Весна Јовановић, Драгана Јовановић

Овогодишњи програм Дечје недеље од 1. до 5. октобра у Народној библиотеци Бор био је посвећен Пипи Дугој Чарапи, а реализован је поводом стогодишњице од рођења Астрид Линдгрен. У свету најпознатија као „мајка“ Пипи Дуге Чарапе, шведска ауторка вероватно најпознатије књиге за децу на свету, рођена је на југу Шведске, 14. новембра 1907. године. За њен први роман Пипи Дуга Чарапа заслужна је њена кћи Карин. Објављен је 1945. године.
Мада је написала преко 70 књига за децу, Астрид Лидгрен је најпознатија по својој деветогодишњој јунакињи, пегавој риђокосој девојчи- ци са две дуге плетенице, немарно обученој, која живи сама са својим коњем и мајмуном, господином Нилсоном, те кофером пуним златника и дрветом на коме расте чоколада.
Изузетно посећени и занимљи- ви дани у оквиру Дечје недеље обухватили су децу основношкол- ског узраста. Поред већ тредиционалне цртаонице, програм су чинили и радионица Омладине ЈАЗАС- а из Зајечара, вече посвећено националним културама и обичајима, и „Мала школа фотографије“.
У оквиру Дечје недеље, Народ- на библиотека Бор поклонила је дечјем одељењу борске болнице око 200 књига.
У програмима Дечје недеље учествовало је преко 650 малишана, било као учесници програма или као посетиоци.
У добром расположењу, окру- жена мноштвом посетилаца и пријатеља, маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор жирафа Жарка је 20. новембра прославила Светски дан детета и свој осми рођендан.
Преко сто малишана са својим наставницима били су посетиоци и учесници програма „Деца деци“. Скечеви, рецитовање, музичке нумере и литерарни радови чинили су једносатни програм прославе Светског дана детета. Овај дан био је и леп повод да се састану библиотекари свих дечјих одељења библиотека чланица Подружнице библиотекара Тимочке крајине. У жељи да боље упознају своје колеге и да заједно планирају будућу сарадњу, библиотекари дечјег одељења Народне библиотеке Бор позвали су у госте своје колеге Љубишу Божиновића из Зајечара, Јелену Брзуловић и Милорада Грбовића из Неготина. Овом сусрету присуствовале су и Бисерка Јаношевић из Злота (огранак Народне библиотеке Бор), Драгица Радетић (председник Подружнице), Јелица Живковић (руководилац Матичне службе у Народној библиотеци Бор), Весна Тешовић (директор Народне библиотеке Бор) и библиотекари Дечјег одељења борске библиотеке Весна Јовановић и Драгана Јовановић. Овим је учињен први корак ка успешној будућој сарадњи библиотекара тимочке подружнице.
Прослава је завршена пригодним програмом у коме су учествовали сви Жаркини пријатељи и Жаркине звездице и тада је Дечје одељење Народне библиотеке Бор поделило и неколико диплома својим највернијим сарадницима.

Весна Јовановић

Неминовни проблеми сваке заједнице, породице, и друштва у целини, без обзира на политичку и економску стварност, јесу проблеми младих. Најтежа етапа у развоју детета, период када се прелази из детињ ства у одрасло доба, доба највеће емотивне нестабилности и животне несигурности, јесте период адолесценције. Како ће млади проћи кроз овај период не само телесног већ и психосоцијалног сазревањ а, не зависи само од њих самих, већ и од средине у којој се налазе. Да би на крају овог периода свако дете формирало свој идентитет и узело равноправно учешће у животу друштва, формирало се у зрелу личност способну да преузме одговорност за себе и своје поступке, неопходно је помоћи му да савлада све проблеме и изазове које ово раздобљ е у одрастању пред њега поставља. Савремено друштво показује тенденцију продужавања овог периода сазревања који подразумева и стицање знања, искустава, па и економско осамостаљење. Велики захтеви стављени пред младу личност подразумевају и траже више времена за припрему у улазак у свет одраслих. Велики број проблема који им неминовно стоје на том путу одрастања не могу да реше адолесценти сами. Али о свему томе се не говори довољно, ни често, ни отворено. Из неких разлога проблеми младих се и даље маргинализују, иако се међу овом популацијом јавља све више нежељених, социјално девијантних облика понашања, толико присутних и очигледних у свакодневном животу.
Желећи да о овој теми узме учешће у отвореном дијалогу с јавношћу, Народна библиотека Бор је 18. априла 2001. године организовала трибину под називом “Домаћи задаци из марљ ивости”. Трибина је обухватала неколико насловљених целина: ескапизам и унутрашња емиграција, социокултуролошка призма, систем вредности и критичност, емпатија, смисао и криза смисла.
То је био почетак у настојању да се проговори о неким проблемима младих људи отворено и јавно, да се анимирају грађани, родитељ и, људи свих оних профила који се на било који начин баве младима, Интересовања је било у шта нас је уверила жеља да се о томе разговара. (О овој трибини је писано у Бележници број 4).
У априлу 2002. године, под заједничким називом “Савремени изазови адолесценције”, Народна библиотека наставила је са организовањ ем трибина. До маја месеца одржано је пет, а на изузетно ефикасан и интересантан начин била је организована прва у тој серији. То је била радионица у којој су учествовали ученици борске Гимназије. Модератор ове трибине била је Миљ ана Голубовић, директор Гимназије, а гост Горан Голубовић, психијатар. На пластичан начин дочаравајући сцене из породичног круга, начине на које данас комуницирају млади и њ ихови родитељи, начине на које покушавају да реше проблеме или побегну од њих, борски Гимназијалци су пред препуном салом извели свој програм и у наставку вечери отворено разговарали о својим проблемима. Следеће трибине бавиле су се физиолошким аспектима пубертета, психологијом адолесценције, психопатологијом ове развојне етапе и узроцима школског неуспеха и могућностима превенције. Предавачи су били др Славица Вучковић, педијатар, др Горан З. Голубовић, дечји психијатар и доцент на Филозофском факултету у Нишу, Наташа Станисављ евић, педагог, др Драгица Радошевић, неуропсихијатар. Модератор ових трибина био је др Горан З. Голубовић.
Наш заједнички циљ био је да подстакнемо пре свега градске структуре власти, школе, институције и установе које се баве младима, као и родитеље, да заједничким напорима, идејама и конкретним предлозима учинимо нешто за младе љ уде. Више је него очигледно да је помоћ свих нас неопходна. Заједничким, дефинисаним и усклађеним радом на проблемима младих, пре него критикама или претњ ама, или игнорисањем проблема, треба им изаћи у сусрет, заинтересовано, отворено и спремно. Не може се од адолесцената тражити да просто промене своја размишљ ања, потребе, интересовања. У том смислу и ова серија трибина одржаних у Библиотеци била је само полазна тачка на дугом путу који треба превалити заједно са овим младим љ удима на њиховом одрастању, одговорности и зрелости.
Након ове серије трибина разговарали смо са др Гораном З. Голубовићем, доцентом на Филизофском факултету у Нишу и шефом Одсека за дечју психијатрију Здравственог центра Бор.

Да ли су одлике адолесцентног понашања данас промењене у односу на оно што се под тим подразумевало генерацијама уназад?

