Можда мало и претерујем, али они који на ex-Yu просторима живе за или од књижевности знају да овакав бомбастичан наслов ипак није ни предалеко од истине. Никад се више књига није штампало, и никада велики хитови нису имали толике тираже, па опет… највећи проценат књига штампа се у смешно малим тиражима, о трошку аутора или спонзора, затим поклања пријатељима и породици. Књижарска мрежа је (да ли неповратно?) нестала и свела се на тек неколико преосталих локација у великим градовима (најновија вест гласи да је и у Крагујевцу управо затворена последња!). У радњама на чијим фирмама пише КЊИЖАРА, продаје се канцеларијски материјал, школски прибор и ситна галеријска роба намењена за рођенданске поклоне. Код трговачких путника и уличних аквизитера могу се наћи углавном практичне књиге – кувари, речници, популарна психологија…
Проблема са издавањем својих дела немају само прави хит писци (што најчешће нема никакве везе са књижевношћу) или они који су се (заслужено или не) сместили на уредничка и друга руководећа места у дотираним издавачким кућама (било од стране државе, општине или неке донаторске организације) и другим институцијама културе. Они су решење нашли у томе да једни другима издају књиге, врше откупе, деле награде, пишу хвалоспеве у часописима које опет они сами и издају и читају…
Једно од решења за превазилажење такве, наизглед безизлазне, ситуације је КЊИЖЕВНОСТ НА СТРУЈУ – кованица која означава све чешћу појаву писања и објављивање сопствених, али и туђих, књижевних дела на интернету. Предности овога су заиста велике – од цене коштања таквог подухвата – која је тек симболична и за аутора и за читаоца, преко броја ових других – који и на најскромнијим са товима далеко превазилази стандардне штампане тираже, заобилажење књижевних кланова и интересних група, који врло често, штитећи своје позиције, потискују и одбацују стварни квалитет, па до широке доступности и приступачности које обезбеђује овај медиј…
Може се рећи да се књижевност на струју озбиљно упустила у трку са штампаном књижевношћу – у којој је неизвесно ко ће победити, али је сва прилика да ће наставити да живе једна уз другу, испреплетане на корист већине заинтересованих. А они који ће због тога бити на штети, свакако да су то и заслужили.
Па ипак, постоји област у којој је књижевност на струју већ однела убедљиву превагу, а то је област књижевних часописа. Улогу коју су штампани часописи деценијама имали – да објављују краћа дела мање или више афирмисаних аутора, теоријске есеје, приказе књига, конкурсе, награде, полемике или вести – готово у потпуности су преузели књижевни сајтови, блогови и портали. Њихова дневна актуелност, распострањеност на читаво говорно подручје – не само читалаца већ и аутора и сарадника, као и други садржаји – као што су дискусиони форуми, могућност питања и коментара, аудио и видео записи, а све то притом готово потпуно бесплатно, ствари су са којом штампани књижевни часописи не могу да се такмиче. Ограниченог тиража и лоше дистрибуције, мале актуелности, усмерености на издања једног или групе издавача – оних који стоје иза часописа, они све више постају реликт неког прошлог времена. Једини излаз који стоји пред штампаним књижевним часописима је у инсистирању и истрајавању на високом садржајном и визуелном квалитету. Они се не могу такмичити са интернет брзином, ажурношћу нити ценом, те неминовно морају постати својеврсни зборници или антологије озбиљног квалитета, чувари традиције, једном речју – лепе књиге које вреди чувати на полици уз Андрића и Хемингвеја, јер читалац осећа потребу да им се повремено враћа и поново их ишчитава.
Књижевних портала зато има све више, што је сјајно, јер већина њих међусобно сарађује, што опет доприноси побољшању појединачног квалитета код свих. Можда је и управо баш та мера сарадње, видљива кроз раширеност мреже сарадника, оно што одваја добре сајтове и портале од оних још бољих и најбољих, јер лоших готово и да нема. (И када се појаве такви, веома се брзо гасе услед недостатка посетилаца, не остављајући трага за собом.) Смештени само физички у Београду, Загребу, Мостару или Крушевцу – на пример, они на прави начин спајају читав овај културни и језички простор у једну заједницу добрих и креативних људи. Људи који воле и стварају књижевност, културу и лепоту.
Вратићу се за крај на почетак, на сам наслов, тек да кажем, да се исправим, да књижевност није умрла, и да вероватно никада и неће. Књижевност је жива и живеће док буде било мислећих људи. Књижевност на струју, међутим, чини да све то буде мало брже, поштеније, јефтиније, лепше, лакше и веселије. А то улива наду.

Кратка прича је релативно нова књижевна форма. Њене главне постулате су поставили пре свих Едгар Алан По и Антон Павловић Чехов, и то не некаквим прогласима или упутствима, већ управо кроз приче које су писали на тај, тада ре- волуционарно нови, начин. Појаву једне такве, кратке и ефектне, приче, условио је тадашњи друштвени тренутак – убрзaна индустријализа- ција и све шире образовање широких народних слојева (дакле шири слој конзумената сразмерно мањег читалачког искуства и стрпљења), а посебно развој периодичних публикација – новина, часописа и магазина, не нужно књижевних, а у које се кратка прича идеално уклапала.
И премда је временом кратка прича као посебна форма еволуирала на више начина и у више праваца, ипак су њени првобитни принципи у основи остали готово исти. Они се можда најбоље могу објаснити кроз њено само име: КРАТКА – ПРИЧА.
Реч ПРИЧА овде има своје базично значење. Дакле, ради се о једном догађају, ЈЕДНОЈ причи, коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја.
Реч КРАТКА не указује нужно на њену дужину (има кратких прича од својих двадесетак, па и више, страна), већ првенствено на приступ причи, метод њеног изношења на што РАЦИОНАЛНИЈИ начин, без сувишних увода, скретања, објашњавања, меандрирања…
Многи писци, почетници нарочито, али неретко и они искуснији, заведени управо самим називом, заборављају да није свака прича кратка прича, а такође то није ни сваки кратки прозни запис. Милећи да су написали кратку причу (или приче), они под тим именом објављују у књигама и часописима, или шаљу на разне конкурсе, читаву лепезу других књижевних форми, као што су остале приче, приповетке, есеји, импресије, исповести, анегдоте, виц- приче и шта све још не.
Чак се слободно може рећи и да свака прича која је кратка не мора нужно бити и кратка прича. Шта је онда оно што чини ову посебну приповедачку форму? Како треба да изгледа, а да би се без икаквих сумњи и недоумица могла назвати тим именом?
Кратка прича почиње без икаквог увода, одмах улази у сам догађај, врло често кроз дијалог, управни говор лика којега упознајемо тек касније. Све оно што приповедач у другим прозним формама саопшава у уводном делу, овде се исказује на посредан начин, кроз радњу, и на најрационалнији могући начин. Као, уосталом, и све остало.
Карактеризација ликова се такође даје углавном посредно, кроз њихове речи и поступке, а ако се негде и дају појашњења, она су најкраћа могућа, на нивоу скице, и искључиво у функцији приче. Да ли је неко висок, плав, леп, ружан, слабовид или ћелав, на пример, сазнајемо само ако је то битно за развој догађаја. Све остало, а што не утиче на описани догађај, приповедач нам не саопштава, јер нема разлога за то. Такве ствари само оптерећују кратку причу, смањују њену ефектност и непотребно скрећу читаочеву пажњу.
Кратка прича најчешће прати два лика, њихов однос, отворени или прикривени сукоб и разрешење тог сукоба, које долази на са- мом крају. Понекад је то само један лик и његов сукоб са неким проблемом, околином или са самим собом, а ређе се ради о три лика и односима у њиховом троуглу. Кратка прича са више од три лика је изузетно ретка, јер захтева велику вештину да се одржи рационалност приповедања и не одлута у неку другу форму.
Кратка прича, рекли смо већ, прати само један догађај, сукоб, проблем. Не прати га нужно од самог почетка, али га обавезно прати до краја. „Попните човека на дрво“, сликовито је то објаснио (цитирам по сећању) Курт Вонегат, „и гађајте га камењем. То како је успео да сиђе је кратка прича.“ Дакле, не где се дрво налази, не како се човек попео на дрво, не ништа друго – само како је успео да сиђе.
Приповедач обавезно само разрешење чува за крај, и труди се да га у међувремену на што бољи начин сакрије од читаоца. Он радњу и размишљање ликова води у једном правцу, заводећи тако читаоца попут мађионичара (или уличног преваранта), и завршава у другом (или сасвим трећем), што неочекиваније то успешније. Не ретко, поготово у новијим причама, лик се оставља у наизглед неразрешеном проблему, а читаоцу препушта да наслути шта ће бити даље. Па ипак, приповедач увек довољно јасно оставља назнаке шта то може бити – улазак у још већи проблем или тријумфално разрешење. Надовезивање читаочеве личне представе о тријумфу и(ли) пропасти,односно рају и паклу, може бити изузетно ефектно и учинковитије од било каквог пишчевог поентирања.
