Горан Миленковић

Живим узалуд, трљам бок о свињац,
Капље лептир с крова, лептир старог кова…

Човек који живи животом који је више књижевност него биографија – али није нити једно, нити друго до краја – саставио је књигу песама која је, опет не целином, више биографија него поезија.
Негде између онога што по себи јесте, и онога што би као песник могао бити, увек једном руком изнад а коленом крвавим на дну, „колена чврсто закуцаних за под“, врло недоследан, гуран и од сила које нису људске, жељан и ствари потпуно људских и баналних, и шибан ваљда од јутра до мрака за обичне смртне људе ретким осећањем страхотног присуства демона, авети, бескраног ништавила, и замилован једном, са оне друге јако удаљене стране, срнастом лиричношћу, Саша Д. Ловић је написао, боље рећи саставио другу и то лошу књигу. А и прва је била то исто. Човек са огромном управо наглашеном амплитудом пише лоше књиге, стога што у њима нуди и чкаљ и цвет, како би вероватно он рекао да случајем није то што јесте. Стога оне нису добре, иако су много боље него што се иначе о њима мисли, тамо где се мисли, понекад. У ту напола пронађену неравнотежу, јер поезија не трпи ништа осим себе, а камоли један полусан који је гуши, Саша Д. Ловић је узидан као у своју приватну гробницу и у њој га једно теле смрти зове другом и смеје му се. А смрт је мир у времену, почетак и трајање краја мучног и понижавајуће несигурног акта стварања, производње било чега смисленог. Смрт је свакодневна и поновљива. Стога ваљда његове књиге стално лебде између граница естетског, с једне стране, и земље бизарног, са друге, где ово друго ужива веће поверење него било шта друго у универзуму. Непогрешиво сваки замах бива испитиван и коначно доведен до апсурда, мучнине и ништавила, било у самом себи, било својим положајем или местом међу другим актима бића.
Претпостављам, пошто судим да одмах на почетку овом осврту треба утиснути смислен и јасан означитељ и тиме лишити уморног читаоца преостале садржине овога пријатељског писма, да је време да поставим неколико јасних питања и да на њих дам одговор.
Дакле: да ли се једна оваква књига заиста чита као што се чита књига драга, вредна и савршена? Не. И песник Саша Д. Ловић, који је толико различит од гомиле стихотвораца, па и у родном му граду Бору, има исту, њихову судбину. Они као да нису писали ништа, када нису постали савршени. Да ли се овој књизи враћамо као драгом пријатељу? Не. Било и прошло. Библиографска белешка, можда тек нешто више од тога. Да ли се овом књигом песник са успехом обратио својим читаоцима? Није. Збунио их је, и изнова потврдио свој хаотични људски лик. И додатно замаглио онај пес- нички. Но, да ли ову књигу уопште треба читати? Свакако, зато што су њен аутор и она сама необичности високе класе које поседују у себи битне и занимљиве вредности.
Шта се, заправо, ту десило?
Пошто нам је већ, у прошлом веку, дао једну довољно инфантилну слику самога себе, „веома збуње- ног у души“, толико незгодну насловом да одбија, у својој другој књизи песник нам појашњава да је, заправо, у међувремену полудео, и да је срећан због тога. Чим Саша Ловић крене да нам објашњава себе, да се самотумачи, његова поезија страда. Чим он и његов живот постану скупљи од поезије, чим он сам постане најкрупније питање њено, чим све остало бива заборављено, сви ти стихови и речи у њима бледе. Ниједан израз као што је на пример онај његов „крик запрепашћености“ („Ја такорећи човек“) не може да надомести праву унутрашњу исину, праву егзистенцијалну хистерију његовог бића. Ова истина може тек да се самооткрије. Један психопатолошки лик, људски, лако је препознатљив, премда не тако лако разумљив, а из угла зависника oд поезије можда је и непотребан. Рационализација и аналитичка супрематија живота над поезијом у случају Ловић уништавају ово друго.
Одувек сам ту видео једну одурну ствар – ето једне несвакидашње музике, она стиже равно са блатњаве стране ужареног неба, ето једне самосвојне милочујне мелодије подземног ритма, и ето у исто време једне крајње ништавне и заправо погрешне жудње да се буде овдашњи, део административног света метално пуфнасте књижевне рударске провинције и редован члан међу људима који је чине (као да судбина песника није да се мери и одмерава са плодовима језика којим говори и на којем пише, него да бије битку за прашњави отисак на малој локалној књижевној одредници…) Шта је песник Ловић у том својем годинама неодбаченом антикафкијанском лепету ка стању неурозно неутралисаног и ментално кастрираног чиновника поезије и примерно укљученог градског песника могао да учини а да се отцепи од својег enfer-материнства, своје географије за мучење и наслађивање? Није могао ништа, само је порукама које му је слао његов истинитобивајући унутрашњи суфлер, додајући им одело стиха, одузео чистоту. Саша Ловић није чиновник поезије, и никада неће то бити. Уштиркане сабласти које иду по колонијама у лову за хонораром филмоване су у неком другом свету, не и у водоводном блату Ловићевог детињства где се његово еудемонистичко грађанско биће истопило у наручју нагорелих блудних ћелавих жена. Он може до врха планине само ако је песник у оном можда нестварном, књишком смислу, и ако остави за собом благодети друштвених кочија. Овако, напола, Саша Д. Ловић није стигао никуд. Нигде се за ову поезију није чуло, овај крик, јачи и бешњи од многих других, остао је да се разлистава у ништавило јутрима, после грозоморног пијанства, и дању, под фалусима димњака у незбринутом граду, и ноћима, које никада не престају, у делиријуму који без прекида траје и траје. Тек, постоји једно биће које чине самоуништавајуће лудило и велико гађење над светом.
Онога који није од овога света, а и онога који јесте, онај ситни јадни мехур на површинском копу духа види исто. Убацити ову књигу у руке и под око људи, и добиће се управо оно што сада добијамо. Тј. тишина с поштовањем непрочитаног. Не зна тај шта је Рене Шар, шта је Паунд, шта је Настасијевић, тај само трепће, ако је поводљив, и ако му се каже – он је песник – тај ће балавити и ставити јарам границе, одељеност и задатост место јасне, живе слике. Зато, и још из неких разлога, док седи онако ловићевски смрзнут на задимљеној припеци кафанској, погледа ни у шта упереног, песник с нарамком речи на грудима тоне ни у шта, и нико га од површника да разуме не може, јер они унапред све разумеју. Ловић је, откако га ја знам, хтео звање, налепницу, рекламу, од потпуно погрешних људи. У међувремену је испустио још нешто – и тај заостали романтичарски дух песника истопио се у савременој прагматичној пародији живота, и само је неупућеност, о којој сам већ рекао да је априорна, и необразованост, и неинтелигентност паланачких умова могла да га још одржава на тихој ватри постојања, да би он користио у утакмици живота посутој обичном људском сујетом. Чак и да ова поезија уме да дише, чак и да ова поезија не шкрипи, то је један језик данас стран, ако ово није страшно рећи, свему људском. А тек потом се међу онима који нешто слуте, међу ретким читаоцима, још ређим мислиоцима и критичарима поезије, рађа нелагода и страх. Нелагода од онога што виде и чују а страх од онога што ће доћи. Шта је ова поезија, до врага? Ко је овај човек? Или боље, на почетку, ко није овај човек или шта није овај песник?
Саша Д. Ловић свакако није песник руралних пејзажа, како је то тврдио Живко Аврамовић читајући вероватно Милорада Петровића Сељанчицу или Брану Филиповића или Добрицу Ерића, а пишући о „веома збуњеном“. Шта још није Саша Д. Ловић? Саша Д. Ловић није песник идеје, односно он је песник без нове идеје. Тј. од његове наводне, више пута у различитим временима, различитим поводима и начинима наглашаване „неосвести“, нема изграђеног и уверљивог трага – нема овде ничега толико новог. Овде, односно у објављеним књигама. Можда у траговима. Ако је нешто, ако је заиста песник, Ловић је у својим књигама песник интензитета и ритма. Оно друго, што се у књигама не види, они ликови са по- дочњацима, оне страшне и комичне небулозе, онај неговани апсурд, оно одвајање од садашњости, оно заиста ново, то је већ нешто. Али, изгледа да се тога овај човек гнуша. Овај човек, хтео он то да призна или не, жељан је успеха. У ниском високом свету поетске хијерархије, подбули проћелави меланхолици у копачкама и исцелитељи чудних имена немају прођу. Компромис који том приликом прави гњечи га својом оштром штиклом. Овај није борски песник патетике, љубави према стварности и људима, и хроничар угодних згода Бане Димтријевић, па да га сви читају и сви разумеју, и то на далеко. Жељан јесте, али је и луд, коначно и бесконачно и опет недоследно луд, видовит, болестан, од тог лудила и неке узнеговане страсти (та страст старија је од свих људи). У том судару нешто мора да страда. Оно ново и непатворено тако остаје на блоговима, у скицама, блоковима, самиздатним часописима, бележницама, заједничком усменом памћењу (којим се, радећи заједно, спасило од луди- ла и смрти читаво једно мало племе младих отрованих остарелих људи). А ово староово клизи у књигу, уполовљено као живот. Живот – ето праве речи – када се сувом меланхоличном кифлом пише по папиру, тада се напрслост као под командом до најситније тачке пресликава у текст. Таква искреност није од оне обичне. Она је чиста, страшна и неуспешна.
Но, враћам се на интензитет и ритам. Враћам се нечему чега нема, као што га у истој мери има. Чује се та музика негде испод, чује се стално. Она долази у крхотинама, гдегде се наизглед прекида, понавља се, понекад дâ себи душу и трајање, затим понорно умине, као кратка звучна халуцинација. Те музике прво има у оним болним лирским апострофама, где се Ловић чврстином указује као дете живе речи, болесник позоришта, разговарања и самообраћања, који је додирнуо бекетовске, јонескуовске и брехтовске јаме, вртаче и провалије, те се накнадно вадио из таме танким певљивим призивима. У односу те музике и оног најцрњег црнила, односу тонова који стварају зависност и таме која је једина истина после свега што смо доживели при првим корацима својим, у излазној линији која спаја, односно може да споји оно унутрашње поезије и оно субверзивно смеха, оно танушно од речи и оно громадно од бесмисла – у том односу изникла је још давно у мени мисао, нада, да ће Ловић Саша бити, постати нешто песнички највредније у ономе што је мој град од поезије људи могао мени дати, ако је уопште ту битан мој град, а битан и јесте и није. Нигде толике силе као иза овога човека, и после свега што је дао та сила још увек се тамо негде спрема да буде избачена у небо са пепелом и посмртним остацима многих јадних грађана, стихоклепаца, бриколажиста и магараца, задржана у пенастом мехуру грађанских баналности које морају, изгледа, да умру, као што све мора да нестане да би се поезија извукла из дубоког окна у којем пребива. Поезију Саша Ловић мора да загрли, много више него што грли своје мало биће које станује, храни се и троши силан алкохол и отрове, а које би такође хтело да буде лепо, јако, успешно и вољено. Тек кад се пробуди из тог сна, из никада срамног загрљаја с вилом од речи, онда може, у неком досадном часу, наш песник да ослушне жели ли неко да му дошапне неки хонорар срца, неку овоземљаску плату. Песник никада није безуман према поезији, он може да буде то тамо, за неку институцију, за неки интерсубјективни тор, за неку наводну идеју о нужности. Ако то јесте према поезији, не треба да буде радостан, нипошто неизрециво, како нам се нуди да помислимо.
Изнад тога је, напротив, један свет речи који би нешто требало да значи. То је већ нешто страшно. Гледајте, на другој страници књиге Саша Д. Ловић има стих „птице су све тише рикале“ („Смрт Истинуса Конфусуса“). Какав безобразан нонсенс! Какав ужасан знак! Зар се не сећате, ако сте уопште упознати, оне хипертрагичне књиге Јована С. Митровића у којој се у истом маниру може да прочита стих „заводим змије и ржем као пас на све што / шушне“ (Русаље, 21)? Капља може да говори, секира може да плаче, змија може да буде упрегнута, па и птица може да риче, а пас може да рже, дрвеће може да вришти, али мува не може да зуји, грло да се грчи, а свет да се равномерно окреће као да се ништа не дешава. (Свакако, ове непоновљиве метаморфозе птица – крава, јелен, и пас – коњ, траже засебан есеј.)
Потом, одједном, једно „ми“, изникло ко зна откуд:

Запни запели те бесови
Запни незапео мајци
Запни док си жив
Кад цркнеш
Запећемо ми
(„Запни“)

Као да видим одиозног Матију Бећковића како седи у „Балканчету“, како се њише, виче, кркља и маше рукама као заставама, носи актенташну са ракијом стомаклијом коју кришом пије, а испред њега, на столу, округла мрља од вињака и недогорела цигарета, тамо брунда бркати конобар… ма то је сасвим глупо. Оно колено закуцано за под се одиже, и стаје на моћни басамак признања од стране људи, мозгова, постаје нешто у структури, ухлебљено, задојено, мада тек грађанским лошим печењем и лошом страном ловићевске џибре. То „ми“ онтолошки не постоји код Саше Ловића, и његово јављање у мору самоће, његов колективни глас у боји плусквамперфекта, уме да доведе читаоца до последњих одаја снаге и стрпљења.
Онда тамо где је „пуста ватра“ неко „прокламује орјентацију“, а неко „на теменима пројектује милосрђе“, па неко окупиран трага за „животним средствима“, а неко испија „квинтесенцију негативног менталног става“, „пропагира се“ неосвест, „санкционише“ случајност и већ „при деловању симбола“ камењем се дошаптава киши пут, па метал стење „под серијом тешких удараца“. Ту су и „мрачне куке средњег века“ и однекуд „виза“, и све то иде уз сав пелин, чемер, чворове, росе, успаванке, па и уз поган, џибру, ловоре, ненаклечање, изаткане облаке, васпразност, шарке, катран, житно семе, чађаве стазе, утуљено светло, чкаље, ватрену руку, анђела темног, чемер чемера чемерног, искилављене казаљке, горштаке, клемпу клемпавог, три жетве и јаланџију. Један плитак млаз језика живота који се бућка у паузама између реклама, једна битка која не мора да се води а не сме да се губи, један језик који побеђује поезију тако што прави мрље на њеном телу, ето то је то. Морам да признам да ми је поптуно несхватљиво како неко може да начини стих „грозничави гргот погледа ка унутра“, а да потом користи тековине очајног језикозборства политичких емисија, економских академија и спортских прегледа, препун фраза, прашине и свакаквог силеџијства. Птица безочна се смеје, а она је иначе „унеређена незајажљиво“, а дрекавац је „млаћен неузмлаћен“, ма шта то значило. Јад је „васколика“ и бес је „заборављена“ (и у руском је ова именица мушког рода), али је поглед „сузан“, а грч је „посусао“, а не „посустала“, односно „суз- на“. А у „Сенци“, иначе занимљивој песми због својег почетног упричавања које обећава, имамо један овакав израз: „лице боје пауса“. Као да нас песник баца у машину у којој се праве стихови, и нама у уљу и међу зупчаницима поезије бива лоше, и због искуства које је празно и недоследно, и због тога што је пронађена реч заправо непронађена, па поред овога:

При нејасној светлости жуте
Воштане свеће
Која даје сабласан облик
Свакој познатој ствари у овој соби
Где обитавам већ век и по
Нејасан самом себи
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

имамо још и шуштање, бледило, и једно страшно сећање, једног дечака, ветар, лажни осмејак, и онда изненада тај паус, извађен из ко зна којег до зла бога аутоматизованог бунара без дна, као да није било неког природнијег и прирођенијег решења за слику. Ето, то је проблем са овом поезијом. Иду речи, а онда се песник присети да то што је дао није он, то није сва истина његова, он ту није довољно нов, довољно непоновљив, није довољно показао колико му је тешко од свег света и свег постојања, и онда мора да врисне, да провуче кроз стих задах највеће мучнине. И то ће онда бити он. Што јесте истина, јер он то осећа. Али, шта с тим? А од свега они који нису он добију празне игре речи, и оцрњену празнину. Добију ту онтолошку мучнину, над којом је рађено, а која није добила ништа утешно преко својег дупликата. Све због страха да неће бити препознат, да ће остати сам.
Овде се још стихови завршавају и настављају без икаквог разлога. Може се овако: „Заборавио сам те / срце / у њеној / препуној соби… али се може и овако: „О камену суви кад у теби / почне ово раздање да куца…“, а ритам се губи као да је последња ствар на свету:

муве су наоколо зујале дрвеће почело
да
вришти
сузе церове квасиле хумус
и како је плакала секира наишавши на
камен
ватрене сузе прштале су наоколо, итд.

