Виолета Станковић
Прва награда за есеј на овогодишњем конкурсу „Дисово пролеће” који расписује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песма, дакле, почиње мотивом песме у сну. И Колриџ у белешци за „Кублај Кана” говори о сањаној песми коју није успео да у целости запише, јер се таква песма брзо и неповратно заборавља. Сан, ониричко, ирационално и тајанствено-неразумљиво стање душе одувек је за многе песнике било подручје најаутентичније и најснажније поезије. Многи романтичари, као Шели, на пример, говорили су да написаној песми претходи једна много интензивнија песма у песниковој души, која се никада не може адекватно изразити. О таквој једној неизрецивој, само наслућеној песми која је проистекла из најинтимнијег језгра душе, песми која се само нејасно осећа, говори и Дис. Отуда је „Можда спава” у једном свом аспекту и металитерарна, тј. говори о настанку песме, тачније, „Можда спава” је резултат сећања на песму из сна и контекст у коме му се она јавила, као и израз жаљења за изгубљеном песмом. Дис још увек осећа да је кроз ту песму имагинарно доживео срећу, да му је она открила нешто од егзистенцијалног значаја и зато хоће да покуша да ту визију поново доживи у свесном стању и да ту песму рекреира. Сасвим је разумљиво што Дис, као изразити песимиста, сву своју срећу проналази у сну, утолико пре што је тај сан отеловљење лепоте, стање заноса и извориште поезије.
II
У сну своме нисам знао за буђења
И да земљи треба сунца, јутра и зоре:
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Још увек је реч о сну и стању душе, које га карактерише. Сан има своје сопствено устројство. Сан је простор среће без трајања, без промене, дакле сурогат вечности. Дан овде има изразито негативне конотације; дан је смрт ноћи и сна. Земљи што животу служи (Т-1) потребна је светлост, али не и песнику који окреће очи даљинама сивим (Т). Зато Дис може да понови за Бодлером: Страшно светло шаље Зора („Сан радознала човјека”). Свако ново свитање је поновно буђење чула и свести, дакле, пад у тамницу индивидуалног, самосвесног живота који се циклично понавља сваког јутра. Отуда и спомињање звезда, за које се у „Тамници” каже да беже из очију у тренутку самоосвешћивања, онда када се биће осамостаљује и издваја, кад небо и свод и простор и трајање престане да осећа као део себе, као јединство и отуђи се. Пошто су очи огледало душе, онда се, метафорички, може рећи да очи, које у себе више не могу да сместе звезде, одражавају душу која је изгубила космичку свеобухватност и свела се у одређене, уске границе. Звезде беже из очију у висине које су у тренутку рађања постале недоступне. Али се и у „Тамници” каже да те звезде ипак нису неповратно изгубљене и да остају невино везане за сан моје главе. Отуда је сан сећање на преегзистенцију и једини начин на који човек може да повремено дође у везу са својим исходиштем. Да је сан у вези са оностраним, показује и Дисов уобичајен еуфемизам за смрт – спавати.
III
Ја сад једва могу знати да имадох сан
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Из неиздиференциране масе сна, као из првобитног хаоса постепено се појављују извесни облици. Али, све је још флуидно и нејасно, толико неразговетно да песник не зна тачно да ли је реч о некој визији или о сећању на нешто већ доживљено и виђено. Ова строфа уводи мотив очију, који је кључни мотив ове песме. У „Тамници” Дис говори о онима које га зову као глас тишине, као дивна драга изгубљених снова, а које су му једина утеха и у којима осећа себе. С обзиром на то да од 4. строфе песма „Можда спава” говори управо о драгој из изгубљеног сна, то још једном потврђује тесну повезаност ових двеју песама.
IV
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми био цео од пене,
Ил те очи да су моја душа ван мене:
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
У овој строфи сан се доживљава као потенцијално удвајање и самотрансцендирање. Песник је већ у „Тамници” рекао да осећа свој дух у свему како моћно спава и да то препознавање себе у другом доживљава као песму и откриће, дакле као епифанију, откровење свејединства, космичког јединства које свему претходи. Из таквог става проистиче и његова слутња да су сањане очи истовремено његове очи, тј. његова душа.
V
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Кад се једном препустио слутњи, песник наставља да следи њене наговештаје, јер је, поред потпуног заборава и индиферентности према сну, то једина могућност. И овде су, као у „Тамници”, очи симбол љубави и утехе. Оне су једино што га мотивише, идеал, смисао.