Адолесценција као феномен подразумева неке одлике које су заједничке без обзира на простор и време. Ма где и када адолесценти живели, они показују у принципу јогунасто, негативистичко понашањ е, негирају вредности претходних генерација, теже некада и некритичкој афирмацији сопствених вредности. То је оно што је заједничко за феномен адолесценције. Међутим, мислим да је у савременој западној цивилизацији адолесценција као појава донекле доживела извесне промене. Пре свега, адолесценти су данас раније суочени са неким питањ има, са којима су се у минулим епохама касније суочавали или чак никад нису били суочени. Постоји такође једна дискрепанца између количине информација које адолесцент треба да обради, меморише и угради у свој општи фонд знањ а, и емотивне а посебно моралне зрелости. У глобалу, мислим да је то највећи проблем адолесцената данас.

Које су то специфичности адолесцентног периода данас, у времену и простору у коме ми живимо? Која су то нова искушењ а и изазови адолесценције?

Друштво транзиције попут нашег друштва пред адолесцента ставља неке додатне изазове. Вредности које су биле доследно фаворизоване више деценија, а које смо у младости и ми прихватали, доживеле су слом а да то није пратила и изградњ а новог вредносног система. Створио се вакуум по питању вредносних оријентација. Ни друштво ни адолесценти више не желе неке традиционалне вредности. С друге стране, много су конфузнији у дефинисањ у нових на којима би базирали читав свој живот. Друга значајна ствар када говоримо о овоме јесте проблем укључивања адолесцената у шире друштвене токове. Друштва транзиције су у принципу оптерећена економским фактором, а нарочито проблемом незапослености. Адолесцент у нашем простору је јако неизвестан у погледу своје судбине и често себи постављ а питања чему му служи школа ако не може лако да нађе посао и укључи себе у социјални живот који се од њега очекује. Сматрам да ће ти проблеми везани за период транзиције у глобалу бити превазиђени даљ им развојем друштва. Нисам оптимиста по питању брзине којом ће читав тај процес дешавати.

Реците нам неколико импресија из ваше праксе.

Што се мог клиничког искуства тиче, и у мојој амбуланти је све више случајева где не можемо говорити о психијатријским поремећајима у класичном смислу речи, већ више о једном вредносном вакууму по питањ у смисла живљења. Све чешће долазе млади људи који нису упадљиви у понашању, који не пате од неке препознатљиве психијатријске болести, али који све више и више постављ ају питања о смислу живота. њих обично мучи осећај празнине, често повезан са неким доживљајем болне досаде. То је један необичан феномен. Али они не налазе ни начина, ни пута да из тог лавиринта изађу. У таквим случајевима ми и не нудимо неку класичну психијатријску терапију, већ више кроз саветодавни рад покушавамо да ојачамо оне аутономне снаге у личности адолесцената које ће бити кадре да се изборе са тим изазовом егзистенције.

Како се транзиција као феномен, који између осталог погађа и каријеру родитеља, њихов економски и социјални статус, одражава на младе људе у овом животном периоду?

Све смо чешће сведоци ситуација у којој су родитељи презапослени, преоптерећени свакодневним бригама егзистенцијалног карактера. Они немају времена да се довољ но посвете деци. У ситуацији када треба обезбедити некакав минимум, задржати посао или га наћи, додатно се ангажовати ван радног времена, губи се димензија личног односа родитељ а и детета која је преко потребна за функционисање једне хармоничне личности. Виђено са овог аспекта , кроз промене у понашању родитељ а које се битно одражавају на понашање адолесцентне личности, не треба занемарити ни овај ефекат транзиције.

Колико су адолесценти по Вашем искуству, спремни да цене духовне вредности? Колико материјалне вредности претпостављ ају духовним вредностима?

Морам да нагласим да адолесценција и нормативно јесте период живота када се задовољ ства остварују директно, по неком хедонистичком принципу. Ипак мислим да постоји и један други проблем а то је да су адолесценти данас, у овом нашем времену и простору, обасути квази-вредностима, којих има у свим сферама културе. Чини ми се да друштво слабо каналише усвајањ е једног примернијег вредносног система, који би без сумње обогатио личност адолесцената и одвео га у правцу формирања личности зрелог човека који разликује вредност од квази-вредности. Ја немам одговор на питање зашто се то дешава. Вероватно је везано за тржиште, за материјалну добит која проистиче из једне политике. Али то се не дешава само сада, то се дешавало и неколико деценија уназад. Међутим, постоји и буђење праве духовности међу младима, и то ме радује. Зреле духовности, духовности која произилази из дубоког промишљ ања и суочавања са антиномијама живота, духовности која у својој основи има здраву традицију српске религиозности, светосавља и православљ а. Али, у потрази за једном зрелијом духовношћу, јављају се и друга скретања. Има много квази-мистицизма, секташке занесености и ритуалне религиозности. Чак и оне са етикетом православљ а, која је у ствари можда покушај да се кроз сурогат задовољи једна исконска потреба која постоји у сваком човеку, па и у адолесценту. Мислим да је на овом пољ у помоћ друштва неопходно потребна, да друштво, ако не кроз санкционисање или контролу квази-вредности, а оно барем популаризацијом и већом доступношћу правих вредности, може да духовни живот младих подстакне, уобличи, усмери у неком правцу који би био социјално адекватан, и за добробит шире друштвене заједнице.

Где млади данас налазе своје идоле?

Примитивна идолатрија происходи из шунд-литературе, из разноразних музичких праваца сумњиве уметничке вредности. Али постоји и идолатрија која своју основу налази у једном типу љ уди тако честом у земљама у транзицији. То су тзв. новопечени богаташи, људи који имају пуно пара, до којих су дошли на сумњиве начине. Они су блиски сваком систему и свакој власти, врло прилагодљ иви и социјално интелигентни, на тај друштвено деструктиван начин. њихова животна филозофија је мешавина најпримитивнијег прагматизма и хедонизма, а животни мото им је да живе кратко и умру мушки. С једне стране пореба за таквим љ удима проистиче из саме природе адолесцената, где је у основи бунт против свих вредности и тежња ка контракултури. С друге стране постоји и пренатрпаност нашег животног простора управо оваквим фигурама. Не могу да кажем да се ти љ уди популаришу јавно. Јавно се можда и осуђују, али адолесцент и у нашој средини веома често далази у контакт са њима, и кроз процес идентификације, полако усваја њ ихове вредности и стил живота.

Који су узроци инертности друштвених институција по питању решавања проблема са којима су млади људи суочени?

Занимљиво је да пред свим тим изазовима адолесценције друштво још увек не реагује најадекватније. Ја имам утисак да је све друго прече, да има толико “битних ствари”, као што су дефинисањ е спољно–политичког статуса, сређивање унутрашњег стања у нашој земљи, решавање неких глобалних политичких проблема који притискају наше друштво и сл. При свему томе заборављ а се да су носиоци свих тих проблема људи, да се капитал у том смислу управо налази код младих. Бојим се да долазимо у једну парадоксалну ситуацију. Наше друштво има и добре и прогресивне идеје, али неће ли у једном тренутку понестати љ уди који ће моћи све то да изнесу до краја уколико у међувремену социјално девијантне појаве као наркоманија, секташтво, социјалне деструкције у сваком облику, онеспособе тај млади свет и учине га некомпетентним пред озбиљ ним задацима који се пред њих стављају. Мислим да би требало прво порадити на том људском ресурсу у коме доминатни корпус јесте омладина. Сматрам такође да са мало више добре воље, систематском акцијом, могу да се постигну сасвим задовољавајући резултати. Сигуран сам да ће се и новчана средстава, време, труд и мобилизација професионалаца свих профила на решавањ у ових задатака вишеструко исплатити. Ту не треба оклевати ни моменат.

