Горан Траиловић

Библиотека је тамо „где идемо на посао”, или библиотека је место „где идемо да узмемо неку књигу”. Ове две лаичке „дефиниције” свакако не осветљавају место и улогу библиотеке која je у развијеним срединама „виталан цивилизацијски и културни сервис”, „локалнa капијa знања” и генератор развоја друштва. При том се мисли на њено место у развоју информационе писмености, процес „доживотног учења”, слободан приступ информацијама и бројним сервисима које пружа грађанима. Њене основне услуге су бесплатне, а цене посебних услуга прихватљиве.
Развијене земље имају вишегодишњу стратегију развоја библиотекарства и издвајају знатна средства за изградњу, опремање библиотека, стручно усавршавање и обуку библиотекара и корисника библиотека. Њихове библиотеке успешно послују на „тржишту”, што доказују бројним статистичким показатељима, од којих је број посета и корисника најевидентнији (у неким земљама проценат обухватa становништва је чак 60 одсто).
У таквој средини посао библиотекара има смисла. Није бесмислен ни код нас, али је положај српских библиотекара много неповољнији. На губитку су, наравно, корисници библиотека, као и сви грађани који би радо користили библиотеке aко би оне могле да задовоље њихове потребе. Грађани Србије су на губитку и када је реч о запослењу, социјалној и здравственој заштити, образовању итд. То не чуди ако се има на уму да је у питању земља која је поражена у рату и део територије јој је окупиран, на коју је усмерена агресија „ниског интензитета” из више извора и с разних страна.
Ако томе додамо политичка трвења, криминал, корупцију, прикривене центре моћи и недовољно уређен и нереформисан друштвени и политички систем, можемо закључити да су библиотеке добре онолико колико су добри други сегменти друштва. У нашим условима пружају много више него што се од њих очекује. Први значајнији покушај подршке државе развоју библиотечке и укупне инфраструктуре у Србији, оличен у Националном инвестиционом плану, прате бројне афере.

Издавачка делатност

Када је у питању издавачка делатност јавних библиотека у Србији, неизбежно је мишљење колегинице Дубравке Симовић, чије истраживање последњих година користе сви који се баве овом темом. Она истиче: „Библиотеке се налазе у својој културној мисији просвећивања народа. Настоје да откривају „благо свога завичаја“. Њихова издавачка делатност има за циљ првенствено да прикаже фондове библиотека и да објављује пре свега она дела која афирмишу завичај и његове културне вредности. Народне библиотеке у Србији све већу пажњу поклањају својој издавачкој продукцији иако нису по закону обавезне да се тиме баве.”¹
Према њеном истраживању, које обухвата период од 2001. до 2005. године, од око 150 јавних библиотека у Србији, у 25 округа (без Косова и Метохије), стотинак библиотека је имало регистровану издавачку делатност. Објављено је око хиљаду издања (монографска, серијска и некњижна грађа), или у просеку двеста годишње. Највише издања припада белетристици, а мање теорији књижевности и језика, религији, медицини, филозофији итд. Само 45 наслова је из области библиотекарства.
Издавачка политика је условљена типом библиотеке и потребама локалне средине, али забрињава податак да су библиотеке само пет одсто своје продукције посветиле себи и стручном образовању особља. Овај податак је још алармантнији ако се има у виду да мало издавача, као што је београдски „Клио”, публикује стручну библиотекарску литературу.
Националне и централне библиотеке настоје да ублаже овај проблем, али то није довољно. Независно од броја публикација, брине недостатак самосвести о значају установа у којима радимо и струке којој припадамо. Или ми то само обитавамо неколико сати у библиотекарству, а у ствари смо домаћице, писци, политичари или трговци не- кретнинама?
Развијену издавачку делатност имају библиотеке у Новом Саду, Београду, Краљеву, Зрењанину, Чачку… О издавачкој делатности у краљевачкој библиотеци брине чак шесторо или седморо запослених, а зрењанинска библиотека има и сопствену штампарију. Ове библиотеке објављују вредна издања, која нису увек профитабилна и примамљива за издаваче који морају да брину о продаји књига и опстанку на невеликом и неуређеном тржишту Србије.
Библиотеке ће и убудуће имати важну улогу у објављивању вредних, а недовољно атрактивних наслова. Тај тренд ће јачати с растом тржишне економије, али ће с развојем библиотекарства и потребом за преиспитивањем основа и места наше професије у друштву неминовно доћи и до повећања броја стручних библиотекарских издања.

