Душан Кабић

Баш кад пролеће припрема буђење свих наших чула, тамна страна живота нема слуха за нова буђења. Сва бујна осећања, маштовитост, енергија, у тренутку, заувек, нестала су са Братиславом Петровићем.
Видећемо касније, ако је за утеху (а јесте овом приликом), била је у праву наша умна списатељица Исидора Секулић када је увек у својим надахнутим опсервацијама о животу, износила да “треба стално радити и стварати, од нас самих остаће само прах, али ће нас наша дела вечно наџивети”.
И била је у праву. Нашавши се већ у зрелом стваралачком добу, на половини пута, Петровић нам је оставио значајна ликовна дела.
Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић” у Нишу, затим Педагошку академију у Скопљу, на крају Ликовну академију у Сарајеву у класи професора Миливоја Унковића. Члан УЛУС-а постао је 1985. године. Долази у Бор и запошљава се у Музеју рударства и металургије у Бору, где ради као кустос Уметничке збирке и руководилац уметничке колоније “Бакар”.
Петровић је био свестран таленат. Оствареним делима доказао је високе домете ликовне обдарености, изнео је снажне емоције, дубоку и луцидну мисао из себе и око себе. О човеку је увек ликовно размишљао и то мултимедијално: уља на платну, акварели, графике, скулптуре, мурал, витражи, фреско-сликарство, примењено стваралаштво.
Овај временски омеђен сликарски опус уводи нас у свет стваралачог напора, исказивања пре свега унутрашњих немира, живота субјекта личног и окружења, присутна је и мисаона опсервација. Осећања и размишљања о човеку и животу исказује кроз особену форму искривљених линија. У разговору вођеним са њим, Петровић то и каже: “У први мах композиција делује неуравнотежено, немирно, пуна некакве слутње и набујале енергије вођене ка ниским страстима, ка разврату… Ипак, све је до детаља простудирано и свесно коришћено да упозори, да спречи.” Иза те графичке доминције у структури композиције, избија у први план боја, коју Петровић кроз тонске односе (топло–хладно), валерски осетљиве конструкције, маестрално хармонизује и тиме испољава танана сликарска умећа. Петровић нас у првом делу опуса упознаје са својим унутрашњим ломљењима, а резултат је тамнија фактура форме и бојених партија на површини слике. Осећа се снажна драматика садржаја. У другом делу опуса палета је нешто отворенија, доминирају светлији тонови. Ипак задржава обрис човека изобличена изгледа и покрета, а присутна је стално препознатљива садржина филозофије егзистенције: има ли смисла живети и оџивети све ово. На самом крају опуса наизглед је све смирено или се смирује, праволинијске конструкције праве смирене односе површина, појављује се све више светлости. Композиције добијају своје планове (мотиви из природе), а у неколико дела, веома успелих, јавља се и вечита тема односа човека и жене.
У овом релативно кратком сликарском опусу (1985–2002), Петровић је успео да нас на најбољи могућ начин упозна са својим сликарским умећем, и то преко мотива: портрета, мртвих природа, пејзажа, жанр-сцена, изведених сликарским техникама: уља на платну, акварела, темпера, цртежа, комбинованих техника.
Изванредно је познавао и графичку технику, скулптуру, витраж, мурал. Ту је испољавао свој таленат осећањем основних ликовних елемената кроз: однос тонова, топлих и хладних, валерска нијансирања, хармонију површине, склад композиције кроз однос планова, ритам, структуру, однос треће димензије, јачину и знак графичких законитости, однос црно – бело.
Свој раскошни таленат рационално је знао усмерити ка организовању различитих ликовних активности у Бору. Од тих активности треба поменути руковођење ликовном колонијом “Бакар” (1985–2002). Стручним вођењем довео је колонију до трећег места у Србији и Југославији по значењу и вредности. Испред су само “Мермер и звуци” у Аранђеловцу и “Тера” у Кикинди. У раду ликовне колоније учествовали су вајари из Француске, СР Немачке, Румуније, Украјине, Грчке, садашњих нових држава (бивше Југославије: Словеније , Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине) и, наравно, Србије и Црне Горе. Све су то данас значајна имена европске скулптуре. Иза њих је остало у културној баштини Бора, Србије, Југославије око 400 вредних уметничких дела. Данас се део њих може видети у екстеријеру борских градских површина.
Ликовна колонија је, понајвише заслугом Братислава Петровића, добила престижну (својевремено) Октобарску награду Бора 1992. године. И сам је Петровић, у два сазива, учествовао у раду Ликовне колоније и остварио дела препознатљиве експресивне форме.
Значајан ликовни таленат алтруистички је преносио у рад ликовног клуба “Мозаик” средином деведесетих, организујући клуб и дајући практичне ликовне савете самоуким ствараоцима из Бора. Неуморан, пун стваралачке енергије, стигао је да учествује и у раду ликовних колонија ван Бора: 1985. “Бранко Шотра”, Титова Митровица; 1992. “Делиблатски песак”, Панчево; 1995. “Мина Вукомановић–Караxић”, Горњи Милановац; 1996. “Цосмиц арт”, Војка; 1998. “Гамзиград”, Гамзиградска бања.
Добија и признања за свој рад: 1985. Сребрна плакета универзитета у Сарајеву, 1988. Откупна награда Југословенског бијенала портрета у Тузли.
Не смемо заборавити јако добро умеће код илустровања књига песама. Имао је сигуран и прецизан цртеж, и дар да осети песничку нит, коју њега претаче. Надахнуто је одрадио збирку песама Тачка Милена Миливојевића, а било их је још.
Петровић се вешто сналази и демонстрира свој раскошни дар и као примењаш. Неколико керамичких форми осликава у радионици познате керамичарке из Бора Анђелке Ковачевић, и то веома успешно. Маестрално је одрадио једну макету за потребе етнолошке изложбе Музеја “Бачије на Дубашници и Малинику”, готово пред сам крај свог живота. Имао је храбрости и први је у Бору 1995. године извео осликану јавну површину, на згради Дома културе у Бору и на згради Дома пензионера, са јасним порукама у садржају и трајним ликовним решењима.
И оно што је најважније за једног искреног, талентованог, свестраног ствараоца – увек је валоризовао своје дело пред гледаоцем, путем самосталних изложби: 1981. цртежи, Сарајево; 1982. цртежи, Сарајево; 1985. слике, Чачак; 1985. слике, Гуча; 1985. слике, Бор; 1985. слике, хотел “Борско језеро”; 1985. слике, Зајечар; 1985. цртежи, Лучани; 1986, слике, Кикинда; 1988. слике, Београд; 1990. слике, Бор; 1992. слике, Бор; 1998. слике и акварели, Бор; 1998. слике, Крушевац; колективне изложбе од 1981. године: Сарајево, Београд, Маглај, Титова Митровица, Мајданпек, Смедерево, Алексинац, Бор, Зајечар, Тузла, Горњи Милановац, Панчево…
Осведоченом ликовном таленту на крају се може упутити критика што је веома брзо трошио тај свој раскош од обдарености. Зато смо остали, средина борска а и шире, сиромашни за остварена ликовна дела већ доказаног завидног естетског нивоа.