Које би институције требало да се више ангажују и учествују у овом сложеном и дуготрајном процесу превенције и решавања проблема младих људи?

То су пре свега институције које треба да помогну породици да она као основна јединица обави примарну социјализаторску функцију. Мислим да је најбоља превенција свих социјално девијатних појава управо јачање свеукупног стандарда друштва, јер се онда стварају предуслови да се са много мањ е брига у породичном миљеу више пажње посвети деци, њиховом васпитању, одгоју, фаворизовању просоцијалних норми понашања, усвајању адекватног вредносног система. Онда ту иде школа која треба да претрпи многе промене. О томе нећу причати. Рећи ћу само да сам поборник да млади љ уди не оскудевају у хуманистичком и традиционалном образовању. Мислим да реформа нашег школског система не може у потпуности да удовољ и, у смислу заштите личности од свих изазова које наше друштво ставља пред њих, уколико битан сегмент тог образовања не буду управо хуманистичке науке. Она знањ а која ће код младих људи развити свест и морал као одговарајућу инстанцу личности, потребну да се успешно носе са проблемима. Сматрам да школа има значајну улогу и да реформа треба да буде спроведена, али са неким другачијим карактеристикама. Потом долазе различите институције попут психолошких саветовалишта, служби за дечју и адолесцентску психијатрију, којих је, на жалост, мало. Затим органи локалне самоуправе, органи извршне и судске власти, полиција и оно што је можда најважније, једно тело које би требало да координише рад свих сектора са заједничким циљ евима и задацима.

Какво је тренутно стање и шта би ваљало предузети?

Колико је мени познато, проблеми адолесценције се за сада у нашој средини не третирају као јединствена целина, већ се парцијално решавају са различитих аспеката и то је можда и највећа мана.Можда је то управо узрок честих неуспеха, незадовољ авајућег стања с којим морамо да се суочимо.

Да ли мислите да би градске структуре власти, школе, разне институције, родитељи, могли заједнички нешто да ураде у правцу решавањ а проблема адолесцената?На који би начин могао да се анимира наш град да ови проблеми не би и даље били маргинални?

Сматрам да би требало да постоји један орган који би плански и координирано руководио различитим превентивним мерама, а под чијим би патронатом биле и институције различитих профила које раде на истом проблему. Мислим да је и Библиотека доста учинила самим тим што је организовала циклус трибина на којима је отворено причано о адолесценцији. Ми смо покушали да тако алармирамо ширу јавност. Колико смо у томе успели још је рано процењ ивати али ја се надам да је оно што је потекло са овог места ипак у основи позитивно примљено. Оно што ја желим да истакнем је да се не треба на томе заустављати, да сличне акције треба и даље предузимати и наравно, што је за све нас који се бавимо младима најважније, да ослушкујемо њихове потребе и жеље и наше деловање прилагодимо томе.

Весна Јовановић

Од октобра месеца у Народној библиотеци Бор формиран је фонд књ ига који садржи литературу намењ ену оној групи наших корисника који се налазе у адолесцентном узрасту, сматрајући да ова популација корисника, иначе бројна, заслужује посебну пажњ у у смислу наше понуде. Сама идеја о оснивањ у фонда са литературом која ће бити корисна, занимљ ива, поучна и лако доступна овим корисницима, дошла је од наших библиотекара, који су током прошле године били учесници семинара које је организовала Библиотека плус, а о којој је било речи у петом броју Бележнице (текст под називом “Библиотека плус”, стр. 12.). Како се ова школа у најширем смислу бави будућношћу књ иге и библиотека, њ иховом судбином у галопирајућим променама у свету компијутерских технологија и информативних система, то су и семинари ове школе имале за крајњ и циљ унапређењ е библиотечке делатности, образовањ е библиотекара, размену идеја и подстицањ е љ уди из ове делатности да крену напред у неопходне промене, размене искустава и примењ ивањ е сазнања.
Један очигледан резултат, проистекао као последица нових идеја или размена већ постојећих искустава преузетих из других домаћих или светских библиотека, био је формирањ е такозваног адолесцентног фонда књ ига. Значајан допринос одлуци да се овај фонд оформи имала је и акција коју је Народна библиотека Бор имала током прошле године. Наиме, сматрајући да популацији наших корисника који пролазе кроз тинејxерске године које са собом носе све одлике тог периода развоја и формирањ а личности, треба помоћи. А један од начина на који би библиотека као установа то могла је, по нашем мишљ ењ у, било организовањ е трибина које су се под заједничким називом “Савремени изазови адолесценције” одвијале од 11. априла до 16. маја 2002. г.
Тако је идеја о формирањ у овог фонда добила подршку како у сазнањ у да такав фонд већ постоји и функционише у нечијој пракси, тако и у сопственом уверењ у да би он овој групи наших корисника заиста био од помоћи. Искуства библиотекара у раду са овом популацијом корисника такође су ишла у прилог овој идеји и тако се отпочело са реализацијом. Библиотекари су се прихватили захтевног посла у одабиру литературе, водећи рачуна о темама и областима које ова група корисника најчешће чита. Сами корисници су својим сугестијама, жељ ама и потребама дали корисне предлоге, као и резултати анкете рађени на узорку ученика основних школа у Бору (види Бележницу број 5).
Тако је направљ ена база овог фонда књ ига. Издвојене књ иге смештене су у посебну полицу, физички одвојену од осталих фондова. Поређане су по УДК систему, по коме су и остали фондови сређени. Приступ књ игама је слободан, а налазе се у читаоници Дечјег одељ ењ а библиотеке. У свом почетном обиму фонд броји неколико стотина књ ига. Обухвата како стручну литературу из области философије, психологије, религије, уметности, друштвених и природних наука, тако и литературу из области књ ижевности, односно белетристику.
Намера је, али и потреба, да се овај фонд шири и развија и то не само у квантитативном већ и у квалитативном смислу. То ће бити један од будућих задатака библиотекара. Стално истраживањ е и проучавањ е литературе, издвајањ е књ ига које ће својом тематиком и приступом, својим стилом и начином обраде одређених тема бити примамљ иве, интересантне и корисне за читаоце адолесцентног узраста. Сами корисници такође ће и надаљ е учествовати у допуни овог фонда својим предлозима. Набавна политика библиотеке водиће рачуна да његово обнављањ е и допуњ авањ е буде континуирано.
У протеклих неколико месеци постојањ а фонда за адолесценте показало је да је он своје пријатељ е и кориснике пронашао. Највеће интересовањ е показали су корисници за књ игама из области психологије, религије и екологије.

