Александар Фјодорович Воронцов

Већ сам рекао да је изнад моје куће, тик уз нашу башту, пролазила главна цеста за град. Тамо у граду је било све важније што је за житеље Бора у то време нешто значило.
Ту прво мислим на пошту, све врсте дућана, главна пијаца, биоскоп „Победа”, у то прво време и фудбалско игралиште код Ватрогасног дома испод Дирекције, железничка станица, апотека, књижара, Фото Митић-радња, Ледара, Јусуфова посластичара и тако даље. Наравно, ту су биле и све друге радње разних занатлија, као што су ковачка, браварска, лимарска, часовничарска, месараница и остале. Посебно морам да споменем градски трг и штрафту, те и све оно остало, што је Бор чинило малим градом, сличним свим таквим паланкама у Србији, али ипак и доста посебним, на онај рударски, специфичан начин.
На пример, оне реке људи што су се рано ујутру, око пола шест, поподне око пола два и увечер око пола десет, сливале према капијама за улазак у разна предузећа од којих се тај гигант састојао, као и возови који су долазили из правца Метовнице и довозили раднике. А, наравно, после пола часа, опет све изнова, али само у обрнутом смеру, река оних који су се, из тек завршених смена, враћали кућама.
Никако не смем да изоставим експлозије на Дневном копу у Гропи, где се експлозивом вршила припрема материјала за наредну смену, а од тих експлозија се тресао читав град у правилним временским размацима и то пре почетка смене, после четири сата рада и пред крај смене, односно почетак следеће, а радило се у већини погона у три смене по осам часова. Те експлозије, од којих вам је дрхтало цело тело, а посебно срце, сирене које су завијале у два наврата пред почетак неке од смена, као кад је била опасност од авиона у рату, а орила се страшним урликањем целим градом, онај дим који је куљао из два велика димњака и много мањих, ширећи сумпорни задах градом и околином, били су карактеристика, и на неки начин симбол, нашег драгог Бора.
Помоћу неколико слика старог Бора, покушаћу да подсетим на тадашњи изглед тог задимљеног, али драгог градића, у који се, ма где живели, понекад ипак вратимо, жељни да сретнемо своје старе пријатеље и да још једном прошетамо улицама за које нас вежу толике успомене.
Од Нове колоније према центру града, ишло се том главном цестом поред моје прве школе „Вук Караџић”, испод које се цеста оштро увијала и правила велику и оштру кривину са високим бетонским мостом у средини. Потом је, окренувши се назад за скоро 180 степени према граду и пролазећи поред Градског одбора са горње и Ледаре са доње стране, улазила у град, одакле је почињала улица Моше Пијаде.
За нас из Нове колоније и још даљих делова Града према Четвртом километру, постојала је и пречица за центар града, а коју смо ми називали „кроз поток”, што је значило, да ћемо, код фризерске радње мајстора Кечкера, скренути до куће попа Милорада, а онда лево, низ велику стрмину, кривудавом стазом до потока, па преко слабог мостића уз брдо, па опет на главну цесту и то код гвожђаре, преко пута чувене Јусуфове посластичаре.
Та пречица је у сећањима свих старијих Борчана, јер смо се њоме сви често служили, пуно скраћујући пут према центру града. Кад би пала киша, а посебно зими, кад падне снег, то је био врло опасан и несигуран пут, посебно за старије особе и тек сад ми падају на памет хиљаде јурњава моје мајке низ те заиста опасне стазе, док је журила на посао, којим је хранила мене и школовала Кољу.
Да би зло било још веће, кад би пао снег, ми млађи смо одмах јурили на те стрме стране и клизали се небројено пута и на тај начин углачавали лед и повећавали могућност људима да падну, а кад би неко одлетео на леђа, ми би се са стране кесерили и онда опет клизали, да стаза буде још клизавија. Наши остарели родитељи нам при томе нису падали на памет.
Главна цеста је, по проласку кроз центар, прелазила железничку пругу на месту званом „Рампа” јер се при проласку воза спуштала рампа, која је спречавала да се догоде несреће, и настављала поред Дирекције и фудбалског игралишта, па пролазећи поред Вајфертовог улаза у Јаму рудника, па поред сале „Јама” настављала према Бор-селу, из кога се и развио овај тадашњи Бор о коме и пишем, а у даљини се видели планина Стол и село Кривељ.