Стручна библиотекарска гласила

Организацијом књижевних манифестација и издавањем белетристике и часописа за књижевност, уметност и културу могу се бавити асоцијације издавача и писаца, али нико други неће уместо нас прикупљати, обрађивати, класификовати и давати на коришћење књиге, периодику и другу грађу. Стручна дела наших колега објављују различити издавачи, као самостална издања или издања библиотека у којима раде, али се стручном библиотекарском периодиком баве искључиво библиотеке. Лако је утврдити зашто је то тако: библиотекари имају највећу потребу за оваквим издањима и свест о њиховом значају, а осим тога, она су непрофитна и изискују значајна финансијска средства и друге ресурсе. Тешко да ико осим нас може имати интереса да објављује стручне листове и часописе, па овом питању треба посветити посебну пажњу.
Стручним усавршавањем библиотекара се, осим ретких изузетака, не бави нико други осим нас самих. Рекао бих недовољно ако се имају у виду укупне потребе, различити сегменти рада и велики број запослених у библиотекама, од којих је само мањи део мотивисан да добровољно учествује у неком облику стручног усавршавања, а на то да ни постојећи садржаји нису свима доступни утичу различити фактори.
Веома је важно да часописи прате савремене тенденције у развоју библиотекарства у свету и код нас и да промовишу добре примере, начине и моделе унапређивања струке. Они су отворена трибина, јачају професионалну самосвест и потребу окупљања око одређених циљева и ангажовања на пољима која не спадају у свакодневни опис послова и задатака, али су од заједничког интереса. Настоје да превладају жалосну чињеницу да би многе библиотеке као „заједничке вредности или циљеве који чланове организације држе на окупу (Shared valyes)”² могле да наведу само плату, радни стаж и социјално осигурање.
Стручна библиотекарска гласила се баве стратешким ресурсима, производима и циљевима: знањем, информацијама и персоналним усавршавањем. Да би библиотеке на прави начин одговориле захте- вима друштва и преузеле лидерску позицију у одређеној области, организационо се припремиле и структурално трансформисале за пословање у новим условима, морају велику пажњу да посвете едукацији сопственог особља, али и едукацији едукатора. Оно мора да буде веома стручно, компетентно, информисано и обучено за рад, мотивисано и спремно да учествује у живој комуникацији, да има приступ изворима информација, да буде добар комуникациони релеј и љубазан домаћин на „капији знања”.
Менаџери библиотека и менаџери информација добијају релевант- на сазнања о трендовима у развоју библиотекарства и добрим примерима из неких стручних часописа који су последњих година покренути, или су после година хибернације поново почели да излазе.
Наведена студија колегинице Симовић настоји да систематизује и пружи преглед стручних гласила. Њен регистар гласила, на крају текста, бележи педесет наслова који су од 1945. године објављивани код нас, а регистар текућих наслова има 17 јединица, од чега три више не излазе. Спискови се могу допунити са још неколико јединица, али данас у Србији (с Војводином, без Косова и Метохије) мање или више редовно (углавном једном годишње) излази петнаестак стручних библиотекарских часописа. И готово сви имају финансијске и друге проблеме.
То не чуди када се зна какав однос према њима имају Министарство културе и Покрајински секретаријат за образовање и културу Војводине. Чак и ако је однос добар, нису изграђени потребни механиз- ми за њихово суфинансирање. Ни чланство наших истакнутих колега у комисијама које одлучују о суфинансирању часописа није гаранција да ће однос према овој врсти пери- одике бити коректан.
Посматрајући развој стручне периодике, можемо поуздано да пратимо развој библиотекарства код нас и слажемо се с констатацијом Дубравке Симовић да „стручна библиотекарска Периодика и посебни фондови, коју су издавале и издају данас наше библиотеке и библиотекарске асоцијације, показује домете кроз време у раду наших библиотека као и њи- хову трансформацију у модерне библиотечко- информационе центре”.
