Драган Стојменовић

Водећи се планом рада и описом стручних послова, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор предложило је стратегију промовисања значајних завичајних стваралаца у два основна правца. Прво: промовисање завичајних стваралаца који нису адекватно представљени локалној заједници, у смислу значаја њихових дела у ширем културно историјском контексту светске или регионалне културне баштине. Други правац стратегије промовисања локалних стваралаца је усмерен ка промовисању савремених завичајних стваралаца широј заједници на републичком нивоу, у оквирима сарадње са осталим завичајним одељењима Заједнице матичних библиотека Србије и Библиотечког друштва Србије. На основу поменуте стратегије и поводом 100 г. од рођења Стевана Живадиновића Ванета Бора, припремљен је едукативни програм под покровитељством и уз помоћ Министарства културе републике Србије и у сарадњи са Музејом савремене уметности из Београда, који ће се реализовати од 2. до 31. октобра 2008. г. У оквиру програма на Информативном одељењу библиотеке биће изложене репродукције 59 радова из заоставштине Ванета Бора, у оквиру сегмената личне фотографије, фотографије и фотограми, колажи, цртежи, акварели. Договорена су предавања одабраних експерата из области ликовних уметности, књижевности и савремене уметности, који ће одржати предавања о свим значајнијим сегментима уметниковог живота и стваралаштва. О био-библиографији, сликарству и сусрету са уме ником говориће проф. Факултета ликовних уметности, књижевник Милета Прода- новић; о безформности, у батајевском сми лу, Борових ликовних елемената говориће главни кустос Музеја савремене уметности у Београду Дејан Сретеновић; о фотографским експериментима Ванета Бора говориће проф. Факултета примењених уметности Миланка Тодић; о књижевном стваралаштву говориће проф. Филозофског факултета у Новом Саду Гојко Тешић; о импликацијама надреализма у савременој уметности говориће проф. Факултета ликовних уметности Зоран Тодоровић. Предавања ће се одржавати у сали за програме Народне библиотеке Бор, једном недељно, током октобра месеца. Сваког радног дана током трајања изложбе и едукативног програма биће приказивани филмови најзначајнијих надреалиста. Након завршетка програма у новембру месецу планирано је објављивање зборника радова поменутих предавача.

Драган Стојменовић

Поводом изложбе фотографија из фотодокументације радничког листа Колектив)

Спокојство, којим одишу фотографије, кондензује се из честица тешких метала, течног дима који је окоштао у тренутку. Оно се осећа у фотографијама; у основном слоју дим развија слику из које трепере ликови, предели и објекти. Лица постају предели. Панораме и перспективе постају конструкције. Конструкције, објекти и погони постају личности. Трепери анонимни колективитет, изразита индивидуалност, лично незадовољство тренутком који неће срасти са контролисаним отвором на фотоапарату који пропушта светлост на мрежњачу садашњих посматрача. Назиру се пречице, осмеси, конструкције, шаке, руине, одсјаји у барама… У такaв одсјај који мирише на сумпор угазиће сваки заинтересовани посматрач. Надајмо се да је бара довољно осетљива, да благи таласи, који се у концентричним круговима шире ка бескрајним ободима, могу пренети шум који постаје стваран оваквим увећањем атмосфере Бора шездесетих година двадесетог века.

У фебруару 2007. г. Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор поверена је на чување богата фотодокументација радничког листа Колектив. Целокупна фотодокумен- тација је прегледана и класификована. По званичном извештају, она садржи: негативе у ролнама – 4881; дијапозитиве 60 mm – 244; кашира- не фотографије – 46; фотографије најразличитијих формата – 1469; филмске траке – 7; контакт албуме – 22; филмовану грађу за издаваштво. Ова колекција се у потпуности уклопила у фонд Завичајног одељења и планове дигитализације некњижне грађе. Урађен је и пројекат којим је конкурисано у Министарству културе републике Србије за основна средства и потребну опрему за дигитализацију ове грађе.
Изложба „Индустријски блуз“ је пилот пројекат дигитализације негатива из фотодокументације радничког листа Колектив, која у мањем и контролисаном обиму садржи основне идеје и концепт пројекта „Дигитализација некњижне грађе Завичајног одељења“. Концепт изложбе уређен је тако да прикаже што шири угао интересовања тадашњих фотографа Душанa Митића и Ђуре Коловратара, као и контекст праћења живота града Бора и његовог битног сегмента-тешке индустрије, смештене у самом старом центру града. У оквиру поставке могу се уочити сегменти јавног и приватног живота града и грађана, јавни радови и изградња Бора, изглед појединих градских улица, индустрије, као и портрети радника у тренуцима одмора на радном месту. Ово би био само концепт и избор. Иначе, ова богата фотодокументација садржи фотографски пропраћене све сегменте живота града: спорт, све битније јавне догађаје, политичке и културне манифестације, посете значајнијих политичких и јавних личности, тако да је било немогуће обухватити у једном даху њен целокупан садржај. Са намером да прикаже могућности избора, квалитет и квантитет ове збирке, као и ширину интересовања фотографа у репрезентативном преиоду од 1959. до 1970. г, концепт открива могућности одабира најразличитијих форми презентације поменутих тема уколико се дигитализује ова богата збирка. Упоредо са изложбом предвиђене су и урађене трибине на тему „Културно-исто- ријска вредност фотографија Бора и перспектива сарадње борских фотографа (професионалаца и аматера) са Завичајним одељењем“, на којима је презентован сам пројекат дигитализације, представљена це- локупна фотодокументација уз пратећу описну и систематизовану документацију, и на којима се активно укључило и грађанство у јавном опису и разговору који је служио за што опсежнију идентификацију изложених фотографија.
Након сваке трибине, приказан је по један играни филм снимљен у Бору а који као такав приказује ви- зуелну поетику индустрије и града: „Рударска опера“ Милене Марковић и Олега Новковића (2006), „Човек није ‘тица“ Душана Макавејева (1965) и „На путу за Катангу“ Живојина Павловића (1987).
Изложба је приређена поводом обележавања 60 година постојања и рада радничког листа Колектив и као израз захвалности за указа- но поверење и дугогодишњу ин- ституциоиналну сарадњу. Цело- купан пилот пројекат и изложбу „Индустријски блуз“ можете ви- дети на сајту Народне библиотеке Бор (http://www.biblioteka-bor.org. yu/zavicajno/izlozbe.html), а уско- ро и на сајту Рударско-топиони- чарског басена Бор (www.rtbbor. com). Израду и припрему 90 фо- тографија које су изложене и око 120 дигитализованих фотогра- фија са негатива 35 mm, помогли су Рударско-топионичарски басен Бор, фотографска радња „Свар- че“ из Бора, Милан Стошић, чла- нови Народне библиотеке Бор и грађанство.