Весна Јовановић

Раша Попов, неуморни трагалац за сазнањ има, велики радозналац и носилац шешира без дна, био је у Народној библиотеци Бор 3. октобра 2002. године. Желели смо да се у “Дечјој недељ и” сретнемо са неким ко је деци близак, ко за децу ради и ствара, ко уме да их насмеје. Позвали смо господина Рашу Попова, писца и песника, Рашу проналазача и Рашу свезналицу, да дођу и буду нам гости. Борски малишани били су нестрпљ иви да виде овог чаробњ ака пуног идеја, који децу непрестано и неуморно засипа чаробним дахом свог шешира. Али ни ми одрасли нисмо крили узбуђењ е због сусрета с њ им.
Наш гост је стигао овог октобарског, сунчаног поподнева, да нашим суграђанима испуни жељ у да га виде уживо и чују понеку од безброј њ егових прича. И као да се већ дуго знамо, разговор тече лагано и опуштено. Одмах сазнајемо нешто интересантно.

Ја само први пут допешачио у Бор из Зајечара, преко Гамзиградске бањ е. То је било 1959. године, негде петог септембра. Ишао сам као војник. Били смо смештени на четвртом километру. Када су нас први пут пустили у град, ишли смо два-три километра до центра. Наш највећи циљ биле су две тачке: биоскоп и посластичарница. Војници су жељ ни љ убави и колача. Седнемо у посластичарницу и наручимо сутлијаш, а одгоре једну од оних огромних шампита која је висока дванаест сантиметара. Наравно, тај Горанац, посластичар, зна шта је војничка најмилија храна и он нам то доноси муњ евитом брзином. Ту задовољ авамо душу.
Други пут, шездесете године у октобру, дошао сам поново у Бор. Макавејев је знао да сам ја служио војску у Бору и позвао ме је. Он је добио понуду од “Авала филма” да спреми документарну грађу из Бора и борског рудника, па да сними један филм који би требало да буде документаристичко-играни. И ми смо допутовали октобра месеца и сместили се у нови хотел “Европа”. После шестомесечног служењ а војног рока, ја сам за годину дана поново дошао и живео у елитном хотелу. Јели смо филе мињ он с печуркама. То су нам служили из оних пониклованих тањ ира, успу у керамичке, и однесу сафт. То је био велики удар по мојим навикама у јелу.
Написали смо две стотине десет страна текста о Бору, и још увек је тај материјал код мене. Тамо има документарних ствари о животу у Бору тих педесетих година. Најупечатљ ивија ствар је била кад смо били у суду. Мак и ја смо добили од председника суда судску архиву. Мак је приметио у једном документу овакву реченицу: “Два Рома ухваћена су са 320 метара бакарне жице и то тако што су остали после смене у рудничком купатилу. Око тела једног од њ их обмотали су 320 метара жице.” И то је Мак упамтио. То је најлепша сцена у филму Човек није тица, филму сниманом у Бору.

Ваша сарадњ а са господином Душаном Макавејевом почела је много пре ове сарадњ е на филму?

Душан Макавејев је мој друг из раних дечачких дана. Били смо дечаци када смо се упознали. Он је био најблиставији ђак старе новосадске генерације и занимљ иво је да је као седамнаестогодишњ ак основао филмску дебатну секцију у нашој гимназији. Мене је метнуо за првог референта те филмске секције. Дао ми је да реферишем о филму Орсона Велса Грађанин Кејн. У хладном подруму новосадске гимназије, те 1951. године, седели смо обучени у зимске капуте. Ја сам устао, скинуо капут и одржао то предавањ е. Није прошло мало времена, прошло је тачно пола века, 2001. године нашао сам на Интернету 2500 сајтова о Макавејеву. На једном од тих сајтова упоређиван је Макавејев са Орсоном Велсом. Ето тако је мој друг из дечаштва и ране младости почео тиме што нам је делио задатке о Орсону Велсу, а на крају он сам постаје Орсон Велс. То је један од светских тренутака у развоју мојих другова.

Једном великом нашем песнику написали сте песму као посвету. Реч је о Мики Антићу. Били сте земљ аци. Да ли сте друговали?

Ја сам се родио у истом селу где се родио Мика Антић. То је Мокрин, поред Кикинде. Он се родио нешто више од године дана пре мене. Ја га знам од како сам отворио очи. Био сам седам месеци с њ им у редакцији новосадског Дневника, у културној рубрици, 1957. године. Али, занимљ иво је, иако сам ја написао песму дан после смрти Мике Антића, песма се зове “Оданде нас гледа”, ја нисам био човек таласне дужине Мике Антића. Ми се нисмо дружили као пријатељ и. Нисмо пријатељ евали, само смо били земљ аци, што је необично јака веза. Знате, код нас, завичајна веза је јача од било које друге духовне везе, и Мирослав Антић, када је пред смрт побројао све Мокрињ чане који се баве уметношћу, мене је назвао Раша, тај пјеро (на француском – кловн), што је велики комплимент за мене.

Скоро сте добили награду за репортажу коју додељ ује Интерфер. О каквој је репортажи реч?

Новосадски часопис Пољ а ове године, пред крај маја месеца, донесе одлуку да распише конкурс где би тема била нешто о Титу. Већ више од деценије ништа није било написано о њ ему. Нису нас ограничавали шта да напишемо. Ја сам написао једно сећањ е. То је мемоарска репортажа. Ја сам добио 1967. године, као заменик главног уредника Трећег програма радија, позив на свечани пријем у Палату Савезног извршног већа, 28. новембра, дан уочи државног празника. Потпис је био Титов и суви жиг Титов. И ја сам то описао. Ја дођем жени кући и покажем позивницу. Она каже: не можеш ићи на пријем када немаш црно одело. Па ништа, купићемо црно одело. Каже – то је безобразлук да купујеш црно одело због једног пријема. Ја се онда љ утим. Ето, ти сад моју вечеру с Титом претвараш у баналан пријем. Ја идем на вечеру с Титом. И онда идемо, купујемо мени црно одело, произведено код Ћебе у Пожаревцу, од неке гумасте синтетике. То одело виси на мени као на страшилу. Ногавице му кратке. Утежем се, правим се отмен. И одем на тај пријем. Били смо на дванаест метара од Тита. Али, тамо нема сто педесет љ уди. Ја сам замишљ ао да има сто педесет љ уди, па ће ми Тито прићи, ухватити ме испод руке и казати: “Баш вољ им што се дошљ и!”. Међутим, када сам ја ушао у ту палату, као пећину неку, од мермера, тамо је било три хиљ аде адмирала, генерала, само председника Народне скупштине било је девет. Ту је било саветника, уметника, балерина, полицајаца и шпијуна, агената и контролора. Тринаест тајних служби је имала Титова Југославија и ја сам у тој репортажи први пут саопштио да је нас, учеснике на том пријему, мотрило тринаест тајних служби. Заиста импресиван податак.

