Власта Младеновић

Прочитавши текст у Бележници, под називом У тами, тамнописца Горана Миленковића, изненадио сам се количином евидентне мржње, сујете, књижевне неупућености. Мада изазван, прозван на некултуран начин, у први мах помислио сам да не одговарам на такве, безначајне ствари. Међутим, да не би се можда протумачило да се ја, недај Боже, можда слажем са тим гнусним инсинуацијама, одговирућу кратко и и јасно, ин медиас рес.
Прво, аутор поменутог срамног текста није добро ни прочитао садржину Градинарника песништва источне Србије, објављен у Градини, бр.15 а на који се он окомио донкихотовски, верујући да из рупе пацовске може да помлати звезде на истоку, тако да не може добро-намерно ни да пише. Он, очигледно нема ни слуха, што је основно за познавање и доживљај поезије источне Србије, па тиме ни знања, које овде до границе неукуса претенциозно самоистиче.
Друго, проблем је што он овде говори несувисло (то је ствар лексике за основну школу), извлачи речи из контекста (књишки, пацовски штосеви), желећи да створи код читалаца утисак који би њему одговарао.
Треће, оно што овај тамнописац импутира, приписује мени (па и свима), односи се на њега. То је замена тезе, која је одавно позната у психологији. Самим тиме што на почетку пише да му тачно годину дана “у рачунару као у нервозном полусну дрема један необјављиви критички текст”, у једној рогобатној, несувислој и лексички проблематичној реченици-пасусу, из авиона се види да је то више опседнутост, патолошка ствар и да није предмет књижевног разматрања.
Четврто, аутор овог тамног, мрачног текста, из дубине душманске, руга се свему, што је јако ружно, што, наравно, опет говори о њему самоме. Она чак саветује како песници треба да пишу, и то песници који су потврдјени у српској књижевности. Вероватно он сматра, његова самоувереност је крајње примитивна, да то што он каже је на боље, без грешке и безгрешно.
Пето, аутор је из потаје, из сенке, агресиван и недобронамеран, мрзитељ, шаљући отровне стреле. Но, то се зна, увек се враћа бумеранг натопљен отровом. Жао ми је због тога, али то су Божји, космички закони.
Шесто, извесне примедбе су на месту, мада нису дате добронамерно, али су добродошле. Није једино добро што он тудје јаје гледа да ли је округло, тако да од форме и формалности не види суштину. Типично воајерска, доколичарска мука (а то није наука, како би дотични аутор желео да прикаже).
Седмо, аутор овог памфлета овде говори недоречено о пропустима, али било би корисније да је он сам навео неке аргументе и, још боље, да је конкретно навео како он мисли да треба. Овако, он ствара привид да је за њега Градина затворена. Па нека му објаве други часописи, у крајњем случају може (могао је исто тако ,много делотворније) у Бележници, чији је он члан редакције.
Осмо, аутор се овде ћесто поставља као судија. Он би да суди. Говори о отворености, а понаша се као цензор, чак то захтева и од уредника Градине. Због мене његова заслепљеност је до бола, он би да угаси тај стари часопис, због мене и свих који су у њему. Противречно. Симптоматично.
Девето, аутор неке његове правде овде вредја, клевеће, кевће, лаје на звезде са истока. За њега не постоје никаве свете ствари. То је ствар сујете дубоке. Наравно, нити могу нити хоћу да се спустам на тај ниво.
Десето, узгред да кажем, да ја нисам у никаквом сукобу са некаквим центром, с обзиром да сам прихваћен и као стваралац и као човек и у центру и унутрашњости, а и да нисам, то што ја понешто критикујем (не критизирам), не значи да сам сукобу. Поготову не са собом, без обзира на неке мане које вероватно као и сви имам (осим дотичног нарциса, загледаног у таму, па се и не види).
Једанаесто, невероватно, чак иде толико далеко у свом “зњању” да говори и ономе што није ни видео, нити читао, критикујући Антологију српског песништва , преведена на арапски и објављена 2оо6. године у Каиру. Ако је желео и то да критикује, све што има везе са мном или српском поезијом, могао је да прочита текстове, рецимо, великог зналца арапског језика и књижевности, као и српске, проф. др. Радета Божовића. Вероватно он то боље зна и од њега. Чак и невидјено. Сувишан је коментар.
Дванаесто, Градина је угледан часопис и нема смисла да се на овакав, подмукао начин блати, као и њен веома успешан уредник, Зоран Пешић Сигма. “Зналац и критичар” чак не разликује уредника од приредјивача ( а тамо, у Градини лепо пише). Лично, жао ми је што тај текст није објављен у Градини.Овако, сујетни “критичар” хоће да прикаже како је часопис затворен, а при том би сам да цензорише, гаси.
Тринаесто, добро је што хвали Летопис Матице српске, који је наш најстарији часопис и један од најзначајнијих часописа, али не може се то понижавањем Градине. Част ми је да је Летопис објавио моје “песмице”, али да то зна кртица из таме, можда би угасио и Летопис.
Четрнаесто, “језикословац” и ловац из таме устремио се на неке граматичке грешке, од комарца прави магарца, ругајући се сјајним метаорама Миодрага Радовића, песника и критичара.
Петнаесто, слажем се да би овај избор могао да буде и шири, али овде, у Градинарнику, свакако су уврштени врсни песници, чије стваралаштво кореспондира са дубоком , пре свега лирском традицијом источне Србије, али за то је пре свега потребно имати слух и препознати их. У неком ширем контексту, разуме се да и други песници (а ја сам све то навео у Градинарнику) имају своје место, потврдјено и заслужено. Доказ за то су две моје претходне антологије поезије источне Србије, Књижевна крајина и На истоку Србије. На крају, не желим ни себе, ни читаоце да замарам непотребним ситницама, од дрвета да се не види шума-суштина. Боље би било, то је мој добронамеран и искрен предлог, да сам аутор ове тамне критике напише нешто о песништву источне Србије, да се бави критиком а не критизерством и малициозношћу.