И саме песме се завршавају када се прсти уморе од писања, рецимо „Низ лелек“. Итд.
Тако на свим нивоима ова поезија јесте недоследна: недоследно логична, нестабилно разумљива, непостојано подељена стихом и у стиху, условно и хаотично грађена речима, на прескок структурисана као целина, насилно подата поемизацијама, одором збуњујућа. Она је недоследна и у тој својој недоследности, и у томе је њена врхунска недоследност. Када у маниру „птице су све тише рикале“ овај збуњујући свет падне на мелодију који гргори испод речи и ствари, онда се добије ова књига, моћно јалова. Људи који имају ову „неизрециву радост“ у свом читалачком искуству бивају збуњени, немоћни пред њеним значењем. Онда они ћуте, и од тога нема ничег горег. Они виде да је то црно, врискаво, хаотично, али они то не виде у детаљима, већ разливено, и они то не могу да памте, нити да разликују од нечега другог.
Но, када се песник уморио од несмиреног двојства самога себе, доспео је пред крај књиге. Ту је дао неколико пристојних минијатура, насупрот почетном конфузусу, па чудну „Етерну“, у поптуности ловићевску „Тугу 1992“, кристал „Звери са зубима од жада“, опет чисто ловићевску „Замисли“ и „Зашто си се вратила“. То су Ловићеве, костићевски речено, славујанке. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А хтео би росом горком многа јутра
Пелином слатке сокове твоје
(„Клемпо“)

О камену суви кад у теби
Почне ово раздање да куца
Погледај и види где ми се поглед гаси
Жељан
Мирис осмеха погледа искреног
Њеног
(„Камен“)

Итд.
Када се нађу на истом плодном пољу нежност и ужас, и када се претворе, заједно или одвојено, у сливени и јасни чин песничког језика, онда Саша Ловић иде, или пузи, добрим путем. Уосталом, све ово мало што сам имао лошег да кажем о Ловићевој лирици, као и све оно што сам о њој прећутао, све те мале или велике несавршености, не могу да прекрију оно најкрупније што је смешта под увеличавајуће стакло моје пажње.
Оваква или онаква, она је, испред свега, не само искрена, већ језовито искрена – лишена механизма који би истину стварности и субјективности могао да доера према норми времена и људи (плитким, исконструисаним, неслободним нормама) а да то буде невидљиво. И то је јако важно. Потом она је црна и болна, толико црна и толико у болу да је немогуће не осетити је као такву. Стога она никада неће имати читаоце, никада неће имати хиљаде и милионе, али ће вероватно они ретки бити и они прави. На крају, рафинирана у осећању и схватању и себе и онога што је око ње. Саша Д. Ловић је интелигентан песник који уме да мисли.
Она има своје духовне очи којима види свет управо онако како је мени драго да га неке очи виде – као једно језовито место, такво баш тамо где га до крајности и без остатка чине људи. Не могу никада да кажем да ми смета анакреонтика, али историја мојега „ја“ није вино и песма. Свет је шарен, али мој је црн, сив, модар, крвав, избоден, расточен, лажан, апсурдан, пун дима, лицемерја и страха. Живот је свакакав, али овде је „читање дугог спис- ка казни“. Ту су авети, заблуде, преваре, разочарања, изгубљено поверење у свет, и болна и мучна нужност да се крене испочетка, или да се на почетак вечито враћа.
И опет, ова поезија је несвакидашње нежна, посвећена и тиха, када се дотле дође. И тај контраст некако постоји и није на ругло свету. Даље, ова поезија не верује у друштво, нити у било какво организовање ван власти субјекта. А од субјекта јој је мука. Ова поезија не верује, недоследно, ни у поезију, као што свака права поезија не верује у постојећу поезију, него је поново ствара, као да претходне нема.
Она, дакле, није по себи неутешно погрешна, она је у раскораку са оним што јој у корену буја, распрскава се, одиже је. Овом поезијом јавља се прави лирик у наговештају. Али, тек у наговештају. Али и такав случај је редак, без обзира на бројке и мњења.
Сада, док ово пишем (ово упутство о писању поезије, састављено у размишљањима онога који иначе о таквом упућивању мисли све најгоре), у неком унутрашњем кратком филму видим како, у бледожутом карираном сакоу и са шареном уредном краватом око врата, једина преостала присна пародија Џорџа Брамела, первертирана и надахнута, ступа клатећи се улицом, са фрулом у руци и флашом у џепу. Ако је Бодлер морао за ону праву културноисторијску фигуру да тврди да је крајње нејасна, шта бих онда могао ја да тврдим за њен недовољно артикулисани персифлаж? Остаје ми само да се надам да ће се песник коначно пробудити из површног живота и прорећи истине дахом праве поезије. Ако то значи да читалац треба да угледа светлуцаво тамне одбљеске пакленских провалија, онда наш песник мора тамо да стигне и да их ослика тако да иза тога може да стане његово име, баш његово, сјајно, чисто, без двоумице, поред имена свих оних који су већ тамо стизали или покушавали да стигну. Ту мора да се види његова фигура како стоји на две ноге, али не и обогаљена, безножна, са половином у другом свету. Целина, прозирност, граница, јачина, негација.
Саша Д. Ловић остаје, и поред свега, једна необична појава, и као човек, и као дух који ствара, и свему томе неколико пута поменута недосленост не може пресудно да одузме величину, али не може ни да га разбистри, осведочи и заокружи. Човек који је „потпуно стран самом себи“ („Ја такорећи човек“) мораће да постане близак својој поезији, и тамо негде у миру једног стабилног црног света назреће већ ту силуету коју упорно тражи.

Горан Миленковић

Број 15 нишког часописа Градина, који се појавио у читалачкој јавности пре тачно годину дана и због којег ми још од тада у рачунару као у нервозном полусну дрема један необјављиви критички текст, садржајем је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а у другом, о којем ће овде нарочито бити речи и који је уредио Власта Младеновић, покушано је представљање стваралаштва песника источне Србије.
Младеновићев избор, објављен под насловом Градинарник поезије источне Србије, састоји се из: „Уводника“, „Историјског осврта на песнички врт источне Србије“, текста „Савремено песништво источне Србије“ (са поднасловом „Критичко приказаније“ – овај ноншалантни термин „приказаније“ непотврђен је досад у мени познатој критичкој литератури: „приказ“ то вероватно није, јер ако јесте, чему то што се аутор трудио да га промени и архаизује, а „приказање“ још мање јесте, јер су, видеће се, аутори „приказанија“ по критеријуму присуства у сопственом тексту нарушили најбитније законе књижевне етикеције), четврти део је избор песама (тринаест песника и тринаест песама – овај градинарник жели да свој заснов има у објективности и истини, тако да је његов аутор и себе убацио у тринаест фасета стварности тимочког песничког драгуља.), пети део је „Поговор“ са поднасловом „Напомене“, шести део је текст Миодрага Радовића „О песништву Власте Младеновића или Бекство у песму“ (ово је „приказаније“ издвојено од осталих), седми део је текст Каменка М. Марковића „Уметничко благо Тимочке крајине“, који однекуд говори тек о манастиру Вратна (а уз овај текст приштампане су фотографије: Ромулијане, Фетисламске тврђаве, цркве у Кладову, манастира Суводол, Диjане, манастира Буково, те села Вратне и цркве Вознесења, Мокрањчеве куће и цркве Св. Богородице у Доњој Каменици), а његови наслов, с обзиром на садржај, и сврха, заједно са поменутим фотографијама, потпуно су несхватљиви, међутим и врло читљиви када се имају у виду суштина, намера и посрнуће Младеновићевог текста.
Док је Миљурко Вукадиновић уредио део о румунској савременој књижевности по принципу „Мањак причања – вишак читања“ (то је и тачан наслов његовог врло кратког уводног текста), те се наспрам једне странице уредниковог слова налази две стотине и шездесет страница књижевности, Власта Младеновић даје поезији четрнаест, а на четрдесет и неколико околних страница труди се да допуни, како сам каже, оно што „ни до дан данас није довољно критички, истраживачки и рецепцијски разматрано, нити је историјски сагледано“ одређеним коментарима и размишљањима. Дакле, да одређеној поезији дâ одговарајући мисаони одзив, а водећи, извесно је, неопходног рачуна о томе – да оно критички, рецепцијски и историјски никако није истраживачки, да рецепцијски није историјски, као што ни критички није рецепцијски итд. Друга реченица, и већ сам слутио шта ћу даље доживети кроз читање. На крају ће се испоставити да уредник Власта Младеновић није успео чак ни то да стави знак једнакости између онога што је изабрао и онога што је о изабраном написао. И још: да у Градини нове серије број 15 можемо читати савремену румунску књижевност, један њен избор, али да тимочку поезију не можемо, јер је на месту које је требало да заузме уместо ње постављена збрка од мисли, згужвана препирка и чудна празнина.
Пошто је историјским начином размишљања непобитно утврдио да овај крај вековима живи у „саобраћајној и културној изолацији“ (уз доказе да су после првих цивилизација лепенсковирских овде прошли и трајали Грци, Трачани, Келти, Римљани, Целегари и Тимаци, потом Словени), Власта Младеновић закључује да је овај крај тиме предодређен да има специфичну поезију, како народну, тако и уметничку. Та поезија је упућена на себе, и ослобођена је утицаја. Она је аутохтона и изворна. У ствари, она јесте аутохтона и изворна, али је, пошто су се у условима саобраћајне и културне изолације овде мешали „народи и културе, језици и наречја, обичаји и нарави“, створен чудновати „хетерогени миље“ који сада, такав хегероген, изгледа да јесте, „парадоксално и чудно- вато“, аутохтон и изворан. Тако, на пример, песма, услед честих ратовања са Византијом и нарочито Бугарском, остаје обележена „у ритму и карактеру“ (ово је невероватна изјава), a ипак, услед саобраћајне и културне изолације, остаје аутохтона и изворна. Да су народни певачи из овога краја самосвојни говори и чињеница да они нису пуно певали о Марку Краљевићу, иако је потврђено из „најпоузданијих података, материјалних и усмених“ (најпо- узданијих усмених, ово је још неве- роватнија изјава) да је он погинуо у непосредној близини, на Ровинама. Било би занимљиво бар једном чути овај натприродни ехо из 14. века.
Поезију источне Србије, речју, морамо посматрати из перспективе „поетике источне Србије“. То је средишња књижевноисторијска мисао Власте Младеновића. А ту несазнатљиву поетичку посебност источне Србије чине: аутохтоност, изворност (чини се да би ово, следујући реченом, морало бити последица саобраћајне и културне изолације), дубоки корени и тематска свестраност. Дубоке корене чине сасвим посебни, препознатљиви чиниоци: „прве и ситне људске потребе за песмом“, „испреплетеност и прожетост различитим етничким, етичким и културним наслагама“ (изгледа да је све то, парадоксално, последица саобраћајне и културне изолације), што све значи: богатост, битност и оригиналност. Све саме општости, које не значе ништа, ни као општости, ни као посебности. Али, да оставимо то по страни. Сигурно је то да тематска свестраност не може бити нека посебност ове поезије у односу на неку другу. Па шта је то онда?! Није ваљда да је то тематска једностраност, тематска усмереност на себе?! То би било превише лако, и наивно, а делом на то личи: дате су у избору песме песника који су „у књижевном смислу највише везани за завичај“, и то песме које су на различите начине директно везане за источну Србију (улица у Зајечару, поља на истоку Србије, Хајдук Вељко, источни ветар, Миклош Радноти, итд.). Ми смо посебни јер певамо о себи. Али, и Банаћани певају о себи. А они који певају о себи, и они други који певају о себи, они су, у начелу, исто: они певају о себи. Онда је уместо гомиле страница коментара требало написати тек једну реченицу: ми Тимочани певамо о себи, и зато смо јединствени. И није требало ни помињати свестраност. Ми смо јединствени јер певамо о себи – на јединствен начин – који је такав какав јесте зато што смо изоловани, изворни и аутохтони. Ни прво, нити друго, ни треће није тачно. Најпре, зато што ни то „ми“ није истина. Право „ми“ (треба га доказати) је – веће, шире, дубље, уклопљеније, разноврсније, ослобођеније, неспутаније, трајније, зависније и делатније – право „ми“ је мењање које искључује искључивост. И то „ми“, које проговара јези- ком и стихом и порукама које нису по вољи Власти Младеновићу, овде неће пронаћи читалац намерник.
Дао је Власта Младеновић истовремено и покушај са мелодијом. То би могао бити одговор на оно „како?“ – ево, тако певамо, па смо стога посебни. У изолованости песма доспева до „самотиње и чамотиње“ упућености на себе. Тако ритам тимочког певања, „живописна“ нит живота, даје мелодију типично источносрбијанску, мелодију „тужну и нужну“. Такав је, каже Младеновић, Зоран Милић. Но, такав није, казао је Драгиша Витошевић, Милан Д. Милетић (овде је дата песма о Васку Попи), а по песмама које су дате у избору рекло би се да тужни и нужни нису на некакав типично источни начин: ни Тома Мијовић, ни Зоран Милић, ни Рајковић Кожељац, ни Адам Пуслојић, ни Срба Игњатовић, а није ни сâм Власта Младеновић оном својом аутопоетичком песмицом из избора… Тако наводна источносрбијанска „тужна и нужна“ мелодија у овом избору нема, заправо, у чему да се потврди. Туга да, и то не свуда. И никако не иста – не може се издићи до нивоа јединствене појаве, којом би се обележила једна засебна поезија. Можда ово: „ритам тимочког певања, својеврсни рукопис и ткање поетско“? Али, шта је то? Ево одговора: то је „засновано на народном умећу“, „танка, живописна нит живота, без параде, позе, далеко од градских синтетичких струјања, помодних линија“. Али, зашто би то било тимочко? Зар то није и метохијско, код метохијских завичајних песника? Шта је, заиста, оно посебно источносрбијанско у стваралаштву тринаесторице песника који су се нашли у овом избору, а који су „најизразитији представници поетике источне Србије“? А да то није оно певање о себи, којега овде нема? Заиста, шта? Шта је то типично источносрбијанско у стиховима Власте Младеновића, који су ушли у овај избор? Ево их у целини:
Све је прах,
једино дах
од Бога дат
има смисла.
Зато дишем,
дишем као што пишем.
О како је
живот пун среће,
око моје,
око свевидеће.