Драган Стојменовић

Пројекат дигитализације некњижне грађе Завичајног одељења и културне и јавне делатности Народне библиотеке Бор проистиче из основних потреба и обавеза које су сама суштина библиотечке делатности која обухвата послове чувања, набавке и давања на коришћење библиотечке грађе. У том смислу се и сматра неопходним и кључним у даљем раду Завичајног одељења. Поред грађе која се чува на Завичајном одељењу и која има несумњиву вредност, која је директно укључена у општи фонд националне културне баштине, посебну вредност чини сама културна и јавна делатност Народне библиотеке Бор која се до сада бележила фотоапаратом или видео камером (уз наплату трећим лицима јер библиотека нема техничких услова за такво праћење и бележење) и текстуалним садржајима у оквиру библиотечког листа Бележница. Културна и јавна делатност има посебну функцију одржавања континуитета и непосредног контакта са грађанством и корисницима преко различитих програма сајмова, представљања књига, трибина, изложби, пројекција, радионица, акција, ревија итд. и као таква вредна је бележења савременим медијима који дају најпогодније формате за чување и презентовање.
Рад ће се бавити планирањем дигитализације некњижне грађе, прецизније дигитализацијом визуелне грађе у оквиру које су за почетак најпогодније фотографија и фотодокументација. Једним својим делом рад ће се односити и на плано- ве који су у области културне и јавне делатности, а тичу се знатног побољшања и олакшавања услова презентације фондова и рада библиотеке. Планирање, у контексту који разматрамо, има темеље у смерницама PULMAN пројекта који наводи да је неопходно „прво рашчистити зашто се сматра да је дигитализација потребна, дефинисати прецизне критеријуме селекције и циљну публику“. „Наглашава се да, иако ниједно од ових питања није стриктно техничко, сва су од суштинске важности за успех пројекта. Она воде до одлуке о томе шта ће се дигитализовати.“ Критеријуми селекције на Завичајном одељењу морају се одредити према приоритетима који ће пре свега обезбедити чување докумената који су од посебне важности било због степена оштећења, старости, културно историјске, уметничке или документарне вредности, у електронском облику и учинити их доступним корисницима. У том смислу се мора и прецизно испланирати и проценити да ли институција која планира дигитализацију бира приоритет дигитализовања своје грађе ради чувања и заштите оригиналних документарних јединица, уступања истог документа у другом формату, коришћења фонда који до тада није био доступан, лакши и безбеднији контакт са корисницима, или ће одабрати као приоритет презентацију репрезентативне грађе из одређене збирке са претходно одређеним циљевима и концептима презентације. Ова два приоритета једнако су важна. Код институција које су већ започеле са дигитализацијом могу се уочити примене и једног и другог критеријума, тако да се у њиховим концептима и принципима може увидети разлика, проценити функционалност, доступност, ефикасност и одредити позиција и стратегија институције која планира исти посао. Примера ради, фотодокументација радничког листа Колектив која се чува на Завичајном одељењу не мора бити репрезентативног карактера у смислу уклапања у веб презентацију институције, али су разгледнице свакако репрезентативног и атрактивног карактера; кроз њих се може видети шири контекст којем библиотека припада и који представља, тако да се због тога најчешће бира грађа таквог визуелног садржаја. Критеријум селекције је по досадашњим примерима и искуствима најчешће одређиван овим приоритетима. Други критеријум селекције свакако су врста и формат грађе, као и специјалне колекције, за које су потребни посебни технички услови за дигитализацију. Може се рећи да је управо ово тренутак када се јављају озбиљнији проблеми и изазови, а да само планирање дигитализације мора да превазиђе и избегне коли- ко је год могуће селекцију коју на- мећу недостаци у смислу техничких услова и актуелних трендова репрезентације. Некњижна грађа на Завичајним одељењима је разноврсна и обухвата широк спектар различитих визуелних и звучних медија и формата.
Најчешћа класификација некњижне грађе по методским упутствима за сакупљање грађе обухвата грамофонске плоче, касете, филмове, дијафилмове, слајдове, видеокасете, фотографије, разгледнице, плакате. Ова врста грађе која се чува по прописаним условима захтева прописане услове коришћења и техничке услове репродукције и приказивања. Дигитализација у том смислу решава проблем безбеднијег и лакшег коришћења, уштеде простора, техничке услове репродуковања, приказивања, размене, а самим тим она производи нови електронски медиј који захтева посебну збирку, обраду, каталогизацију. Поред општих техничких питања, детаљног праћења смерница и предлога класификације електронских извора, каталошких описа и интерних проблема који се односе на само упознавање са проблемима дигитализације, приликом планирања дигитализације и израде пројеката који би омогућили основна информатичка и техничка средства за праћење смерница за дигитализацију потребно је да се на основу садржаја фондова и зибирки одабере одговарајућа информатичка опрема. Селекција и одабир грађе која ће се дигитализовати зависи од различитих концепата који ће се испланирати и применити, у том смислу, примера ради, већа количина микрофилмова, дијапозитива и негатива нетипичних формата плаката и панорамских фотографија захтевају посебне скенере и софтвере за дигитализацију. У сваком случају, селекција библиотечке грађе не сме зависити од техничких услова, већ од процене и валоризације грађе.
Валоризација је други и важнији критеријум у одабиру грађе за дигитализацију којим ћу се бавити у овом раду. Она је неизбежан део посла који је вредан колико и сама дигитализација. Вредновање грађе је свакако и примарно у процесу планирања и у односу на примењену дигитализацију јер се средства, опрема и програми за дигитализацију не могу тражити без детаљног пла- на и вредновања грађе. Мерење вредности у библиотекама подразумева низ двосмислености и контрадикторности, а процењивање вредности се мора вршити према специфичним хипотезама. По речима Џенифер Крам: „библиотеке немају инхерентну објективну вредност. Вредност се (субјективно) одређује и односи се на перцепцију актуелне или потенцијалне користи. Библиотеке стварају вредност кроз неопипљива добра на тај начин што додају вредност и стварају добит. Оне не управљају добрима. Оне управљају процесима и активностима и доносе одлуке које би могле довести до стварања вредности за кориснике и матичне организације.“¹ (Џ. Крам: стр. 272) Вредност је у овом смислу психолошка конструција; било да је номинална или суштинска, она је увек субјективна: „према томе, вредност зависи од тачке посматрања и корисника“. (Џ. Крам: стр. 273) Све у свему, без адекватног вредновања грађе која се планира дигитализовати, не могу се тражити инвестиције за ту делатност, не може се стратешки планирати рад. Легитимно потраживање средстава подразумева веродостојно приказивање везе између својих резул- тата и дугорочног учинка. Оно што има потенцијалну вредност не мора само по себи имати и утицаја уколико се не обрати пажња на стварне, оперативне и политичке вредности. За сада ће, надам се, бити довољно да се задржим на стварним и оперативним вредностима, а политичку вредност можемо у зависности од наших средина, оставити локалним проценама ситуација у којима се налазимо и које, као што сви знамо, имају реципрочан удео у одлучивању и инвестирању.
Хипотеза вредновања грађе која ће бити адекватна за ову расправу је валоризација визуелне грађе на основу њене научне вредности и са позиције научног извора,² односно њене документарне вредности. Статус визуелне грађе или визуелних извора може бити прилично неодређен и уколико се не прихвати један концепт систематизације врста и њених употреба, не може се ни правилно вредновати извор. Дакле, таква систематизација у једном ширем контексту може обухватити: све физичке појаве које спадају у домен видљивог, све врсте визуелних записа физичке стварности, само визуелне записе настале коришћењем регистрацијских технологија. Уколико се тежи ка објективнијој процени процеса визуелизације, односно ка процесима који се могу условно сматрати најмање субјективним, ослобођеним од личних, перцептивних и концептуалних категорија аутора у регистровању стварности, технике бележења могу бити: регистрацијске у које спадају фотографска, филмска, телевизијска техника и нерегистрацијске – цртеж, графика, сликарске технике. (види: С. Наумовић) Процес снимања је крајње селективан и може се обављати у научне сврхе, документационе или евиденционе, али и приватне или јавне. У зависности од медија, сврхе снимања и репродукције остварује се комуникација која се може различито употребљавати и тумачити. Визуелна грађа подразумева двоструку визуелну комуникацију између аутора и појаве која се бележи као и између документа и истраживача приликом коришћења документа као извора. Она се може користити у два основна правца као равноправан извор података упоредо са осталим изворима уз критички приступ и као извор сазнања о теоријско методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи. Регистрацијске технике бележе тачну, објективну репродукцију реалности, али бележе и околности под којим су снимане тако да се из таквог материјала може прочитати један остварени идејни³ ниво и модел односа регистратора према себи и свету који га занима. (види: Љ. Гавриловић) У том смислу се и продукт снимања може разврстати у неколико категорија у зависности од тачке посматрања на поглед изнутра⁴ – приватне аматерске фотографије и аматерски филм, и поглед споља – фотографије које служе као допуна научноистраживачком раду, документарне фотографије, уметничке фотографије, филмски запис радње или предмета без интервенција у континуитету, документарни филм, уметничке транспозиције забележене појаве. Приликом валоризације визуелне грађе најважније би било да се она посматра са становишта културне баштине која поседује прописане вредности културно-историјског, научног документа или старине. У том смислу би се документациони и културно-историјски аспекти који су базирани на заинтересованости поједнинаца и заједнице за одређени садржај минулих епоха или из актуелних догађаја, којима се примера ради бави област антропологије свакодневице или друге сродне дисциплине, добили статус вредан чувања и презентовања. Постали би карактеристични документи свога времена који су битни за разумевање прошлости и садашњости. ило да су од општег јавног културног, научног, уметничког или чак приватног садржаја, значаја или интереса они јесу део локалне културне баштине. Што се тиче критеријума старине, раритета и оригиналности, свака научна дисциплина у зависности од врсте грађе и области које проучава мора дати свој специфичан суд и критичку оцену која је утврђена законским одредбама и у надлежности је специјализанованих институција и научних дисциплина: музеологије, архивистике и библиотекарства. На крају бих дао један сликовит пример који би се надовезао на контрадикторности и двосмислености о којима је било речи у тексту, на почетку сегмента који се тиче валоризације и мерења вредности, ако бих могао рећи, у установама културе, а притом мислим на непроцењиву традицију, неизбрисив континуитет, немерљиво интелектуално залагање генерација колега у истоме послу набавке, стварања колекција и збирки, вођења документација, рада са корисницима, итд. Примера ради, у теорији музејске документације и селекцији носиоца музеалности, фотографски и аудио-визуелни материјал, може представљати облик документовања у смислу опште картице, фотографије, архивског снимка, али може имати документарну вредност као оригинални извор оних информација које потврђују његову вредност. У библиотекарству би, аналогно наведеном примеру, била израда каталошког листића, исцрпног библиографског описа, па све до снимака култур- них и јавних дешавања, који имају јединствено и непорециво својство документа.