Треба додати да ова строфа има средишњи положај у композицији песме, тј. да је песма у односу на њу симетрична. Наиме, степен знања о ономе о чему говори у појединачним строфама може се шематски приказати на следећи начин:
I и II – Сигурност (тврдња)
III и IV – Несигурност (сумња)
V – Слутња
VI и VII – Сигурност
VIII и IX – Несигурност
VI
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
У овим строфама можемо уочити изненадни прелаз са очајања због заборава и нејасне слутње на сигурност. Одједном песник одлучно тврди да зна да су то очи жене. Међутим, ова тврдња само је наизглед сигурно знање; у противном, била би контрадикторна претходним строфама. Свесна интерпретација сна, која нам се овде нуди, мешавина је слутње, жеље за љубављу и лепотом, потребе за одмором од живота, за утехом и нежношћу и вере да се до њих, макар и у сну, може доћи.
То наводно препознавање очију не доприноси разјашњавању загонетке, јер песник ничим не показује да ли су очи неке постојеће (некад постојеће) или имагинарне жене или можда очи неке случајне пролазнице која је поетском надоградњом постала за њега тако битна.
VII
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Начин на који је та жена описана врло је индикативан за Дисово схватање жене. Уз жену (бар у оним његовим песмама у којима се жена појављује као утеха и смисао) код њега увек иду пролеће и цвеће, при чему није реч о пејзажу као декору, као сентименталистичком locus amoenus; жена је код њега расцветали врт (У „Гробници лепоте” читав свет љубави и вољене жене сведен је на имагинарни врт у мају, тај врт је њена васиона и она умире кад тај њен свет увене, умире као природа. Слично је и у „Недовршеним речима”). Оваквим сликама којима се жена поистовећује са природом, указује се на метафизичко и мистично значење жене, и овде као код других песника, у „Песми над песмама”, наравно или (што је ближе Дисовој концепцији) код Водсворта у песмама о Луси, односно у Бранковој „Туги и опомени”.
VIII
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас
Не знам место на коме живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
IX
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена њена лепота:
Можда спава и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
О природи Дисове жене из сна много се расправљало. Могуће је да је та жена:
1. умрла драга, као Беатрича, Лаура, Новалисова Софија, Ленка Дунђерски, итд, мада би најприближнија аналогија била Еуридика: песник као Орфеј силази у подземни свет, овде додуше у подземље своје душе, у ирационално и подсвесно, и ту проналази своју драгу коју, опет, као Орфеј, не успева да изведе на светлост;
2. жена је идеал, жена које нема, али се о њој сања са надом да ће се можда једном и појавити, жена која се само наслућује, а чији лик остаје нејасан и загонетан; жена као узвишена сублимација блаженства, срећног заборава и идеалног лепог, али и извор патње.(2) У крајњој линији, она је конкретизација саме жудње, и за љубављу, али и за смрћу, јер љубав и смрт Дис доживљава синкретички, као лице и наличје.(3)
Песник такође спомиње и њен глас. На почетку је било речи о сањаној песми о којој се у четвртој строфи говори као о арији, да би се постепено почетни мотив претопио у мотив сањане жене. Тако жена постаје она која пева, Муза, оваплоћење саме песме.(4) Имплицитно поистовећивање же-не и песме (не само оне сањане, него и ове, написане) доследно је спроведено. Као што је жена тајна чији облик непрестано измиче и коју песник никако не успева да до краја конкретизује у свом сећању, тако и она сањана песма остаје само неизрециво присутна у души, а ова постојећа до краја загонетна. Захваљујући специфичној употреби пеничке слике која губи дескриптивну функцију и постаје само нејасан наговештај, расплинута контура у којој се облици претапају, као на симболистичким сликама, Дис врло успешно самом песмом преноси флуидну и фантазмагоричну ат-мосферу сна. На основу те везе између жене и песме, може се рећи да оно што важи за жену, важи и за песму. Видели смо да се жена јавља као посредник између два света, сна који води ка идеалној преегзистенцијалној сфери космичког свејединства и јаве, парадоксално не припадајући ни једном и припадајући обома. Она је средство комуникације са оностраним, утеха, сродна душа која доноси блаженство, оваплоћење чежње са престанком јаве, али и патње због природе те исте јаве. Када та својства жене „пренесемо” на песму, долазимо да закључка који је на нешто нејаснији начин имплицитно присутан и у „Тамници” (и да слушам биће / и дух мој у свему како моћно спава ко једина песма, једино откриће). И ту се поезија јавља као утеха и смисао и као израз откровења, отрића тајанствене и неизрециве духовне суштине и свеповезаности ствари. Дакле, и песма је као и жена, посредник између идеалног и реалног, стварности и привида.
(1) Т – Тамница
(2) уп. Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, СКЗ, Београд 1986, стр. 207 и Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд 1992, стр. 277-319.
(3) Миодраг Павловић говори о спрези мотива љубави, смрти (умрле драге) и сна као о врсти лирског архетипа. Нав. дело, стр. 308.
(4) И Колриџ у песми „Кублај Кан” говори о немогућности да песму жене из сна рекреира, дâ јој вербални облик, јер је таква способност надљудска.