Само је насловом указано на исток: „Из рукописа богомдане песме (звезде на истоку)“. Све би могло бити исток, када се истоком постаје тако што се у њ упире прстом. И у чему је то јединствено певање, које би, ако јесте јединствено, морало такво да буде и када пева о било чему ван себе? И зашто баш ових тринаесторо, а не и неко поред њих? У чему је њихов посебан квалитет? Где је, уосталом, та поезија, па да коначно видимо каква је?!
Све ово одише неуспелошћу, не логичношћу. И у свему је недомишљено, непромишљено и недовршено. Неубедљиво – до самог краја (поетика источносрбијанска као „урођени рефлекс за источносрбијанско певање“). Неутемељено (култура и поезија источне Србије ослобођене су утицаја и стога су сачувале изворност). Оптерећено разлабављеним митологијама (поезија би требало да буде широки народни фронт, с темељом у историји и традицији (које су, међутим, увек произведене, и има их више), а вредности непроменљиве, неизмериве и надиндивидуалне. Представа „уметничког блага“: Фетисламска тврђава, црква у Кладову итд, али не и нпр. Саша Јеленковић, који је тек поменут на концу двају скрајнутих низова имена). Поезија и „иманентна српска духовност“ (једна плитка искључивост коју ниједна права поезија никад неће моћи да поднесе, као што је и не подноси, али онога другог овде нема да каже своју реч – Власта Младеновић је сакрио поезију песника источне Србије иза грубе идеје националне и покрајинске иманентности; у историју се пројектује, као у оним америчким синтетичким хегеловским књижевним историјама, трансцендентално етичко и идеолошко језгро које је непомериво и непроменљиво, а потом се у времену проналазе освештана места правоверног утицаја). Један став који би да сатре дело због наводне рђаве по- литичности аутора „потпалубља“ и „сутерена“. Магличасто, нејасно (поезија је источносрбијанска изворна и ослобођена утицаја, али је саставни део „српске поетике“). Појмовно и терминолошки у хаосу и незнању („мегаломанија српског књижев- ног тренутка, постмодернистички метеж“, али та наводна мегаломанија нити је страшна, нити вредна толике пажње, нити је изразито различита од свих пређашњих „мегаломанија“ у српској књижевности, а њих је било и о њима се писало, нити је таква каква јесте сводива на „постмодернистички метеж“, нити је оно заиста постмодернистичко у српској поезији везиво за било какав метеж, неухватљивост или маглину). Основном тезом промашено, јер би уредник градинарника поезију песника источне Србије желео да види као изворну и самосталну на основу парадоксалне девијације стварности – свепрожимајуће изолованости, унутар културом, језиком, временом и простором посредованог идентитета који се назива српска књижевност. И све то уместо шездесетак страница поезије, која би била остављена неким часовима посвећеним читању, и о чијем би изабиру опет могло и морало да се суди, али би се бар имало чему. И све то, приде, уместо шездесетак страница поезије песника источне Србије, која иначе ретко има прилику за било какво, а нарочито не за заједничко представљање. Нелекторисано, некориговано (не могу да разумем, мислећи о Градини – а о њој заправо највише и желим да мислим – како је ово могуће: „Узев уопште, песништво источне Србије још увек је у провинцијалном контексту (провинцијалном контексту), што је проблем оних који их (их) тако виде, и који не сагледавају његову (његову) суштину и ширину.“), непоуздано (рецимо, уз песму „Рад- ноти“ Србе Игњатовића стоји уредникова напомена: „мађарски песник, убијен за време II светског рата, у логору“, што је нетачно – Миклош Радноти убијен је у селу Абда у Мађарској), претерано (коментарима), сиромашно (коментарима, а нарочито поезијом), крајње неозбиљно (у тексту Мидрага Радовића, који, узгред, није професор Миодраг Радовић, аутор Књижевне аксиологије или обимне монографије Лаза Костић и светска књижевност, већ „бритки и истинољубиви књижевни критичар“ и „уредник у Просвети“ Миодраг Радовић, „приказанију“ које је из не зна се којих (или се зна…) високих значењских, формалних и других разлога издвојено од осталих, стоји: „За Властину поезију не може се рећи да је херменуетика (управо тако je написано, херменуетика), баш супротно, она вапи за читаоцем, она са њим комуницира и поставља га у активну по- зицију…“, овим је „бритки и истинољубиви“ аутор издвојеног „приказанија“ хтео да каже да поезија Власте Младеновића није херметична. Невероватно. И то онда прође уредника, и цело уредништво, и лектора и коректора.) Тражећи наводну посебност, а не могавши да је нађе и каже у чему је она, Власта Младеновић је заобишао или прескочио обиље разноликих песничких појава, и многе је битне чиње- нице из стварног и разноликог песничког света источне Србије овај избор оставио у тами. Међутим, Власта Младеновић, као и његов критичар Миодраг Радовић, нису прескочили: „београдске фарисеје“, „лажне наци величине“ (то су вероватно они који се на било који начин не уклапају у „иманентну српску духовност“, и они се изгледа деле на две групе: на истините „наци вели- чине“ и на лажне „наци величине“), „осиња гнезда“, „змијска легла“, „смрдљиве сутерене“, „потпалубља“ (ово је исказ човека који прозива српско песништво – чији је, иначе, основни атрибут бесмисао: „Бесмислено. То би била најкраћа дефиниција сав- ременог српског песништва.“, написао је Власта Младеновић у једном рецентном тексту – да је раздељено између двају кланова), „трула поткровља“, „књижевне полтроне и епигоне“, „припузе анахроних традиционалиста“, „псеудомодернисте“ итд. Ту је и ово: „Али зло се бори, зло се бори, средства не бира, велико као бели свет, као Бели град, гар и гад из чађавих механа (на крај села чађава механа…), фабричких хала, кухиња књижевних…“ („приказаније“ о Зорану Милићу). Стварно невероватно. Чему све то? Зло велико као бели свет, Бели град… Можда најтрагичније моменте и праву природу ове баштованске обраде пое- зије песника источне Србије треба тражити управо на овим и оваквим местима, где се назире како у изоловани литерарни забран грешком закорачује зли „бели свет“, па га чувар тера штапом.
Поред тога што овде читалац назире некакву личну борбу, потпуно невезану и сасвим небитну за стање у покрајинској књижевности, и види уредника који је љут на некога због нечега, ево једне озбиљне ствари. Помисли неко некад, на пример, да је немогуће да се само у институционализованом центру пише и чита поезија, да се само тамо зна шта је она, да је само тамо она заиста поезија, а нигде другде није, и да нигде другде ништа не постоји. Онда он, у тој својој радозналости, прочита овакво нешто, замагљено и трагикомично, и не падне му на памет више да о другоме и другачијем нешто сазнаје. Па ако је та поезија, помислио би, заслужила да је представља овакав текст и избор, каква ли је онда она сама по себи, пошто се она овде и не види? Зашто би мене уопште интересовало нешто нелогично, нетачно, мутно и смешно, шта се мене тичу међуклановске борбе или било какве борбе, и шта се мене, коначно, тиче Власта Младеновић и његов сукоб са злим центром? Дајте ми да видим ту поезију и да о њој на миру судим. Без посредника који је прећуткује. Ево, Градина очигледно није београдска „књижевна кухиња“ чађаво-беле боје, и није легло „београдских фарисеја“, па зашто онда ту боју и ту природу задобија?
Не знам, заиста, чиме се овај из бор препоручио уреднику Зорану Пешићу Сигми и уредништву, и жао ми је што сам ово видео у Градини. У ономе што је уредништво часописа хтело, да представи књижевност појединих географских и културних покрајина српских, овај избор, у овом облику и са овим садржајем, није требало да се нађе. И наводно посебна књижевност (што треба доказати) њиме призвана није представљена. За озбиљно схватање књижевности врло неозбиљног нивоа, за истините љубитеље поезије врло сиромашан у одсуству самог себе, претанак на први поглед, и презахтеван у споју хтења и оствареног. И штетан за часопис у којем је објављен.
Централна личност у овој причи о поезији источне Србије је, овако како је Градина пристала да прикаже, сâм Власта Младеновић, а Градина је искоришћена да се подигне једна плоча-захвалница за самопостојање. Озбиљније последице неозбиљности, које само могу да претпоставим, могу да се замисле ако се присетим, наравно слушајући самог аутора у сврљишком часопису Бдење, у броју 15 из 2007, да је он „лично“ саставио једну антологију српске поезије, по његовом навођењу Антологију српског песништва („од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића, укључујући и народне песме“, тако да су изгледа прескочени читави векови српске поезије – зашто се онда уопште тако зове, и зашто се нешто што се зове „Савремено песништво источне Србије: критичко приказаније“ односи само на носиоце „специјалног рефлекса за источно певање“?), која је објављена у Каиру 1996. године уз личну помоћ нобеловца Нагиба Махфуза, те да од тог трена српски класици могу да се читају у целом арапском свету, и да је то мост који руши изолацију, за чије подизање уредник није добио ни речи хвале, а други… итд. То је у реду. Хвале вредно. Али, ако је та антологија макар делом прављена као овај несрећни избор, онда то никако није добро по српску књижевност и културу, ма како угодно на први поглед деловало то што се српски песници „по први пут“ (нетачно, пре овог „првог“ на арапски су већ, од песника, превођени Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, народна поезија итд.) преводе у искуство других култура. Свака антологија је, пре свега, проблем – избора, а затим и форме. Када направите садржај који назовете „избором“, „градинарником“, „цветником“ и слично, а садржаја у ствари и нема (или је садржај празан, или је пун али је недефинисан, нејасан и неаргументован), онда је то велики проблем.

Неко ће морати да поново размишља и изабира, надносећи се над поезијом песника источне Србије. Много је боље било, за ову прилику, бити енциклопедист поезије једног географског подручја, него произвођач ничега. Као и у случају Милана Стојадиновића Баса, који је направио антологију песама борских песника служећи се критеријумима Богдана Поповића, врло је занимљиво посматрати садејство жеље за стварањем и воље да се задобије ауторитативна моћ – кроз хијерархизовање појава и вредности у ономе сада и у ономе пролом, кроз самотворење аподиктичне књижевне свести, чија се непогрешивост може да распрши као невероватна кап кише на јулској врелини крајинских ораница, кроз стварање истинољубивих сродника, иманентних непријатеља и личних вечних ратова (Бас је ту изашао суптилније и тише).
Ово значи, да оставим са стране Градинарник и једну наводно посебну покрајинску књижевност, круњење критеријума који мора да одржава сваки часопис који би хтео да буде међу другима препознатљив, и осипање кроз несагласје присутних прилога и неозбиљност и неквалитет сваког појединог од њих. Књижевна Периодика и посебни фондовизахтева препознатљив облик, специфично структурирање, целовито схватање књижевне производње, како на хронолошкој и културолошкој, тако и на поетичкој равни, односно јасне, стабилне и дуготрајне критеријуме. Стога боље да буде критеријума, јер ако их нема, онда не треба да буде ни Градине. Часопис живи од начела и за начела. Ако је тако, онда нека тако убудуће и буде.
Овим свакако не желим да кажем ништа друго но то – да текст јесте текст, ма ко га писао, те да он може да буде овакав или онакав, тј. добар или лош. Такође, судбина сваког текста јесте да он може да буде објављен, а може и да не буде објављен. Имена и хтења не постоје пре свега, и пре себе, и пре дела, они постоје тек када се потврде. Ако се не потврде, сачувајмо им светли ре- волуционарни лик не објављујући им „писанија“ или „приказанија“ по сваку цену. У случајевима када се може запазити отпор према луцидности, али не и отпор према положају који би таква једна врлина могла да заслужи, посао критике је да не држи затворене очи. У тој економији вредности ја без икакве задршке стајем на страну часописа и књижевности.
******
Коначно, без икаквог задовољства, морам да у негативном светлу поменем уредништво Градине, а посебно уредника Зорана Пешића Сигму. Много је боље када ти кажу да текст неће бити објављен (нпр. не можеш ти објављивати текстове против онога што ми радимо и против онога како радимо на страницама истог тог часописа који нападаш), ма како то била погрешна одлука, него да те лажу годину дана – наводно се чека неки специјалан број посвећен критици (а у скоро сваком броју Градине постоји посебна рубрика за критичке приказе), па овај твој текст је парадигматичан (што, наравно, ни по чему није), па много нам је драго јер ми смо програмски отворен часопис, итд… Овај неупоредиво збуњен цветник од „приказанија“ аутора Власте Младеновића тако је увећан за једну непотребну затвореност. Жао ми је Градине, када изгледа овако како изгледа, и стало ми је до ње, и управо због осећања присности које ме веже за град и људе чије је чедо овај часопис помислио сам да ових пар речи сва- како треба да буду записане.
Озбиљна су ствар српски књижевни часописи, посебно ако, као овај у којем је објављен текст Власте Младеновића, дуго трају и дубоко утемељују, макар и регионално. А значајно је то што је ово што се десило у Градини, и што се тиче прилога и што се тиче отворености за разговор, за мене немогуће замислити у нпр. ововременом Летопису Матице српске, док је у овом нишком часопису то вероватно и могуће. За мене није могуће бити равнодушан према тој чињеници.