Оперативна вредност дигитализације некњижне грађе у стратешком планирању огледа се једним својим делом у теми рада – селекцији и валоризацији. Селкција приликом планирања дигитализације, дакле, не сме зависити од постојећих техничких услова, већ се мора планирати у зависности од вредности грађе. На основу процењене вредности свакако мора се отпочети посао потражње адекватних и потребних инвестиција за куповину потребне информатичке опреме. То јесте оперативни део посла колико и приказивање планираних резултата и циљева у самом пројекту. На самом крају назначио бих један од најупечатљивијих и најчешћих циљева дигитализације који је, поред доступности, очувања оригинала, слободног протока информација једнако вредан, а то је презентација дигитализоване грађе. Погодности презентовања дигитализоване грађе су у односу на досадашње технолошке могућности заиста несагледиве, недовољно искоришћене, а креативност у презентовању још увек отворена. Публиковање, промоције и различити облици презентације које омогућавају интернет и мултимедијалне изложбе, некако постају инертни циљеви дигитализације. Из скромног искуства и планова Народне библиотеке Бор и њеног Завичајног одељења, као пример можемо понудити један динамичан концепт презентације грађе у дигиталном облику који остварује директан контакт са корисницима, а уједно долази и до грађе која се налази у приватним колекцијама тако што је добијамо на поклон или коришћење у диги- талном облику. Ову врсту културне и јавне делатности у библиотеци остварујемо преко трибина са пројекцијама фотографија из приватних колекција и пројекцијама аматерских филмова који су дигитализовани са супер осмице. Примера ради дигитализован је аматерски приватни снимак Одлазак воза Ћире са супер осмице, који је снимио г. Мома Јовановић 1965. г. Филм је приказан и презентован уз трибину и позив за сарадњу у сличним акцијама. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор је покренуло и локални Фестивал аматерског филма на којем приказује филмове локалних ентузијаста и аматера тако да је у последње две године значајан прилив те врсте филмова. Притом је направљена и колекција свих играних и документарних филмова снимљених у Бору и чија је радња везана за подручје завичајности које покрива. О пилот пројекту дигитализације фотодокументације радничког листа Колектив можете прочитати посебан текст „Индустријски блуз“ у овом броју Бележнице.
У целокупном контексту планирања дигитализације, културна и јавна делатност библиотеке има посебну важност у оквиру очекиваних циљева и резултата. Значајно би се побољшао квалитет презентације, уједно учинио и ефикаснијим у смислу компатибилности са свим врстама презентација, издаваштвом и културном продукцијом. Коначни циљ овога пројекта јесте активно учешће у културној делатности библиотеке, града и шире јавности у смислу што опсежнијег и квалитетнијег презентовања делатности библиотеке. НАПОМЕНЕ: 1 Немогуће је, на пример, измерити њен интелектуални учинак или вредност коју корисници дају библиотечком фонду, појединим публикацијама или информацијама. 2 У вредносној класификацији извора постоји неколико подела: извори првог и другог реда; техничким средствима очувана природна слика, остаци, споменици и акта, архивска грађа, сведочанства непосредних сведока, „традиција“; писани и неписани (остаци историјске стварности), посредни (сведочанства о историјским чињеницама), адресирани, неадресирани…; материјални писани, усмени и ликовни. 3 Монтирани амбијент, идеални модел понашања и деловања. 4 Примера ради, аматерска фотографија или филм нису оптерећени фотографским или филмским образовањем, бележе појаве које су битне том профилу личности, заједници или личности које имају посебан статус унутар те заједнице. Ова врста материјала може бити вреднована са становишта утврђивања степена вредновања поједниних сегмента радње од стране аутора, као и за увиђање идеалног пожељног разумевања који постоји у свести чланова заједнице. (види: Љ. Гавриловић) 5 Поглед споља тежи да прикаже и забележи објективно посматрану реалност која може послужити као илустрација или извор у истраживању. Може бити на нивоу дескрипције из које је искључена идеализација од стране аутора осим у случају реконструкције неког догађаја или у виду уметничке транспозиције забележене појаве. (види: Љ. Гавриловић) ЛИТЕРАТУРА: 1. Весна Александровић, Дигитализација грађе посебних фондова Народне библиотеке Србије, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2003. стр. 107–119. http://www.nbs.bg.ac.yu/view_file. php?file_id=61 2. Ролан Барт, Светла комора : нота о фотографији, Рад, Београд, 1993. г. 3. Валтер Бењамин, О фотографији и уметности, Културни центар Беогада, Београд, 2007. г. 4. Тамара Бутиган-Вучај, Студио за дигитализацију Националне библиотеке Чешке Републике, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2005. стр. 295–301. 5. Бранибор Дебељковић, Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године, h t t p : / / w w w. r a s t k o . o r g . y u / fotografija/100godina/100-godina_c. html#prva 6. Љиљана Гавриловић, Визуелни извори у етнолошким истраживањима, (у:) Гласник Етнографског музеја 60, Београд, 1996. 7. Џ. И. Дејвис, Мисије, визије и вредности у библиотекама, (у:) Годишњак Библиотеке Матице српске за 2006, Нови Сад, 2007. стр. 130–137. 8. Џенифер Крам, „Шест немогућих ствари пре доручка“. Мултидимензионални приступ мерењу вредности библиотека, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2004. стр. 271–291. 9. Слободан Наумовић, Питање визуелне грађе у етнологији, (у:) Етнолошке свеске 9, Београд/Нови Пазар, 1988. 10. Пулманов дигитални водич – Пулман смернице, http://www.pulmanweb.org/dgms/DGMSerbian- Ver-Oct02.doc 11. Срђан Славнић, Класификација електронских извора, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2005. стр. 89–100. 12. Десанка Стаматовић, Методско упутство за формирање и вођење завичајних фондова, (у:) Глас библиотеке 11, Чачак, 2004. стр. 15–40. 13. Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Просвета и Музеј примењене уметности, Београд, 1993. 14. Миланка Тодић, Фотоаграфија и пропаганда, http://www.photo-propaganda.com/ 15. Фотографија: критички увод, CLIO, Београд, 2006. г.