Претплата или одсуство претплате на стручне библиотекарске часописе је прилично поуздан показатељ о укупном стању у одређеној библиотеци, односу менаџмента према установи која му је поверена, о заинтересованости за унапређивање квалитета, развијање нових сервиса и укупном развоју библиотеке. Подаци показују да 25 јавних библиотека у Србији издаје 36 серијских публикација, углавном часописа за „књижевност, културу и друштвена питања”. Од тога 14 наслова припада стручној библиотекарској периодици, мада се на прсте једне руке могу избројати гласила која су посвећена искључиво библиотекарству. Најзначајнија су: Јавне библиотеке (Уб), Панчевачко читалиште, Глас библиотеке (Чачак), Савремена библиотека (Крушевац), Бележница (Бор), Крагујевачко читалиште, Новине Београдског читалишта, Слово Ћирилово (Горњи Милановац), Годишњак библиотекара Срема, Библиотечки путоказ (Нови Сад) и зборник Сусрета библиографа у Инђији.
Јавне библиотеке су најмлађи од поменутих часописа. Највеће заслуге за његово покретање и висок рејтинг припадају главном уреднику професорки др Александри Вранеш, доскорашњем шефу Катедре за библиотекарство и информати- ку Филолошког факултета у Београду и председници Библиотекарског друштва Србије.
Насупрот Јавним библиотекама, „часопис за теорију и праксу библиотекарства”, Панчевачко читалиште је, пре свега, информативно гласило које прати савремена дешавања и трендове у домаћем и светском библиотекарству. Има широк круг сарадника, читалаца и претплатника у земљи и иностранству, професионалан однос уредништва, редовно излази у тиражу двоструко већем у односу на друге листове и часопи- се.
Глас библиотеке, Савремена библиотека, Бележница, Крагујевачко читалиште и Слово Ћирилово су важна и радо читана гласила која донекле плаћају цену потреба локалне заједнице и нису у стању да се потпуно посвете библиотекарству. Ипак, ови часописи доносе значајне прилоге који имају трајну вредност и корисни су за истраживаче и библиотекаре. Новине Београдског читалишта су превасходно књижевно гласило, али су незаобилазне с обзиром на квалитет, динамику излажења, значајне информације из области библиотекарства и преглед нових издања која нуде у сваком броју.
Библиотечки путоказ је специфично гласило намењено деци, али још више и свима који желе да прате издавачку продукцију књига за децу. Има изузетан дизајн, популарно је код библиотекара дечјих одељења и школских библиотекара, а доноси и разноврсне прилоге из области библиотекарства. Овај преглед не би био потпун без два сремска гласила. Годишњаку библиотекара Срема се може замерити на „извештајном” стилу, али доноси обиље информација и сумира активности библиотека у Срему. Зборник Сусрета библиографа инђијске библиотеке је јединствена публикација јер објављује радове с јединог скупа библиографа у Србији и окружењу који се већ деценијама одржава у Инђији.
Поменимо на крају и библиотечка издања која употпуњују и подржавају напоре јавних библиотека када је реч о издавању серијских публикација и унапређивању струке. Народна библиотека Србије објављује Гласник НБС и Аехеографске прилоге, Библиотека Матице српске Годишњак и Вести БМС, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Београд и Заједница библиотека универзитета у Србији Инфотеку и Високошколске библиотеке, а Библиотекарско друштво Србије зборнике са годишњих међународних научних скупова и конференција, а у припреми је и нова серија нашег најстаријег стручног гласила – Библиотекара.
Овом приликом се нећемо посебно бавити електронским издаваштвом. Желимо само да укажемо на један веома захвалан, брз и демократичан медиј који библиотекама отвара велике издавачке и комуникационе могућности – сајтове. Они су водичи, монографије, информатори, билтени, каталози… Све то и још много више на једном месту које је свима доступно.
Већина библиотека има презентације на интернету. Не ажурирају се све редовно, могле би да буду садржајније, али читалац углавном може да пронађе мноштво података о одређеној установи. Њихов квалитет је из године у годину све бољи, редовније се ажурирају, а њихов садржај је све богатији. Најчешћа капија према овим сајтовима су портали Прве српске виртуелне мреже Интернет клуба из Љига (www.biblioteka.org.yu и www.biblioteka. org).
Велики број штампаних гласила има и електронску верзију, а присутан је тренд да поједина часописи гасе папирната издања и потпуно прелазе у виртуелни свет. Реч је, додуше, у већини случајева о изнуђеном решењу и недостатку новца за оба издања.
Веб адресе изузетно корисних сајтова су: Народна библиотека www.nbs.bg.ac.yu; Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду www.unilib.bg.ac.yu; Библиотекарско друштво Србије www. bds.org.yu.