Писање у оваквој, врло дефинисаној (слободно можемо рећи) шеми, може бити с једне стране ограничавајуће за писца – коме за утеху увек остају друге приповедачке форме, али са друге и крајње подстицајно, о чему нам говори велики број сјајних (и међусобно сасвим различитих!) кратких прича и њихових аутора. Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, а за аутора – по- четника не постоји бољи начин за вежбање приповедачке технике и дисциплине. И можда више од свега – размишљања. А све то, у крајњој линији, на радост читалаца.

(а све уз шољицу кафе)

Давно је изречена тврдња да би сваки човек који уме да пише могао да напише барем један роман – онај о сопственом животу, и ја се са тиме у потпуности слажем. Јер, чак и онај најобичнији, најдосаднији, најбезначајнији живот, узмимо за пример Андрићеву Госпођи- цу, пружа довољно тема и разлога барем за један фасцинантни роман. Осврнимо се за годинама које су иза нас, или погледајмо свог комшију или пријатеља, то је понекад много лакше, и видећемо да се код готово свакога налази притајен не један, већ више романа: детињство, љубави, борбе са болестима и разним другим проблемима, пословни успони и падови, стварање пријатељстава и неочекивана издајства, смрти… све су то теме које чекају да буду преведене у књиге. Чак и један једини дан може бити преточен у роман – зар нас Џојс својим Уликсом не уверава да је и то могуће. А шта тек рећи о причама? Зар нам не донесе свака недеља нашег мрзовољног живота барем једну тему, довољну да се од ње, или око ње, исплете прича? Понекад нам у току једног јединог дана искрсне једна или више таквих тема. Па, шта се то онда дешава са књижевношћу? Због чега нема сваки писмени човек барем један роман и неколико десетина, стотина чак, прича иза себе? Па чак и од тога што је написано, највећи део просто – не ваља. Одговор на та и слична питања лежи у једној јединој речи: ВЕШТИНА.
Вештина приповедања јесте ствар талента, али је такође и предмет учења и вежбања. Учити се можемо на више начина: из књига, часописа, у учионици или од већ научених, добрих и афирмисаних писаца, али ја вам препоручујем, ако не најбољи могући, онда у сваком случају најпријатнији начин за то: УЗ КАФИЦУ!
Свако, дакле, испијање кафе са пријатељима, комшијама, колегама са посла, једна је мала школа приповедања. Јер, приповедање у друштву је нешто најближе писању прича, а где се највише прича него уз кафу. Позив на кафу најчешће и није позив на испијање црног напитка, већ много чешће позив на разговор, на УЗАЈАМНО ПРИЧАЊЕ ПРИЧА. Али где је ту учење, где је вежбање? Учимо СЛУШАЈУЋИ, а вежбамо ПРИЧАЈУЋИ.
Свакако сте приметили да вам је са неким људима драже да испијате кафу, са некима то чините само кад морате. Разлог је у томе што први боље умеју да испричају оно што се (њима или неком другом) од прошле кафе догодило од оних других. У чему је разлика? Приповедање првих је занимљиво, а оних других досадно. Један исти догађај зна да буде бескрајно занимљив или досадан, зависно од начина на који је испричан. Зашто је то тако?
У причи мора да постоје почетак, средина и крај. Приповедање које нема ни главу ни реп не занима никог.
Прича мора да буде испричана занимљивим и разумљивим речником, речима којима и приповедач и слушаоци разумеју значење. Коришћење непримерених израза гуши сваку, па и најзанимљивију приповест.
У причи, такође, мора да се догоди нешто ново, нешто што се од јунака приче свакако не очекује. И то нешто, ново и неочекивано, мора да се исприча у правом тренутку, онда и онако – да дејство буде што јаче.
Приповедач не сме да прича само о себи; не сме у свакој причи да баш он буде најбољи, најпаметнији, најуспешнији… Причајући о себи, најзанимљивији смо када причамо о другима. Када је приповедач испао смешан и наиван – много му се чешће верује.
Прича не сме да буде увек на исту тему – досадно је. Ако се и понавља тема, мора се пронаћи другачији угао приповедања, убацити неко изненађење.
Приповедање без детаља је досадно. Што пикантнији детаљи – то је и занимање слушалаца (односно – читалаца) веће. Али и ту се мора водити рачуна: превише детаља може да угуши ток догађања, а то је ипак суштина приповести.
У причи не сме да буде превише ликова – све преко три захтева велику вештину у вођењу радње, а посебно дијалога.
Прича не сме да буде предугачка. Стрпљење је особина на коју ретко смемо рачунати, како код слушалаца, тако и код читалаца.
Прича не мора да буде доследно и истинито испричана: избацивање досадних и опширних делова и мала „пеглања” истине могу да ни од чега направе занимљивост. Претеривање, са друге стране, зна да буде погубно.
Свакако да нисам обухватио баш све, и у томе је можда и права драж. Пијте кафу са пријатељима, и другим људима, и са мање познатима – зашто да не. Слушајте и размишљајте шта вам се свиђа у њиховом приповедању, а шта не. Забележите то касније. Када ви причате, посматрајте саговорнике. Видећете да ли вас слушају пажљиво или кришом зевају, да ли вас прекидају, скрећу на другу тему. Као и код прича уз кафу, тако и код писања прича, није циљ да испричате оно што сте наумили, и да све редом удавите од досаде, већ да будете занимљиви, а кроз ту занимљивост да им саопштите то што сте наумили.
Необавезан разговор уз кафу (чај, ракију, пиво…) заиста је, ако се тако приступи, права лабораторија за сваког приповедача. Лабораторија у којој се може посматрати, доносити закључци, примењивати научено и поново посматрати. Па онда све испочетка. И запамтите: ако вас нико не зове на кафу, ако сте свима досадни, немојте ни покушавати да пишете – на папиру ћете бити још сто пута досаднији. Ако се људи отимају о ваше друштво, опет немојте да се залећете. Читајте, читајте, читајте, па онда пишите. Па онда поново читајте. Вештине никада довољно. За објављивање увек има времена. Није тешко бити досадан.

Књига као роба

У претходном броју видели смо шта све утиче на популарност и продају једне књиге на тржишту, и коју улогу у свему томе има пишчево свесно или несвесно обраћање одређеним циљним групама. Сада ћемо покушати да то појаснимо на појединачним примерима, на књигама које су имале велики успех код публике и постале оно што се зове глобални (светски, мега, супер или како већ) хит.
Заједничко за све ове књиге је да су настале и први пут објављене на енглеском, језику који има највеће и основно и секундарно тржиште, могућности за превођење, маркетиншку моћ домицилне државе, а затим и остале квалитете о којима смо причали. Али погледајмо редом.
Први заиста глобални хит је вероватно Селинџеров Ловац у ражи. Премда је енормном брзином освојио Америку, а затим и цео свет, овај роман је објављен уз велике муке, јер га је претходно невероватан број издавача одбио. Нису веровали да једна, наизглед сасвим обична прича о мукама сазревања сасвим обичног момка може да заинтересује било кога. Наравно, та прича, у основи скоро класичан билдунгс роман, заинтересовала је целу пубертетску Америку, гладну таквог штива. Било је и раније и касније билдунгс прича и романа, али Селинџер је имао среће да се појави у правом тренутку набујалог капитализма и убрзане алијенације друштва, у коме су се многе до тада скрајнуте моралне и егзистенцијалне дилеме и страхови појавили најпре и најјаче пред генерацијом којој су фармерице престајале да буду само радна одећа, а кока кола обичан освежавајући напитак. Та и таква изгубљена бит генерација, која је тражила одговоре на своја питања, више их није могла наћи у готово пасторалним Твеновим романима, није их желела тражити у Хемингвејевим. Она је вриштала упомоћ и Селинџер им није пружио ни помоћ ни одговоре: само је вриштао заједно са њима. Клинцима у суштини ти одговори нису ни били потребни (као што никада и ниједним клинцима и нису), био је потребан неко да их разуме, да буде њихов гласноговорник, и то је био Селинџер. Циљна група, дакле, овог романа били су сви урбани млади људи, а посредно и њихови родитељи. Читава урбана популација од петнаест до педесет година, што у суштини чини управо ону групу која понајвећма чита и купује књиге.
Да Селинџер ово није чинио с маркетиншким предумишљајем говоре остала његова дела. Док се са Холденом Колфилдом, главним јунаком Ловца у ражи готово сваки младић могао идентификовати, његове друге књиге баве се судбином породице Глас, чији су чланови изузетно (читај превише) интелигентни и образовани млади људи, који управо због тога долазе у сукоб са остатком света и самим собом. И премда много људи има управо такво мишљење о себи, мало ко је заиста и у стању да те и такве проблеме препозна као сопствене, па чак и да прати ток дијалога и унутрашњих монолога ових ликова. Циљна група ових књига се, следствено, свела на оних два до три посто читалаца сличних особина, те оне, премда у уметничком смислу ништа слабије, никада нису ни приближно поновиле успех Ловца.
