Бранислав В. Бранковић

Књига Приче у папучама трећи је зборник кратких прича који је објавила Народна библиотека у Бору. У ове зборнике, иначе, улазе најбоље од оних прича што пристижу на традиционални књижевни конкурс, који се у оваквом виду реализује од 1996. године. Зборници (или би, можда, тачније било рећи – томови једног јединственог зборника) се појављују сваке друге године, што значи да они међу корице сажимају стварни учинак двају конкурса. Трећу књигу зборника радова приредиле су професорке Јелица Живковић и Весна Тешовић. (Овај посао је Јелица Живковић раније обављала у тандему са Божицом Кочбашли, садашњом директорком библиотеке у Бору). Приређивачице су овога пута подариле читаоцима прилично аналитичан “Предговор”, којем готово да се не може ништа ни додати ни одузети. То је известан помак у односу на претходни зборник, с обзиром на то да је он био понуђен без икаквих коментара. Сада је задржан наслов претходне, друге књиге, који је заменио првобитно дат наслов (Кратке приче), што је наговештај могућности да се он устали. Опредељење за овакав наслов приређивачице образлажу чињеницом да ”се (њиме) алудира истовремено на више ствари: некохерентност садржаја ових зборника, шаролик састав претежно неафирмисаних аутора…, немогућност прецизирања начела селекције…, неизбежно пристајање на низ компромиса…, али са друге стране и на наглашену непретенциозност…” Поменути наслов би се, дакако, могао и другачије тумачити.
Најновије Приче у папучама примиле су међу своје корице осамнаесторо аутора, а с обзиром на то да су неки од њих заступљени са по више прилога, читаоци ће имати задовољство да прочитају укупно двадесет и четири кратке приче. Од тих прича, као што је већ одраније знано, шест је награђено на последња два конкурса (2000, 2001), а остале су биле, бар према процени стручног жирија, тек за коју нијансу слабијег квалитета. Међу заступљеним писцима има и оних које смо већ имали прилике да сретнемо у претходним “томовима” (Миодраг Игњатовић, Раде Стојковић, Саша Д. Ловић, Станиша Милосављевић, Никола Лежаић), али ту су и нека нова имена. И што је најважније, коначно се изашло из локалних оквира: одређен број писаца чије су приче овога пута ушле у зборник није са ових простора (Чарна Вукићевић, Војин Остојић, Новица Антић, Милосав Славко Пешић, Миле Марковић, Гордана Милићевић, Душан Мијајловић Адски). Кад смо већ код заступљених аутора, морамо истаћи да се једина слабост из претходног “тома” поновила и овде – наиме, о неколицини писаца нису прикупљени ни најосновнији подаци, тако да је одељак књиге са био-библиографским белешкама добио фрагментаран облик.