Горан Миленковић

Што се осталих ствари тиче, писала је године 1952. из Штутгарта својем супругу Хајнриху Блихеру Хана Арент, ишла сам код Франца Бема (о чему ћу известити Барона) и на проклету конференцију немачких библиотекара. Да ти кажем, cher ami, то је неописиво, требало је да си тамо. Хвала богу, ту су били Гизела фон Бизе и Епелшајмер, тако да сам могла да дангубим већину времена и, под два, нисам изгубила сву веру у човечанство. Сама гардероба такозваних дама на банкету, на коме су се држали бескрајни говори о „лепом Мајнцу” – који лежи пред нашим очима као грозна гомила ђубрета – нешто најгоре. Никоме није сметало ни на један начин. Али, са друге стране било је добро што сам дошла.
Ханa Арент, црно-бело чудо које гледам пред собом: прекрштених ногу, у простој, ненаметљивој блузи, уредно зачешљане косе, са неизбежном цигаретом међу прстима, и са лицем које исијава светлост – она одлази негде удесно, а на лицу неодређен осмех, и широке очи. Друга страна лица је у сенци. А она осветљена – немогућа је. Као да интелектуална супстанца емергира, недотакнута димом и мрљама сенки.
Овде остаје недоречено – шта је могло бити толико страшно и обеспокојавајуће (без последица ћу заобићи ноту колоквијалне приватности која се љуљушка између речи), да би неко био на ивици да изгуби поверење у човечанство?! Да ли је то гардероба „такозваних дама”? Тешко да ће, за Хану Арент, то тако бити. Гледам пре у оно међу цртама истакнуто сазнање о говору (које као да је обгрљено тракама и ђинђувама с хаљина), и то говору који греши: тако што приповеда о нечему што није – као да јесте. И тај говор тече бескрајно, тече, тече и тече. И лепи Мајнц лежи, нем и обезглављен, у вашару своје ругобе. И тај говор и није говор, то је пре химна. Једна групна метанија. И то није ништа ново.
А како до тог тзв. говора долази, то јест како је то дошло и на који начин је тај хорски напев приспео у ни за кога (осим за Хану Арент) „нервозни ваздух” банкет-сале, о томе нема речи. Између слутње и знања видим овде једно разочарање – једне жене филозофа, с вечном, неугасивом ватром у руци, која је очекивала можда макар зрнце, али онда зрнце саучесништва у покушају непристајања на мирис и звук одвратне машине инертног и несвесног света – од људи који живе међу књигама.
То свет лежи под телима и речима, свет са својом историјом и својим структурама, и својим замислима онога што ће доћи. И лежи такав, наказан, капитално ужасан и комично баналан, као проклета гомила хистеричног и патетичног зла (полеђину културе, тврди Фредерик Џејмсон, одувек граде крв, тортура, смрт и страва), које је изокренуто и супротно свему, па и самоме себи, непрепознатљиво, и грозно, и јавно. Нешто најгоре. Ово јавно, које својом светлошћу затамњује ствари, па се самоизграђује од празних речи и празних говора, то је очај Хане Арент. Очајна времена су мрачна, а стање беспоговорног пристајања од стране оних од којих се очекује послушност, за које није потребна ни принуда, ни наговарање, то је ништавност и значи понижење.
А највећи непријатељ ауторитета је презир, а најсигурнији начин да се ауторитет поткопа јесте смех. Њих, међутим, нема, у Мајнцу. Он је леп, увек леп.
На крају се питам (cher ami) – шта је то оно „неописиво”, и слутим да је то од осећања, тешког, мучног осећања заједничке безнадежности, које је превисоко и прешироко и предубоко да бисмо се могли једноставно и лако с њим помирити. Када је тако, баш тако а не некако другачије, онда су ту неки други људи (неки један, и неки други, и неки трећи, и неки четврти). И онда је ту спасоносна дангуба, губљење дана, стицање раздањења. Или поновљена откривања света у правој сјајној светлости – самоће, размишљања и присности. Присности.
Када изнова погледавам на ту фотографију, ја можда боље него пре тога разумем онај живи и собом испуњен полуосмех. Али, ја сам задовољан, јер разумем да га не могу разумети, јер ја коначно и не знам шта и од чега он заиста јесте. У томе сазанању које нема краја заиста има некакве светлости.

Горан Миленковић

Стабла, и брда, и њихове боје, и магла, тамо споља, које посматрам заточен унутар једне једва подношљиве принуде, бескрајно су чисти. Стојим у овом бесконачном простору, испуњеном књигама, у којем ме нема толико да ме готово нема, ближи небу и облацима, облацима ближи него безбојном и празном свакодневном трајању. Ближи магли него људима и законима.
•••
Одлучујући тренутак у људској еволуцији је вечит. Стога управо револуционарни духовни покрети који објављују да су све раније ствари безвредне имају право, јер ништа се још није догодило.
И зато је могуће да буде изговорено: хоћемо да уништимо музеје и библиотеке.
Ове последње, о којима мислим осећајући бескрајно више према нечему другом што пролази и кроз и око њих, љубоморно и самопохвално чувају управо оно што их може послати равно у ништавило.
Јер, ово прво написао је Кафка (текст је фрагмент из необјављених рукописа), а ово друго Маринети („Манифест футуризма”).
Ово што је у хтењу остварио је, тек да поменем један од случајева, цар Ши Хуанг Ти, онај цар који је спаљујући књиге спалио три хиљаде година кинеске традиције, и исти онај који је подигао велики зид.
Књиге и библиотеке са страшћу су уништаване, из многих разлога и на различите начине, кроз време: слободоумни Атињани, хришћани, калиф Омар, француски револуционари, радикални стаљинисти, Хитлерови студенти и пилоти, амерички ултралиберали…
И биће и даље спаљиване, сакаћене и брисане, овако или онако, и то заправо из самог срца непристајања на такво што. Књиге ће спаљивати да би све било истинитије, праведније, трајније и темељитије. Да би свет био онакав какав је одувек требало да буде.
Горде библиотеке… Не.
У овом смислу пре ће бити: беспомоћне библиотеке. Разнежене библиотеке, у разнеженој култури, са свим својим свељубним ентузијазмом.
Требало би заборавити ту општу хигијену заборава и обмањивања. Или ће људи међу књигама, људи међу текстовима, бити буднији и захтевнији према свету, или књига и библиотека више неће бити, за нас. Ако уопште нечега буде, за нас, којих такође неће бити.
То је прво.
Борхес на једном месту описује свет бесмртника:
Та задужбина, рећи ће тамо, последњи је симбол на који су бесмртници пристали; он означава период у коме су одлучили да живе у размишљању и чистом расуђивању пошто су сматрали да је сваки подухват узалутн. Подигли су Град, заборавили га, и настанили се у пећинама. Заокупљени мислима, они готово уопште нису примећивали свет око себе.
Боб Блек на овај начин описује свет смртника:
Усред стања продавања себе у служби неког цивилизацијског плана треба тражити потпуно укидање рада, што значи тоталитарних техника контроле (по Фукоовој аналогији из Надзирати и кажњавати: затвор, школа, азил за умоболне – надзор, рутинске операције, задати радни темпо, производне норме, звоно за почетак и крај радног времена); треба укинути тзв. радно време тражити потпуну еротизацију стварности путем бесконачне и добром жељом одређене игре. Блек исто тако зна да је лудички живот потпуно непојмљив у постојећој стварности. Али, додаће, утолико горе по стварност.
У предговору једном својем несавременом разматрању, из 1874. године („О користи и штети филозофије за живот”), млади Ниче овако је поставио проблем: нама јесте потребна историја, али другачије него размаженом доколичару у врту знања – потребна је за чин и дело према животу, и само ако историја служи животу, онда и ми можемо служити историји. Историја не служи животу ако се бесмислено самопонавља или ако само понавља туђе говоре, ако служи као празна декорација живота.
Борхесови бесмртници, будући да се све мора једном догодити (све, то је све и све супротно од свега), уклонили су напетост хтења из својих историја, а Блекови смртници историчност напетости чињења у животу.
Они, тј. ми. Сувише је нелогично, сувише нестварносно, сувише неразумљиво, и сувише непотврђено, да би то они-ми прешло из стања литературе у живу стварност. Утолико горе по стварност, то је литература дисидента од хиљаду пута виђеног лица живота
Они – то још и некако постоји, али ми – скоро никако.
Само је субјективно у стању да обећа.
Само субјективно.
То је друго.
Како мучно и бесмислено стога бива бити узнемирен правилима просте службе, која је оно ми, оно украшено и лажно чистунство клизања по времену, руку под руку са светом, овде и тамо: овде међу књигама које су одлучиле да шапућу својим хиљадоструким језиком, обливене и улепљене од врха до дна горким мелемом ироније, и тамо, свуда око њих.
Бити узнемирен, то јест бити присутан, на трен, у ономе што стварност мисли да треба да будем, и што жели да буде изговарано без случајности, без живота.
Стабла, и брда, и њихове боје, и магла, тамо споља, које посматрам заточен унутар једне једва подношљиве принуде, бескрајно су чисти. Стојим у овом бесконачном простору, сетан, одсутан и далек, простору испуњеном књигама. У њему ме нема толико да ме готово нема. Ближи сам небу и облацима, облацима ближи него безбојном и празном свакодневном трајању. Ближи магли него људима и законима.
То је треће.
•••
Још док је напољу студени новембарски ветар почињао да пролеће кроз град, град га је, умотан у шал, већ потпуно заборавио.

Горан Миленковић

(Јован Стерија Поповић)