Драган Стојменовић

Завичајно одељење Народне библиотеке Бор у оквиру посебних фондова некњижне грађе поседује збирку визуелних пројекција, односно збирку од 146 разгледница од којих су само две разгледнице из периода пре 1945.: Брестовачка бања: гостионица и курсалон, издање Петра Глигоријевића, Зајечар из 1905. и Зајечар – Кривељ – Водопад, издање Љубе Марјановића из Зајечара (која није прецизније датирана). Ова збирка до сада није обрађивана, али је издвојена као целина и статистички је пропраћена и попуњавана. Попуњавање ове збирке углавном је до сада вршено устаљеним начинима набавке: поклонима, обавезним примерцима, разменом и куповином. У оквиру набавке, услед ограничених средстава за набавку и непостојања организоване комисије за откуп антикварних и ретких издања, приватних колекција фотодокументације, Завичајном одељењу ускраћене су опсежније могућности организоване набавке. Завичајно одељење је у том смислу покренуло акцију дигитализовања приватних колекција визуелне грађе и визуелних пројекција које су, макар на тај начин, сачуване и обезбеђене као електронски извори и „примерци” грађе која се у том тренутку није могла откупити, али која се од тада у дигиталном облику као електронски извор чува на одељењу. Примера ради, приватна колекција (око 90) разгледница г. Бранислава Димитријевића је у потпуности дигитализована и у таквом облику презентована на интернету Драган Стојменовић Збирка разгледница Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и дата на коришћење Завичајном одељењу и његовим корисницима.
Најосновнија чињеница која ће бити од велике важности за јавност је та да се највредније разгледнице Борских рудника (који су подразумевали и само насеље) из периода од 1904. до 1941. г. не чувају на Завичајном одељењу, већ у Народној библиотеци Србије, тако да су познате само из посредних електронских и штампаних извора. Оно што је, рекао бих, дефинисало збирку разгледница, пре свега је материјална култура, јавни живот, општи друштвени интерес, репрезентација у разноликим кадровима, разноврсној тематици и техници израде, а на крају и њихова репродуктивност, што представља значајан критеријум у тој врсти класификације, а по незваничним колекционарским правилима, разгледница је дописница са отвореним, свима доступним садржајем, штампаном марком и нижом поштарином.
У Србији средином XIX века, 1840. г. је у Српским народним новинама објављено „обавештење о првом снимању Београда”, (М. Тодић, Историја српске…, стр. 18.) наиме, Димитрије Новаковић „је снимио један део Београда, а снимак је поклонио кнезу Михаилу” (Исто, стр. 18). Ова прва дагеротипија није сачувана, а име Д. Новаковића у историји српске фотографије више се не помиње по другим радовима. За тему рада ова прва дагеротипија важна је из једног основног разлога: одабира мотива за фотографисање. Међутим, „годину дана после објављивања проналаска, један круг људи у Србији имао је прилику да упозна технику дагеротипије”. (Исто, стр. 19.) Открићем калотипије (талботипије), потпуно другачијег поступка израде фотографије папирним негативом и позитивом, обезбеђена је израда веђег броја оригиналних фотографија. У Србији 1850. г. Атанас Јовановић почиње са фотографским радом и његово почетно интересовање тематски је усмерено према сликама које би имале један општи и јавни значај. Оно што је важно за тему која се у овом тексту разматра је чињеница да се међу првим фотографима, на првој дагеротипији и међу првим калотипијама у Србији јавља идеја снимања ван атељеа, теме значи које су од општег и јавног значаја: панораме градова, архитектура, пејзажи и историјски догађаји. Важно је напоменути и то да се у Србији фотографија развијала у складу са калотипским трендовима у свету. Путујући фотографи посећују Србију, отварају се стални фотографски атељеи. Приликом истраживања фотографије у српској периодици XIX века Миланка Тодић примећује да се она углавном појављује у облику комерцијалних огласа путујућих фотографа, а да се ретко појављују чланци и вести у којима се о фотографији размишља као о новом медију. Комерцијални контекст фотографије јесте, без омаловажавајуће конотације, оно што је створило једну нову климу у односу према визуелним медијима и њиховом широком распрострањеношћу. Комерцијална продукција фотографија, могло би се рећи и разгледница, ипак је почетком XX века увидела вредности уметничког и индивидуланог погледа кроз објектив.
Историја разгледница чврсто је везана за тезу која фотографију схвата као робу, која је у својој суштини чврсто повезана и са тезом о повезаности између уметности и робе. Наиме, уметност фотографије и јесте синхронизована са сазнањем да је она и роба. Од самих аутора првих визиткарти, дописних карата најранијег периода развоја фотографије потиче и први захтев за признавањем уметничких вредности фотографије, тако да се ова врста артефаката може сматрати врстом визуелног медија који се могу технички репродуковати са уметничким претензијама и тржишном вредношћу. Тако се на раразгледницама као мотив може наћи и репродуковано уметничко дело што покреће и озбиљну расправу о валоризацији и репродуктивности. „Стање ствари има своју дијалектичку иронију: поступак који је касније довео у питање појам самог уметничког дела, чиме је његово репродуковање форсирало његов робни карактер, означава себе као уметнички.” (V. Benjamin, O fotografiji i umetnosti, str. 82) С тим у вези не сме се поред документарне и културно историјске валоризације изоставити и њихова естетска валоризација у појединим случајевима и у мери коју они заслужују. Пошта је крајем XIX века увидела комерцијалну вредност визиткарти и дописних карти које су непосредно везане за фотографију. Професионални фотографи крећу са снимањем предела и градова у Србији са намером да се употребе као мотиви разгледница које су се објављивале у огромним тиражима. Податак да је до 1910. г. просечна годишња продаја разгледница у свету износила осам стотина шездесет милиона (Fotografija: kritički uvod, 182. str.) може бити занимљив у том контексту. Ти измењени услови односа према фотографској слици и индустријска израда фотографија довели су до засићења тржишта и исцрпљивања значења самих разгледница. Конвенционалне фотографске слике, штампарство, текст штампан уз слику, развој туризма, поштански саобраћај и специфична жеља за очувањем осећања опипљивих и сликовитих сећања створили су институцију колекционарства (приватног и у јавним институцијама), која је и једна од најважнијих у смислу чувања специјалних збирки.

Најчешћи фотографски мотиви су урбани јавни простори: архитектура града, градски живот, индустрија и посебно туристички потенцијал. Оно што их у принципу разликује јесте разноврсност снимљених објеката, углови снимања, перспективе и временска дистанца. Као што је речено на почетку текста, од старих разгледница, из периода француског колонијалног рударства у Бору од 1904. до 1945. г. на Завичајном одељењу чува се свега неколико поменутих; остале се чувају у Народној библиотеци Србије. Оно што поједине карактерише, углавном је то да су двојезичне српско- француске или су само на француском језику штампане. Међутим, приватне збирке фотографија које су поклоњене и чувају се на Завичајном одељењу, садржале су известан број дописних карата и разгледница које немају јавни већ приватни значај, уврштене су у збирку разгледница, али посебно су одвојене. Што се тиче нпр. дописних карата руских емиграната из периода до 1945. г, углавном су са групним снимцима, портретима и жанр-сценама.
Неке дописне карте грађана из поклона породице Марјановић, на којима се могу уочити детаљи од нпр. начина одевања до политике, рађене су у приватним фотографским радњама, уврштене су у Збирку разгледница и углавном су из периода до 1945. г.
Аутори и издавачи старих разгледница и дописних карата који се помињу у импресуму могу се разврстати по месту издања. У Бору и суседним градовима радило је неколико фотографских атељеа који су публиковали разгледнице Бора. Међу најчешћим помињу се атељеи и фотографске радње Алексе Радовановића, Саве К Броцића из Бора; из Зајечара: Љубе Марјановића, Светозара Мишковића, Стевана Рајковића, Петра Глигоријевића, Станка Т. Трановића…; из Параћина: К. Х. Видојковића; из Београда Рајковића и Ћуковића. Разгледнице из периода од 1950. г. до 2007. г. су најзаступљеније у збирци. Као најзаступљенији аутори из тог периода помињу се: Љуба Марков, Д. Митић, Секула Меденица, Милан Живковић, Б. Јелкић, Милан Стошић… Издавачи разгледница били су Туристички биро Бор, Туристички савез Бор, РО ШРИФ, Друштвено политичка организација Бора, Фото „Сварче”, РПИ „Народне новине” из Ниша, „Књижевне новине”, НИСРО „Дневник”, „Минерва” из Суботице, „Туристкомерц” Загреб, Управа за заштиту животне околине из Београда… Поред конвенционалних јавних тема и мотива у збирци постоје и разгледнице са жанр-сценама, историјским догађајима, ангажованим еколошким темама, уметничким предметима, скулптурама у слободном простору, цртежима, уметничким сликама и фотомонтажама.
Семантика и природа разгледница може се у овом случају разматрати у једном целовитом сегменту који ће закључити текст због самог ефекта информативне сруктуре текста, не и саме општеважеће аналогије. С обзиром на тематске целине које збирка разгледница обухвата и њихове опште функције и намене, ограничићемо се на дискурзивно тумачење поједниних мотива и предмета на карактеристичним примерима. „Природом” разгледница се у овом случају може сматрати оно што је за њих општеважеће, а то је поштански саобраћај, доступност текстуалног садржаја на полеђини, јавни значај, конвенционалне теме и одређен тираж. Семантика самих разгледница се у овом случају може везати за садржај и мотиве приказане на разгледницама и у том се котексту може и ишчитавати. Формална значења могла би бити пре свега комуникацијског и репрезентативног карактера слања поруке, владања даљином комуникацијским техникама и доказивање присуства на одређеном месту. Садржинска значења су у конкретној повезаности са потребама корисника који шаље поруку и очекиваним реакцијама примаоца, тако да су те потребе пропраћене и избором различитих визуелних садржаја. Без обзира на то што су теме разгледница постале конвенционалне, у њима се могу уочити „процедуре конотације” од којих се у првој конотације продукују модификацијом саме стварности позирањем, специјалним ефектима и предметима, а у другој се конотације продукују фотогеничношћу, естетицизмом и синтаксом. (R. Bart, Fotografska poruka, Prelom br. 1, 221–222. str.) Денотиране поруке разгледница условљене су дакле намером произвођача и избором пошиљаоца. Исцрпљивање значења и индустријска израда, односно примењена употреба фотографије за стварање ангажованих разгледница у сразмерној су мери упоредиви са проблемом уметничке вредности фотографске слике и ње као робе. У том смислу јавља се реакција и другачија употреба денотираног контекста фотографске слике на разгледницама. Интересантни примери за анализу из збирке могу бити нпр. тематски и садржински ангажоване разгледнице.
Поред ангажованих разгледница постоји нпр. и једна разгледница Бора која садржи мултимедијални диск са презнтацијом значајнијих репрезентативних сегмената из живота општине Бор. Она може бити одличан пример кумулативности информација које се могу послати и савременијих маркетиншких тендеција презентације.
Ране дописне карте које су израђиване у фотографским радњама и које су имале један лични и меморијални карактер интимног круга људи, носиле су потпуно другачију визуелну поруку која је казивала примаоцу много више од текстуалне поруке са полеђине. Самим тим, оне су имале једно другачије, емотивно значење за примаоца и некомерцијални карактер у смислу ограниченог тиража, али то је свакако био нови начин експлицирања једне непознате врсте артифицијелне приватности која је превазилазила просторну ограниченост у комуникацији.
Информативан и сажет приказ збирке разгледница са тенденциозном ауром „присуства прошлости” и са могућим планом интерпретација појединих тема завршиће се тачкама…
Литерату ра и препо рука за чита ње:
1. Rolan Bart, Svetla komora : nota o fotografiji, Rad, Beograd 1993.
2. Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beogada, Beograd, 2007.
3. Branibor Debeljković, Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine, h t t p : / / w w w. r a s t k o . o r g . y u / fotografija/100godina/100-godina_c. html#prva
4. Prelom, br. 1, Centar za savremenu umetnost – Beograd, Beograd 2001.
5. Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Просвета и Музеј примењене уметности, Београд, 1993.
6. Milanka Todić, Fotoagrafija i propaganda, http://www.photo-propaganda.com/
7. Fotografija: kritički uvod, CLIO, Beograd, 2006.

Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

Двадесет други Борски сајам књига отворен је 4. јуна у 14 часова. Промотер овогодишњег сајма био је Раша Попов, који је дошао са Удружењем српских издавача. После свечане беседе, Раша Проналазач заједно са борским предшколцима oткривао је тајне Дечијег одељења Народне библиотеке Бор. На књижевној вечери, која је одржана у 18 часова у великој сали Дома културе у Бору, више од стотину окупљених уживало је у Рашином сећању на мокринско детињство и причи о чарима дечије игре. Боравећи на Дечијем одељењу библиотеке, Раша је за успомену добио диплому „Највећем проналазачу дечијег осмеха”.

••••

Други дан сајма књига: гости библиотеке били су писац Мирјана Ђурђевић и књижевни критичар Ненад Шапоња, уредник издавачке куће «Агора». Представљена је најновија ауторкина књига Чувари светиње (2007). Било је то прво представљање нове књиге Мирјане Ђурђевић и овом приликом јој желимо срећан и успешан поход кроз библиотеке.

••••

Трећи дан сајма. Вече посвећено трима стварима – представљању електронских страница Народне библиотеке Бор, представљању електронске разгледнице града Бора и околине, и иницијативи за покретање удружења корисника и прегалаца интеренета у граду – привукло је досад највећи број гостију. Ана Јанковић, испред стручног библиотечког тима, и Зоран Станковић, коаутор сајта библиотеке, говорили су о структури и могућностима које су понуђене посетиоцима сајта. Наглашено је да је једна од битнијих ствари усмереност на корисника, односно позиционирање на комуникативност. Тако је сајт библиотеке у Бору један од првих у држави који је оформио Библиоблог, а постоји и могућност да корисници библиотеке и посетиоци сајта директно и дискретно поставе питање стручним радницима библиотеке како би добили одговарајући одговор о фонду, одређену информацију и сл. На сајту Народне библиотеке Бор постављена је готово читава фул-текст електронска верзија часописа Бележница, библиографија монографских публикација борских књижевних стваралаца ауторке Весне Тешовић и, између осталог, библиографија Бележнице ауторке Драгице Радетић. Такође, у оквиру простора које на сајту заузима Завичајно одељење библиотеке, посетиоци могу видети фотографије Бора, подељене у неколико категорија, и многе друге текстуалне и визуелне садржаје – овај сегмент сајта биће посебно богат информацијама и посебно и с пажњом уређиван, будући да је завичајни фонд посебно значајан за град Бор. Аутор овог сегмента је библиотекар етнолог-антрополог Драган Стојменовић. Наглашено је да је сајт још увек у изради.
Млади ентузијасти (млади, стручни, изиритирани, намучени и спремни на све ентузијасти…) из града начинили су електронску презентацију града Бора и околине. Било је занимљиво видети како се велики број људи организује и ради, прескачући мртве зидове институционално и медијски ослепљеног града. Да је људима из града доста нерада и усамљености говори и одзив заинтересованих, који је управо из разлога поштовања према ономе што је урађено био толики да су библиотекари морали да износе из својих радних просторија додатна седала за присутне. А затим и стога што је велики број мислећих и образованих младих људи укључен у комуникацију, информисање и рад путем интернета, будући да им постојећи медијски канали и општинска власт нуде мало тога. А време пролази.
Треће, а можда и прво, брзина, доступност и друге техничке предности интернета привлаче људе својом недвосмисленом неспутаношћу. О разгледници су говорили Зоран Милојевић, Радиша Петковић и Наташа Ранђеловић, а у разговор се укључио и приличан број посетилаца. Антиинституционална природа овога подухвата, и то таква силом и насупрот сваке потребне и природне логике за коју аутори разгледнице никако нису криви, дала је и мало револуционарно- ослободилачке патине трећој сајамској вечери. Интернет НОБ-у се у поодмалкој фази декларативно прикључује и донедавна медијска суперсила монополског типа, званични радио-телевизијски борски концерн, а ту ће бити и остали. Да би се у највећој могућој мери омогућило и каналисало присуство електронског простора у граду, покренута је и иницијатива за покретање удружења везаног за интернет у граду. Једно радно тело у наредним данима спрема оснивачку скупштину и потребне акте. О овоме ће, дакле, тек бити речи.
Људи су из сале библиотеке изашли пред штандове, где се раговор наставио. Киша, замислите, није пала.

••••

Четвртог дана Сајма гости Народне библиотеке Бор били су Светислав Басара, добитник НИН-ове награде за најбољи роман на српском језику у 2006. години, и Петар Арбутина, уредник Графичког атељеа Дерета. За разговор о Успону и паду Паркинсонове болести и о много чему другом били су расположени и гости и окупљени БораБорани, те је вече било динамично и занимљиво за све поклонике Басарине књижевности.

••••

Петог дана сајма одржан је тзв. Песнички митинг у коме су, у организацији Удружења српских издавача (суорганизатор 22. Борског сајма књига), учествовали београдски песници Јаков Гробаров и Слободан Стојадиновић Чуде. Андреј Јелић Мариоков, иако најављен, није се појавио да дâ свој допринос овом својеврсном, како се током вечери испоставило, спектаклу.
Очигледно не желећи да разочарају оне који су очекивали право боемско вече, београдски песници су прво закаснили више од пола сата, а онда су до краја вечери, понашајући се строго у складу са сопственом репутацијом која је у Бор стигла пре њих, успели да натерају и највеће поклонике поезије да један по један напусте салу Народне библиотеке Бор.
Своје стихове су читали и борски песници Милен Миливојевић, Живко Аврамовић, Мирослав Јовановић и Венко Христов.

••••

Од 12. до 15. јуна у Народној библиотеци Бор требало је да се одрже давно планирани и најављени „Дани Кубе”, што је подразумевало представљање књиге 100 сати са Фиделом и приказивање филмова „Буена виста”, „Дневник мотоциклисте” и „Било једном у Хавани”.
Међутим, због несхватљиве неодговорности или нечег другог од стране одговорних у Српско-кубанском друштву пријатељства „Иво Лола Рибар – Че Гевара”, који филмове нису послали на време, а онда су у последњем тренутку одлучили да не представе књигу која је дуго најављивана, већ неку другу. Народна библиотека Бор је, из поштовања према својим суграђанима, али и овој лепој земљи и кубанском народу који није заслужио да га „пријатељи” овако представљају, била принуђена да откаже ову манифестацију.
То је изазвало велико разочарење присутних који су дошли да погледају филм „Буена Виста”, који иако је најављен за уторак 12. јун, није, ето, стигао ни у среду.