Занимљиво је споменути да је, по сличној матрици, седамдесетих година на нашем говорном подручју читалачку публику напречац освојио Момо Капор својим раним књигама (Белешке једне Ане, Фолиранти, Провинцијалац), а нешто касније и Мика Оклопчић (Ка блуз), те да су, напуштањем матрице, односно циљне групе, тиражи њихових наредних књига такође драстично опали.
Још је занимљивији за посматрање апсолутни глобални књижевни, а затим и филмски, хит с краја двадесетог и почетка двадесет првог века – серијал о Харију Потеру. Чини се да су ова два примера у свему различита, осим у погледу свог успеха на тржишту. Док Селинџер прати једног јунака из сва кодневног живота, са којим се готово свако може идентификовати, Роулингова ствара читав нови свет са мноштвом живописних ликова, од којих ће сваки читалац моћи да изабере свог јунака (већина, наравно, ипак главног). Док се Селинџер бави унутрашњим животом Холдена Колфилда (и посредно сваког од нас), Роулингова нуди свет чудних спољних догађаја, у којима читалац с радошћу учествује. Док је Селинџер до успеха дошао нехињено, вођен пре свега својом уметничком имагинацијом и личним искуством, са сигурношћу можемо тврдити да је серијал о Харију Потеру резултат брижљиво планираног пројекта. Док је Ловац класичан представник жанра, Хари је вешто уобличени галиматијас, на чему управо и почива његов велики успех. Није ми, наиме, познато ниједно друго дело, које је толико успешно помешало толико наизглед непомирљивих фах-жанрова, окупљајући притом и све њихове конзументе на једном месту – то јест у књижари, у реду за куповину.
Серијал о Харију Потеру је, као и Ловац у ражи, такође на неки начин роман о одрастању, али по стваралачком приступу много ближи Тому Сојеру. Хари је сироче, које одраста нежељено и потлачено у теткиној породици уз злог брата, чиме у старту стиче наклоност читаоца, који га надаље прати где год се овај креће, навијајући искрено за њега.
То је такође и бајка, јер је сваком од почека до краја јасно да се описани догађаји нису могли стварно десити, чиме се омогућује слатки бег из стварног живота.
Са друге стране, створени свет магије и чаробњаштве неодољиво привлачи и млађе и старије читаоце, жељне могућности за лако и брзо решавање нагомиланих, а по природи ствари тешко решивих, стварних проблема. И премда је читаоцу све време јасно да је све то само немогућа маштарија, свакоме од нас, изазвана чаробњачком магијом, мање или више стално тиња мисао како би било добро када би све то било могуће.
Романи о Харију Потеру такође поседују и све елементе авантуристичког романа: од почетка до краја сваке књиге постоји један доминантни проблем, херојски задатак који Хари и дружина покушавају и на крају и успевају да реше и тако спасу свет. До новог наставка.
Ту су неизоставни и састојци детективског романа, јер Хари попут Шерлока Холмса, корак по корак, истражује мистерију са обавезним неочекиваним разрешењем и изненађујућим кривцем.
У све је уплетена и спортска прича, која је стекла завидан број поклоника последњих година путем бројних ТВ филмова, а све кроз призму школског такмичења у квидичу, вешто осмишњеном чаробњачком спорту са лоптама, који не личи ни на један познати нам посебно, али има елементе многих. Треба ли напомињати посебно да је Хари и ту шампион?
Ту је такође обавезна и прича о пријатељству и издајству, а у последњим наставцима, како Хари и његова дружина одрастају, и о љубави и заљубљивању, са заплетима достојним класичних љубића, тек да се женски део популације не би осетио занемареним.
Све време смо, такође, и у атмосфери шпијунаже и контрашпијунаже, те сталне могућности светског рата и рата светова, до чега ипак не долази, наравно, већ погађате ако и нисте прочитали, највише захваљујући самом Харију.
Не знам да ли сам успео нешто да изоставим, али Роулингова свакако није. Вешто и промишљено закачила је готово сваку иоле значајнију читалачку циљну групу, те окупила готово сваког потенцијалног читаоца од седам до седамдесет седам година, а ако је неко и промакао вештој пратећој рекламној кампањи, закачио га је серијал филмова, такође енормно успешан. Мало ко је промакао поред овако мајсторски исплетене и посвуда постављене мреже.
И тако су романи о Харију Потеру, и поред очигледно мањих уметничких домета, успели да понове, ако не и надмаше успех Ловца у ражи, премда је тешко веровати да га досегну и у погледу дуговечности. Мада, можда и хоће, јер, овако вешто смућкани, различити састојци делују на читаоца као чаробни напитак, као још једна тајна магија Харија Потера, којој је тешко одолети, а и зашто би?
Ја, ево, најискреније признајем да сам с великим уживањем прочитао и Харија и Ловца, с једином разликом што сам се овом потоњем више пута враћао. У почетку да бих вриштао заједно са Холденом Колфилдом, а касније само ради чистог ужитка. Мало ли је?

Много је киша пало откад сам био заљубљен у жену управника апотеке, што је узбуркало малу средину каква је била она у којој смо живели моји родитељи и ја. Била је то прва и, како ће се касније испоставити, једина заиста права афера у мом љубавном животу која је, осим паланачког згражавања и оправданог мужевљевог беса (који умало да доведе до распада до тада узорног брака), довела и до прве велике свађе у нашој породици, иначе несклоној конфликтима, и престанка комуникације између оца и мене. Како се све у животу дешава са неким разлогом, тако и ја, више због тог непријатног догађаја него због жеље за образовањем, реших да напустим М, иако ми је отац пронашао одлично радно место о коме су други електротехничари могли само да сањају, и одем на студије у Ниш, без било чије (па чак ни моје) наде о њиховом успешном завршетку.
Отац још дуго није разговарао са мном, иако ми је редовно слао новац, а мајка, стешњена између двоје људи које је највише волела и њихове несврсисходне тврдоглавости, реши да ми купи неки поклон који ће ме сећати на учињену грешку, као и на велику и искрену родитељску љубав, а у исто време бити практичан и користан. Био је то дигитални сат марке Касио, један из серије првоувежених у нашу земљу, претходница касније лавине и лепших и бољих, који су на покретној траци стизали са Истока по цени пљескавице и пива. Овај је био скуп, као и свака новотарија, и мајка га је узела на пет месечних рата, преко очевог платног списка (тако да ми га је, практично, упркос увређеног ћутања, ипак и он купио).
На поклопцу са задње стране, дала је да се угравира једноставна посвета:
Милету
мама и тата
Осим што ми је заиста био потребан као практичан показивач времена (до тада сам носио неку руску Ракету, која је знала да жури, а понекад и касни, и по четрдесет минута на дан), тај сат, тај гест мајчин, заиста је и обавио задатак који му је јадна старица (уистину је у то доба била тек у раним четрдесетим) поверила. Гануо ме до суза када је стигао у невеликом пакету уз ручно плетени пуловер, крофне и кратко, невештом руком написано писмо са наивним саветима жене која се није макла из М, о вештинама сналажења у великом граду. И бих спреман да им опростим све (иако сам, наравно, ја био тај коме је требало опростити), да им се бацим око врата, обећам да ћу бити добар студент, да никада више нећу ни погледати удату жену, да ћу их слушати и поштовати, да ћу оставити цигарете, и све друго што би ми затражили, и обећах себи да ћу већ следећег петка отићи кући и тачно тако и учинити, а да ћу сат носити док не умрем, и одмах га и ставих на руку.
Трећег дана, у четвртак, сат је стао. Гнев и разочарање, који су ме обузели када открих да екран не да не показује тачно време, већ да не показује ништа, и који ме доведоше на ивицу тога да сат разбијем, у тренутку беху замењени надом да у кутијици у којој је сат стигао можда постоји нешто што ће ме спасити.
И заиста, унутра беше гарантни лист који је тврдо обећавао да ће сат сигурно радити најмање годину дана почев од датума куповине, а у (иначе сасвим невероватном – супротном случају), исти ће бити бесплатно поправљен или замењен. Био је приложен и списак свих овлашћених сервисера у готово свим иоле већим градовима у Југославији, у Нишу чак двојица. Изабрах оног чија се радња налазила у самом центру града, што ми је било успут ма где да бих кренуо, извесног Спиридона Ранкића, чије ми и само име одаваше одређену сигурност и патину искуства и темељности.
Изглед излога, краснописом израђене фирме, те унутрашњости саме радње и, на крају, самог мајстор Спире (како му се обраћала девојка која је закратко чистила под, па нетом изашла) само су појачали почетни утисак.
„Вероватно је само батерија”, рече он са сигурношћу и на лицу места је замени, али се то показа као недовољно.
„Немате разлога за забринутост”, рече затим. „Дођите за пар дана и биће готово”.
Тачно четвртог дана дођох поново, али радња беше затворена „због реконструкције канализационе мре же”, како је писало на обавештењу и пресељена до даљег на другу адре су.