На два стољећа од рођења и сто педесет година од пишчеве смрти, можемо без двоумљења закључити да српски 19. вијек није имао много тако великих и драгоцјених личности, као што је био Јован Стерија Поповића (1806–1856). Његова реформаторска мисија готово да се може упоређивати са значајем који су за идентитет српског народа, за српске националне институције, за српску књижевност и културу, имали Доситеј Обрадовић (око 1740–1811), Вук Стефановић Караџић (1787–1864), те владика и господар црногорски, а изнад свега магистрални пјесник Петар Други Петровић Његош (1813–1851). Многостраност и важност књижевних и државних послова којима се бавио и које је урадио за живота, одређују Стерију подједнако као комедиографа и драмског писца, као пјесника и романсијера, као критичара и полемичара, као уредника календара и писца школских уџбеника, као професора природног права на Лицеју у Крагујевцу и Београду, те као начелника Попечитељства просвештенија (Министарства просвете), који је пресудно допринио формирању неких од најзначајнија институција српске националне културе (Театар на Ђумруку и Театар код Јелена, који су касније прерасли у Народно позориште, Народни музеј, Народно читалиште и библиотеку, Друштво српске словесности…), а затим и школског законодавства, захваљујући којем је постављена основа модерном образовном систему тадашње још увијек полузависне Кнежевине Србије.
Може се без претјеривања казати да је много тога у Стеријином животу наговјештавало и предодредило његову посебност. Потврђује то и необично пишчево породично поријекло. Рођен је 1. јануара 1806. године у Вршцу, у браку имућног грчко-цинцарског трговца Стерије Поповића и Јулијане Нешковић, из још угледније и знаменитије српске породице. Потврђује то и само темељито и озбиљно школовање Граматикалну школу учи у Вршцу, гимназију у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти, правне студије на Лицеју у Кежмарку, гдје је и дипломирао у јуну 1830. године. Потврђују то и рани књижевни почеци, јер већ 1825. године има завршена два спјева: Слези Болгарији и Седмостручни цветак борећим се Грцима. А поготово то потврђују разнородна интересовања за различите књижевне родове и поетике већ у почетним годинама писања. Поред наведених спјевова, у ђачком и студентском раздобљу написао је три трагедије Невиност или Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон или Несрећно супружество; два (псеудо)историјска романа Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, Дејан и Дамјанка или Паденије босанског краљевства, те двије друштвене комедије Помиреније, Лажа и паралажа; уредио је прву књигу забавног календара Винко Лозић.
Одмах по завршетку правних студија и по повратку у родни Вршац средином 1830. године, гдје је постављен за професора латинског језика у гимназији, а потом је од 1835. године радио као адвокат, Стерија је оригиналним комедијама (већ поменута Лажа и паралажа, затим Покодирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Зла жена), те дијеловима незавршеног пародичног Романа без романа, стекао велики књижевни углед и позоришну популарност и изван граница родног града, а цјелокупној српској књижевности подарио сасвим нове теме и приступе.
Након те стваралачки драгоцјене деценије коју је провео у Вршцу, Стерија је крајем 1840. године прешао у Србију, пошто је указом постављен за професора Лицеја у Крагујевцу. Може се казати да од тог тренутка поред већ евидентне књижевне мисије, почиње и велика национална и државна мисија Јована Стерије Поповића. Поготово је то уочљиво од средине 1841. године, кад је Лицеј пресељен у Београд, те када нарочито долази до изражаја Стеријина велика наобразба и просвећене идеје, које су паланачкој и неписменој Србији, измученој вишестољетним ропством под Турцима, а затим и тегобним политичким корацима ка пуној независности и ослобађању од вазалног положаја, биле више него неопходне и драгоцјене.
Са потпуном свијешћу о томе шта значи наука и просвећеност за идентитет једног народа, већ у септембру мјесецу 1841. године, Стерија заједно са Атанасијем Николићем и Димитријем Исајловићем, такође професорима Лицеја, подноси предлог да се оснује Србске науке академија. Захваљујући том свеобухватном образложењу средином новембра је већ био потписан књажевски указ о оснивању Друштва српске словесности, из којег ће касније израсти Српско учено друштво (1864), а затим и Српска академија наука (1886), као највећа научна институција српског народа и носилац водећих истраживачких пројеката све до наших дана. Непуних мјесеца дана након тог великог и значајног датума српске науке и културе, Стерија учествује и у оснивању првог српског сталног позоришта под именом Театар на Ђумруку, у којем је средином децембра мјесеца 1841. године изведена Стеријина трагедија Смрт Стефана Дечанског, чиме је званично и отпочео рад ове нове институције националне културе, претече Народног позоришта основаног 1864. године. Колико је Стерија био важна личност за оснивање и рад Театра на Ђумруку у почетним годинама, најбоље потврђује чињеница да је управа овог позоришта 1842. године изрекла „јавну благодарност” Јовану Стерији Поповићу што је бесплатно уступио на приказивање своје комаде: Смрт Стефана Дечанског, Женидба и удадба, Превара за превару, Волшебни магарац, Ајдуци. Након тога, исте 1842. године, на поменутој сцени играни су и други Стеријини комади: трагедија Светислав и Милева, те комедије: Симпатије и Антипатије или Чудновата болест и Лажа и паралажа.
Захваљујући свом преданом професорском раду на Лицеју, огромном књижевном угледу, а затим и дјеловању на простору младе националне науке и културе, увијек скромни и ненаметљиви Стерија је почетком новембра мјесеца 1842. године, упркос молби да га не именују на ту функцију, постављен за начелника у Попечитељству просвештенија. На том новом мјесту, као извршни државни чиновник, Стерија показује изразиту активност. Одмах позива наставнике Лицеја да поднесу предлоге за унапређење наставних програма у свим школама у Србији, предлаже расписивање конкурса за нове уџбенике. Наредне 1843. године, Стерија покреће акцију за изградњу нове зграде Лицеја и гимназије у Београду, предлаже оснивање литографске радионице у саставу Књажевске типографије у Београду, те предлаже наредбу окружним начелницима о заштити споменика културе у Србији. Године 1844. Стерија доноси предлог о оснивању Народног музеја у Београду, сљедеће 1845. године подржава предлог сликара Димитрија Аврамовића о „заведенију живописног училишта” у Београду. Пошто је 1845. године издао наређење инспекторату Књажевске типографије да се чувају комплети страних листова које је примало уредништво Србских новина, већ наредне 1846. године Стерија покреће иницијативу за оснивање Читалишта београдског, претече организованог библиотекарства у Србији, те касније Народне библиотеке.
Уз различите отпоре, Стеријиним залагањем је 1846. године основана Девојачка школа у којој се образовао велики број женске дјеце, узраста од пете до једанаесте године живота. Исте 1846. године успио је да оснује одбор који је под његовим руководством донио први закон о школама у Србији, чиме је постављен темељ модерном грађанском образовању у основним и вишим школама. Стерија се нарочито залагао за педагошко-методичке реформе наставе и умјесто механичког памћења, развијање самосталног расуђивања и моралне свијести ученика. У том смислу, Стерија је сам написао више корисних уџбеника из различитих струка: Мали буквар, Латински буквар, Латинска граматика, Немачка језиковка. Написао је уџбенике за математику и физичку географију, саставио је школски енциклопедијски приручник: Општа знања сваком Србину нужна. Од нарочитог значаја био је Стеријин уџбеник Реторике за гимназију београдску. Интересантно је поменути да је Стерија покретао и неке иницијативе које су биле изван ресора његовог министарства, а најзначајнија је она која се односила на оснивање Фонда сиротињског 1846. године, захваљујући којем је ишчезло просјачење у Београду.
Након што је у својству начелника Попечитељства просвештенија одобрио путујућој дружини Николе Ђурковића из Панчева да може давати позоришне представе у Београду, практично крајем маја 1847. године Београд добија још једно позориште, Театар код Јелена, у којем је као прва представа изведена Стеријина трагедија Милош Обилић. До краја те године, и током 1848. године, на истој сцени, изведено је више реприза Стеријиних дјела, али и сасвим нови комади, као што су трагедије Владислав и Скендербег, сценско-музичке представе Торжество Сербије и Сан Краљевића Марка, комедија Џандрљиви муж или Која је добра жена и слично.
Као савјестан и одговоран човјек, непопустљив у ставовима, а као неко ко је желио да уведе модерне школске методе и критеријуме у образовању и науци, као писац и критичар са одњегованим естетским укусом, Стерија је у Србији брзо стекао и велики број противника и непријатеља. Звучи помало парадоксално да му је највише загорчавао живот извјесни др Милован Спасић, којем је Стерија као начелник Попечитељства просвештенија одобрио државну стипендију за школовање у Берлину. Овај млади и недоучени научник, а видјећемо касније и морално веома проблематична личност, по повратку са школовања, у Србији гладној за образованим људима, одмах добија мјесто професора земљеописанија на Лицеју у Београду. Спасић се окреће против Стерије 1845. године кад није добио позитивну рецензију за проблематични рукопис уџбеника Земљеописанија. Као невјероватан насртљивац, покреће с јед не стране јавни судски спор против Стерије као начелника Попечитељства просвештенија и као рецензента спорног рукописа, а са друге стране, још више, закулисним средствима и невјероватним оговарањима, салонским сплеткарењима са истомишљеницима, покреће читаву харангу не само против Стерије, чија дјела је на све начине желио представити као тобожње плагијате, а рад у министарству и на Лицеју као узурпаторски и самовољан, него и против свих „пречана” или „Шваба”, како су погрдно називали образоване људе који су у Србију дошли из Војводине, те „заузели места правим србијанским синовима”. Стерија је на крају био принуђен да се против ове напасти у људском облику бори и књижевним средствима, тако што је написао сатиричку комедију Судбина једног разума у којој је исмијао „доктора” Спасића и све друге квазинаучнике и недоучене варалице у српским школама, а поготово на београдском Лицеју.
Наведена сатиричка тематика је касније била веома популарна у српској књижевности друге половине 19. и почетка 20. вијека, нарочито у приповијеткама Милована Глишића (Модерна стилистика, Мало о хисторији света, Једна лекција из хисторије Срба, Као бајаги популарна физика), Светолика Ранковића (у ХIХ веку), те у поглављима о школовању из Нушићеве Аутобиографије. У томе је био након Стерије свакако најуспјешнији Радоје Домановић у пародично-сатиричким приповијеткама Гласам за слепце, Озбиљне научне ствари, Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Ианића, у којима је критички објектив усмјерио и према слабој а надобудној књижевној критици, према застарјелим научним методима и слично.
Као и све велике и знамените личности, које су по идејама и дјелима биле испред свога времена, Стерија је нарушеног здравља, потпуно разочаран и несхваћен у ћифтинском и полутурском Београду, који још увијек није имао снаге да крупним корацима стане на модерни пут европских просвећених народа, био принуђен да у марту 1848. године поднесе оставку на службу у Србији и да се врати у родни Вршац, у којем је био свједок Мађарско-српског рата 1848–1849. године у борби за аутономно Српско војводство у оквиру Угарске краљевине. Због тога је у једном периоду, у прољеће 1849. године, поново дошао у Београд, али сад као избјеглица, усљед терора и одмазде маџарских власти. Иако се након поновног повратка у Вршац био оженио у септембру мјесецу 1849. године, удовом Јеленом Манојловић рођеном Димић, Стерија је до краја живота остао усамљен, меланхоличан и болестан, али књижевно активан и пун стваралачких идеја. У тој посљедњој стваралачкој фази написао је између осталог и антологијску комедију Родољупци, која на магистралан начин, као уосталом и све његове друге комедије, говори о нашим покондиреним наравима, паланачким себичностима и самобманама, те лажном родољубљу, а објавио је и једину збирку пјесама Даворје, која представља најзрелији изданак нашег класицистичког пјесништва у 19. вијеку. Стерија је физички умро 9. марта 1856. године, али како је то редовна судбина оних који су били предводници и светионици свога доба, његово дјело је за сто педест година постојања остало живо, популарно и умјетнички вриједно, потврђујући вјечну и непољуљану истину да велика дјела и њихови творци никад не умиру и не одлазе из културе и памћења свога народа.

Горан Миленковић

Док су се егзотични индустријски димови 11. новембра спокојно грлили са маглом над сивим у сумраку градом Бором, у полумеланхоличној градској библиотеци гостовао је ГОРИБОР, Александар Стојковић – Ст., са пријатељима Пеђом и Педом. Неуобичајена количина истине, у неуобичајеној форми, екстатично изобиље ослобођене креативности, еруптивна осећања кроз искричаву загушеност, и крв неба, за пред тишину. Црвено небо ноћно, и шљака која се излива. ГОРИБОР. Александру Стојковићу (1973, Бор) објавила је књигу Свет је мој али има времена (2004) загребачка кућа “Слушај најгласније”, која потписује и радове саме групе (Оно што те не убије, то те осакати и др.) После документарног филма Очи у магли, који говори о Зденку Фрањићу, легенди загребачке и југословенске алтернативне музичке сцене, ГОРИБОР је извео 50-минутни музички перформанс, опору, емотивну и агресивну подршку искреном доживљавању стварности. Мизансцен: етисон, зидови, мали столови, једна тужна и свакодневна појава – стона лампа са абажуром, која значи клик за пред снове и заборав, столице. Цигарете, оловка. Сенке. Преко лица случајно забележен један јарко зелени “power off”, измаглица бима који се хлади, трен или два пред коначно гашење. Простор сведен на изглед собе, тескоба, непокретни параван по којем се крећу непријатељи из стварности, унутрашњи и спољашњи. Ацедија, па пароксизам, жестоко шибање друштвених сабласти, затим немир у слабости, потом, гле, нада. Са Пеђом на гитари, и Педом на машини, у новим радовима (Хоћу кући) и целоноћним објављењима све звучи као незаустављива пунина у приливању смисла, низ напукле зидове те свуда присутне собе у тами: експресивност је стилизованија, Ст. је међу зидовима у својој димензији, полуокренут ка публици, посвећен неком својем ритму, у повременом трансу, и исповедно сам. Треба чути, али и видети: уношењем позоришних, односно сценских елемента, додаје се радовима ГОРИБОРА једна мера интелектуалне озбиљности, у пројекту исијавања себе, из таме и тишине. Овај без много напора досегнут благодарни синкретизам, наткриљен сводом искрених стихова (покаткад, тематски, као огољен ћурчиновски рецидив), био је предмет завршног разговора, који се чувао тога да не поквари утисак онога што се чуло и видело пре тога. Дотакао се још и потраге за смислом стварања, духовне сродности у области литературе, алтернативних облика мишљења, стварања и, зашто не, постојања. Све у свему – противтежа неомамљеној тишини, па чрезвичајно чистосердним малопаланачким душицама, те онима који деценијама спавају пред телевизорима, затим и знаним и незнаним мамутима историје, којих није било а и сада их није брига, ни за шта. Сасвим довољно, не само за разбијање угасите монотоније и просветљење господарства мутног свакодневља у граду и друштву сваковрсне туге и пропадања, већ и за неспутано опредмећење једног духа, бунтовног, врло напаћеног, и још увек сасвим живог. ГОРИБОР је у налету. А небо над Бором и даље каткад гори.