НАПОМЕНА:
• Преузето са Библиоблога сајта Народне библиотеке Бор http://biblioteka-bor.org. yu/blog/?p=35

Реч књижевника Раше Попова на отварању 22. Борског сајма књига

Ја сам поново срећан што сам дошао у град у коме сам живео половину једне године свог живота, као војник, далеке 1959. године.
Мој задатак је да вам одржим једну похвалу књизи. Српска књига у време Доситеја није могла бити штампана у Србији јер је Србија била под турским ропством у време док је Доситеј био највећи путник Европе 18. века. Српске књиге Доситејеве морале су се штампати у Лајпцигу. Тамо у Лајпцигу, сазнао је Доситеј, један штампар имао је ћирилска слова и морам да вам кажем да су то најлепша ћирилска слова која су у олову изливена. И, иако имамо сад читаву компјутерску ниску најразличитијих слова, она Доситејева, та прва ћирилица, су најлепша. То су мала, као ситни дијаманти, мала ћирилска слова.
Доситеј је отац наше просвете. Први следећи корак у развоју српске књиге наступио је 1847. године. Значи, требало је да прође пола века до новог узлета српске књиге. Године 1847. у Београду је основана библиотека, па у Кикинди, Земуну, тако да је тада дошло до оног што ми можемо сматрати сталним контактом нашег народа са књигом.
Један од великих просветитеља 20. века, Џилијен Хаксли, који је у време моје младости био UNICEF-ов емисар и пропагатор културе, рекао је да су књиге јединствена особина човека, јер ниједан живи створ под капом небеском није у стању да преноси своје искуство. Он је рекао: „Мачке не могу да пренесу своје искуство мачићима, пренет им је само нагон и оно мало дружења са породом што имају, тада мачке уче мачиће шта да раде.”
Ми смо сада ушли у једно доба срећно за књигу, само нам треба још да нам потомство чита. Кажу да деца не воле да читају. Ја у то не верујем. Увек је било деце која више воле да пикају „фуцу”, да бацају камен у прозор, него да читају. Та подела на ону децу која не воле да читају и ону која воле да читају, била је и у моје време. Према томе, ако постоји и данас, то је природно. Не можемо сваком натурати да воли књигу, а да мрзи лопту. Није наш циљ да деца омрзну лопту, него нам је циљ да пикају „фуцу”, играју се лоптом, али и да читају књиге.

Кратак разговор са Рашом Поповим

НББ: Читајући Вашу књигу сећања на сопствено детињство и одрастање, а сведоци смо одрастања данашњих генерација уз производе високе технологије, питамо се какве књиге сећања ће они писати неким бу- дућим генерацијама?
Раша Попов: Писаће о компјутерима, игрицама и о Југи-јоу. А уведена је и нека игра са неким картама која је стигла из иностранства. Дечаци у раном пубертету играју те карте, изгледа да је то тренинг за коцкаре, за коцоше. Али, шта ћемо.
НББ: Наше искуство говори да да- нашња деца све ређе имају контакт са књигом. Радије на Интернету нађу препричану лектиру или мобилним телефоном сликају одређену стра- ну књиге која им је потребна. За мно- ге класике чују тек ако постоји филм снимљен по њиховом делу. Каква су Ваша искуства?
Раша Попов: Баш ме забрињава ваше искуство, није то добро. Али, ја ипак мислим да гутачи књига постоје и данас. Можда их је мање. Иначе, ја сам на „Витезовом пролећу” деци показивао Шантићеве изабране песме. A ево како сам до њих дошао. То је књига коју сам „извадио“ из компјутера. Сазнао сам да на Интернету постоји сајт са изабраним песмама Алексе Шантића. Одштампао сам 127 страница. Отишао сам у фотокопирницу где су ми увезали листове и ево је књига, књига коју сам „извадио“ из компјутера. Тако можете вадити разне књиге. Сматрао сам да је то важно и да треба да поучим децу. Кад су већ заробљеници компјутера, нека онда из компјутера узму оно најбоље. Јер, у компјутер има свега, али и добрих ствари.
НББ: У књизи Био сам срећан коњ рекли сте да је у Мокрину једна од најважнијих ствари коју дете мора да зна, и у чему се огледала „способ- ност за живот”, била да направи вр- бову свиралу.
Раша Попов: Мокрин је једно село у мочвари где има много врбака, тако да су старији учили децу да праве врбову свиралу. Зимус је један телевизијски новинар снимио једног човека од око педесетак година , како прави пред камерама врбову свиралу. И мени се нешто учини познат говор тог сељака. Много ме подсећао на мокрински говор. Гле, сазнам касније да је то стварно снимано у Мокрину. У Мокрину се, дакле, још увек праве врбове свирале.

Драган Стојменовић

(Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, Српске породице и презимена: избор према грађи у литератури и изворима, I књига, „Алтер-етно” центар / Мрљеш, Београд, 2005)

Књига која је преда мном, однедавно и у библиотеци, најприснија је са мојим осећањем и дивљењем које сам доживео приликом првог сусрета са етнологијом и етнолозима, које ћу вам најсликовитије представити метафором Дијамеловог експеримента, у којем је он обрнуо младу врбу како би њене гране постале корење, а корење пропупело у ваздуху. Надам се само да приказ књиге који је ограничен формом и већ прожет импресијама и учитавањима, неће умањити и превидети научни значај садржаја ове студије.
Издање ове књиге од уређивања, лектуре и коректуре, у потпуности је ауторско, и у свом духу, стилу и изразу дело је уже породице Ракић у којој вредно раде три етнолога. Темеље ове студије чини пре свега дугогодишње искуство и професионална оријентација ка проучавању социјалне етнологије, прецизније система и терминологије сродства, породичних односа, кумства и примењене етнологије. Одмах затим, уводни текст Породица и презиме, посебно у српском народу, који са стручном редактуром и апаратуром разматра терминологију и историју појмова породице, породичних односа и презимена, наслућује прототипове презимена, истражује језичко порекло презимнена, генеалогије и савремени проблеми идентитета, даје целовит приказ повода објављивања ове значајне студије и својеврсне историје српског народа. Историја објављивања Српских породица и презимена је дуга, али оно што је важно рећи јесте чињеница да су аутори до објављивања ове књиге обрадили и публиковали више од 600 породица и прзимена у контакт рубрикама више различитих магазина и листова, и да се после објављивања ове монографије историја наставља а књига остаје отворена. Средишњи и најобимнији део књиге је анализа географских порекла, миграција, слава и значајнијих карактеристика одабраних и уазбучних српских породица и презимена. (Ово би био нпр. насумични избор породица и презимена за ову прилику: Аврам, Балабан, Боричић, Варићак, Вукша, Грујин и понеки Грујић, Давидовић, Даниловић, Ивић, Игњатовић, Карановић, Кесић, Лукић, Мари(ј)ановић, Милошевић, Мирковић, Митровић, Недић, Орлић, Поповић, Радовић, Савић, Секулић, Симеуновић, Станисављевић, Стојковић, Терзић, Тимотијевић, Цицмил, Шевић…)
Укратко, да се поиграм са метафором горепоменутог експеримента који је, наравно, у овој књизи пропупео и олистао, као и са несвакидашњим залагањем и брижношћу аутора Радомира Д. Ракића и Вере Станисављевић-Ракић, оно на шта, по моме мишљењу и осећању, ова вредна и обимна студија упућује, јесу речи којима отац Јустин Поповић подсећа људе на духовни раст, парафразираћу: колико човек пусти корење у земљу, толико високо расте.