Познати сте као љ убитељ природе, познато је да волите село…

Ми смо баш летос у Бечеју имали један округли сто о сељ ачкој авлији, паорском дворишту. Економски новинар Боаров је тамо рекао: “Мит о сеоској кући и сеоској авлији у 21. веку ће дефинитивно ишчезнути.” Међутим, ми остали учесници, иако смо били шокирани, дочекали смо се на ноге. Ја сам рекао – па добро, нека сви љ уди буду сатерани у облакодере са терасама и балконима, али и тамо они ће гајити не само цвеће као сада, они ће гајити мале феферонке, парадајз и паприку. Много озбиљ ни визионари сутрашњ ице предвиђају да ће се узорати чак и фудбалска игралишта, да би се гајио кромпир и поврће. Зар неће онда та терасица на двадесет осмом спрату облакодера постати сеоско двориште о коме ми сада говоримо. љ уди ће се увек на ноге дочекати и сачувати макар симболично сеоско двориште. љ удима је потребан тај додир земљ е. Као оној античкој богињ и која, када се рве са противником, бива слаба када је противник подигне у вис. Чека час да поново дотакне земљ у, да поново добије снагу. Човек стварно у додиру са земљ ом и биљ кама може да очува снагу духа и здрав разум.

Гледамо Вас у разним програмима за децу. Трудите се да и на њ их пренесете ова уверењ а. Али, колико данас у нашим телевизијским програмима има квалитетних садржаја намењ ених најмлађима, који несумњ иво много времена проводе пред телевизијским екранима, свакога дана?

Сада, у новије време, долази до побољ шањ а. Наша деца имају доста добрих дечјих програма. Телевизија током ових мучних година није изгубила дечји програм. Пример је ДК, канал који покрива Београд, али почеће да покрива север републике, а доцније и југ. Али тамо где постоји кабловска телевизија можете видети ТВ-мрежу Цартоон Нетњ орк, која 24 часа емитује програме за децу. Само једна аждаја може да произведе довољ но филма, а то је Холивуд. Међутим, Холивуд не производи за децу емисије преко педагогије коју ми Европљ ани волимо. То је педагогија у којој су јунаци цртаних филмова другачији него јунаци Дизнијевих цртаних филмова. То су сада јунаци много бржи, они се крећу као ђулад испаљ ена из топова. љ уди скачу као пинг-понг лоптице. То је један заокрет ка ништавилу.

Колико је битно да одрасли гаје дете у себи?

Има два одговора. Постоји неваљ ало дете, дете мучено завишћу и својом слабошћу. Постоји дете које сазрева, које воли, које се радује и смеши. Важно је да љ уди у себи задрже то анђеоско, озарено дете. Али, има љ уди који уђу у одрасле године, постану и родитељ и, па су ћудљ иви и љ убоморни. Ти љ уди су задржали то побеснело, љ убоморно дете у себи.

Коју Ви особину код деце највише волите?

Ја се највише обрадујем када моји унучићи искажу нешто паметније него што су дотад знали. То ме највише усхићује, што деца стално сазревају, из дана у дан су све способнија за све сложеније мисли, формулације, захтеве. То растењ е деце, то је нешто прекрасно. Ех, кад би ми, деде, могли тако да растемо, где би нам био крај. Сви би на крају постали Ајнштајни. Али деца из дана у дан иду ка генијалности. Нека ће стићи до нивоа генија, нека ће се задржати на пола лествице, а нека која не буду могла далеко да напредују у области интелектуалног развоја, задржаће нешто а то је –смисао за хумор и саосећањ е. Тако ниједно дете неће остати без награде у своме сазревањ у.

У вечитој борби између добра и зла, деца увек верују да добро побеђује. Колико са одрастањ ем губе ту веру?

То је тешко питањ е, то је питањ е апокалипсе. Апокалипса постоји. У самој вери хришћанској последњ е поглављ е, “Откровењ е Јованово”, апокалипса страшних ствари које се могу збити. Када се паживо чита та завршна порука, сазнајемо да је Јован Богослов пре хиљ аду девет стотина година у пећини на Патмосу имао визије, визије зла које се спрема да дође. Он на крају види како тријумфује дрво живота, како кроз капије Новог Јерусалима долази срећа. љ уди се ипак надају да ће на крају, после апокалипсе и страхота, наступити добро, да ће се разгранати дрво живота. Али, наравно, са атомском бомбом у рукама све фашистичкијих диктатора, ми немамо баш великих нада да ће се раскошно дрво живота које расте на нашој планети очувати. њ ему прете. Има једна српска народна прича да је цео свемир смештен на једно глогово дрво. И како испод дрвета, у корену тога стабла, један дивљ и црни пас, једна погана вашка керећа, глође и бесно лаје то стабло. Циљ му је да га истањ и и да цео свемир, то величанствено дрво живота, сурва. То је српска народна прича, врло блиска “Откровењ у Јовановом”.

Да ли деца данас могу бити одговорнија од одраслих, или да ли их могу научити да одговорније испуњ авају своје обавезе, обећањ а?

Ту постоји једна изрека. Маргарет Рид и Рут Бенедикт су биле две велике жене антрополози у XX веку. Рут Бенедикт је рекла да сада, у тренуцима када човек поседује оружје за апсолутно уништењ е, спас љ удском роду може доћи само из свести родитељ ске о деци. Рекла је – узмите за основни принцип свог живота и свог политичког деловањ а став: заштитићемо своју децу ако заштитимо децу својих непријатељ а. Тако деца индиректно могу да позивају одрасле на одговорност. Немој покретати ратне походе, поготову оне са атомским потенцијалом, са страховитим разорним оружјем, имај на уму децу. Мисао на децу је та која одрасле може да начини одраслима. Али има љ уди који не мисле на децу. Нажалост, има.

Реците нам за крај да ли спремате нову књ игу, на чему радите ових дана?

Ја сад спремам Бунар страха, једну прозу за децу. То треба да буде бајка и написао сам сам почетак. Треба ми времена. Имам још једну намеру, да направим драму. То сам исто почео. О роботу. То треба да буде политички робот. Када га направе, они траже које мисли да му ставе у главу. У припреми је књ ига Лажљ ива уста истине, књ ига за одрасле, а тек изашла ми је књ ига Сто најлепших песама за децу, антологија по мом избору, у коју је ушло 50 наших песника.

Поздрављамо се са Рашом чекајући аутобус за Београд. Сутрадан је у другом граду, прекосутра у неком следећем, и тако док га ноге носе. А ноге помало уморне, за собом оставиле силне километре. Али, Раша је у мислима негде далеко, далеко испред. И он одлази даљ е, да распе тај невероватни, магични дах своје личности, да проспе алхемијски прах по онима жељ ним знањ а и мудрости. Да измами радозналост и осмехе деци. Срећан ти пут, Рашо!