Горан Миленковић

На крају већ уморан од небројених неуспелих покушаја, бивам неком чудном упорношћу принуђен да ово размишљање о појединим битним и занимљивим питањима везаним за књижевност и књижевни живот у Бору започнем, невољно, необично, једном сликом, не тако давном, и никако не, бар у првом додиру, блиско прирођеном ономе о чему би наредни редови требало да говоре. Слика која би свакако хтела да буде осветљена отвара се неоштећеном оштрином преда мном: дан је пун светлости, и хладан, априлски, година је последња ратна, сенке су јасне; у том сеновитом времену неумољиви тајни скуп одлука задњи пут спаја ме са сада већ покојним Миланом Стојадиновићем – да одиграмо једну сцену трагедије или фарсе, ко зна; испред улаза у библиотеку срећем га, тада већ остарелог, у некој неприрођеној му суморности и тузи; посебно опречно то бива унутар дана који претходе, када се са нервозним жаром и полетом (појавом, иначе, посве мучном и иритирајућом) и неком њему познатом унутрашњом потребом трудио да окупи своје пријатеље песнике у сали ратом готово згасле библиотеке; пожалио ми се, уморним и дугим речима, гласом који је био посут бројним зрнцима увређености, како му је наређено да смисли и испише стотинак парола за нервозна и кратка противратна окупљања на платоу испред борског Дома културе; можда сам читаве минуте стајао пред њим, не знајући шта да му кажем, можда је то трајало само пар тренутака, испуњених празнином, не знам; растали смо се, без речи; можда је и њему и мени било све јасно – тако се Милан Стојадиновић Бас, најпре и најшире, да не погрешим, човек од књиге, па потом новинар, публициста, песник, антологичар, књижевни критичар, борски боем1, а како ћу покушати да прикажем у редовима који следе – једна дуго и са стрпљењем грађена аутохтона књижевна институција, од посебног материјала створена – тако се, дакле, све то сурвало и у неком магновењу почело да бива као све оно нестабилно што је тих дана постојало, што је било све, и све оно што је тих дана било сталност: страх, увређеност и мучнина. Значи, машина за смишљање и исписивање парола.
Са Миланом Стојадиновићем сам се након тога, све до његове смрти, 2001. године, сусрео небројено пута, међутим никада се више није поновио такав један разговор, тако озвучен и испуњен ћутањем. Могу тек да претпоставим, пошто сам удовољио ћудљивој жељи овог досад неурамљеног детаља из живота, да је то ћутање нашло и препознало делић својега смисла управо у томе да буде изговорено, на једном мирнијем и осветљенијем месту. То је смисао који ће се разлити по целом овом тексту. Али то, наравно, није све. Тиме је уједно исцртан простор у којем ћу се кретати пишући ову причу: простор који се налази између крајности процењивања, односно вредновања. И то је вероватно оно најважније за сам текст. Оно што је у нашим мислима Милан Стојадиновић, његов списатељски дух, његова књижевна аура, требало би стога овде да буде промењено. Оно што би требало да се појави пред нама је његов лик у привођењу к истини, једна, заправо, незавршива ствар. У исти мах, мој ће сада већ годинама жив унутрашњи монолог или моје живо ћутање о читању појединих сегмената дела Милана Стојадиновића, али и не само о њему – можда би најтачније било рећи: о једном времену и једном уобличеном духу, једној упадљиво самосвојној, препознатљивој блискости међу идејама и речима које су носили и изговарали неки људи – коначно бити претворени у своју супротност, у своју оживотворујућу допуну.
По питањима нечега што се, са свим значењским измаглицама на рубовима, назива књижевном свешћу, тако гласи основна мисао која ће се провлачити кроз редове који долазе, Милан Стојадиновић је, судећи по ономе што је остало забележено у разноликим текстовима о књижевности у Бору, објављиваним у претходних неколико деценија, до данас остао ако не највреднија, онда свакако најзанимљивија појава. Ово треба читати на следећи начин: Милан Стојадиновић је, налазећи се у уском кругу књижевника у Бору, мислио о књижевности на најзанимљивији начин.2 Та вредност, овако изражена, има, у сасвим посебном смислу, своје строго порекло и природу, своју тешкоћу уобличења, и своје замрачење, но све то је био и остао Милан Стојадиновић, човек који је, пишући у последњој деценији XX века, утицао локално, служећи се стварима и причама сасвим ширим и значајнијим, и тиме ту опору географску ускост унеколико превазилазио.
Поменуто замрачење је почело само себе да осветљава сасвим без намере: у једном полемички интонираном тексту (којег је Милан Стојадиновић, сходно према-самом-себи пројектованом положају, био, такорећи, у обавези да пише3), посвећеном једној књижевној манифестацији, он је употребио следеће врло интересантне речи: „Бор је у два наврата покушао да створи добру књижевну традицију“4 То наизглед безазлено „стварати традицију“, употребљено ту, уосталом, у сасвим баналном значењу (то је једно патетично и идеалистичко „трајати“, пуно неоправдиве илузије), изазвало је у овом случају својег истинитијег двојника, оно „конструисати“, које опет има своје порекло у размишљању и класификовању, и тако сам стигао до претраживања оних малобројних страница разних текстова, у и међу чијим редовима се мислило о књижевности. Питао сам се: има ли то „конструисати“ неку своју тајну, ван поменуте безазлености?
Милан Стојадиновић се, на први поглед, није много разликовао од својих колега сапутника на истом послу – мало позитивистичког сакупљачког заноса, венац завичајне патетике, понека складна и пристојна реч, понеки бодљикави трн негирања, коначно – трунчице или грумење видљивих и сасвим безопасних нелогичности, и неопрезних и задивљујућих, комичних, такође безопасних, издвајања и коментара.5 Он јесте у томе отишао најдаље: писао је најкњижевније, најдискурзивније и, у посебном смислу, најмонументалније, водио је рачуна о суштинама, везама, паралелама, филијацији, вредновао је отворено и са ставом (готово академским) градио свој јавни лик. А у поменутим претеривањима и нелогичностима (као што се види из претходне белешке) имао је достојне такмаце. Шта се ту дешавало, рецимо, на плану реконструкције историје онога што је писано и објављивано? Логику реконструкције мање или више усмерени истраживачи (ретки, а међу њима је и Милан Стојадиновић), махом доследни посвећеници хронологије, изражавали су терминима као што су „генерацијска подела“, „квартет веома вредних стваралаца на пољу књижевности“ и слично, и сам Милан Стојадиновић на том пољу није дао ништа више, темељније и дубље. (Ту се и не мора ићи више од суштине и ширине садржаја поменутих синтагми.) Тако и његова Lyrica Pinus silvestris (1994), антологија6 која је, у ствари, главни споредни предмет мојих интересовања, није отишла изван у времену распоређених генерацијских присуства. Али у ономе другоме, у потки конструкције, у ономе претходноме, Милан Стојадиновић остаје сасвим усамљен и посебан – чак и када га у томе неко прати, он остаје онај који учи и онај који разастире један сасвим посебан дух, намењен, међу осталом, и деловању својих следбеника и истомишљеника. Шта је срж тог издвојеног духа, шта је и каква је сила која је у њему битна?
Основни поступак Стојадиновићев је, заправо, коришћење књижевне традиције, и то понајвише традиције српске књижевности, коришћење стајних њених места и нарочито – места моћи у њој.7 А сврха јој је: кроз паралелизам механизама постати моћан и ширити одређен тип књижевне свести, и коришћењем једне традиције створити, односно умножавањем измислити другу. (Можда и нешто више? Видеће се касније.) Врх овога је у поставци поменуте антологије, која би требало да буде истинито прочитана тек ако се претходно демистификује. На једном месту, у предговору антологији, Милан Стојадиновић ће рећи: „Опредељујући се за поједине песнике и песме, имао сам на уму неколико, по мојој процени, важних елемената, критеријума.“ Затим ће навести критеријуме: „Песме су морале бити лиричне, песме са емоцијама, јасне и које су као целина лепе. Држао сам се опредељења да осећања певају песму, а не машта или вештина версификације.“ И још: „Такође, држао сам да је неопходно да песници треба да имају однегован укус према песми, да теже савршенству песме, и у целости, и у појединостима.“ И приде, Милан Стојадиновић ће поделити антологију на три доба.8 Али, то Стојадиновићево „по мојој процени“ јесте неистинито, и то зато што наведени критеријуми нису чедо његове, него стваралачке личности једне друге, по свему далеко веће и значајније појаве, са почетка двадесетог века – Богдана Поповића, на коју се он ослања, с разлогом. Баш тако, Поповић ће као мерила за састављање своје Антологије новије српске лирике (1911) навести: „под лирском песмом уредник је подразумевао песму у којој преовлађује осећање“9, „песма мора имати емоције, – мора бити јасна, – и мора бити цела лепа“10, затим да песма мора имати „савршенства у појединостима“11, даље „прва је дефиниција уметничког дела, да је емоционално»12, затим „да песма има лепоту, ’искру лепоте’, кратко и просто: поезију“13, наравно, та је најпознатија антологија српске поезије подељена на три дела, односно „три доба“ итд.14 Кључ за ослањање може се наслутити ослушкивањем једног низа атрибута који су приписивани Поповићевој антологији, међутим овде ћу навести само два: класично и незаобилазно. Ово, пак, Стојадиновићево „моје“ није ни афирмација, нити је то стваралачка негација Поповићевог поетичког и естетичког система. И још: нити је то узор по сродности, нити је то прозивање „делфијског оракула“, „професора“ и „апостола“, какво је нпр. прозивање Винаверово15. Тај разговор, у бити изнад сваке вредности, наравно, није тек коришћење једног кода моћи, који се призива из сумрака књижевноисторијске свести, али то јесте то највише од свега. Када пожелимо да видимо начин на који се поставка Богдана Поповића актуализује, ми не можемо спознати везу између логике старе читав век и савременог стања. Ми не можемо чак спознати ни саму унутрашњу логику Стојадиновићеве поставке. Оно ситно преостало од Поповићевог концепта с почетка двадесетог века није тако једноставно преписиво, прво због контекста. Није могуће преписати стихове из Поповићеве антологије, није могуће писати их поново. Уосталом, зашто не – четири доба? Зашто не пет? Зашто појава поезије апсурда није заслужила своје време, јер је пишу људи сасвим другачији, људи сасвим уроњени у бесмислено, људи у чијој се младости распада читав свет са значењима, лажима, сновима? Зашто Драгољуб П. Илић (који је писао 1918–1919 године), да поменем само једног аутора, припада Првом добу у истој мери као нпр. Стево Протић (објавио књигу 1977)? Али, могуће је преписати начела која носе ауру класичности. Могућ је покушај замрзавања вредности као вредности, које се не могу заобићи. Свет је целовит и стабилан, језик је укроћен и хијерархија је задата. Сада нам може бити за нијансу јасније на шта то мисли Стојадиновић када, говорећи о стиховима Радише Драгићевића, истиче да Драгићевић „остаје доследан и веран версификацијским стандардима у организацији и структури стиха управо према најбољим књижевнотеоријским постулатима“, те да он „доследно и складно следи сликовну и метричку структуру класичне схеме у најбољем смислу речи“16. Заправо, није овде превише битна срж и боја тих „постулата“ и тих „класичних схема“ – битно је да они бивају најбољи, а овде то значи – класични. А класично опет, треба рећи, не значи нити антички, нити класицистички, нити псеудокласицистички, нити ларпурлартистички, нити богданпоповићевски, нити скерлићевски, то значи – стабилност и моћ. Нису стихови Радише Драгићевића „класични“ и не следе „најбоље норме“ зато што што су четвороугласти и зато што се то данас много љуби, него зато што су такви стихови некада били произведени у књижевноистоијској свести као моћни. И са ауром такве моћи обликује се, коначно, једна сасвим конкретна институција, један посебан идејно-мисаони сплет, који даље користи места моћи путем књижевноисторијских ревизија и алузија (што значи: проблематизовање положаја појединих елемената књижевне свести). Тако ће нпр. Милан Стојадиновић искористити неколико прилика да борбено враћа Војислава Илића Млађег у живу традицију књижевне свести (име већ у поступку; механизам враћања, тј. реинтерпретације књижевних појава у историји)17, а Венко Христов ће говорити о „Басовој кући поезије“18, наводећи на ствари истога типа већ познате из историје српске књижевности и културе (Јеврем Обреновић, књижара Глигорија Возаровића, кућа Илића, Настасијевића, Матошев стан, стан Рашка Димитријевића итд, и текстови о њима, нпр. Нушићев о кући Илића, Јован Пејчић о свима поменутим, и сл.), указујући на њену матичност, на Стојадиновићеву ауторитативност19, драгоценост, његов јак и аподиктичан критички глас, итд. Стојадиновић ће се, опет, стално позивати и посвећиваће свој практични рад Јесењину, Лорки и Пушкину, да поменем само оно што ми је понајвише остало у сећању, оно што је најчешће помињао од великих. Ево, коначно, и синопсиса једног типичног Стојадиновићевог критичког приказа (ради се о тексту „Завичај као инспирација“, посвећеном збирци песама Јутра у завичају Бране Филиповића): на почетку цитат једне Хипокритове изреке и суд да њу и њено значење не познају многи критичари; затим позивање на поетичаре Аристотела, Хегела, Крочеа, Валерија итд. и мисао о јединствености и непоновљивости сваке појединачне стваралачке личности (из којих је, занимљиво у светлу претходно реченог, одстранио епигоне); понешто о самој збирци; на крају, повезивање песама из ове збирке са „једном помало већ заборављеном традицијом српске књижевности, коју је на пример пре седамдесетак година неговао Војислав Илић Млађи“20 и то зато што то њему у том тренутку „звучи освежавајуће као лахор који у летње дане запахне уморана човека“. Додаје: „Ово и због тога што ми се чини да постмодерна поезија у нас нема довољно живота и истинског доживљаја, нема у себи човека са великим Ч.“21