Драган Стојменовић

Летопис Борске парохиије и цркве (1925–1968), који је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, до данас није одштампан. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића, који је и аутор Летописа. Уколико ово издање буде одштампано, приређивач је испланирао структуру књиге са уводним текстом, стручним редакцијским планом и приступом тексту, напоменама, завршним текстом борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимилом оригиналног рукописа и посебним прилогом са фотодокументационим материјалом. Текстом који је пред вама покушаћу још једном да истакнем вишеструки значај и вредност објављивања овог рукописа.
Оригинални рукопис је, по традицији борској, изгубљен, а поменута традиција која је већ окрактерисана као немарна, заузеће посебно место у овом тексту. Фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. Све остале гласине нису потврђене и нису засноване на чињеницама. У веродостојност ове фотокопије рукописа, иако она по методологији захтева и критичку анализу те врсте историјских извора, заиста не треба сумњати. Рукопис сâм ће читаоцима донети више чињеница него сумњи. Сразмера ових двеју категорија је у овом случају на страни истине и као таква у потпуности је вредна објављивања коју ће сваки читалац свакако осетити и доживети. Оно што и поред истине чини науку јесте сумња, тако да она свакако после објављивања рукописа може обавити свој посао. То би на самом почетку био и циљ и један од најзначајних разлога објављивања рукописа Летописа.
Приликом приватног боравка у Сокобањи, знајући да је прота Андреја из Бора премештен у Сокобању, посетио сам свештеника и дугогодишњег пароха сокобањског г. Петра Милинковића, који ми је изашао у сусрет и примио ме у својој канцеларији. Добио сам тада обећану кратку биографију и фотографију проте Андреје Ђорђевића (који је, наравно, вредно водио летопис и у Сокобањи). Уз пријатан разговор, који није лако описати и толико информација пренети за ову прилику, дошао сам до информације да је прота Андреја започео сокобањски летопис сећањем на своју службу у Бору. Парох сокобањски г. Петар је у свом тексту, који је објављен у овом броју Бележнице, дао детаљан животопис проте Андреје, тако да ће тежиште овога текста остати на Летопису и надам се објединити и употпунити намере редакције.
Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко / антрополошком истраживању. Интелигентно вођен, Летопис после одласка проте Андреје рекао бих једнако пажљиво, али и обазриво води нови борски парох Милорад Стојановић, који сведочи о личном и општем страдању житеља за време Другог светског рата, али и за време после окупације Немаца. Наиме, обазривост је произилазила из разлога општег преврата и расула у друштву после ослобођења, тако да је свештеник Милорад Стојановић, рекло би се, из разумљивих разлога, унео у рукопис нешто скромније податке од свог претходника, али не мање сликовитих белина и размака које довољно говоре о послератном Бору. Овај део Летописа није, колико је мени познато, планиран за штампу у оквиру издања које је припремљено, изузевши краћи текст о проти Андреји Ђорђевићу, којим свештеник Милорад отпочиње писање свог Летописа. Летопис Борске парохије и цркве је, дакле, целина ових двају аутора који описује период од 1925. до 1968. г. у Бору.
Као што је већ поменуто, у тексту Цветко Костић, у својој социолошкој студији Бор и околина (Београд 1962) први пут користи Летопис посредним „посматрањем”, тј. анализом докумената, како би ушао у карактер тадашњег друштва и успоставио континуитет историјских и друштвених чињеница. У том смислу наводи две врсте докумената: „први су објављени а други они тек пронађени, које нико раније није користио у научне сврхе.” У оквиру ове друге групе аутентичних докумената, којима посвећује посебну пажњу, Цветко Костић истиче Летопис Борске парохије и цркве и Комисијски извештај о сузбијању ерозије… „Први докуменат је интелигентно вођена хроника догађаја везаних за Бор…” Цветко Костић, дакле, први износи квалитативни суд и карактерише Летопис као вредан и аутентичан документ о друштвеном и културном животу у Бору између 1924 и 1945. г. Али, поред тога, он истиче и разлоге посебне вредности документације и историографских извора у које убраја и ретке приватне архиве „просвећених појединаца”, који су „у ратном периоду и периоду шкартирања старе хартије самоиницијативно сачували понеки докуменат од знатне научне вредности”. Као један од најважнијих разлога за штампање Летописа можемо навести недостатак докумената и историјских извора за проучавање периода који Летопис обухвата јер су, рекао бих, систематски уништавани као „стари папир”. Један такав опис уништавања архива институција описује се и у Летопису: „Ноћу између 21. и 22. јуна 1947. г. калаузом је отворен стан пароха борског Стојановића и том приликом је однета сва архива од 1940 – 1947. године. Јереј Стојановић је у то време био на отсуству и када се вратио средио је акта која су била нађена у потоку више гробља на путу за Кривељ…”
Свест о вредности и недовољној попуњености архивских докумената опекла је седамдесетих година XX века редакцију часописа Бакар, па је покренута едиција Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку, у којој је објављивана вредна архивска грађа, али у њој није било Летопис�а. Ова објављена архивска грађа у сваком случају вредна је за компаративну анализу података из Летописа. Летопис се, као писани историјски извор, иако је у посебној Рукописној збирци Завичајног одељења, користио у изради више стручних и дипломских радова уз препоруку библиотекара. Ти радови се, наравно, и чувају у Завичајном фонду, али је Летопис, ипак, остао непознат ширем кругу људи. На крају остаје само нада да ће „монетарно-информатички пантеизам” у библиотекарству оним својим једним оком обратити пажњу на Летопис, или можда вреди очекивати да ће се вештим и брижним баштованством наврнути нека средства из „светих” новчаних токова Републике или локалне самоуправе, за објављивање Летописа.

Гордана Голубовић, Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

21. БОРСКИ САЈАМ КЊИГА – 21 ИЗДАВАЧ
Време одржавања: од 5. до 10. јуна 2006. године
Радно време сајма: од 11 до 22 сата
Покровитељ: Општина Бор
Сајам је отворио Сретен Угричић, књижевник и управник Народне библиотеке Србије
Број књижевних вечери: 5 (једно, али вредно, са Добрицом Ерићем – за децу)
Најпосећеније књижевно вече: гостовање Добрице Ерића
Први пут на Борском сајму књига: Магнет, Утопија, Чаробна књига, Академска мисао, Metaphisica Esotheria, Stylos, Змај, Hiros, Јасен
Представљена је и издавачка делатност Народне библиотеке Бор и Народне библиотеке Неготин
Било је изложено око 3000 наслова
Сајамски попуст – од 20 до 50%
Број продатих књига: 1438 (податак добијен од излагача)
Највише књига је продато у петак 9. јуна
Најскупља књига на сајму – Велика тематска енциклопедија на штанду изд. куће Јасен (издавач Mono & Mañana, Београд): 13 800 дин.
Најскупља књига за децу – Велика енциклопедија науке (Змај, Нови Сад): 4 200 дин.
Најјефтиније књиге – од 50 до 100 динара
Најлуксузније опремљена књига – Општа енциклопедија Larousse на штанду изд. куће Imprimé (издавач ЈРЈ, Београд)
Највише књига је продато на штанду Народне књиге и Imprimé а
Највећу пажњу посетилаца привукле су књиге (оне су се и најбоље продавале): Да Винчијев код, Захир, Мост преко вечности, Пилатес тело, Математичке формуле, Милева Ајнштајн, Сплеткарење са сопственом душом… (податак добијен од излагача).

Подељена мишљења

НББ – Већ сте неколико година присутни на Борском сајму књига. Представљате издавача у чијем су програму уџбеници и приручници за децу школског узраста. Како бисте оценили интересовање посетилаца за ову врсту литературе и да ли сте задовољни организацијом сајма и продајом?
Виолета Цветковић, заступник издавачке куће „Школскакњига” (Нови Сад) – Интересовање посетилаца за ову врсту књига је велико и ове године, што је и разумљиво јер је издавачки програм „Школске књиге” оријентисан на уџбенике, приручнике и школску лектиру. Али, и поред заинтересованости, не само појединаца, већ и школа, осетна је ниска куповна моћ наших суграђана.
НББ – Дугогодишњи сте пријатељ Народне библиотеке Бор и излагач на Борском сајму књига. Како оцењујете овогодишњи сајам и интересовање Борана за ову врсту манифестација?
Аца Видић, власник и уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева– Ако би се процењивао овај традиционални Борски сајам књига, била би то нека јака тројка. Осим неких малих недостатака и ситних мањкавости, сајам има једну уклопљену форму. Можда треба мало више интервенције. Што се интересовања тиче, оно је нешто веће него прошле године, мада мислим да би шира читалачка публика и грађани   требало да обрате мало више пажње на сајам и књиге.
НББ – како оцењујете овај сајам и да ли као просветни радник мислите да су наша деца заинтересована за ову врсту културних дешавања?
Надежда Илић, просветни радник – Сајам књига је релативно добро организован. Има доста излагача, разноврсних садржаја и добар избор књига. Сваки штанд има своје наслове, скоро да нисам приметила да се исти наслови појављују на више штандова. Што се заинтересованости деце за књиге тиче, чини ми се да је мала. Веома мали број деце интересује књига, мало их је који књигу цене и поштују, чувају и уважавају.
НББ – Шта мислиш о овом сајму и шта ти се највише допало?
Милутин Лађевић, 10 година– Мислим да је ово једна културна манифестација која савршено припада Бору. Највише ми се допада што је на овај 21. Борски сајам књига дошло пуно издавача. Има лепих и поучних књига, а цене су приступачне. Има и лепо опремљених књига. Највише ми се допала Историја Срба и друге књиге које се баве нашом историјом. Желео бих да и 22. Борски сајам књига буде овакав, па и бољи.
НББ – Да ли сте задовољни овогодишњом понудом на сајму и да ли сте нашли нешто за своју душу?
Драгица Тасић, пензионер – Јесам, задовољна сам, има пуно нових насло   ва. Наравно, нашла сам и понешто за своју душу.
НББ – бисте оценили овај сајам, мислите ли да међу грађанима има интересовања за ову манифестацију?
Ненад Јовановић, адвокат – У односу на раније године, мислим да је понуда боља, има више актуелних наслова. Дао бих оцену врло добар, јак врло добар.