Одох тамо, али мајстори који су малали зидове рекоше ми да ће се сајџија уселити тек кроз пар дана.
Дођох поново.
„Квар се показао знатно компликованији него што се у први мах чинило”, рече мајстор Спира, „али разлога за бригу ипак нема. Наручио сам неопходне делове од увозника, и непобитно су обећали да ће их послати најкасније за две недеље, и то потпуно бесплатно, како у гаранцији и пише. Још пар дана да ја то саставим и истестирам, дакле, дођите за двадесетак дана”.
Три недеље касније, затекох у излогу парче картона на коме је писало да је у току пресељење на стару локацију, због чега радња овде више не ради. На старом месту и даље беше оно исто обавештење о канализацији.
Месец дана касније (у међувремену сам готово свакодневно обилазио радњу надајући се да им је канализација прорадила, те да поново могу користити клозет) затекох мајстор Спиру замишљеног над неким будилником.
„Ваш сат, да, да… А који беше Ваш сат?”
„Касио, знате, дигитални. Рекли сте да чекате делове из Београда.”
„Делови, тачно, рекао сам. Али видите, делови још увек нису стигли. Не смете бити нестрпљиви. Јапан је, разумећете, ипак, је ли, далеко. Дођите за десетак дана, а ја ћу их у међувремену звати да видим шта је у питању.”
Најгоре од свега беше то што се мајка сваке недеље јављала писмом, вајкала се да им недостајем, и на крају сваког питала како ме служи нови сат, и ја сам јој редовно отписивао да је сат одличан, да ми сви другови завиде на њему, и да увек стижем на време на предавања, јер он нити касни нити жури, то јест, има одступање од једне десетинке за две године (што је писало у упутству). Тако дуго остајање у Нишу (сви други студенти из нашег места одлазили су кући најмање двапут месечно) правдао сам великим обавезама на факултету, а уистину, нисам знао шта да кажем родитељима када се појавим без сата.
„Ваш сат…”, рече замишљено када се поново појавих у његовој радњи у заказани дан, „…да, да. А то је беше био Восток, ако се не варам”?
„Касио”, исправих га. „Дигитални, сећате се. Чекали сте делове од увозника из Београда.”
„Да, да… Видите, Ваш сат не може да се поправи.”
„Али у гаранцији пише да ће бити поправљен или замењен”, рекох најљубазније што сам могао у таквом тренутку.
„Пише, видите, не кажем. Само, ја не могу да га поправим, таква је природа квара, не верујем ни да би ико… Углавном, ја Вама могу само да вратим сат”, рече и, после краћег претурања по полицама испод тезге, пружи ми папирнату кесицу са сатом, који обмота чврсто селотејпом, „да не испадне, знате, осетљиве су то ствари, па после…«
Љут и разочаран, кренух ка другом крају града, преко реке, ка адреси оног другог сајџије, пребацујући себи што то нисам одмах учинио, и проклињући злу срећу и Јапан и ко зна шта још.
Негде пред мостом, када напокон нађох слободно седиште у аутобусу, отворих кесицу, не бих ли још једном погледао мајчину посвету на поклопцу, пре него се поново растанем од ње, и ту доживех најнепријатније могуће изненађење: запаковани сат уопште не беше мој. Био је, додуше, исто дигитални, али већи и ружнији, и чак сасвим друге марке. Једино заједничко са оним мојим, било му је то што такође није радио.
Сада већ збиља озлојеђен мајсторовом немарношћу, увредљивом не само према мени, већ и према угледу једне радње са дугом породичном традицијом и читавом еснафу, изађох на првој станици и, готово трчећи, одох до врата која са треском отворих.
Ово уопште није мој сат.”
„Молим?”, уздигну мајстор Спира обрве.
„Сат који сте ми вратили уопште није мој. Чак није ни исте марке, ево погледајте.”
„Занимљиво”, рече он, и уз пуно цоктања поче да обрће и загледа те враћени сат, те свешчицу која је стајала на тезги, па додаде:
„Ви сте у праву, младићу. Ово није Ваш сат. Ово је сат од једног доктора, и добро је што сте га вратили. Јер да га нисте вратили, ја бих звао милицију.”
„Ја сам га сâм вратио, а Ви сте ми га погрешно дали. Мени не треба ничији туђи сат, а поготову не докторов. Молим Вас, дајте ми сада мој сат, па да прекинемо ову комедију.”
„А Ваш сат беше…”
„Касио, дигитални, рекао сам Вам то већ хиљаду пута”, те му издекламовах прецизно фабричке ознаке, које сам сада већ знао наизуст.
„Вашег сата нема на списку невраћених сатова”, рече после дужег загледања оне његове свешчице. „По мојој евиденцији, ја сам Вама сат вратио.”
Сада већ нисам могао да се уздржим и, на ивици суза, узех да га молим да ми врати сат који ми је драга успомена од родитеља, и да сам спреман и да платим, само да га добијем назад, и још што шта друго.
„Да ли имаш потврду да си предао сат на оправку?”, упита ме надмоћно.
„Немам. Нисте ми дали никакву потврду.” Био сам очајан. Губио сам тло под ногама и он је то знао.
„За сваки сат, примљен у ову часну радњу, издаје се потврда на основу које се оправљени сат подиже уз надокнаду адекватну уложеном труду и материјалу. Уколико немаш потврду, то значи да си сат подигао или да га никада ниси ни донео овде.”
„Али Ви мени нисте дали никакву потврду…”
„То је немогуће. Да ти мене не покушаваш сад мало да лажеш?”
„Знате добро да овде долазим већ десети пут и увек сте ми рекли…”
„Дечко!”, рече мајстор Спира љутито. „Сада је већ било и превише. Одмах напусти моју радњу да не бих позвао милицију.”
Никада у свом животу, ни пре ни после тога, нисам био тако и толико увређен и понижен, и да ми Бог дарује девет мачкиних живота, не верујем да бих у њима осетио онолики јад и бес, који бацише у дубоку сенку материјални, па чак и губитак драге успомене и, вођен чистом жељом да се насилник и преварант казни, улетех у прву адвокатску канцеларију која ми би на путу, и у даху испричах случај озбиљном господину који је све то пажљиво саслушао.
Без потврде о пријему, без присутних сведока, адвокат ми рече да немам никаквих шанси за успех, и да он не жели да узима новац превареном дечаку и тако га још више ојади, те ме упути у милицију, да тамо напишем пријаву неваљалцу, коме то, како рече, није прва неподопштина у животу.
У милицији ми узеше изјаву, али, када и они чуше да немам ни потврду ни сведоке, бацише је и рекоше да немају шта да проверавају, и одмах наставише разговор који сам им ја својим доласком прекинуо.
Вера у људско поштење и правду, умирући у мени, стварала ми је готово физички бол, од кога неколико ноћи нисам могао да заспим. Превртао сам се и знојио у кревету, питајући себе по хиљаду пута зашто и како је то могуће, и чему све то у крајњој линији води, и куда иде овај свет заједно са мном, и једини одговор који сам могао дати себи на сва та питања беше да се гаду ваља осветити. Реших да му поломим излог, јер некако срачунах да намештање новог стакла кошта таман колико и изгубљени Касио.
Почех из вечери у вече да пролазим поред радње са камењем у џеповима, вребајући прилику да никога не буде на улици, јер, колико год да ми је жеља за осветом замрачила ум, још увек сам био довољно свестан опасности да будем ухваћен и третиран као најобичнији хулиган.
Да ли случајно, или ме је мајстор Спира видео, мене или неког другог (сада сам био сасвим сигуран да нисам био једини преварени на овакав начин), тек, једва недељу дана касније, на излогу су освануле гриље које су штитиле излог од отварања до јутра. Задатак сада постаде неупоредиво тежи, јер је требало улучити тренутак када нема људи у близини, а мајстор не гледа кроз излог, и све то у кратком периоду од сумрака па до затварања радње – једва сат и по, највише два, а пролеће је стизало и дан постајао све дужи. Неколико пута ми се учини да је прави тренутак, али би увек нешто искрсло у последњи час, трептај пре него што бих извукао камен и задовољно га завитлао.

Колико је то трајало, не знам тачно, јер сам представу о времену у великој мери изгубио. Не мање од месеца, не више од два, до онога дана када на излогу не освану умрлица са мајстор Спириним ликом. Освета изгуби драж. Колико год да сам га мрзео, његови наследници ми нису ништа учинили, и нису заслуживали да поднесу нови ударац у болу за изгубљеним храниоцем (колики год да је био гад, рачунао сам, морали су патити за њим).
Упадох у незадовољство и резигнацију. Правда је измицала попут утваре, злосрећна рука судбине одузе ми чак и шансу да је сам извршим. Па ипак, слика добрих и поштених наследника (морали су бити добри и поштени, чак и највећи зликовац труди се да своју децу васпита на најбољи могући начин), која ме је ономад спречила да на крају ипак разбијем излог, сада ми даде наду да ми сат (ако је још увек тамо, ако није продат) још увек може бити враћен.