Библиотечки едукациони центар

Ако се усредсредимо на ову регију, приметићемо да борска библиотека има добар стручни часопис Бележница, неготинска развија књижевно гласило Библиопис, а зајечарска библиотека би могла да буде препознатљива по својој издавачкој делатности. Библиотека у Бољевцу се недавно издвојила из Центра за културу (после више од десет година од доношења закона који је обавезивао општинске власти да јој то омогуће) и покренула Црноречку ризницу, часопис за културу и стваралаштво Црне Реке, који је добрим делом усмерен на афирмацију етнолошке грађе и истраживања. Кладовској библиотеци тек предстоји издвајање из Културног центра, а знам да је библиотека у Књажевцу добила прилична средства за модернизацију. Морам да признам да о раду библиотека у Сокобањи и Мајданпеку не знам превише, али свакако да, уз све проблеме, постоје предности које бањска библиотека и установа у граду који нема много институција културе могу да искористе.
Овај простор повезује изузетно духовно и материјално наслеђе, предивна природа и природна богаства сконцентрисана на невеликом простору. Размишљам о развоју неке врсте културног туризма где би библиотеке морале да нађу своје место, или да чак буду иницијатори и организатори и да у Тимочкој крајини потраже партнере за реализацију ове идеје.
Већ више година размишљам о формирању библиотечког едукационог центра негде у Србији (зашто не баш на овом простору). Могло би то да буде у Горњану, на Ртњу, Црном врху, да наведем само локације које су близу места одржавања овог скупа. Потребно је пронаћи одговарајући објекат који би локална самоуправа била вољна да уступи библиотекарима, а онда бисмо га уредили и осмислили програмске активности.
Реч је о „станици” која би могла да буде званична адреса Библиотекарског друштва и да обједини неке већ постојеће садржаје и активности, место окупљања током читаве године. Боравећи у различитим деловима Србије, видео сам више објеката који су годинама закључани и пропадају. У питању су напуштена бригадирска насеља, соколски домови, дечја одмаралишта, домови културе, незавршена апартманска насеља… Уступањем тих некретнина њихови власници не би ништа изгубили, а ми бисмо доби ли једну перспективну институцију која би могла битно да утиче на развој библиотекарства у Србији. Не би изостао ни позитиван утицај на средину која би је прихватила.

***

Повод за овај текст је предавање одржано у Народној библиотеци Бор 5. септембра 2007. Консултовани су и коришћени прилози наведени у литератури. Предавање је одржано на семинару „Савремена библиотека” Библиотекарског друштва Србије за библиотекаре школских и народних библиотека округа Тимочке крајине (Бор, Зајечар, Неготин, Бољевац, Кладово, Књажевац, Сокобања и Мајданпек). Предавање, припремљено у PowerPoint презентацији, уобличено је у овај текст на захтев редакције Бележнице.
(аутор текста је главни и одговорни уредник Панчевачког читалишта)

НАПОМЕНЕ: 1 Simović, Dubravka. 2006. Analiza izdavačke delatnosti narodnih biblioteka u Srbiji 2001-2005. godine; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs. bg.ac.yu/pages/article.php?id=1273 2 Стокић, Гордана. 2005. Стратегијски менаџмент у библиотекама. Гласник Народне библиотеке Србије, год. 7, бр.1: 50.
ЛИТЕРАТУРА: 1. Симовић, Дубравка. 2005. Грађа за истраживање стручне библиотекарске периодике у Србији 1940–2005. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 137–158. 2. Simović, Dubravka. 2006. Analiza izdavačke delatnosti narodnih biblioteka u Srbiji 2001–2005. godine; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs. bg.ac.yu/pages/article.php?id=1273 3. Стокић, Гордана. 2005. Стратегијски менаџмент у библиотекама. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 45–58. 4. Траиловић, Горан. 2007. „Стратешки менаџмент и бирократска бајка“. У Лидерство у библиотекама, прир. Вранеш, Александра, стр. 169-188. Београд: Филолошки факултет. 5. Trailović, Goran. 2005. Na kapijama digitalnih biblioteka. Мостови год. 36, бр.175-176: 65-72. 6. Траиловић, Горан. 2005. „Издавачка делатност – потреба и изазов“. У Економска улога библиотека у савременом друштву, прир. Вранеш, Александра, стр. 169-188. Београд: Филолошки факултет. 7. Вукотић, Бојана. Периодика и посебни фондовиу мрежи јавних библиотека Републике Србије; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs.bg.ac.yu/pages/article. php?id=1273 8. Vukotić, Bojana. 2005. Elektronski časopis u virtuelnom svetu interneta. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 251–269.