Тако као Милан Стојадиновић, о књижевности у Бору није писао нико. У времену када у Бору књижевна критика јесте иста онаква какву је Љубомир Недић критиковао пре стотинак година22, Стојадиновићева решења бивају издвојена, а он пише методом који значи моћ. Ту моћ као вредност није на овом месту нужно посматрати у светлу исправности и трајности. Да ли је Милан Стојадиновић говорио речи које ће бити јаке у времену, то јест да ли је његова оцена каквога песника борскога тачна или то није, битно је али овде не пресудно. Један од детаља, ипак, може нам дати ноту вишег реда када је у питању место и функција механизма који је Милан Стојдиновић унео у књижевност и књижевни живот у Бору. То место јесте битно управо зато што није исписано, а то није стога што није институционализовано и званично. У деведесетим се годинама у Бору, као што је речено, јављају нов језик и мишљење, којима се до самих крајности изражава и третира апсурд, међутим сасвим дивље и ван регулисаног књижевног живота (ту су дивље збирке самиздати, јавна извођења, колективна свест о постојању, читава једна мала митологија, али начин, место и функција нису озваничени и нису уобичајени). Како Милан Стојадиновић види тај апсурд, или тај комплекс састављен од пораза, парадокса, гротеске, комике распадања, као световну појаву, јер је као књижевну није препознавао, нити испитивао? Ево једног сведеног одговора: кроз поменути механизам стабилности, овај стваралац је одговарао на пораз широко утилитарно постављене идеје књижевности. Ова идеја ће коначно клонути усред десетогодишњег балканског рата, који почиње готово истовремено са одласком балканских књижевника и интелектуалаца из Бора, који носе у мислима велике речи о толеранцији, комуникацији и лепоти, историји и књижевности, различитости и сличностима (мислим на балканске сусрете књижевника у Бору с краја осамдесетих, над којима се и данас често ламентира управо у нијансама здравоживотне и друштвенопредводничке онтологије). Крах широко постављених хуманистичких идеала, изражен извесним одавно мртвим речима, значи општи заокрет ка осамљивању у проналажењу смисла. Свет је за оно ми већи од књижевности. Тако и јесте могуће да човеку који јесте по опсегу створеног био највиша институција у локалном књижевном животу и институција од реда поверења у посебност положаја књижевности и књижевника допадне на почетку поменуто исписивање надоносних парола, и зато и онај талог увређености. Али треба приметити, насупрот томе, читав у речима закамењен напор мишљења, читав покрет пун релативне захтевности, који води до заокружености, заданости, тишине целине. Против распршености – хијерархија, уређење. Тако реч у малом систему постаје високо институционализовани критичар разноликих друштвених институција, или је то засигурно у покушају. Поверење које је Милан Стојадиновић тражио било је такво да је изграђено не на аутохтоним темељима појединца (илузија образине), него на темељима генерализованих институција и структура – он не верује себи када верује у моћ Богдана Поповића, нити Богдану Поповићу, него критичком суду историје и њеној апотеози места моћи. Стојадиновићева антологија зато нема ону унутрашњу пунину какву има Поповићева, нема оне гроздове песама који чине посебне поетичке мозаике, нема готово ничега од оне усмерености задане снагом велике личности. Из промене функције књижевности рађа се несигурност, а она пак рађа ритуале преусмерења и асимиловања. Будући некаква реалност и ауторитет посебне врсте, преузимањем улоге слагача смисла добија се тиме право одређивања природе јединства света, са свих његових страна. (Класично уредити свет овде је таутологично.) Наивна митологија Песништва која се распала и једна паланачки распршена медитација над грозницом стварања тако је у Милану Стојадиновићу имала наследника у замаху, но он није био толико неопрезан да је брани на уобичајено прозиран начин. Нити је био довољно велики да у супротноме буде довољно свој. Његове „моје процене“ су само могућност у духу једног дела нашег књижевног времена, једног посебног, и можда никада слободнијег и ширег. (И можда никада тако меланхолично разатканог.) Нити су оне комичка игра, нити субверзивна алузија, нити знак саме себе, иронијска потврда писању. Када је антологија Стојадиновићева у питању, најтачније би било сетити се Волтера, његове „златне тканине на сукненој одећи“, а то Волтерово је талог другог времена у којем је, извесно, живео и Милан Стојадиновић.
Пар година после Стојадиновићеве смрти, књижевни живот у Бору скоро да је потпуно замро, и желим да приметим да је то и стога што њега више нема. (Од тога света великих речи и идеала, да књижевност може да буде подразумевани коректор и управљач друштва, данас је у Бору остао један покрет писања политичких афоризама који, у јаловим покушајима да се опет некако оформи слика друштва са моралним педигреом, ретким читаоцима приповеда приче које су одавно општепознате и јавне. По функцији проветравања савести неупотребљив (чиме ће нас, коначно, изненадити?!), такав афоризам у најбољем случају јесте успешна језичка игрица са периферним положајем у односу на стварност и са моћи која је само бледи одсјај у одласку једне некада могуће хиперкорекције. „Свет духа паланке јесте […] свет непрестаног илузионизма, бујног цветања илузија, које, у бујности својој, још брже вену“, рећи ће у том смеру Радомир Константиновић23.) Једно време је заувек прошло.
Стојадиновићево зазивање високих и утицајних ствари светли из сјаја самих тих појављења, и оне добијају још један белег у својем тихом животу (нпр. Богдан Поповић, антологија и њена судбина, утицај). И највише је стога важно скренути поглед ка скривеној природи стварања Милана Стојадиновића, која, иако не упија тај сјајни прах великога, бар добија на занимљивости. Можда је он створио штошта боље од Lyrice Pinus silvestris, али по опсегу идеје он таквог дела. И цела та наглашено посебна повест заиста јесте у малом локалном борском књижевном кондоминату посве јединствена. И цео тај „покрет“ око Стојадиновића јесте такав био, јединствен. Али, био је.
И на самом крају, враћајући се на ону упорну зачетну слику – требало би да лик Милана Стојадиновића буде унеколико видљивији после овога освртања, у којем је за ненаведени мото узета једноставна истина: да је боље да лик човека у сећањима буде познат по ономе што јесте, него славан по ономе што није. А поједини тренуци у кретању кроз историју требало би да буду благо осветљенији у свести о општој природи неких књижевних појава и, такође, требало би да буду прозивање досадашњег одсуства читања или, ако је и постојало, његове прашинасте површности.
НАПОМЕНЕ:
1. Милан Стојадиновић Бас (Извор код Сврљига 1937–Бор 2001) приредио је са Миљурком Вукадиновићем и Бошком Ничићем зборник Октобарска свитања (1986), објавио публицистичку прозу Међу градитељима (1989), антологију поезије у Бору Lyurica Pinus silvestris (1994) и збирке песама: Борске елегије (1995), Предворје идеала (1995), Ноћ зрикавца (1997), Раставичје (2000).
2. Говорећи о књижевној свести, и о размишљању о књижевности, мислим заправо на поједине видове њеног испољавања. Уз заиста ретке аутопоетичке покушаје, размишљање о књижевности у Бору имало је свој омиљени и учестали вид најпре у тзв. текућој књижевној критици, односно књижевнокритичком приказу; о књижевности се још мислило у појединим и такође ретким есејистичким освртањима, затим у оквиру појединих жанрова који имају широко тематско и дискурзивно интересовање (нпр. афоризам), па у оквиру текстова који на одређени начин третирају поједине сегменте унутар књижевне комуникације (књижевна критика, писац, итд. али и књижевне награде, књижевно издаваштво, Периодика и посебни фондови). Овде ће, пак, сва пажња бити усмерена на оно појављивање књижевне свести које се дотиче класификовања и уређивања односа у одређеном времену и кроз одређено време. То су, у најширем могућем смислу, питања књижевне историје. У другом делу текста покушавам да се „дистанцирам“ од онога шти је тврдио Милан Стојадиновић, од његових речи-метафора и парафраза и мистификација, да бих видео његов положај уобличен унутар једног времена и једног схватања које је по природи надиндивидуално и тиме надређено. Тај поступак помиње Умберто Еко као „историјску објективизацију“, у тексту „Дијалектика форме и исходишта“, вид. Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 100. Треба погледати и текст Гвоздена Ерора „Појам плагијата у књижевним студијама / Лексикографска обрада /“, и друге из књиге Генетички видови (интер)литерарности: основни појмови, Откровење / Народна књига, Београд, 2002.
3. У Борским новинама у последњим годинама живота каткад је сам писао читаву рубрику која је посвећена култури: књижевности, позоришту, музичком животу, општим питањима културе.
4. Текст је био посвећен Свесрпској књижевној колонији у Злоту. Вид. „Ко то тамо пева“, Борске новине, 28. октобар 1999, стр. 7. Треба запазити раширеност такве „митологије трајања“, у којој се наглашава континуитет наспрам квалитета и изражава опште поверење у благородност мајке историје: нпр. Неда Михајловић, историчар уметности, пише тако на једном месту како би се „кроз осветљавање једне генералне слике о развоју града Бора у његовој стогодишњој историји“ могао сачувати „интегритет његовог друштвеног бића и извукле поруке и поуке за надолазеће генерације младих Борана.“, вид. рукопис дипломског рада који се чува у Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Кључне речи „митологије трајања“ су: хронологија, хронофилија, утопизам, утилитаризам, патетика.
5. Хтео бих да посебно скренем пажњу на ово последње, највише стога што никада није било реаговања. Тако је, рецимо, његов претходник, састављач прве од двеју сумарних антологија поезије у Бору, Јован С. Митровић, на једном месту, обзнањујући принципе по којима поставља свој избор, писао: „Додајмо још да је ова књига избор, али и збир имена песника који су стварали или стварају у Бору“ („Песнички трагови у граду бакра“, као предговор антологији Пролећа у Бору, Књижевна омладина Бор, 1979, стр. 15; курзив Г. М.), док је Милан Стојадиновић у једном својем тексту мислио овако: „Ако би се борско песништво поделило према неким временским критеријумима, дакле према времену појављивања и сазревања, могло би се говорити, условно, о три песничке генерације.“ („Песништво бисерног бора“, Доброта Злота…, ШРИФ / СО Бор, Бор, 1995, стр. 128; текст је изговорен у Брестовачкој бањи 20. јуна 1994) Убрзо после тога он је на исту тему писао: „… морам казати да логика хронолошког континуитета не представља хронологију рођења (што је, ваљда, сасвим разумљиво), него логику хронолошког појављивања појединих поета […], рађање нових песника.“ („Предговор“, Lyrica Pinus Silvestris, ШРИФ, Бор, стр. 6; курзив Г. М.). Станиша Милосављевић је, пак, на трећем месту писао како се без икакве сумње „наш афоризам налази на првом месту у свету и то је највећи домет домаће књижевности“ („Милен Миливојевић (дриблинг духа)“, Бележница, 4 (2001), стр. 33), као и то да „ко којим случајем дипломира књижевност, а ову књигу (књигу афоризама Јована Г. Стојадиновића Како се сеје и гаји празна слама, Бакар, Бор, 2003, Г. М.) не прочита, боље да врати диплому како не би брукао ни себе ни факултет“ (извод из рецензије, одштампан на преклопу задњег коричног листа књиге), док је Милан Стојадиновић истицао да је „Живко Аврамовић, вероватно најзначајнији песник не само Шарбановачке школе, него борског, и тимочког, па и српског песништва уопште“ (sic!) („Песништво бисерног бора“, стр. 128), накнадно ублажено као „аутентична поетика и снага исказаних мисли и осећања, те везаност за мит и традицију, уз повезивање са најмодернијим токовима савременог српског песништва“ (Lyrica Pinus Silvestris, стр. 6–7). Пишући о Ивану Илићу, Милан Стојадиновић ће навести: „Иван Илић, опредељујући се за стварност, судара се са својим руралним пореклом, па често не налази разрешење животних ситуација.“ Додаће још: „Модеран у изразу, а савремен по тематици, он чак, може да буде парадигма млађе српске поезије.“ („Поетизација свакодневице“, Борске новине, 15 септембар 1994, стр. 8). Итд.
6. Весна Тешовић у својој Библиографији борског књижевног стваралаштва XXXвека: монографске публикације (Народна бибиотека Бор, 2004) погрешно подводи ову антологију под зборник.
7. Занимљив је, у светлу реченог, исказ Милена Миливојевића из текста „Како избећи смрти“, писаног после Стојадиновићеве смрти: „… Увек је савестан, предан послу до краја, зна шта хоће и зна како то да оствари“, Бележница (Бор), 4 (2001), стр. 22.
8. Вид. „Предговор“ Стојадиновићеве антологије.
9. Богдан Поповић, „Предговор“, Антологија новије српске лирике17, СКЗ, Београд, стр. 10.
10. Исто, стр. 13.
11. Исто, стр. 16–17.
12. Исто, стр. 14.
13. Исто, стр. 19.
14. Ово је хтео случај: Милан Стојадиновић је у време пред појављивање антологије објавио текст „Песништво бисерног Бора“ у зборнику Доброта Злота (то је, у ствари, „Предговор“ у антологији), исто као што је Поповић објавио „Начела по којима је састављена Антологија новије српске лирике„ у Српском књижевном гласнику, у броју 10. и 11. за 1911. годину (стр. 741–749. и стр. 836–846), а који је такође „Предговор“ Антологији новије српске лирике (1911).
15. Винаверова пародичарска антологија или пантологија рађена је као системска пародија на Поповићеву Антологију новије српске лирике: Пантологија новије српске пеленгирике (1920), Нова пантологија пеленгирике (1922) и Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике, друго допуњено и заслађено издање (1938). Године 1966. Јован Христић приредио је избор најбољих из њих под називом Пантологија српске и југословенске пеленгирике.
16. Милан Стојадиновић, „Образложење о додели награде ‚Најбоља књига године‘ за 1998. годину“, Бележница (Бор), 1 (1999), стр. 19.
17. Вид. нпр. текст Симе Пандуровића под називом „Војислав Илић – Млађи“���у Злим волшебницима…, (Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943: Књига прва 1917–1929, [приредио] Гојко Тешић, Слово љубве / Београдска књига, Београд, 1983), стр. 120–124. и друге сличне текстове.
18. Венко Христов Борејн, „Басова кућа поезије“, Бележница (Бор), 3 (2000), стр. 15..
19. Вид. у том правцу и приказ Стојадиновићеве антологије од стране Мирјане Лазић: „Прашњаво земљиште јаве“, Борске новине, 15. септембар 1994, стр. 8.
20. Ревизионо-корективне улоге: Станислав Винавер, Зоран Мишић, Гојко Тешић, Миливој Ненин, Миодраг Павловић, Сава Дамјанов, Јован Христић…
21. Текст се налази у Борским новинама, у броју од 14. септембра 1994. године, стр. 2.
22. Година је 1893, критика на коју мислим и на коју је указивао Недић јесте псеудоприказивачка магличаста импресија у виду „коњичких скокова“. Вид. Недићев текст „Новија српска лирика и њени критичари“, у књизи Студије и критике Љубомира Недића, Српска књижевна критка, књ. 7, Матица српска / Институт за књижевност и уметност, Нови Сад / Београд, 1977, стр. 69–77.
23. Вид. Философија паланке, Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 369.

Горан Миленковић

На Јахорини је 30. и 31. маја у организацији Друштва библиотекара Републике Српске и Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске одржан стручни скуп за библиотекаре. Тема, широко постављена, тицала се путоказа и препрека за библиотеке (библиотекарство и библиотекаре), па су двадесетак саопштења заиста обухватила различите аспекте и проблеме савременог библиотекарства. Међутим, када сам већ поменуо проблеме, морам да кренем од оног што је, бар за мене, давало надређену боју, или незанемарљиво значење (осенче ње?) овом лепом и корисном сусре ту: истога дана када је започео скуп, посланици парламента Републике Српске доносили су одлуку која се тицала (и то непосредно) самог опстанка ентитета српског у оквиру Босне и Херцеговине; на значајној прослави, која је одржана у Сарајеву пар недеља или можда нешто ближе пред јахорински скуп, представни ци библиотекарства Републике Српске нису ни били позвани, нити је оних других из Федерације било на скупу на Јахорини; и много јасних и упозоравајућих речи изговорених на скупу било је подвлачило несигурност, несређеност и неку одређену врсту нелогичности међу стварима. У таквом окружењу, библиотекари Републике Српске и њихови гости говорили су о едукацији библиотекара, о мултимедијалним одељењима, о културолошком деловању библиотека, ширењу знања, аутоматизацији библиотечког пословања итд. – са искреним посвећењем и отвореношћу.
Крећући се од оних дескриптивних (Јасминка Елаковић, „Библиотека града Београда данас“, Мирјана Савић, „Одељење уметности Библиотеке града Београда данас“) преко оних суштински практичних (Ранко Рисојевић, „Однос друштва према библиотекама – кратак историјат и оцјена данашњег стања“, Жељка Комленић, „Модели едукације библиотекара и њихова ефикасност; оснивање ‚Едукационог библиотечког центра‘ у НУБ РС“), до оних зазивајућих, који отварају проблеме и који су изговорени са одређеном полемичком тензијом (Александар Бјеличић, „Аутоматизација библиотечког пословања“, Александар Саша Грандић, „Арогантни примитивизам као суштинска препрека културолошком деловању библиотека“), библиотекари из Републике Српске и Србије показали су да су недвосмислено свесни да постоје проблеми, али и то да они знају како их треба решавати. Две ствари које се мени чине издвојеним тичу се управо овога последњег реченог: колега Ранко Рисојевић, директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, посебно је говорио о потреби двосмерног регулисања односа између библиотеке, са једне стране, и институцинализованих облика друштвено-државне супервизије, са друге, и то у смислу осмишљавања модуса који би били апсолутно прирођени библиотекарском начину размишљања о библиотекама и месту њиховом у свету, док је Борјанка Трајковић, начелник Библиографског одељења Народне библиотеке Србије, говорећи о „Сербици“, новој серији текуће библиографије Србије, инсистирала на повезивању библиотечких система у српским земљама, и бржој комуникацији у смислу достављања и размене публикација, стратешког усклађења нанационалном нивоу, итд. На скупу је представљен рад British Council-а, међународне организације из Велике Британије која делује у области образовања и културе, као и Goëthe Institut (представник ове институције говорио је на тему „Информације и библиотеке“). Саопштења су на крају оцењена као врло разноврсна, занимљива и вредна, и судбина зборника у којем ће ови радови бити објављени не би требало да буде лишена присуства радозналих читалаца.
Библиотекари Републике Српске показали су сву своју љубазност и отвореност, и нешто на чему им свакако треба позавидети – једну нијансу избалансиране али снажне колективности, чија ће унутрашња спонтаност и јака воља сигурно доскочити горе поменутим проблемима у стручном раду. Наравно, морам да поменем и њу која је, будући изнад свих и свега, изнад дисеминације информација, каталогизације, едукације, идеологије, стратегија, менаџмента, по свему дала печат овоме скупу – дивна планина Јахорина богато се даровала библиотекарима, уморним од сивих очију стварности.