Испоставило се да је једина наследница Спирина била његова ћерка, она иста девојка која је чистила радњу када сам први пут долазио. Она је веровала у моју причу. Да ли зато што сам био уверљив, или можда зато што је била ту негде у близини, можда иза завесе, и слушала бар неке од наших разговора, или све (онај први готово сасвим сигурно), тек – веровала је, и желела да ми помогне.
Затворила је врата сајџинице (сада је она сама у њој радила), и кренусмо да заједно прегледамо све (али заиста све) сатове: и оне којих је поправка била у току, и оне завршене, а непредате, и оне заборављене или остављене у радњи, и оне рекламне, чак и оне из личне очеве колекције. Мог сата није било.
„Надам се да се нећете увредити, Вашег сата нема па нема, и ја не бих желела да мог оца запамтите у превише рђавом светлу”, рече па застаде на тренутак.
„Кажем, не бих волела да ме схватите погрешно, али желим да Вам понудим неки од ових сатова у замену. Било који, осим оних за које се зна чији су, наравно.”
Ствар није била у сату. Нисам желео било који сат, желео сам само онај мој, са посветом. Она ми је била једино важна. Недостатак сата као пуког показивача времена нисам осећао, и девојчина понуда учини ми се бесмисленом и сувишном, али њој је то очигледно било важно. Желела је да људи њеног оца памте онаквог каквог га је она памтила. Каквог је желела да га памти.
Реших да узмем сат сасвим другачији од мог: за почетак џепни, механички (са што очигледнијим механичким особинама), направљен негде на Западу, што старији, по могућству олупан, сат који ће бити потпуна супротност мом Касију, који неће радити, или барем неће бити тачан. Сат који никада нећу носити, јер ће ме бити срамота да га носим.
„Па, добро”, рече девојка. „Надам се да Вам је тај Касио заиста много значио. Ово је био вероватно најдражи очев сат, а сасвим сигурно највреднији. Надам се да смо сада квит.”
Нисмо били квит. Никако нисмо могли бити квит, мада је сат који сам узео вредео, како се касније испоставило, много више, и она је свој дуг више него одужила. Па ипак, то што нисам успео да пронађем свој сат било је много важније, и донело је велике последице које су утицале на читав мој каснији живот. Код родитеља сам одлазио што је ређе могуће, измишљајући стално нове и нове изговоре зашто нисам понео сат, све док им једном не саопштих љутито да ме оставе на миру са том глупошћу, да сам га изгубио, да су ми га украли, шта год, да га немам више и да ми није стало. То је произвело реакцију гору и страшнију него што сам и у најбесанијим ноћима замишљао, и свађу у којој смо рекли такве ружне ствари какве могу рећи једни другима само они који се неизмерно воле, најружније дакле, које постоје.
Никада после тога нисам отишао назад у М. Никада више нисмо проговорили ни реч. Сат се од симбола помирења и љубави претворио у своју потпуну супротност, у међаш раскола, мржње, и на крају потпуне равнодушности.
Први пут у животу остадох сам на свету, без (ма како мале) материјалне потпоре, без (ма како наивних) савета.
Сам.
И то промени ток мога живота. Почех да зарађујем за хлеб радећи, поправљајући електричне апарате за домаћинство, грамофоне и телевизоре, кућне инсталације, све што је у било каквој вези са струјом. Тешкоће на које сам притом наилазио натераше ме да много озбиљније приступим и обавезама на факултету, тако да се убрзо мој живот састојао само од предавања, учења и зарађивања.
Време је текло брзо, па једва и приметих да сам дипломирао, опште узев прилично брзо и успешно. У то време већ сам имао уходану радњу, са сталним муштеријама пуним поуздања у мене (заклех се више пута да нећу бити попут мајстор Спире) и мој рад.
Вратих се љубави према удатим женама и многој од њих таква моја склоност не беше непријатна.
На крају ожених једну такву, али то не потраја дуго – отерао сам је када открих да ме вара са неким студентом права из Калесије.
Не прође дуго, а ја се поново ожених (и ова је због мене оставила мужа) и добих сина, али овога пута она оде од мене, јер није могла да трпи моја дуга одсуствовања од куће и честе љубавне излете.
Мало по мало и, временом, готово у потпуности одустадох од љубавних авантура, јер схватих да су проблеми које су ми стварале много већи од причињених задовољстава.
Остадоше само посао, новац и мале ствари којима храних душу заточену у кавезу.
Најважнија од њих беше одлазак на пијацу, што претворих у ритуал чија круна је била обилазак тезги старинара и трговаца половним сатовима. Преврнуо бих сваки понаособ, тражећи дигиталац Касио, модел из седамдесет шесте, са угравираном посветом на поклопцу отпозади. Не нађох га никад, али зато многи Шафтхаузен, Омега или Лонжин крену пут моје куће у унутрашњем џепу капута. Од дуга времена научих и да их поправљам.
Сада већ имам колекцију о којој се у кругу познавалаца говори са страхопоштовањем. Не прође дан, а да ми се не јави неко са понудом за размену или откуп неког сата за који, најчешће погрешно, мисли да завређује моју пажњу. Понеко тражи помоћ у виду поправке или процене, и њима радо излазим у сусрет. И свакога на крају питам исто. Да не поседује случајно, негде у некој забаченој фиоци, или је можда видео код неког пријатеља, стари Касио са гравуром, и неки од њих ми понекад донесу такав или сличан. Али ни на једном досад није писало моје име, мада неки беху потписани са мама или тата, а неки и са обоје.
Али ја не одустајем тако лако. Обилазим пијачне тезге и антикварнице. Разгледам колекције озбиљних сакупљача и претурам по кутијама са одбаченим породичним старудијама. Дајем огласе и стрпљиво одговарам на све телефонске позиве. И знам да ћу га једног дана поново пронаћи. А онда ће све поново бити добро.
Онда ће све бити као некад.

Циљне групе у књижевности

Верујем да је најчешћи недосањани сан савременог писца да од својих књига и живи. Многи ће рећи и да је то данас такорећи немогуће, заборављајући да је некада све било још и много теже. Практично, све до појаве индустријализације и ширег развоја трговине, књижевност је углавном била забава богатих, било да су је писали сами, или бивали мецене сиромашним а талентованима, добијајући тако, не ретко, не само свог личног уметника, већ приде и секретара, забављача, учитеља и ко зна шта већ не. Појефтињење штампе и развој продајне мреже, као и пораст броја писмених, као потенцијалних конзумената и купаца, створили су услове да од писања ипак може да се живи, поготову на тзв. великим језицима, односно тржиштима. Без обзира на општераширено уверење с почетка текста, сасвим је сигурно да данас од писања живи далеко више писаца него што их је укупно то успело од појаве првих књига, па до краја 19. века. Потребно је само продати довољан број примерака књиге. Што већи, то боље.
Књига, дакле, почиње да функционише као роба, и то не као било која, већ као инфлаторна роба. Роба која на тржишту има много већу понуду од потражње. Само на српском тржишту се годишње појави пар хиљада нових наслова белетристике (!!!), а када се на то додају преводи, поновљена издања, разне практичне и стручне књиге, приручници, рото издања и слично (а да не помињем конкурентске медије, као што су телевизија и компјутери), јасно је да огроман број писаца и »писаца« има проблем и да поклони своју књигу, а само они аутори и издавачи који је у потпуности третирају као робу, заиста и успевају да је продају и остваре зараду.
Оставимо по страни овога пута све остале деривате, и покушајмо да сагледамо само белетристику. Шта је то што књига (белетристике) као роба нуди потенцијалном читаоцу, односно купцу? Шта је то што овај потоњи жели да плати?
Одговор који се сам по себи намеће – висока уметничка вредност, т.ј. уживање у њој, је, наравно, погрешан, односно, тачан је само за веома мали број истинских познавалаца, стручњака и захтевних читалаца, што је у маркетиншком смислу занемарљива категорија. Уосталом, погледајте листе најпродаванијих наслова и све ће вам бити јасно.
Забава је одговор који ће вам дати већина књижара и аквизитера, и сада смо већ нешто ближи одговору. Забава, да, али каква? И да ли забава сама по себи? Наравно да не. Забава, односно занимљивост, је обавезни састојак књиге као робе, као шарена амбалажа која ће привући купца и продати му емоције, јер управо су оне суштински предмет трговине. Зашто је то тако, представља посебно питање на које није превише тешко одговорити. За уживање у високим уметничким вредностима, потребно је управо сразмерно познавање предметне уметности; за уживање у когнитивним вредностима литературе, потребно је, опет, одговарајуће предзнање, и тако даље. Емоције су једина област за коју нису потребни никакви предуслови. Довољно је само знати сва слова и имати почетни порив. Емоције има свако.