Горан Траиловић

Како у “Уводној речи” првог броја, члан редакције и директор Градске библиотеке Панчево, Немања Ротар наглашава: “Покретање стручног листа Панчевачко читалиште произишло је из снажне потребе библиотекара за усавршавањем, разменом идеја, за откривањем јавности од коликог је значаја библиотечка делатност за културни развој једног града.
Панчевачко читалиште само је један у низу пројеката који остварује Градска библиотека Панчево од почетка текуће године. Професионално усавршавање праћено је комплетном изменом имиxа библиотекара. У библиотеци се прелази нз аутоматизовани вид пословања, лисни каталог замењује се електронским или дигиталним, xепови и картони књига бар-код компјутерским системом очитавања података.”
Рецимо само да је много урађено на аутоматизацији библиотечког пословања, да се планира озбиљна издавачка делатност и да је изашао из штампе и први број листа БИБЛИ чију редакцију чине деца из панчевачких основних школа, а намењен је њиховим вршњацима. Издавач је Градска библиотека, а главни уредник је библиотечки радник Милован Лукић, који води истоимену дечију радионицу креативног писања.
Када је о самом Панчевачком читалишту реч оно садржи осам рубрика: “Читалиште”, “Мрежа”, “Линк”, “Пројекти”, “Библиотеке”, “Излог”, “Сервис” и “Галерија” у којима је 35 аутора из целе земље објавило педесетак стручних прилога.
Први део листа намењен је, углавном, презентацији панчевачке библиотеке, њених фондова и активности: Горан Траиловић пише о два века панчевачке библиотеке, Ветурија Пушичић представља Завичајну збирку, Нада Миловановић стару и ретку књигу из овог фонда, “Описаније свајтого божија града Јерусалима” Симона Симоновића, Несиба Палибрк–Сукић Библиотеку руске колоније која се чува као корпус сепаратум у Градској библиотеци, Жарко Војиновић Библиотеку Српске православне црквене општине у Панчеву. Милован Лукић дечију радионицу креативног писања, а директор Историјског архива у Панчеву, Милан Јакшић, пише о микрофилмовању црквених матичних књига у Историјском архиву.
Рубрика “Мрежа” доноси текст Весне Стевановић посвећен ЦОБИСС-у и прилог Иване Абрамовић о аутоматизација библиотечког пословања у Градској библиотеци Панчево.
“Линк” доноси већи број прилога који се односе на међународну сарадњу наше земље у области библиотекарства. Најексклузивнији је свакако текст Весне Ињац о Конгрес ИФЛА-е у Глазгову. Текст је у прилогу имао и три изузетно занимљиве фотографије Шејмаса Хинија како потписује своје књиге учесницима Конгреса, фотографију нове председнице ИФЛЕ Кеј Расероке из Боцване и секретара Дерек Лоуа у традиционалном шкотском килту. Како је резолуција била слаба, а није било довољно времена да се обезбеде јасније фотографије, редакција се тешка срца одрекла ових илустрација.
Гордана Стокић је објавила извештај о посети групе професора Филолошког факултета и истакнутих београдских библиотекара америчким колегама, Весна Жупан је представила једно од најзанимљивијих предавања у Народној библиотеци Србије прошле године – Америчку библиотекарску радионицу Ненси Краник и активности Заједнице библиотека универзитета у Србији, а Драгана Божовић Међународну конференцију јавних библиотека земаља у транзицији, која је у организацији Гете института одржана у Загребу октобра 2002. године.
Како се, последњих година, велики број међународних пројеката реализује у нашим библиотекама редакција је издвојила неколико најзанимљивијих: Гордана љубановић је представила програм Библиотеке Плус у 2002. години, Јасмина Нинков Пулманов дигитални водич, Стела Филипи-Матутиновић, ТЕМПУС пројекат “Изградња кооперативне библиотечке мреже високошколских библиотека у Србији”, а Милун Васић пројекат Фонда за отворено друштво и Народне библиотеке у Јагодини “На чају, четвртком у шест”.
Први број Читалишта у рубрици “Библиотеке” доноси занимљиве текстове о смедеревској и ковинској библиотеци, које потписују директори ових институција Драган Мрдаковић и Душан Милић.
“Излог” књига и периодике нуди велики број прилога посвећених стручним издањима: Божидар Вујић пише о Књижевној топографији Панчева, Добрила Бегенишић о Библиотекарском терминолошком речнику, Гордана Стокић о књизи Основи библиографије Александре Вранеш, Жељко Вучковић о књизи Гордане Стокић Ка филозофији библиотекарства, а Весна Златичанин о Маркетингу у библиотекама Весне Жупан. љубица Ћоровић пише о Одабраним радовима Марије Илић-Агапове и водичу кроз Библиотеку града Београда, Гордана Рудић о монографији посвећеној професору Душану Сурли, а Марија Јованцаи о библиографијама докторских и магистарских дисертација Медицинског факултета у Новом Саду.
Читалиште ће континуирано пратити и библиотечку периодику. У првом броју су објављени прикази најновијих бројева Гласника Народне библиотеке Србије, Годишњака и Вести Библиотеке Матице српске, крушевачке Савремене библиотеке, вршачког Библиотечког билтена, борске Бележнице, Крагујевачког читалишта и Инфотеке, часописа Заједнице библиотека универзитета у Србији. Аутори приказа су: Дубравка Симовић, Бранка Добросављевић, Соња Вељковић, Весна Стојановић, Весна Златичанин, Горан Миленковић и Гордана Вучковић.
“Сервис” доноси информације које се тичу рада Градске библиотеке Панчево: информације о одељењима, фондовима, дародавцима, колективним члановима, програмима и слично, а завршна рубрика “Галерија” представља сликара Властимира Николића аутора ликовних прилога у броју.
Редакцију листа чине: Ивана Абрамовић (технички уредник и компјутерски прелом), Миљана Алексић (ликовни уредник), Нада Миловановић, Жарко Војновић (заменик главног и одговорног уредника), Немања Ротар (за издавача) и Горан Траиловић (главни и одговорни уредник). Изузетно ликовно решење корица дело је Драгана Пешића, а спонзор овог издања је панчевачка штампарија Графос интернационал.
Лист је штампан ћирилицом, формата је А4, а излазиће полугодишње у новембру и мају.