Што се тиче пруге и воза, то је био малени „Ћира” како смо га, из милоште или ругања звали, мислећи при том, прво на његову спорост, поцрнелост путника и околиша где год је пролазио, а свакодневно је, у више наврата и у оба правца, дрндао дуж целог града, уским колосеком, којим се ишло преко Метовнице, све до Зајечара, где се преседало у воз Београд–Ниш на прузи нормалног колосека, одакле се могло пут Софије, Скопља и Атине, те према Београду, Загребу, Љубљани и Паризу, а по потреби и до Лондона као и на север према Будимпешти и даље, „где смо иначе сваки час због нечега ишли”. Шалим се наравно, јер се у то време веома мало путовало, а посебно не из туристичких разлога.
До Метовнице и Тимока вожња је била дуго година бесплатна, а возило се углавном у фургонима, оним истим у коме су Немци превозили Јевреје и стоку, па су се још звали и сточни вагони. Но, нама није сметала вожња у тим фургонима, било је важно да је бесплатна и да смо тако стизали до Тимока, где се могло купати и уживати у чарима излета. „Ћира” је возио споро, посебно у том правцу, јер је била узбрдица и на неким местима си слободно могао изаћи и полако пресећи кривину и тамо га опет сачекати и без проблема ускочити, јер је скоро милео.
Тај воз је углавном био намењен превозу произведеног бакра и пирита, те радника из околних села од Бора до Метовнице, па и даље према Зајечару, а возио их је бесплатно, прво јер су то били фургони, друго, плате су им биле мале, па им је на тај начин смањен трошак за превоз. Иначе и тада, а посебно касније, од смрада одеће тих радника, њихових чизама или гумених патика, у том возу је било врло тешко издржати. Жене су често повраћале и то је представљало велики проблем кад бисмо се упутили на радосно очекивани излет.
Услови за хигијену односно купање у предузећу су били слаби, тако да су се људи прали тек кад стигну кући у своја села, и док би нешто ручали, већ би падала ноћ, а сутра ујутру, опет рано на воз и клај, клај до Бора на посао и тако вечно у круг.
Поред ове главне, постојала је још једна уска пруга за Црни врх, планину у близини Бора, са које су допремана дрва за огрев и потребе рудника. Црни врх је био добро пошумљен и одмах по завршетку рата, на њему су организоване радне акције сече шума за потребе државе. У једној таквој је, 1945. године, учествовао и наш Коља.
Цеста, која је пролазила изнад моје куће, својим другим крајем је ишла према Другом и Четвртом километру, где се рачвала у два правца. Један, леви, према Слатини, Рготини и Зајечару, а други према Брестовачкој бањи, Црном врху, Жагубици, Пожаревцу и даље према Београду.
Што се тиче великог борског гиганта, њега сам мало слабије познавао, јер ми из гимназије нисмо залазили у круг рудника, топионице, флотације. То су редовно чинили ученици Средњотехничке школе, рударског и металуршког одсека, а ми смо се спремали за неке друге позиве.
Тако сам највише упознао Гропу, велику рупу километарског пречника и сличне дубине, али којој се могло лако прићи, провлачењем кроз слабу бодљикаву жицу. Била је то рупетина (немачки назив за рупу је Гропа) која је својом величином истовремено изазивала неку врсту страха и екстазе. Бацали смо камење низ њене стране и чудили се слабости својих руку, јер је камење падало врло близу, тик испод нас.
Сећам се и дана, када сам 1966. године дошао у Бор, а са мном је била и моја супруга, Далматинка Маре. Сетио сам се Гропе и хтео сам да је и Маре види. Отишли смо „фићом” до ње и кад смо се пробили до њене ивице, Маре је зинула од изненађења.
Из оних давних дана у Бору, сећам се, да бих дошао до Гропе или даље ка Бор-селу, морао сам проћи крај ранжирне станице, са великим точковима који су се окретали час у једном, а потом у другом правцу, овисно да ли су спуштали рударе или руду у јаму или их извлачили из ње.
То је био један од симбола старог Бора. Ту су, у близини, били и базени са топлом водом која се трошила у том зачараном кругу од ископавања руде до прављења бакра, због чега је овај град настао и дан-данас постоји, само је много већи, али и на неки свој начин и пуно ружнији, или је то само моја увек присутна носталгија везана за Бор.