Ехеј!, већ чујем супротстављени глас разума како се бреца. Није баш тако. Неко воли да се заљубљује, други да гледа утакмице, трећи да смишља пакости, четврти…
Управо тако! Свако од нас има свој сопствени склоп емоција, и позитивних и негативних, веома широког спектра. Чак и они који важе за потпуно безосећајне (а не ретко и они сами о себи тако мисле), имају свој емотивни склоп, често и веома снажан, само што у њему доминирају оне негативне, односно друштвено неприхватљиве.
Управо та разноликост одваја нас једне од других, и ствара сопствене самосвојне личности, на које смо сви углавном поносни. Па ипак, у маркетиншком смислу, та разноликост није превелика. Тржиште је (пратећи, наравно, продају – шта би друго) препознало неколико главних група тих емотивних склопова, и назвало их циљним групама. Што је раширенији доминантни склоп емотивних потреба који књига може да задовољи, то је и циљна група већа, односно потенцијални број купаца.
Обраћање одређеној циљној групи које се покаже као исплативо, неумитно упућује и друге писце и издаваче на сличан пут, те је управо то начин на који су створени одређени жанрови у књижевној белетристици. Што је мања или уже дефинисана (емотивним склопом коме се обраћа) циљна група, то је и жанр ужи и обрнуто. Код оних најпрецизнијих (најужих) говоримо о класичним жанр или фах књигама, док код оних са најширим оквиром и не примећујемо овакво усмерено пишчево обраћање, што не значи да оно и не постоји. Свесно или несвесно, свака смислено написана књига има свој круг читалаца којима се обраћа.
Успех у продаји књиге директно зависи од успешности писца да успостави комуникацију са својим читаоцем. На који начин се то остварује?
Први кораци су упознавање потенцијалних читаоца са књигом (реклама) и њена доступност (што шира заступљеност у продајној мрежи – књижарама, каталозима и сл.), али је то (или би барем требало да буде) у непосредној надлежности издавача.
Када читалац отвори књигу, налази се очи у очи са аутором, који од прве странице покушава да га заинтересује за његов виртуелни свет, успостави комуникацију, заведе такорећи, и прода му емоције. Али, како се продају емоције, и зашто би неко куповао туђе емоције? Наравно, путем идентификације (читаоца) са неким од ликова (најчешће, наравно, главним). Зато је, уосталом, за прави успех књиге, неопходно извршити добру карактеризацију ликова.
Чини се да полако долазимо до коначног одговора. Читалац, наравно, ипак не купује емоције. Улазећи идентификацијом у књижевни лик, он проживљава његов живот и његове емоције. Читајући књиге, ми, уз њихову помоћ, сањамо нове животе. Лепше, богатије, праведније, успешније, онакве какви нам одговарају. Купујући и читајући љубавне, крими, спортске, еротске, авантуристичке, квази-научничке и друге, рецимо, романе, ми купујемо сопствене снове. Живимо на трен животе какве бисмо желели да имамо, са таман толико ограничења и тешкоћа, да можемо да их превазиђемо. А чак и ако не успемо, то је, на крају, ипак само књига. Могућност да се лепо исплаче.
И зато, купујте књиге, идите у библиотеке. Сањајте.
Живот је ионако негде другде.

Можда ће једном бити пријатно сетити се ових јада*

Када су ме пријатељи из библиотеке позвали са предлогом да будем у Организационом одбору овогодишњег Сајма књига, био сам страшно поносан. Наравно да хоћу, рекао сам, али можда то и није баш најсрећније решење. Има, наиме, додао сам још, у овом граду и бољих писаца од мене.
Ко те пита какав си писац?, био је одговор. Зовемо те јер треба добро да се потегне.
Мислио сам да се шале.
Жеља свих је била да овогодишњи Сајам буде бољи и већи од претходних, да достигне барем део сјаја и величине које је имао у неким бољим, да не кажем богатијим, временима. Стога су у Савету и Одбору били заступљени и представници Борске радио-телевизије (у даљем тексту БРТ) и Центра за културу (у даљем тексту – ЦК), плус у Савету представник Скупштине Општине (у даљем тексту – СО), а у Одбору један независан члан (у даљем тексту – ја). Задатак БРТ-а је требало да буде потпуно медијско покривање сајамских дешавања, ЦК је требало да буде суорганизатор (да обезбеди бољи и већи простор, озвучење, ради комплементарне програме у оквиру Културног лета и слично), док је СО требало да обезбеди додатне материјалне услове за квалитетна гостовања, повећану набавку књига и друго. Све је звучало перфектно.
На првим састанцима, све се кретало како треба: ЦК је обезбедио простор на корзоу – салу Експрес ресторана у приземљу, која се налази под патронатом Црвеног крста. Исти (Крст) је обећао да ће сала бити чиста и у сваком погледу исправна, да ће куварице спремати кафу и пиће, да ће војници на цивилном служењу обавити све физичке и стражарске послове. БРТ је обећала рекламу на свим својим медијима, уочи и за време Сајма, Сајамску хронику на телевизији, која би свакодневно пратила дешавања. Библиотека је осмислила програм гостовања познатих књижевника и заступљеност издавача – излагача. ЦК је организовао свакодневни (сваковечерњи?) пригодан музички програм у башти испред сале. Представници СО су предвиђени буџет оценили као скроман и обећали паре. Представници привреде (присутни на састанцима духом) су обећали сву помоћ у превозу (камион и двапут аутомобил до Београда и назад, камион по Бору два-три пута) и друго, ама баш све што треба!
И тако више пута, од састанка до састанка и назад. Онда смо, скоро неосетно, почели да улазимо у цајтнот, док је пасторална идила (на шта је организација Сајма личила у почетку) добијала обрисе трилера.
Прво се појавио проблем употребе WC-а у сали. Нема га, а на спрату не желе да нам одобре употребу. Прозаично, зар не, није требало то ни да помињем. Али пробајте ви да издржите дванаест сати на штанду, чак и без пива.
Онда је општина скресала буџет. Не за много, али, коме од књижевника отказати гостовање? Било коме од њих рећи да не може да дође, јер се нема довољно пара (и то баш за њега), било би исто као рећи Џајићу да не може да игра за нашу улицу, јер нас већ има довољно.
Онда су привредници почели да нас зајебавају за камион.
Онда је испало да од страже нема ништа, а поготову не за џ.
Онда је испало да је сала ипак прљава, и да нема ко да је очисти.
Онда је испало да унутра не ради струја (осим на гурку), и да приде нема ни сијалица.
Онда је испало да БРТ има паметнија посла, наравно – изборе, него да се замајава културом.
Онда је лице из ЦК задужено за Сајам отишло на море, и тамо нико више није знао шта смо се договорили, ни ко то треба да обави, ни зашто.
Онда смо од свих, на било који начин умешаних у организацију, остали нас троје – Весна, Ана и ја, двоумећи се да ли да се препустимо стихији живота и хладном пиву (мој предлог), или да одемо на колективни одмор (кад загусти, сви би да збришу), или да ипак покушамо да спасимо шта се спасти може. Једино што нисмо знали како.
Онда су ствари, некако саме од себе, ипак почеле да се покрећу.
Проблем WC-а се решио спонтано: појавио се закупац баште, заједно са клозетима на спрату. Није имао ништа против да и ми повремено сврнемо до тамо.
Онда се један од планираних гостију – књижевника (нажалост, мој омиљени) плачним гласом јавио да никако не може да дође због проблема са зубима, па мора на операцију, па на дуже лечење, па онда… Буџет превазиђен!
Онда смо личним контактима нашли људе, који су могли да нареде тзв. привредницима да испуне оно што су обећали. Или барем део.
За остало (камион и радна снага) нашли смо пријатеље да помогну.
Онда смо решили и ноћног стражара. Додуше, морало је да се плати, али је и то некако решено.
Онда су салу очистили, орибали и украсили радници библиотеке. Нису могли да отрпе срамоту.
Онда смо нашли пријатеље да мало погурају струју и подаре светлост градској култури.
Онда је БРТ…а, да: БРТ се и даље бавила изборима.
Онда су стигли излагачи, и уз уобичајене трзавице (нико није био задовољан положајем и величином свог штанда, и сви су показивали на комшије, којима је стопут боље, али се, несвесни тога, такође буне), Сајам је могао да почне.
И испао је боље него што смо се надали. Број посетилаца је био значајно већи него ранијих година, претпостављам и продаја (о томе тачне податке ипак имају само излагачи). Понуда књига је такође била осетно богатија.
Сви гости са стране су дали све од себе да књижевне вечери буду успешне. Домаће снаге, које су се одазвале позиву упомоћ и попуниле две вечери, нимало нису заостајале.
Чак се и БРТ пробудила, чим се завршило са изборима, и направила одличну емисију за крај.
Недостатак цигулигања испред сале никоме није засметао.
Све у свему, било је добро. Можда не онолико колико смо желели да буде, и свакако уз много веће муке, али ипак добро.
А можда и није могло без муке.
Можда ниједна добра ствар и не може да се обави лако, а и када буде тако, још лакше се и брже и заборави.
