих доба. И, како је Борски рудник, чије је гласило и званично одувек био (мада је декларисан и као Орган Синдикалне подружнице Савеза рудара и Предузећа Рудници бакра и топионице Бор, и као Орган Синдикалне подружнице и Предузећа Бор, и као Гласник трудбеника Бора, и као Лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине), пролазио кроз транзицио- не периоде, тако је и Колектив дисао са њим: понекад пуним плућима и големим дахом, понекад сипљиво и тешко.
И као што од ембриона у мајчиној утроби полако нараста биће, тако је и Колектив убрзано добијао своју физиономију, своју „душу“. Јер, већ у раним педесетим, у одсуству другог, борског грађанског гласила, Колектив се широко отвара, полако се окреће од “судбоносних” заморних седница и планова, правилника и статута предузећа и партијских организација, излази из гаравих погона и влажних јамских ходника на улице, улази у људске избе, завирује у људске судбине, у радовања и жаловања, исписује необичне топле и потресне људске приче, иде на фудбалске утакмице крај пирита, залази у радничке мензе и купатила, посећује библиотеку, музеј, чак на пар страна редовно доноси сижее филмова који се приказују у препуним борским биоскопима, са фотографијама њихових твораца и протагониста – одлази на концерте и позоришне представе. Колективу, као својеврсном омбудсману, са пуним поверењем пишу (и потписују се пуним именом) обични људи: од жалбе због закинуте мере на флаши зејтина и досадних чупаваца у ресторанској башти, до хвале за (данас заборављену) лекарску етику, хуманост и пожртвовање. У њему се оглашавају смрти и помени, у њему су и вести о тада ретким, али фаталним саобраћајним удесима, о рударским несрећама, али и вести о успесима младих којима је тада поклањана велика пажња и простор. Поред устаљених (нормативних) вести, читав низ чланака из области науке, светских новотарија и достигнућа, чак берзанских извештаја. Спортски чланци, анализе… На страницама Колектива, најпре углавном о празницима, а касније и чешће, прве кораке чине локални песници, приповедачи, хумористи, карикатуристи. У Колективу, заједно са њим, сазрева и читава плејада новинарских пера који на његовим страницама надрастају локал- но. Неки од њих, потом, остављају дубок траг и у оном вишем новинарском рангу, чак и као уредници и први људи престоничких редакција. И кад су се, након више од четврт века после Колектива, родиле и грађанске Борске новости и запретиле да га поново врате у фабричке кругове, Колектив је истрајно задржао сав свој колорит тема, па су се тако два листа, уместо ривалског отимања или поклапања, готово допуњивала.
Да, не смеју се и не могу прећутати ни тешка времена којима ми, овдашњи људи, нисмо били дорасли, а тиме и све што је људско и људским умом и руком творено: бројеви са чијих су страна гледала нека невољена и одрођена лица, боле неистином њихове бахате речи. Време у коме је код радника елан заменио терор, а наду очај. Колектив се, у тим временима, тањио − као што се тада све тањило и проређивало. И нестајало. Од недељника, лист је постајао двонедељник, од двонедељника месечник.
Данас, обимом и снагом сведен на мало страна, али технички савршенији, Колектив се труди да одр- жи корак са временом – да кратко, али одистински, проговори о данашњем, да подсети на старо и прошло, али и да укаже на будућност. Данас, када и он у времену транзиције дели сопствену неизвесност са свима осталима, а у одсуству других, квалитетних градских гласила, чини се, потреба за његовом појавом и учесталошћу још је већа.
Али ни ми, читаоци, а ни њего- ви ствараоци, више нисмо, као и у много чему другом, у прилици да утичемо на ствари.
Потписник ових редова је имао ретку прилику да прочита све бројеве Колектива; и оне, у чије време изласка (као и већина потенцијалних читалаца овог чланка) није био ни рођен; да тако проживи и спозна и то доба; и отуд право да каже како му је то једно од најдраже потрошених времена у животу. И отуд право да каже како је Колектив, тај марљиви хроничар Комбината (а добрим делом и града), заслужан за пронос њиховог имена − у истој мери колико и борски димњаци, јамски хоризонти или најдубља „рупа“ површинског копа у Европи. Јер, како бисмо данас знали о Одисеју, Александру, Атили, Немањићима и Лазару без записане речи. Шистек, Междиновић, Усеиновић, Чех, Ђовани, Љуба Јовановић, али и Срба Јовановић, Буда Гојковић, Вејић, Паче, Де Кандија, Жунић… − леже одавно мртви и неми.
А Колектив, својим странама, на које је већ залегла патина, знатижељне читаоце увек чека.
Јер, кажу, све што није записано није се ни догодило!ž