Горан Миленковић

Човек нема околину, него свет.
Бела Хамваш
И не припада времену, већ вечности.
Јован Пејчић

Како се то види из наслова текста, посветићу овом приликом неколико речи теорији библиотекарства. Теорија бибиотекарства је, међутим, пре свега теорија, један посебан и ванредан начин одношења према свету. Кратко ћу усмерити своје размишљање према двема посебним чињеницама везаним за то одношење – прва се од њих односи на историју појма теорије, а друга на природу и функцију теоријског.
Када је у питању прво, потребно је вратити се у старо доба, где за Плутарха или Амонија теорија првобитно означава посебан контемплативан однос према светом, и надгледање нечег јединственог, издвојеног, узвишеног, битног – ову ће боју смисла теоријског у XX веку јасно препознавати и враћати Мартин Хајдегер, који је сматрао да је теорија највиши облик људског бића–на–делу и да теоријско сазнавање није само по себи сврховито, већ само такво сазнавање које зна за оно што је егзистенцијално највредније мишљења, а то је оно што се односи на присуство егзистенције у не-скривености. Теорија је, у том смислу, избегавање „страхопоштовања према безначајном”.
Други се моменат, везан сада за природу и функцију теоријског, односи на ставове Макса Вебера изречене 1919. године у предавању Наука као позив. Наука, односно теорија, про-мишљање је позвање које људе који про-мишљају обавезује на јасност и одговорност. Тако зачета и утемељена, на засновима специјализације у служби самоосвешћења, наука (односно теорија) постаје савест општег одношења према свету, а Вебер један од далекоутицајних моралних законодаваца теоријског мишљења о стварима и људима и односима међу њима. Мислити, у овом смислу, значи бити савестан.
Напослетку и у инверзији према почетно изреченом, теорија је и теорија библиотекарства, и ова се може посматрати тако што ћемо пратити њен унутрашњи однос према двема наведеним посебностима – према томе шта то теорија бибиотекарства може да третира као свето, узвишено, јединствено, вредно мишљења, и на који начин она постаје савест библиотекарске професије, а тиме и опредмећена савест у општем смислу.
Две посебности о којима сам изрекао кратку мисао сада ћу приближити тако што ћу рећи да је данас за теорију уопште свето и узвишено управо бити савестан. Но, какве је врсте та савест? То је, прво, она која је пробуђена у тренутку у којем се присећамо да је Декартова Расправа о методу, која је постала универзални картезијански органон, створена управо на месту које по природи није било људском вољом посвећено том крајносном утемељењу, тј. није била створена у затвореним собама и кабинетима за истином трагајуће Сорбоне, на Универзитету. Та савест нам заправо каже да је место универзалних истина увек већ унапред деконструисано неким другим местом, другим гледиштем. И да је савесно бити свестан да је истина увек већ негде другде, управо у тренутку док је изговарамо, измештена и нецеловита. (Дакле, свестан сам, у тренутку док ово изговарам, да је истина увек будна у некоме другоме.)
Свет и библиотеку даље посматрам као вишеслојне системе у којима се односе моћи. Систем је створен избором, а теорија је савест утолико што стално говори да коначног избора нема, да се опредељујемо за типове будућности тако што им прилазимо у гарду.
Ово је покушај одмеравања односа између библиотекарства, библиотека и библиотекара, са једне стране, и њиховог окружења или света, са друге, тако што кроз обе равни провлачимо нит једне велике моћи, економске. Каква је природа тога окружења?
Имануел Валерштајн посматра данас доминантни западни капиталистички систем кроз низ његових базичних особина: то је историјски систем који се развија кроз самосвесност, негујући интелектуалне или идеолошке оквире који га оправдавају и подстичу његово одржање и даљи развој; то је систем који је створен спајањем географски раширеног скупа производних процеса, у којем су главни економски притисци интернационални, а главни политички – национални; то је систем који функционише на принципу ширења у низу, у облику цикличних ритмова; то је систем који почива на бесконачној акумулацији по формули – радити више, а платити мање; то је систем који се самопроизводи по принципу новитета; то је систем који је поларизујући; то је систем који развија потребу и колективну оријентацију ка потрошњи; то је парадоксални историјски систем који мора да нестане услед нагомиланих поларизујућих противречности, а проповеда могућност неограничене експанзије, односно неограничености; то је систем који се налази у кретању, а ствари, пак, које утичу на његов настанак наставиће да постоје и после његове смрти; то је систем, коначно, који се служи семиотичким моделима да би себе модулирао (као што је нпр. менаџмент).
По Валерштајну постоји и феномен културе, који је идејни регулатив тога система, резултат колективних напора да се изађе на крај са његовим двосмисленостима и противречностима, као потврђива ње непроменљивих реалите та у свету који се мења. Међутим, овакав концепт показује одређену двосмисленост, грешку – сама идеја регулатива је применљива, али идеја културе као колективног експонента економског система је превише уска, јер је култура далеко шири феномен. А ширина у схватању представљала би сасвим други концепт.
Мој општи став гласи да се изабирањем разноликих матрица из окружења практично библиотекарство може наћи негде на линији која спаја ова два концепта, или се може подударити са једним од њих. Али шта је са теоријом? Теорија мора бити двојако према томе опредељена, следећи поменути теоријски идеал светости као савести. Другим речима, ма шта тврдила, теорија (промишљање) библиотекарства мора бити отворена у мери која превазилази нужности из стварности и верност сопственим самоостварењима. Затим, требало би да следи: принципе отворености, критичности, сумње у све, па и у себе, сумње у сумњу, и извесну парадоксалност, као посвојче модерности.
У Београду је 2003. године објављена књига Менаџмент у библиотекама аутора Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића. Аутори ове књиге у складу са тзв. општим захтевима, односно нужностима времена, усмерени су ка проналажењу друштвеног смисла и оправдања постојања библиотекарства, као и парадигме која ће бити прилагођена захтевима новог, информатичког доба. Погледајмо четири за ову прилику илустративна сегмента ове књиге: у првом аутори парафразирају закључке књиге Примена маркетинга у библиотекама у променљивој и глобалној средини, објављене 2000. године као резултат рада IFLA-ине Секције за менаџмент и маркетинг, по којима маркетинг није теоријски луксуз, пролазна мода и издвојена функција, већ прожимајућа нит целокупне делатности савремене библиотеке, начин рада, филозофија живота, начин размишљања, витални предуслов за успостављање друштвеног утицаја савремене библиотеке; у другом следе номенклатуру Адријана Мола, бранећи самосвојност професије од бирократизације, дакле – да менаџмент, али не менаџери у библиотекама, него професионализовани библиотекари–менаџери; у трећем, који проглашавам изванредно занимљивим али и ужасним, цитирају неименованог америчког колегу, који је у једној анкети написао да «морамо бити агресивнији у обуци нових професионалаца и одстранити све оне који не виде или не разумеју потребу за креативним задовољавањем информационих потреба”; у четвртом своје сакупљене есеје сматрају овдашњим пионирским покушајем сагледавања савременог менаџмента у библиотекама из аспекта историјских, социолошких и епистемолошких координата, те као такав он бива крајње отворен за све добронамерне сугестије и примедбе.
Према овоме, условни кабинети Сорбоне били би: интерсубјективни консензус на планетарном нивоу у лику IFLA-е, институционализовано знање, усаглашавање парадигми према свету, коришћење поменутих семиотичких модела једног економског историјског система, простије – уклапање, прихватање доминантних матрица, универзализација облика постојања, теоријска одбрана професије према опробаним и већином прихваћеним модусима. Спој трећег и четвртог поменутог сегмента желим да видим као неутрализацију агресивности, као један можда благ и уобичајен, али свеједно присутан облик очишћења од теоријског и практичног једноумља. Премда логичан, практичан, инструктиван, спој ових есеја ипак не показује горе наведену отвореност која превазилази априорне нужности стварности. Једна моћ, која није својом сржи посвећена оној Хајдегеровој присутности егзистенције у не-скривености, написала је ову књигу.
Исте 2003. године написан је, а ове објављен текст антрополога и библиотекара Драгана Стојменовића под насловом „Време у протоку књиге”. То је покушај заснивања метафизике библиотекарства на метафорама и симболици књиге и читања, односно на идеји трансцедентног библиотекарства као могућег надорганског чиниоца културе. Следе четири сегмента његовог текста: у првом текст проговара из самога себе, речима да не жели да буде прочитан, да се жури с ону страну стварности, да жели да се измести из себе и напише другачије; затим, следи критика методолошког система Жељка Вучковића из књиге Јавне библиотеке и јавно знање (2003), у смислу да се негира компетенција социјалне епистемологије и поперовског објективног знања – реч, логос се ту стављају наспрам њих, а за основну човекову потребу проглашава се религија; дакле, каталошки листићи Николаја Фјодорова и супраморализам, васкрсење књиге, а не социјална епистемологија; када савременим тенденцијама књига догори у информацију, када библиотека пожели да постане информациони центар, доведена је до ивице самоубиства, као треће; четврто – неумерено повлађивање технологији и бизнис-гносеологији маркетинга укида библиотеку, она престаје а постаје нешто друго.
Декартовски лик овде је лишен ауре универзитетског и није институционализован; текст је полуиронично посумњао у себе, али је саркастично посумњао и у водеће матрице, епистемолошке и практичне; место IFLA-е јављају се Јоханес Фабијан, Исидора Секулић, Макс Милер, Јован Дамаскин. Овај текст је ван, споља: књига поштованих колега Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића има приказе у библиотекарским часописима, позитивну перцепцију у стручној јавности, теоретску заснованост на планетарном нивоу, актуелност. Један од приказивача, управник једне српске библиотеке, каже о њој: „Сваки библиотечки колектив у овој земљи, без обзира на његову величину и без обзира да ли делује у селу или у граду, требало би да се у будућности позабави правилима савременог менаџмента о којима горе поменута књига транспарентно говори.” Знање књи ге се шири. Она се следи. Она постаје узорно знање и образац мишљења и понашања библиотекара.
Однос међу овим двама знањима, овде у сасвим одређеном значењу названим сорбонским и декартовским, као однос између двеју подвојених компетенција, био би сасвим прихватљив, мислећи на хијерархију утицаја и моћи и природу вредности, да не постоји ту негде, између и изнад њих, једна опасна и упозоравајућа прича, коју иако високофреквентном употребом излизану, као вишезначну историјску глобалну параболу морам овде на крају да поменем – то је прича о највећем, најјачем, најсигурнијем броду на свету, споменику једне технолошке и интелектуализоване цивилизације, који је једне тамне и хладне пијане ноћи утонуо у ледене воде ужаса. Но, то је и брод који је био маркетиншки озрачен, савршено уређен, и брод без сумње, мајестетичан и моћан, брод-израз једног света и његове филозофије, и поред свега постао је на крају Ништа. И управо је ово Ништа додатни разлог за ослобођење од институционализоване Истине. Јер Ништа је, по Хајдегеру, повлачење постојања. Ово ослобођење требало би да се изведе кроз концепт теоријског освешћења.
У овом рашчараном, раз-очараном свету, да поменем поново Макса Вебера, у којем се више не певају песме о библиотеци (а ако се певају а певају се, то је само присен давних љубави или можда илузија коју гради гладна празнина), сматрам да теоријски надзор над библиотечком професијом треба да буде обележен свеприсутном свешћу о целини света и неговањем гласова који нису истоветни, понављајући и свакодневни. Можда се у њима крије зрно оног кретања које чини да Декартов усамљени поглед на једно хистерично амстердамско двориште постане основ једне опште и свепрожимајуће приче.
То не значи да је нпр. менаџмент као модел сувишан у комуникацији библиотека са светом, то не значи да је зло ако библиотека у свету чији је крвоток новац пожели да заради и у економском смислу опстане, дакле да постоји у тзв. стварности, али то не значи, уосталом, и да није тако, али нека то буде тема за нешто друго и за неког другог и за неко време долазеће – то значи да је слепо поверење у менаџмент и маркетинг, у образложење њиховог присуства кроз пресликавање, теорију – сувишно, опасно и несавесно, несавесно у већ поменутом смислу, а не по себи. Језик њихов, којим се пише и описује та нека стварност, од споља долазећа, да ли је за богатство, да ли је за унижење? Радост због њих да ли је добра радост, лоша радост? А супротност? Могао бих да замислим нешто што бих могао назвати извором, чистим темељом, могао бих га реконструистати кроз причу, могао бих да замислим ток ствари тако да збивања не доведу до овога нашега полупразнога данас. Али та илузија, приметио је Ђани Ватимо, такође не би била безопасна.
Сматрам, коначно, да теоријска будност нужно подсећа да је дошло право време да престанемо да говоримо о теорији библиотекарства, не зато што то није потребно, већ стога што она није једна. Према томе не постоји, када год будемо говорили, теорија библиотекарства, него постоје разнолике библиотечке теорије. Већ тај техничко-терминолошки помак можда бива део увођења промишљања библиотекарства у теоријски идеал светости и савести, какав су већ оствариле у изванредној авантури духа нпр. поједине књижевне теорије прошлога века. Како је замишљена улога библиотека изражена кроз Горманову ревизију Ранганатанових закона та да „библиотеке служе човечанству”, библиотекарство треба отворити за човека. А лик који себи библиотеке желе да дају захтева и другачије промишљање и дубљу одговорност. „У епохи светске ноћи”, рећи ће на једном месту Хајдегер „светски бездан мора да се искуси и да се издржи”. Додаће: „А за то је потребно да постоје они који сежу у бездан”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Макс Вебер, Духовни рад као позив, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 1998.
2. Имануел Валерштајн, „Култура као идеолошко поприште модерног светског система”, Реч, Београд, 2003, бр. 71.17, стр. 265–284.
3. Ђани Ватимо, Крај модерне, Светови, Нови Сад, 1991.
4. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске / Футура публикације, Нови Сад, 2003.
5. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1997.
6. Весна Жупан, Маркетинг у библиотекама, Свет књиге, Београд, 2001.
7. Пеги Камуф, Универзитет у деконструкцији или подела књижевности, Београдски круг, Београд, 1999.
8. Волт Крафорд, Мајкл Горман, „Библиотеке будућности – снови, лудило, стварност”, Гласник Народне библиотеке Србије, Народна библиотека Србије, Београд, 1999, бр. 1, стр. 289–298.
9. Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, у: Интелектуална слобода и савремене библиотеке (зборник радова), Фило лошки факултет / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, стр. 45–57.
10. Новица Милић, „Границе теорије”, у: Књижевне теорије XX века, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2004, стр. 65–73.
11. Јован Пејчић, „Мислилац и време”, у: Профил и длан, Плато, Београд, 2003, стр. 76–78.
12. Песме о библиотеци (приредила Љиљана Ђурђић), Народна библиотека Србије, Београд, 2003.
13. Боб Прелман, „Библиотека”, Књижевни лист, Београд, 2004, бр.28, стр. 11.
14. Немања Ротар, „Време за озбиљно и организовано деловање: Менаџмент у библиотекама / Гордана Стокић–Симончић, Жељко Вучковић…”, Панчевачко читалиште, Панчево, 2004, бр. 4, стр. 61.
15. Драган Стојменовић, „Време у протоку књиге”, Бележница, Бор, 2004, бр. 10, стр. 8–14.
16. Гордана Стокић-Симончић, Жељко Вучковић, Менаџмент у библиотекама, ауторско издање, Београд, 2003.
17. Мартин Хајдегер, „Ничеове речи Бог је мртав”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 163–208.
18. Мартин Хајдегер, „Шта је метафизика?”, у: Путни знакови, Плато, Београд, 2003, стр. 96–112.
19. Мартин Хајдегер, „Чему песници?”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 209–253.
* Овај текст је унеколико преправљена верзија саопштења које је аутор прочитао на научном скупу „Економска улога библиотека у савременом друштву”, одржаном у Народној библиотеци Србије у октобру 2004. године.