Можда су муке и јад оно једино што памтимо, оно једино што вреди запамтити. А ако је тако, ових дана ћемо се сигурно сећати. И једном ћемо се свему слатко смејати.
НАПОМЕНА:
• Велики песник Вергилије, док је припремао римски сајам књига (још онда је знао шта су муке тешке).

Један од могућих начина разврставања приповедачких форми је на оне које се базирају на реализму, т.ј. личе на стварни живот, и остале, које су свесно и намерно одмакнуте од њега, а базирају се на ауторовој имагинацији илити фикцији, при чему се у овој другој јасно издваја важна подгрупа фикције у ужем смислу речи, где спадају SCIENCE (научна фантастика) и DETECTIVE FICTION (кримићи).
Оваква подела, сама по себи, не би садржала ништа лоше, да не имплицира готово оркестрирано етикетирање поменутих група од стране већег дела критике, при чему се оне прве повезују са мемоарношћу, анегдотношћу и слично (чиме им се аутоматски додељује и нижа уметничка вредност), оне друге са маштовитошћу и идејношћу (тј. – по дефиницији озбиљном уметношћу), док се оне треће у старту дефинишу и одбацују као лака и безвредна литература.
Шта је узрок једне овакве предрасуде, која је, као и све друге, понекад тачна и применљива, а понекад (чешће) и није, али је све време штетна?
Углавном оно што се налази и у основи саме поделе – однос фикције и реалности у (било ком) прозном остварењу, и њихово правилно разумевање.
Важећа дакле, предрасуда, почива на основној (прет)поставци да у првој групи суверено важи сирова реалност (у функцији документарности), док фикције нема, или је има само у траговима;да се у другој ради о фикцији у функцији идеје (поруке, експеримента и сл.), те да присуство реализма ту и није нужно потребно, и да најчешће чак и смета;док се у трећој групи ради о потпуној фикцији, али не у функцији уметности, већ чисте забаве.
Занемаримо за ову прилику остале високомудрене квазикритичарске глупости, којих је неколико успело да стане у претходну реченицу, и кренимо право на основну тему. Дакле – ФИКЦИЈА.
Фикција је обавезни састојак сваког прозног дела.
Док се код друге и треће групе то само по себи подразумева, обратимо пажњу на прву, којој се управо недостатак фикције (читај: маште, имагинације, пуног стваралачког набоја) приписује као мана. Она се ствара управо тако и са циљем да што је могуће више личи на стварни живот. Да ли је то заиста могуће без употребе фикције? Наравно да није. Пуко бележење стварног догађаја без уметничке обраде (читај: фикције), не даје као резултат причу, и по дефиницији је досадно за читаоца. Стога је улога фикције у облику приче која је најприближнија документарном, у скраћивању и продужавању појединих делова догађаја, прилагођавању радње и ликова потребама приче и (често најминималнијим) изменама радње у циљу потенцирања одређених порука или (и) појачавања укупног ефекта. Улога и удео фикције у (реалистичком) приповедању никада није мања од ове, а може ићи и до потпуне, при чему су и радња и ликови и место догађања измишљени у потпуности, или састављени од делића стварности попут најфинијих мозаика, што ставља пред уметника далеко тежи задатак и много већа ограничења него када се ради о причама из друге, а понекад и треће групе, јер читалац ниједног тренутка не сме да посумња да догађај није стваран.
Реализам је други обавезан састојак сваког прозног остварења.
Ово, наравно, на први поглед делује контрадикторно у односу на претходну тврдњу. Па ипак није, јер код приповедања се ради о виртуел ној реалности, о реалности која постоји и важи само у том једном конкретном делу. Виртуелна реалност приче јесте у корелацији са стварном реалношћу, али такође и са правилима и условима које сам аутор задаје ради остварења свог уметничког циља. Свака прича (роман, новела…), је свет за себе, и функционише релативно независно у односу на друге светове, па и онај стварни спољашњи. Правила и закони по којима се све у причи одвија, дефинисани су од стране самог писца, који понекад ту улогу делегира неком лику (наратору), али је коначна одговорност и даље на њему. Уколико аутор током приче одступа од законитости које је сам поставио, његова виртуелна реалност постаје ирационална, а сама прича неверодостојна. Објаснимо то на примерима.
Приликом (у претходном пасусу објашњене) минималне улоге фикције, задатак одржања виртуелне реалности је најлакши, али и ту аутор може да начини грешке, као што су на пример изостављање битног дела радње, неадекватна карактеризација, неразјашњена мотивација за одређене радње или понашања и слично. Тако читалац, иако му је предочен стваран догађај, не верује ни причи ни аутору, који је пореметио узрочно – последични след догађаја и створио некохерентну целину.
Како улога фикције расте, и аутор уводи измишљене ликове и догађаје, комбинује их са стварним, тако се повећава и његова одговорност у креирању виртуелног света у коме се ништа не дешава без разлога, па чак ни случајности. Тако код аутора, који не воде рачуна о томе, можемо прочитати много нелогичности, које прелазе у глупост, а првобитно замишљено озбиљно дело (које је уз мало труда то можда и могло бити) постаје предмет подсмеха.
Управо ове неуспеле приче, али чудне ли ироније, и оне најуспелије, где је границу између стварног и измишљеног немогуће увидети, чак ни најумнијима међу нама, повод су предрасудама с почетка текста.
Код треће групе, фикције у ужем смислу речи, задатак креирања виртуелне реалности, који се поставља пред аутора, је огроман, нарочито код научне фантастике. Он ствара нове светове, интелигентна бића и друштва, чудовишта, нове машине и технологије, и у оквиру њих, и најчешће – базирајући се на њима, ствара причу и реализује своје уметничке циљеве. Мало је који аутор овог жанра несвестан свог задатка. Све је ту измишљено и невероватно, и аутор храбро креће у стварање виртуелне реалности, тако што дефинише законитости разних врста, и труди се да се све у причи дешава у сагласности са њима. Проблем је у томе што је за тако свеобухватан задатак потребно и свеобухватно познавање разних научних области (на пр. биологије, физике, механике, астрономије, телекомуникација, психологије, социологије…), и на све то уградити књижевни занат и таленат. Стога у овом жанру имамо сразмерно мали број великих и значајних имена, али и тоталних промашаја. Огромна већина сместила се у дефиницији довољно добро, што је практично значило – ништа велико, али довољно добро за рото-издања, која читаоци жељно прихватају, те ето повода за предметну заблуду.
Друга група је негде између ове две крајности. Па ипак, због своје основне циљне опредељености, она има многе олакшавајуће околности. Фикција се не појављује ни због једног другог разлога, већ ради лакше рализације почетне идеје. Чак се и сама (виртуелна) реалност овде налази у неком трећем плану, и аутори о њој мало или ни мало воде рачуна. Стога се појављује огроман број нелогичности и чак ординарних глупости, које, на први поглед, не ометају ни причу ни идеју. Али читалац осећа да нешто ту није у реду, чак и ако не увиђа грешке, и причи просто не верује, или му је досадна.
Иронично је да приче из ове групе имају најбољи положај у склопу општеприхваћених предрасуда, иако је број неквалитетних дела овде пропорционално убедљиво највећи. Разлог за то је управо у транспарентности њихових идеја и порука. Њихови аутори просто вриште да их само идеја и интересује, за остало их је баш брига, успевајући пречесто да у то убеде и читаоце и критичаре којих је, (зашто ме то не чуди?) иначе, највише регрутованих управо из редова ове врсте писаца.
Обичног читаоца, наравно, све ово нимало не интересује. Нема ни разлога за то. Он приче у којима фикција није употребљена на прави начин (или чак уопште) препознаје као досадне, а оне у којима је заказала виртуелна реалност као неверодостојне, и одбија да их чита.
А веће казне за писца од тога нема.

Повод: конкурс Народне библиотеке Бор за кратку причу

У прошлом броју Бележнице објављени су резултати традиционалног конкурса Народне библиотеке Бор за кратку причу. У прилогу чланка су у целини објављена и три награђена рада.
Како је у истом издању, неколико страница иза, објављен и мој текст „Како писати“, који се бави начелима и методама којима се водим приликом писања (превасходно) прича, а пар бројева уназад и текст „О бардовима (борске) критике“, чији наслов речито говори о обрађиваној теми, учинило ми се згодним да на примеру објављених прича покажем и практично читаоцима на шта сам тачно у поменутим чланцима указивао.
Трећенаграђени рад под називом „Садржај“, представља и по форми и по садржају класичну виц-причу, и аутор идеју доследно и спретно спроводи. Брзо и прецизно улази у радњу, дајући у прве две реченице потребне податке, у трећој врши расплет и у четвртој (и последњој) ефектно поентира. Успева да не буде досадан читаоцу, и да му на крају измами барем осмејак. На први поглед – одлично.
Па ипак, читалац примећује да ту нешто није сасвим у реду, да се причи не може веровати. Ако се само мало загребе по површини, може се видети и зашто.