Весна Тешовић

Поезија за децу представља велику библиотеку, енциклопедију појмова, подсећа на “малу орахову љуску” у коју може све да стане. Она додирује и повезује оно што је стварни живот са оним што је бајка. Не може бити празна вербална играрија, већ озбиљна и одговорна, култивисана и с мером. Лепота речи није само у садржају, већ и у вештини како је та чињеница казана, на који начин успева да магијом речи занесе дете, да га забави, али и нечему научи.
Када се зна да животиње највише привлаче дечију пажњу, онда је разумљиво што је љубиша Симић у своју прву поетску збирку за децу уврстио највише оваквих песама. Стиховима ће испричати причу о лењом мраву, стоноги, кози и овци, безубом лаву, жабљем цару, младожењи врапцу и кума-лији, мачку хајдуку. Аутор зна да су деци нарочити драги младунци па ћемо у овој књизи упознати и несташно маче, радозналог мишића, мече које тражи крушке или “чека у трави да се на небу месец појави”. Сви они најчешће су приказани у амбијенту у којем живе. Обдарени су говором, размишљањем и моралним схватањима.
Песме посебно приљежним чини тон шаљивости, ведрине и игре. Учини нам се да смо некада те песме већ прочитали (Змај, Ћопић, Десанка, Црнчевић), али да су у овој књизи некако новије, помало неочекиване, драге и блиске.
љубиша Симић је трагао за речима, бирао оне најчистије, вуковске, што је такође један од квалитета ове књиге. Тим речима он своју сазнајну поруку преноси детету на сликовит начин, па је дете емоционално доживљава као нешто лепо и занимљиво, као својеврсну игру. Песник је поштовао интелектуалне могућости детета и клонио се, колико је могао, сувишних наравоученија, мада је у неким песмама уочљиво присуство дидактичности.
У поетској сликовници Маче наопаче, иако малобројне, својим мотивом (и квалитетом) издвајају се песме “питалице”. Аутор је у себи сачувао велико радознало дете и зато може шармантно и духовито да препозна и ослика зачуђеност и збуњеност детета при сложеним питањима времена и живота. Блискост песника са дечијом природом и поимањем живота и света нашло је своју манифестацију у непресушној запитаности и антиномичности каква може да се створи само у глави детета (“Да је…”, “Шта би било кад би било”).
Ова књига упућује позив на игру и даље маштање које отвара нове могућности осмишљавања и домишљења. Деца тај позив схватају и одазивају му се, те Маче наопаче не завршава свој живот по престанку чина читања, већ наставља свој век у дечијим срцима, подстичући их да и сами крену у сличне измаштане поетске експерименте.
Из љубави према деци могу се родити стихови који обећавају. Зато је ова књига и радост и обавеза за песника од кога се с правом очекују наредне.

Весна Јовановић

У првој недељи октобра Дечје одељење је обележило Дечју недељу низом разноврсних садржаја, који су поред свог информативног имали и културно-забавни карактер.
Програм је обухватао упознавање деце са основним начелима и принципима на којима се заснива рад УНИЦЕФ-а, берзу књига, филмски програм, књижевно вече и цртање на задату тему.
Током ове недеље најмлађи корисници су били у прилици да се у простору Дечјег одељења друже цртајући разгледнице чије су поруке биле љубав, срећа и радост за сву децу света. Изложбу, коју је Дечје одељење поставило за ову прилику, чинила је кратка прича о Међународном фонду Уједињених нација за помоћ деци и низ илустрација које су објашњавале неке од чланова конвенције о правима детета. Стотинак дечјих цртежа-разгледница употпунило је ову изложбу.
Да би на што лакши и прихватљивији начин схватили која су то права која имају, организован је квиз на ту тему. Замишљен у виду радионице, са неконвенционалним приступом новом појму, а захтевајући пуно ангажовање све присутне деце, мало надметања и тимски рад, ова радионица максимално је окупирала пажњу деце.
Берза књига за децу била је први пут организована на Дечјем одељењу, у оквиру ове недеље у октобру. Деца су била у могућности да своје књиге, уxбенике, стрипове и сликовнице размењују, поклањају или продају.
Крајем недеље гости су били познати песник за децу Недељко Попадић и књижевни критичар Воја Марјановић. Пред препуном салом, заједно са песником, малишани су рецитовали најпознатије стихове омиљеног песника. Том приликом промовисан је и књижевни часопис за децу “Витез”.
Дечја недеља завршена је затварањем берзе књига и доделом награда најмаштовитијим креаторима разгледница и порука упућених деци широм света.
Иако са првенствено информативним и едукативним циљем, овај програм имао је намеру да анимира децу, да их позове и окупи да кроз упознавање и дружење уче, размењују искуства и разоноде се. Број учесника у догађањима током ове октобарске недеље показао је и то да су малишани заинтересовани за овакав вид рада и учења кроз дружење и забаву.

Весна Тешовић

Почеци библиотекарства у борској општини сежу у 1869. годину када је селу Злот установљена прва читаоница. У наредним деценијама судбину књиге одређивале су бројне историјске промене и немири који су је приближавали и удаљавали од читалачке публике. После Другог светског рата наступа период у коме се континуирано ради на подстицању читалачке културе и унапређењу библиотекарства. Оснивају се јавне књижнице везане за друштвено политичке и месне организације и насељске библиотеке. Насељске библиотеке 1962. године се обједињују у Централну библиотеку. Иако се библиотека налазила у једној омањој згради још тада је Дечије одељење било и физички одвојено од Одељења за одрасле и читаонице штампе. У једној просторији (која је имала и свој засебан улаз) био је смештен књижни фонд намењен најмлађим Боранима али није било места за читаоницу где би деца могла проводити своје слободно време.
Почетком 1972. године Дом културе, у чијем саставу је била и Централна библиотека, пресељен је у нову зграду. Тада се стичу повољнији услови за развој библиотекарства. Библиотека добија око 1.200 метара квадратних , а сваком одељењу припао је посебан функционално намењен простор.
Дечије одељење Народне библиотеке Бор смештено је у приземљу на површини од преко 100 метара квадратних. У пријатном амбијенту функционално је сређен простор који омогућава деци да лако приступе књизи. Нешто више од половине простора припада књижном фонду и радном простору библиотекара, а остатак читаоници у којој има 30 места. На 172 м полица смештено је око 9000 књига уређених по УДК систему. Посебно су издвојене полице на којима су школска лектира, сликовнице, стрипови и часописи. Дечије одељење стално набавља „Политикин забавник“ и „Велико двориште“ а од скора и „Витез“. Издвојена је реферална збирка и посебни фонд који се налазе на једној полици али су посебно означени. Посебни фонд чине књиге из свих области УДК, а даља набавна политика водиће рачуна да се фонд попуњава књигама из свих области које су значајне за интелектуални развој детета.
Иначе сваке године Дечије одељење се принови новим књигама и новим насловима. И ове године набавна политика је била таква да се у складу са материјалним могућностима пратила како савремена продукција стваралаштва за децу тако и интересовања која су верни корисници Дечијег одељења показали. Закључно са набавком на овогодишњем октобарском Сајму књига у Београду Дечије одељење се у 2001. приновило са 343 књиге.