Александар Фјодорович Воронцов

Било је пролеће 1944. године.¹ Вера, Коља и ја смо са још неком децом отишли у цвећем и травом обраслу Падину, велику ливаду правилног облика са које су нас власници стално терали, јер смо им, наводно, упропашћавали траву – детелину. Можда је то и била истина, али ми се нисмо обазирали на њихове претње и врло често смо се играли по ливади и брали цвеће.
Тог дана нас је било пуно.
Док смо занесени игром трчкарали тамо-амо, одједном се зачу удаљена бука слична грмљавини. Гледали смо у јарко јасно небо и одједном, спазисмо велику формацију огромних авиона. То су били, наравно, то тек сада знам, англо-амерички бомбардери који су ишли на унапред одређене циљеве и истресали свој смртоносни разорни терет, не водећи рачуна ни о чему. Тада су, највероватније, ишли ка Бугарској или Румунији.
Немачка противавионска артиљерија са Четвртог километра, у чијој сам једној батерији и ја недавно био „гост”, распалила је по авионима свом снагом. Око авиона су се распрскавале гранате, остављајући димни траг. Тада један авион испусти гомилу бомби, које су изгледале као неке мале дрангулије, а које су циљале на Немце. Но, неке су пале релативно близу Падине. Како су се приближавале земљи, бомбе су постајале све веће и веће. Експлозије су биле страшне, заглушујуће. Ми смо трчали свом снагом према кућама, које и нису биле тако далеко, само су сад изгледале недостижне за наше мале ноге и уздрхтала срца.
То је била једна од највећих мојих утрка у животу, јер сам, иако мали, прескакао жбуње и камење, па и доста високе ограде које у нормалној ситуцији не бих ни покушао. Кад смо претрчали поток и пришли првим кућама, лагано смо успорили и сакупљали се у групице, па тако Вера, Коља и ја заједно пођосмо ка нашој бараци.
Пошто су бомбе ипак падале далеко, сви су били испред кућа и посматрали велику ескадрилу како полако, без губитака, напушта наше небо и иде даље на исток.
Када ми притрчасмо, мајка нас изгрди што се скитамо кад се пуца и бомбардује, али је отац прекиде и рече да се припремимо за сликање, јер је ту био један фотограф којег је замолио да слика нас децу. Он је пристао и када смо стигли, отац рече мајци да нас мало уреди, посебно мене, јер сам био прљав и све је на мени висило.
Мајка ми обриса лице пешкиром и среди ми кошуљу и панталонице, чак сам добио и краватицу, а онда ми натукоше и Кољин мало већи капутић и, са белим шеширом на глави, истурише ме пред фотографа. Он се насмеја, посебно кад виде мали букетић цвећа, који сам набрао на Падини и у свој трци сам га још стискао у прстима, и сада је, иако мало спљескан, још увек био у мојој руци. Мало цвећа ми ставише у мали џеп на капутићу и фотограф учини своје. Но, Фјодору то не би довољно, већ му рече да нас слика сво троје, те се тако мени прикључише Вера и Коља и то је била успомена на дан када смо доживели прво право бомбардовање у Бору. Ја сам таман био напунио пет година. Уз тај догађај описаћу још један.
Ради се опет о једној англо-америчкој ескадрили која је, једног дана, тог истог пролећа, јурила на исток. Кад су Немци са Четвртог километра распалили по њима, један бомбардер је био погођен и док је из њега куљао густи, црни дим, постепено је губио висину и изгледало је да ће се срушити на рудник, а онда је променио смер и нама се чинило да пада равно на нашу бараку. То се, у ствари, пилот још увек борио да спречи пад авиона, но, неумитни крај се приближавао. Ми смо се већ разбежали, али кад авион оде према брду, сви смо га пратили погледом да видимо шта ће се догодити.
Из авиона поскакаше чланови посаде, и ми угледасмо пет печурки које се, као и авион, изгубише иза брда, десно од Трећег километра, одакле допре страшна експлозија, а онда још неколико слабијих.
Старији дечаци појурише ка Трећем километру и брду, а Коља је био међу првима. Ја му се прикључих, но он ме отера кући, а иза леђа зачух мајчин позив, који није остављао дилему да ли могу ићи или не. Вратих се мајци, а Коља нестаде на узбрдици преко моста, код кривине на путу, пре уласка у град.