У уводном делу, аутор нас упознаје са главни ликом – надриписцем (више) романа, које нико не жели да чита јер су, наравно, лоши, а једине примедбе пријатеља се своде на то да су слова у књигама премала, што наш надриписац доследно исправља (у свакој наредној – већи фонт). И дотле је ваљда све у реду. Проблем почиње у трећој реченици, тј. расплету, где надриписац исправља недостатке у својој књизи, а онда се, изнебуха (инспирисан прочитаним – написаним!), исповраћа по књизи. Тиме је, каже се даље, барем садржај постао уочљивији?!
Овде се помаља питање које то недостатке наш јунак исправља? Надриписци (поготову више романа) одликују се се управо тиме да сами не примећују сопствене недостатке (напротив – углавном мисле да су неправедно запостављени генији) и слепо верују пријатељима кад им укажу на величину слова као једину фалинку. То нам, уосталом, и сам аутор у уводу саопштава. Шта, дакле, надриписац исправља? Једине недостатке којих је свестан – повећава слова. Где се то ради? На компјутеру. Дакле, надриписац, док повећава фонтове, ничим изазван, схвата да је то што је написао одвратно лоше (али никада и ниједан надриписац то није и неће открити; у супротном – не ради се о надриписцу) и повраћа по књизи.
Хајде и да се исповраћао, било би то по компјутеру, где је једино могао да повећава слова. Али, хајде да претпоставимо да је човека неким чудом Бог одједанпут просветлио, дао му знање, самосвест и таленат, те се овај од надриписца у делићу секунде преметнуо у правог аутора и деликатног критичара – аналитичара (другог објашњења нема), да је стварно открио да његова литература поседује неке недостатке (још не повраћа), почео да их исправља, па онда схватио колико их има и колико су неопростиве и одурне и (е сад) стварно испразнио желудац по папиру, садржај никако није могао постати уочљив(ији), већ само умазан и још тежи за читање, а тако рећи и држање у рукама. Знам, сада ће неко рећи да нисам схватио поенту, да се ради о игри речи и да је аутор мислио на садржај (свеукупну суштину) самог надриписца, али већ смо рекли да се он преметнуо барем у нормалца, а онда повраћка више није његов једини садржај.
Тако откривамо да се цела прича базира на логичким грешкама, којих има више него у просечном роману, а почетна допадљивост на атавистичкој потреби да се смејемо одвратним појмовима као што је повраћање (или кад се неко оклизне и љосне на задњицу), и с друге стране на заводљивости поруке упућене лошим писцима, са којом се сви слажу, али нико не мисли да се односи баш на њега. Адреса погрешна – писмо вратити пошиљаоцу!
Друга прича – „Провинцијска љубав“, по форми највише одговара захтевима кратке приче. Аутор нас читавим током наводи на један след догађаја, а причу завршава (изненаћујући неуког читаоца) у контра смеру. Баш како нас уче велики мајстори. Па ипак!
Уводни део је предугачак и заморан, а главни лик, коме је аутор доделио и улогу наратора, користи језик препун неочекиваних поређења, сложених реченица и стилских фигура (додуше, понекад неспретно повезаних, али то иде на терет аутора), што је у супротности са карактером који му је додељен, а који одликују несигурност и крајње ограничена способност логичког расуђивања.
Логика је, иначе, главна бољка и у овој причи. Главни лик свакодневно одлази код девојке у коју је (рекло би се) заљубљен, и тако пуних пет месеци. Обоје су збуњени и воде несувислу конверзацију у којој нико не каже ништа конкретно ни о чему важном, а поготову не о међусобном допадању, у које он све време сумња и нада му се, очекујући да то она прва спомене. Када на крају он одлучи да преузме иницијативу и каже јој шта осећа, она му саопштава да већ две године штеди за парфем који ће ускоро да купи (то је, наиме, била тајна коју она пет месеци није смела да му каже), на шта се он тешко разочара и одлучује »да се напије и све чаше разбије«, што би рекао народни песник.
Овај концепт је више него лабав, јер намеће бројна питања. Зашто би неки младић и девојка, на пример, седели заједно пет месеци из дана у дан, и причали ни о чему, а да се бар мало не допадају једно другом? Ако за младића можемо да прихватамо да је глуп и смотан, па му та проста спознаја не долази до памети, то је тотално неспојиво са девојком манекенског изгледа, која (већ најмање две године) ради у трговини, где је принуђена на сталну комуникацију са људима и, сасвим сигурно, учесталим удварањима мушкараца. Зашто би, даље, девојка (и још трговац!??) штедела две године за парфем, кад већ постоје чекови и друге сличне женске смицалице? И зашто би јој било непријатно да то каже било коме? Да ли постоји женско које живи за парфеме и сличне џиџа-миџе, а да у доколици не прича скоро искључиво о томе? Зашто је он, на крају, разочаран због тога што она купује парфем? У каквој је то вези са њеним осећањима!!?
Основна идеја аутора – да прикаже једну од безброј варијанти мушко-женских односа није успела, јер је сама прича (и све у њој) нелогична, натегнута и вештачки исконструисана, и једино што га (аутора) може донекле оправдати од још тежих квалификација је то што је приповедач сам главни лик, па се део недостатака може приписати карактеру уместо писцу. А опет, шта то нас брига? У овом облику, прича би могла да прође само у неком лакшем часопису, као исповест читаоца и са називом „Како сам изгубио девојку због неопеване глупости“.
Али, ако је неко помислио да је ова прича испод сваког нивоа и да тешко може горе, ту је и првонаграђена, под називом „Орао“, да га у томе разувери.
Предугачка, развучена, са гомилом непотребних података, готово у потпуности нелогична, незанимљива, без јасне идеје, ова прича нема ниједну светлу тачку.
Једног кишног дана, каже се у њој, главни лик стиже кући и затиче унутра орла, који је некако откључао врата и (без икаквог разлога, осим можда да се осуши) ушао, да ту и остане пар наредних месеци. Они се спријатељују и воде дуге и небитне разговоре (о чему нас писац индиректно обавештава). Једног дана орао (такође) без икаквог разлога одлази и главни лик креће у потрагу за њим. Када нестанак пријави полицији, ови га брже-боље хапсе и шаљу у лудницу, где овај проводи године. И таман да га пусте, орао се (опет без разлога – глупа нека птичурина) појављује само да се види са главним ликом (успут попричао са доктором и сестрама), коме због тога настављају боравак у лудари. Крај.
Аутор користи мотив (нарочито популаран почетком двадесетог века) мудре птице која долеће у собу главног лика, што узрокује сва каснија дешавања, и то је сасим легитиман поступак. Аутор је даље могао да крене путем филозофске расправе психо или социоанализе, езотерије, симболизма… Он се, међутим определио за псеудореализам (недвосмислено излаже да се орао стварно појављује, да није илузија), што је такође легитимно. Али, орао не чини и не говори ништа посебно. Његова улога је само да, као Deus ex machina, својим поступцима усмери радњу тамо где аутор жели. У реду, може чак и тако, али без логике не може и не сме!
Аутор је очигледно сматрао да читалац који поверује у орла који говори може да прогута било шта, што је неопростиво.
Искористићу још мало простора да набројим најочигледније грешке.
Претрчавањем 2–3 метра по било каквој киши не може да се покисне до голе коже..
Ако је главни лик тада ипак покисао, зашто није и касније, по истом таквом времену, када одлази у посластичарницу? Зашто није ни његова девојка?
Зашто орао није улетео кроз неки отворен прозор, него кроз врата, и још закључана? И како је то на крају извео (кључ, калауз, крцкалица, орловска магија…)?
Главни лик, који не верује својим очима и ушима да је орао ту где јесте (ваљда једина логична релевантна тврдња у причи), очекује да сви остали безрезервно поверују у то, само на основу његових речи, због тога оставља девојку и упада у све остале проблеме?
Орао проводи код главног лика више месеци, постају пријатељи, а овај и даље не зна његово име, већ га дозива – орле, орле…!?!
Нико не затвара људе у луднице због фантазија, халуцинација, манија или било чега другог, уколико ови не представљају опасност за себе или друге, или су неспособни за самостални живот (и без старатеља), што овде никако није случај. А поготову не по хитном поступку.
Поновно појављивање орла, сада у лудници (каже аутор, а не главни лик, што значи да није реч о прикази), требало би да буде доказ нормалности главног лика, а не враћања болести. Овде читалац мора да се запита ко је овде луд? Главни лик, лекари или можда неко трећи?
Основна идеја која би, ваљда, требало да буде како друштво не прихвата другачијег појединца није успела, јер аутор није добро представио ни друштво ни појединца ни „другачијост“. И зато је ова прича катастрофално лоша, што је чини гором и од „Провинцијске љубави“, која је само веома лоша, и од „Садржаја“ који је лош, мада то није морао да буде.
Овако заједно представљене и прочитане, ове три приче попримају карактер елементарне непогоде и могу да послуже корисно једино као негативни примери за дане који су пред нама.