ШТА КАЖУ ДЕЦА

Како би се стекао увид у читалачке навике и интересовања корисника Дечијег одељења и да би се увидео однос који ученици имају према ономе што им Дечије одељење нуди, направљена је анкета. Обухваћено је 180 ученика од трећег до осмог разреда из пет основних школа у Бору. Водило се рачуна да број испитаника буде приближно исти у сваком разреду.
На питање „Да ли читаш?“ 61% је одговорио потврдно, 34% чита повремено, а 5% не чита уопште. Ово је једино питање на које је одговорило свих 180 ученика. За сваку је похвалу овако висок проценат оних који читају, али ће одговори на нека од наредних питања показати да слика није тао лепа како изгледа на први поглед.
Друго питање „Шта мислиш да добијаш читањем?“ врло је важно јер се из одговора види да ли ученици основних школа знају сврху читања књига. Мишљење 15% ученика је да богати само речник, 24% богати знање, а највећи број (42%) мисли да читањем богати и речник и сазнање. Проценат за сваку похвалу, али ако томе додамо да 9% мисли да тако само попуњава слободно време, да 4% каже да тиме не добија ништа и да 6% уопште нису одговорили на ово питање, добијамо резултат да 19% младих у читању књига не види сврху.
Анкета је показала да су 46% испитаних чланови Народне библиотеке и да је најснажнији мотив за упис била жеља да се прошири сопствено знање. Али ту је и оних 12% који су признали да су ту само због лектире. Збуњује чињеница да 48% испитаних није желело да одговори на ово питање, можда због тога што се нису могли препознати у понуђеним одговорима или су разлози мало дубље природе. Показаће се у даљој анализи.
Као продужетак тумачења резултата четвртог питања намеће се оно што нам је показало пето. На питање „Колико те наставник или учитељ упућује да користиш књиге из Народне библиотеке?“ 31% је одговорио мало, 19% нимало (што већ чини 50%), 43% потврђује да их стално подстичу и подсећају да узимају књиге из библиотеке. њих 7% се нису изјаснили.
Заиста је добро што ученици слушају своје наставнике. Потпуно је јасно и разумљиво да просветни радници имају огромног удела, а самим тим и одговорности, у обликовању и преобликовању свести младих људи. Неки то раде на најбољи могући начин, али подаци показују да 57% испитаних нису добили прави подстицај својих наставника. Данас посебнно морамо бити свесни актуелности и важности речи Иве Андрића да писац „својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе (…) да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо, али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо“. Млади се годинама затрпавају садржајима мале или никакве уметничке вредности који им се сервирају преко разних медија у инстант облику. Много је лакше гледати слике са малих екрана, на којима преовлађују латиноамеричке серије, него слободне тренутке креативније користити. У преобликовању и усмеравању младих значају улогу имају квалитетни књижевни садржаји, а они се најлакше могу наћи у библиотеци где ученике чекају стручни људи који још додатно могу да им помогну. Подстичући децу да читају и читајући истражују просветни радници много могу да допринесу стварању снажних креативних индивидуалности.
На шесто питање „На који начин најчешће долазиш до жељене књиге?“ 40% је одговорило да користи књиге Народне библиотеке, а 9% узима књиге из школске библиотеке. Овако мали проценат нам посредно, али веома гласно говори у каквом стању се налазе фондови књига по школским библиотекама. Увиди које је радила матична служба показали су да су школске библиотеке оптерећене књигама које су деци потпуно незанимљиве и да је број лектирних књига недовољан. Иако у библиотеци ученик може наћи већи избор разноврсних књига, ипак се 36% испитаних сналази тако што ће жељене књиге узимати од пријатеља или на неки други начин. На ово питање није одговорило 15% испитаних.
Занимљиво је да на седмо питање „Да ли до књиге у Народној библиотеци долазиш увек, понекад или никад?“ није одговорило 39%. Увек нађе тражену књигу 30% испитаних, 24% то успева понекад, а 7% никад. И овакав резултат такође показује да скоро половина испитаника не може наћи жељену књигу на одељењу. Да ли због тога што је недовољан број примерака једног наслова (код лектирних књига) или што су интересовања ученика борских основних школа другачија од онога што им нуди Дечије одељење показаће анализа 10, 11. и 15. питања.
Могућност да жељену књигу дете резервише тако што ће бити уписано у такозвану листу чекања и телефоном обавештено да је књига слободна и да чека баш њега, користи само 15% испитаних.
Шта ученици основних школа читају? Одговори на ово (9.) питање дају највернију слику о читалачкој публици. Само обавезну лектиру чита 31% анкетираних (значи скоро трећина). Осталу белетристику чита 40% (нешто мало више од трећине). Стрипове и слично чита 14%, што јесте читање, али нема неку уметничку вредност већ служи забави. И, ако овоме додамо 15% који се нису определили ни за један понуђени одговор, добијамо да скоро трећина ученика спада у категорију нечитача. Симптоматично је да 31% чита само лектиру, што значи да ништа друго и не читају сем онога што морају, а питање је какав и колики траг остављају у свести младих људи наметнути садржаји чија је једина функција добијање оцене.
У прилог томе колико наша деца стварно знају да читају и да се служе књигом као средством које даје одговоре на нека питања говори податак да 58% никад није користило енциклопедије и речнике. Овај податак за некога можда није алармантан (тек нешто више од пола !!!) али с обзиром да живимо у време када добијање брзе и тачне информације има највишу цену, сматрам да би ученике већ од тренутка када савладају технику читања и писања требало упућивати на то где могу пронаћи одређене податке.
На питања која нису имала понуђене одговоре већ су захтевала да их испитаници самостално напишу (10. Наведи три своја омиљена писца; 11. Наведи три књижевна дела која би радо препоручио пријатељима; 15. Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а то још увек није ту; 18. Предложи садржај којим би културно-забавни живот одељења био бољи) 12 ученика није ништа одговорило, а још 25 је безуспешно покушало да одговори на 10. или 11. питање. Од тих 25 само је 13 успело да наведе 3 писца или 3 наслова књижевних дела, а од тих 13 само 3 је навело неког писца који није заступљен у школској или домаћој лектири. (Толико о читалачкој култури.) На основу овога можемо да закључимо да 21% нема апсолутно никакав однос према књизи, а и према библиотеци која би требала да буде један од највећих пропагатора писане речи. У овој групи најбројнији су ученици седмог и осмог разреда. Они чине 65% оних који нису одговорили на ова питања, а пошто су ово године када су психоразвојне промене најбурније можемо апсолутну незаинтересованост за свет књиге и библиотеке тумачити и тиме што у том периоду за децу тог узраста постоје много занимљивије ствари и жеља да се до одговора дође брзо или одмах што се не уклапа у слику стрпљивог исчитавања страница неке књиге која (покаже се тек на крају) и не нуди оно што је дете очекивало.
Попут добрих ђака 40% анкетираних одговорили су само на 10. и 11. питање, али нису имали никакву своју сугестију (за 15. и 18.) чиме би показали да су активни учесници живота у библиотеци, било кад се тиче коришћења књижног фонда, било кад су у питању културно забавни програми. њих 31% поменуло је искључиво ауторе и дела која припадају школској или домаћој лектири разреда у коме се налазе или неког од прошлих. Тако се поново потврђује да деца доживљавају библиотеку као место где могу узети оно што им треба за оцену и ништа више. Занимљиво је да и ту преовлађује једна група писаца. У нижим разредима Змај, Десанка, Ршумовић, Ерић код 70%. Ученици виших разреда највише се опредељују за Андића (70%), Ћопића (82%), Жила Верна (67%).
Аутори и њихова дела који не припадају обавезној школској белетристици а који су постали драги корисницима Дечијег одељења, доста су разноврсни, али и ту, с обзиром на узраст постоје неки који су популарнији. У нижим разредима (трећи и четврти) апсолутну популарност има Драган Лукић са својим романом „Три гускетара“. Затим код четвртог, петог, шестог и седмог разреда Градимир Стојковић својим серијалом о хајдуку потпуно је окупирао дечију пажњу, а уз њега су и Миленко Матицки и Раде Обреновић.
Од страних аутора ту су неприкосновене X.К.Роулинг са Харијем Потером, Енид Блајтон и готово сви романи где се описују авантуре пет пријатеља и „Близнакиње“ Сузан Xејни. Поред тога радо се читају сви жанрови у којима доминира хумор (преко Нушићеве „Аутобиографије“, Ћопићевих „Магарећих година“ до књига вицева „Да пукнеш од смеха“).
На 15. питање „Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а још није ту?“ одговорило је 34%. Поред оних који су само похвалили постојеће нашли су се ту и они за које можемо да кажемо да су однеговани корисници Дечијег одељења, јер су својим предлозима тачно указали на оно што недостаје фонду или га има у недовољном броју. Предлози се изузетно разликују што је у складу са мноштвом интересовања деце. Књиге које говоре о проблемима адолесцената тражи 50% анкетираних осмака и седмака. Неколицина је прочитала „Конфликте“ (Креативни центар, Бгд.) што је једина књига са УДК ознаком 159 у нашем фонду. Али су зато њихови захтеви, који илуструју проблеме младих, врло конкретни. Желели би да користе књиге које им нуде одговоре на различита питања о наркоманији, сиди, сектама, парапсихолошким феноменима. Такође, желели би да виде научно фантастичне, криминалистичке и љубавне романе. Све ово нам говори да деца журе да одрасту (или су то већ учинили, али ми то не примећујемо) те да им књиге, које им се нуде на Дечијем одељењу, више нису занимљиве. Специфичан показатељ је и број ученика седмог и осмог разреда који су чланови библиотеке. Од анкетираних 58 ученика чланови библиотеке су њих 15. На Дечијем одељењу од 847 до сада уписаних чланова, седмака и осмака има 89 (10,5%), а највећи број њих долази само кад узима лектиру. Све ово говори да би набавна политика једним својим делом требало да буде усмерена ка овој популацији и њиховим интересовањима.
Нешто млађи корисници траже од Дечијег одељења да не пропусти ниједну годину школовања Харија Потера, да се упорно прате авантуре Пет пријатеља и Тајне седморке Енид Блајтон, да сазнају даљу судбину Стојковићевог Глигорија Пецикозе и његових потомака. Хтели би да читају више стрипова, али и да виде књиге о томе како се ствара стрип.
Ученици знају да Дечије одељење организује и културно – забавне програме (66%) и њих 29% те програме прати редовно а 45% повремено, те је тако на 18. питање, где је требало да предложе садржаје највише њих тражило различита такмичења, квизове и слично, што би било награђивано. Траже да им библиотека уприличи чешће контакте с писцима или трибине на којима ће чути нешто више о проблемима који тиште младе.