Док сам чежњиво гледао за њим, зачу се сирена и један немачки трицикл и мали брзи теренски ауто, са неколико наоружаних Немаца, пројурише према кривини и даље, према Трећем километру.
Коља се вратио доста касно, мрак је већ био пао. Био је знојав и преуморан. Руке су му биле пуне неких делова авиона, а на леђима му је био нарамак неког белог, финог платна са пуно конопа. Био је на самом месту пада авиона.
Док нам је причао како је земља још подрхтавала док је прилазио скршеној кабини авиона, ми смо га слушали отворених уста. Зграбио је на брзину неке делове расуте унаоколо, и тада је спазио тело мртвог Американца у трави, кога је авион повукао у свој вртлог. Пришли су и други, који су дотрчали из града и ћутке гледали. Погинули је имао привезан падобран на себи, али му се сигурно касно отворио.
Потом је угледао још једног авијатичара како виси опуштеног тела, са падобраном замотаним преко електричних водова који су се ту протезали и водили према Четвртом километру. Коља га је показао осталима и сви су уплашени гледали у тело које се некако млитаво, лагано њихало.
Одједном, Коља је чуо неку вику и неразумљиве речи и спазио једног падобранца како се мучи запетљан у гране високо на дрвећу, висећи главом према доле. Потрчали су према њему, и док су се договарали како да му помогну, зачу се писак немачке сирене и они угледаше у даљини, на путу, немачку моторизовану колону која је јурила ка њима.
Неко узвикну: „Бежимо, ево Шваба”, и група појури ка шумарку, а онда се раштркаше куд који и наставише трк низ брдо, ка граду који се видео у даљини.
Коља застаде са причом, затражи чашу воде, па кад се напио, настави и рече како се, по ускакању у шумарак, саплео о неки свежањ поред једног жбуна и тада спазио на брзину прикупљени падобран. Никога није било у близини и није имао времена да размишља где се налази онај што се тим падобраном спустио. Тада зачу вику немачких војника и када је провирио кроз грање, видео их је како нишане у оног запетљаног падобранца на дрвету и нешто му вичу. Он је држао кратку пушку у руци и кад је окрете ка њима, зачуше се рафали и беживотно тело склизну према доле, али не паде на земљу, већ остаде да виси изнад.
Немачки официр нешто нареди и један војник одложи аутомат и крену да се пење уз дрво, а остали се поделише у групице и пођоше у разним правцима. Коља тада покупи падобран и онако у гомили га забаци на леђа, а делове авиона узе у другу руку и појури низ брдо.
Отац је сакрио падобран тако да ја нисам видео где је, али су ме, ионако више занимали делови авиона. Касније, када је гужва око авијатичара прошла и Немци престали да их траже и прете да ће све побити ако их неко скрива, Коља је однекуд извукао делове, па смо их само он и ја добро прегледали.
Дуго година након тога су се ти делови “мували” с времена на време по нашим рукама као најдраже играчке и успомене, чак мислим да би се неки од њих и сада, после 60-ак година, могли наћи у Кољином подруму у Београду…
—————————-
„…Швабе одлазе, Швабе одлазе”, ишло је од уста до уста. То се изговарало тихо, а одакле је вест дошла, нико није знао. Но, нико није ни сумњао у истинитост тих речи и сви су своју децу склонили у куће, а кроз затворене прозоре, иза завеса, вирило се напоље, не би ли се уочио неки видљив знак да их више нема.
Ја сам, стојећи на клупи крај прозора, такође гледао кроз завесе и ускоро смо схватили да стражара испред Командантуре нема на уобичајеном месту, да су врата на згради широм отворена и да лупају због промаје.
Полако, народ измиле из својих скровишта и поче гласно да говори.
„Отишли су, отишли, ђаво их однео, дабогда, уплашили се Руса који надиру”, чу се неко, а онда други викну да сви чују: „Отишли су и са Четвртог километра, нема их нигде, магацини су напуштени, идемо да узмемо нешто од њихових залиха хране”. Колона ка Четвртом километру намах се направи.
Ишли су сви који су могли ходати. Наравно, да сам ишао и ја. Нисам могао пратити Кољу, али сам се трудио, колико сам могао. Кад смо, напокон, стигли до раскрснице на Четвртом, сви скренуше у правцу Слатине где су се, десно крај цесте и уз пругу, налазиле велике, дугачке бараке. Унаоколо није више било ничега што би подсећало на Немце.