Горан Траиловић

ЕСХАТОЛОГ, Иван Илић, поезија, Библиотека Манускрипт, „Мали Немо“, Панчево, 2001.

Иван Илић је дебитовао на нашој књижевној сцени 1994. године књигом песама Ледено преподне, за коју је добио прву награду на Лимским вечерима поезије. Неспорног талента и еруптивне стваралачке енергије био је, у том тренутку, источна звезда и врх најмлађе југословенске поезије. Оригиналност и свежина његове поетике лежи у модерном сензибилитету и самосвојном читању традиције засноване на златној фолклорној основи источне Србије. Она полази из најниже тачке “локалне депресије” и “огромног питања” једне генерације чији је свет “празан”, којој је досадно и која “једноставно жели лепо да се проведе”. Деструктивна стварност и лажи су обележја света који их окружује (ум је слободан али су мисли удвојене). Парадокс лежи у вери да ће пребродити бродолом “јер је брод давно потонуо”.
Прошла је једна готово катастрофична деценија од појаве Леденог преподнева; показало се да вера није била без основа и да је у средишту оног парадокса била ледена коцка логичког сагледавања тектонских промена стварног света из угла песника генерације која ће и сама протеклих година узети учешћа у “прљавим пословима с анђелом”. Опсесивни мотив деструктивне стварности налазимо и у новом рукопису, али је приступ радикалнији; размотрене су крајње консеквенце и апокалиптична самодеструкција. Крв и барут балканског спектакла су урезали снажну поетичку бразду у Есхатологу. То је најочигледније у завршном циклусу, у седам слика, који одјекује од веселих узвика добошара у атомском едену. Есхатолог лично проговара под оближњом Голготом у сенци новог Стоунхенxа. Митолошки систем предано грађен од првог стиха своје јасне обрисе открива тек у апокалиптичним слутњама и коментарима библијског краја.
Јасно је да је млади аутор себи наметнуо тежак терет опште и претенциозне теме, која захтева мудар и промишљен приступ, посебне поетске технике спуштања високог плана на један апстрактно-реални урбани микрокосмос. Можда је тачније рећи да су дешавања, време и сумрак протеклог миленија наметнуле апокалиптичне теме и млађим ауторима. Зато је и рецепција Есхатолога мање драматична у овим “анђеоским” временима него што би то било пре, можда, једне деценије. Чудно је да нас више саблазне и изненаде мотиви љубави и пријатељства у тексту, а апокалиптична стварност је, изгледа, реалност с којом живимо и која као да је изгубила на својој унутрашњој динамици. Потрага за љубављу у овом окружењу изгледа готово патетично и депласирано, али аутор сматра да то није разлог да се од потраге одустане.
Пажљиво конципирана од уводног до завршног питања и могућих одговора, нова књига Ивана Илића сведочи о више него озбиљном личном поетичком помаку. Верујемо да се после ње ни један валидан преглед наше млађе књижевне продукције не може појавити без посебног осврта на аутора Есхатолога.