ДЕЧИЈЕ ОДЕЉЕЊЕ ОД ДАНАС ДО ДЕЦЕ

У Бору је од почетка 2001. године на Дечије одељење уписано 847 чланова (у 2000. години било их је 818). У пет основних школа у граду ове школске године уписано је 4.175 ученика (прошле 2000/01. године 4.302), што значи да само 20% основаца долази у библиотеку анкета је показала да од тих 20%, 31% чита само лектиру, а 40% и осталу белетристику. Све ово указује да је интересовање за књигу мало и да је потребно да се ангажују сви субјекти нашег друштва, почев од породице, школе и библиотеке до телевизије, која изгледа има велики утицај на децу. Књигу треба вратити у школе, међу ђаке, а не да чами по полицама библиотеке. Она треба да се чита и децу треба научити да је поштују и чувају као велику драгоценост.
У складу с тим, Дечије одељење Народне библиотеке Бор се труди да постане место где ће велики број борских основаца најпријатније проводити своје слободно време, окружени књигама, и имајући могућност да задовоље своја најразноврснија интересовања и искажу своју креативност на најбољи начин. У овом простору већ две године редовно се одвија филмски програм где се деци приказују цртани филмови уз кратку причу о књизи на основу које је филм настао и уз информацију да Дечије одељење ту књигу поседује. Организују се трибине и за децу и за родитеље. У јеку грознице коју ствара почетак школске године организована је трибина „Мама и тата полазе у први разред“, а у оквиру Дечије недеље трибина о дечијим правима која је реализована као дечија креативна радионица у форми квиза. Пошто се већ показало да деца воле да цртају (у јуну поводом стогодишњице рођења Волта Дизнија успешно организована акција „Цртајмо Дизнијеве јунаке“) целе те недеље дечија машта је стварала разгледнице и честитке са врло ангажованим порукама којима су исказали своја схватања права.
Како би се књига популарисала доводе се омиљени писци (ове године у априлу Градимир Стојковић и у октобру Недељко Попадић). Награђју се најревноснији читаоци али се награђује и најмлађи корисник Дечијег одељења (2000. године то је била трогодишња девојчица).
Досадашње искуство у раду Дечијег одељења, пре свега са децом школског узраста, показује да би можда било боље када би први контакт са библиотеком учинио баш родитељ и то у неком раном предшколском узрасту детета. Тада би сусрет са књигом и библиотеком био лакши јер је необавезујући, чини га онај коме дете највише верује, и за свој циљ има чисто задовољство, а не израду домаћих задатака који су често ултимативно постављени.
Иако је образовање детета првенствени задатак породице и школе несумњиво је и циљ рада Дечијег одељења библиотеке. Зато библиотекар мора да буде свестан своје улоге едукатора и васпитача детета у његовом развоју ка зрелом читаоцу. Рад библиотекара на стручним пословима важан је и неопходан за рад библиотеке, али од изузетног значаја је и његова комуникација са корисником, добра обавештеност и спремност да изађе у сусрет интересовању детата.
Међутим, недовољна техничка опремљеност један је од проблема који свакако успоравају развој Одељења. Деца која код куће имају приступ интернету Дечије одељење доживљавају као музеј. Зато би од великог значаја за квалитетнији и савременији рад било увођење савремених информационих технологија и уређаја за аудио визуелну презентацију информација. И поред свежих идеја и ентузијазма радника сигурно да би увођење бољих и јачих машина и квалитетнијих програма утицало на повећање броја чланова. Напредак информационих система мења потребе и интересовања деце. Мултимедијална издања су нова средства у педагошком и методолошком раду. Поседовање оваквог библиотечког материјала, уз неопходност руковања компјутером визија је једне нове библиотеке која није непозната у свету.
Оно што Дечије одељење данас нуди својим корисницима јесу разноврсни програми који укључују, између осталог, изложбе дечијих радова, књижевне вечери са познатим дечијим писцима, литерарне сусрете, филмске програме и др. Сврха овакве разноликости је управо тежња и идеја да се помогне детету да прихвати библиотеку као место где се не само позајмљује књига, већ и место где ће моћи креативно да троши своје време, да се информише и забави.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Андрић, Иво. О причи и причању : (Говор приликом примања Нобелове награде). – Сарајево, 1981. стр. 66-70. – Сабрана дјела Иве Андрића ; књ. 12.
2. Јовановић, Весна. Наше дечије одељење. – Бележница, бр. 4. Бор, 2001, стр. 6 – 7.
3. Јовановић, Слободан љ. . Пут књиге у борском крају. – Бор, 1990.
4. Вучковић, Жељко. Ка савременој библиотеци. – Нови Сад : Библиотка Матице српске, 1997.
5. Пут књиге до читаоца посредством библиотека : зборник радова. Београд : Народна библиотека Србије, 1983.