Онда се упало у бараке. Људи су грабили све шта су стигли, а било је свега и свачега, свега што је том јадном и напаћеном народу недостајало свих ових година живљења у крајњој оскудици…
…Трчало се из једне бараке у другу. Овде је било брашна и макарона, тамо шећера и соли. Ја сам јурио из једне у другу и тражио нешто сасвим друго, нешто од опреме или наоружања. Напокон, нађох једну гас-маску. Била је нова, са дугим ребрастим цревом и неким лончићем на крају. Зграбио сам је, истрчао напоље и ништа друго ме више није занимало…
… Тек касније, сазнали смо за минирање моста на кривини близу нас, и свих постројења у Топионици, Електролизи и Руднику, као и за херојство Петра Радовановића који је успео да пресече жице експлозива који су Немци оставили за собом.
Немци су, тако, отишли разочарани јер нису успели да разоре град који им ништа нажао није учинио, а много тога дао њиховој захукталој фашистичкој ратној машинерији.
Тако сам ја доживео одлазак Немаца и таквим га и данас памтим, не заборављајући свеопшту радост на улицама и повике: „Долазе Руси!” Бар сматрам да је све баш тако било…
___________
¹ Аутор више пута наглашава да је све што је написао плод његових сећања и да је желео да то тако и остане, те да му није била намера да о прошлим временима и догађајима (које је, свакако, помоћу разних докумената, могао проверити) пише попут научника – историчара, који износи проверене, документоване чињенице, као историјски релевантне. Догађаји описани у трима књигама Бор – живот и сећања, дати су криз визуру дечака, касније младића, и представљају субјективне судове о прошлим догађајима и људима, личне опсервације које и не претендују да буду ништа друго – већ управо то што јесу – сећања, субјективна промишљања из угла једног „добропамтећег” судионика у догађајима који су, у животима – и његовом и људи око њега – обележили период од 1938. до 1959. године. Нама, којима због разлике у годинама, није било дато да и из личног угла сагледамо то време, остаје само да му – верујемо. (Прим. ур)

Александар Фјодорович Воронцов

Александар Фјодорович Воронцов је рођен 29. новембра 1938. године у Будечевици, близу реке Таре, недалеко од највишег моста у Европи. Његов отац, Фјодор, козачки капетан, рођен је на приобаљу Дона, у Русији, коју је силом прилика морао да напусти. Фјодор Воронцов се у Србији оженио Јеленом, и са њом имао троје деце: Николаја, Верочку и најмлађег – Александра. Александар Воронцов је у Бор дошао са родитељима у првим годинама свог живота, на самом почетку Другог светског рата, те је Бор заволео, заувек га сматрајући својим родним градом и завичајем. Основну школу и гимназију је завршио у Бору, а Војну академију у Београду. Данас је у пензији и живи у Сплиту.
Иако је, ипак, већи део свог живота провео ван Бора, никада није престао да мисли на град свог детињства и младости, задржавши га заувек у лепом сећању.
У свим књигама које је написао и објавио описао је Бор онако како га се он сећа, дајући драгоцена сведочанства о догађајима и људима у ратним годинама и 15-ак година након рата. Судећи по томе, књиге Ја и љубав, Love story у Бору (роман посвећен његовој великој љубави из младости), и нарочито тротомна књига Бор – живот и сећања, која обухвата период од 1938. године (када се, убрзо након рођења, у првим годинама рата, са родитељима из родне Будечевице преселио у Бор) до 1958/59. године (када је завршио Гимназију и прву годину Војне академије и добио свој први премештај у Дубровник).
Приликом обележавања 45-огодишњице матуре 4. генерације матураната борске Гимназије у јуну 2003. године, г. Воронцов је био у Бору, и тада је Народној библиотеци Бор, тј. њеном завичајном одељењу поклонио своје књиге, написавши притом у посвети да „дарује своје књиге библиотеци са жељом да их по неко прочита и подсети се оних давно прошлих дана, када се свима чинило да живе срећни, иако је материјалних добара и новца било веома мало”.
На крају сваке књиге Александра Воронцова пише и ово: „Сада, када већина вредних људи у Бору силом прилика готово гладује, желим да им оставим скроман дар, своје књиге, у којима је описан живот у Бору, у годинама иза Другог светског рата, када се производња бакра и злата одвијала пуном паром, када је Бор давао свима, а сада лагано умире, заборављен од свих”.