Душан Кабић

Драган Станковић–Шваца (Бор, 1956–1995), завршио је основну школу у Бору, средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ (графички одсек) 1976. године у Нишу, а дипломирао је 1992. године на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, у класи проф. Миодрага Живковића. Свој радни век провео је као професор ликовне културе у основним школама „Петар Радовановић“ у Злоту и „Ђура Јакшић“ у Кривељу.
За свог, нажалост, веома кратког живота, учествовао је на више колективних изложби у Бору, а имао је и једну самосталну изложбу у борској Галерији „Бардак“ 1994. године. Данас су његове слике делом власништво Музеја рударства и металургије, и делом у приватном власништву.
Од 17. априла до 10. маја ове године, у Музеју рударства и металургије уприличена је ретроспективна изложба Драгана Станковића–Шваце. Нажалост, због преране смрти, иза њега је остало релативно мало радова. Међутим, ти радови се и те како уклапају у проницљиво мишљење нашег истакнутог сликара Пеђе Милосављевића: „Уметност живи захваљујући истинитости емоција и стваралачкој искрености“.
Драган Станковић–Шваца је имао „искрених емоција“ још у својој првој стваралачкој фази, када је цртежом решавао основне ликовне елементе, на свој особен начин: избегавајући чисту класику, наговештавајући модерно у себи (поставка композиције), о чему сведоче дела „Акт жене“, „Лежећи акт“ и „Полу-акт мушкарца“ (радови док је био на студијама). При крају студија, 1991. године, израдио је „Портрет жене“ где наговештава ликовну зрелост: сигуран цртеж, модерно обрађена композиција, доминантне топле хроматике суптилно распоређене. Ово дело га уводи у тзв. „другу фазу“ – одмах након дипломирања, где је, понесен богатим емоцијама, зналачки демонстрирао графичке вештине комбиноване са занимљивим хроматским акцентима. И овде му је предмет уметничке обраде људски лик: жена или човек. Дело је малог формата, али снажних, искрених, експресивних порука, и настало је 1992. године. Следеће, 1993. године, настаје „Портрет са дугом црном косом“, дело зреле ликовности, суптилно, до краја сублимираних, ликовних елемената.
Ово дело је увод у „трећу фазу“ којој је стваралачко извориште у ставовима Пола Сезана: „Оно што је велико у делу, то је спиритуално у њему: степен осећајности, сензибилитет љубави и уха, који су у својој органској природи“. То су дела његове најзрелије фазе, настала 1994. године, у којима користи комбиновану технику са прскањем на папиру, којом постиже суптилну контемплацију о универзалном у човеку, маестрално компонујући помоћу геометријских елемената свој свет, садржајно богатих асоцијација.