Драган Стојменовић

“Подела је неопходна да би се оно уједињујуће показало делотворним,
а жудња је нужна да тишина не би постала вечна.“
Х. Плеснер1

Тишину коју прекидају ове странице раскриљује и жудња за бистром водом која ће однети радикалну летаргију средине која ме окружује. Зашто не проговорити о ономе што збуњује и што кроз неспоразуме доводи до конфликта и кризе? Приступ феномену неспоразума у интеркултурној комуникацији имаће лични и емички карактер са личном одговорношћу за виђење и интерпретацију ових неспоразума или, боље је рећи, јавних конфликата између различитих етничких групација у Бору, чије се спомињање често избегава или имперсонално разлаже у поменуту радикалну летаргију. Овај текст је део једне веће целине која се бави проблемом културног идентитета палеоиндустријског града и због тога је неопходно да на самом почетку буде оптерећен ауторским имликацијама. Обједињавање и именовање проблема под једним хибридним називом: „културни идентитет палеоиндустријског града“, имало је за циљ дефинисање стратешке позиције која омогућава својеврсну интерпретацију и заузимање критичког става према апстрахованом облику колективног идентитета града као „искуства разлике“. Идентификација, у овом случају означена као „конструкција“ и „никад завршени процес“, на етничкој панорами Бора заслужује посебну пажњу јер уобличава специфичан културни идентитет који је заснован на губљењу или претапању старих и стварању нових територијалних и културних обележја, и код досељеника и код локалног становништва. Била је то, у извесном смислу, комплексна промена културе и територије односно простора који се константно деградирао новим коповима и рудаским окнима уобличавајући нови и заједнички начин живота којем су се морали прилагодити. Управо су нови заједнички простор, који се по усвојеној терминологији, „експлоатисао“, и време проведено на пословима у руднику и његовој околини, добили специфичну артикулацију у колективној свести, стварајући основне услове за извођење теза о колективном идентитету и врсти заједништва базираних на идеји за којом трагам. Условљеност идентификације преко материјалних и симболичких средстава подлеже својеврсној интерпретацији, било да је реч о онима који се идентификују или да су у питању они који покушавају да опишу ту иденификацију. У другом случају интерпретатори најчешће бирају индикативне случајеве за ову врсту проблематике, која се најчешће креће од културних процеса (акултурације, асимилације, енкултурације), теорија плуралних друштава и контаката, до појединих сегмената интеркултурне комуникације, као и посебно интересантне интеркултурне неспоразуме у мултикултурној средини.
Оно што у правом смислу речи представља, надајмо се, неисцрпно богатство Бора јесте мултикултурно и мултиетничко својство града који су, као посебна вредност и карактеристика, на путу од рударске колоније до градске средине остали сачувани. Од самог оснивања Бор је представљао средину у којој су се сусретале и мешале различите културе, што је једна од основних карактеристика индустријских градова и својство урбаног духа уопште. По А. Ападурају, етно-панорама (ethnoscape) означава промене културног идентитета и нове културне прилике које настају „у контексту чија су обележја покретљивост и додири људи и система значења“. Чине је особе „… које сачињавају свет промена у којем живимо, а то су туристи, досељеници, избеглице, прогнани, сезонски радници и друге групе људи и појединци у покрету.“2 Демографско стање територије општине Бор,3 узимајући у обзир период који обухвата овај рад, пратићемо од пописа 1900. године до 2002. г, што омогућава различите врсте анализа укупног броја житеља у насељима по различитим категоријама.4
Актуализација историје у првом делу рада имаће претензију ка реинтерпретацији и читању појединих историјских догађаја у другачијем контексту. Општи услови рада у рудницима тога доба били су врло тешки, али и поред тога, у борски рудник непрестано пристиже све већи број радника из свих крајева и са свих страна: из околних села и других крајева Србије и Југославије (Македоније, из јужне Србије са подручја Врања, Пирота, Косова, било је и Босанаца, Црногораца, Личана, Далматинаца, Хрвата и Словенаца), али и из Мађарске, Чешке, Немачке, Италије, Француске (углавном били квалификовани радници са одређеним искуством). Овакво хетерогено радништво било је основа стварања колонијалног насеља у којем се почиње одвијати специфичан друштвени живот и покретање различитих друштвених процеса. Акумулација која се одвија у колонији праћена је и одређеним облицима просторне сегрегације у објектима за смештај радника и кућама у којима су били смештени мајстори и чиновници. Сегрегација је пре свега условљена социјално-– економским (односно, класним) факторима, у то доба (у овом случају) нужно повезаним са етничким, због непостојања стручних и квалификованих домаћих кадрова (они су углавном доведени из Француске, Италије, Мађарске итд, али и из Словеније и Хрватске)6. У новонасталој ситуацији, друштвене неједнакости и друштвено-економске хијерархије, повезане са етничком диференцијацијом и дихотомизацијом, 1906. г. формирају се први раднички покрети и организује се рад Пододбора савеза рударских радника у борским рудницима. Овај пододбор није имао битнијег утицаја на побољшање статуса радника7, али се већ 1907. оглашава првим штрајком са, може се рећи, чудним поводом. Наиме, борски парох Љ. Милетић је у разговору са Цветком Костићем описао себе као једног од „зачетника ове побуне“:
„… Ја сам у Бор дошао за пароха 1906. године. Французи су већ увелико експлоатисали руду. Али се они нису зауставили само на томе већ су довели собом једног фратара, који је држао мису под отвореним небом и позивао народ да пређе у католичанство. Када сам видео да управа рудника помаже овог фратара и капом и шаком, ја обавестим комесара полиције да ћу сазвати збор и да ћу протествовати против тога. На збор дођоше сељаци и радници; било је више говорника и сви осудисмо и фратара и директора рудника. Мало затим придружи нам се још више радника. Тако ја говорим, а иза мене развише црвено барјаче… Радници су тражили повишење наднице, сељаци одштете за уништену земљу од дима, а ја да се престане са католичком пропагандом и подмићивањем. Резултат се показа врло брзо. Фратар утече, радници почеше са штрајком …“.8
Колико је у друштвеној стратификацији било утицаја стручне квалификације, класних разлика, националних фактора, можемо рећи да је било и битнијих религијских утицајних фактора, који су у овом случају били покретачи извесних друштвених и културних процеса, са не баш индиферентним ставовима према странцима и, пре свега, њиховим поступцима. Дихотомизација, која изражава разлику између „нас“ и „њих“, успостављена је, дакле, на религијској, а не на класној основи. Французи (било их је стотинак у колонији), наравно, нису били неспремни за овакве ситуације, тако да су убудуће били обазривији, али нису одустали од својих намера (изградили су католичку капелу у старој колонији), које су касније мештани другачије прихватали јер се ситуација у извесној мери мењала (пре свега у смислу помагања локалном становништву од стране Француског друштва Борских рудника приликом изградње православног храма). Овакви примери, приликом детаљнијег културолошког тумачења, морају се разматрати у другачијем контексту, односно, са класних или друштвених борби, пажња мора бити усмерена и на етничке и културне разлике. Кристијан Ђордано је, пишући „О улози неспоразума у интеркултурним комуникационим процесима“, као један од неправедно запостављених нагласио „етнички“ фактор, који је под утицајем „марксистичке оптике“ био обележен „као реакционаран, као противник сваког напретка,9 итд.“ и под притиском марксистичког терминолошког друштвено-научног дискурса био потиснут.
„… Диспаритети унутар једног одређеног друштва принципијелно су се тумачили помоћу друштвено-економских аргумената. Културна разноликост, сходно томе етничка неједнакост, могли су се отуда одбацити као занемарљива количина или пак, да се интерпретирају као секундарни резидуални производи такорећи објективних привредних услова …“.10
Ова заблуда је каснијим анализама отклоњена и њоме је утврђено да економија и култура чине равноправне елементе сваке комплексне друштвене структуре. У ранијим радовима социолошког усмерења потенцирана је „класна“ раслојеност друштва и упорно се извлачио контекст друштвено-економског положаја из комплексне структуре културних феномена. Историјске чињенице и културни процеси који су се одвијали на овом подручју, међутим, показују сасвим другачију интеракцију у извесној мери класних, али и етничких фактора, који су се по некаквој идеолошкој инерцији редовно преименовали у изричито класне или друштвене борбе.
Као пример овакве праксе, поменутог научног дискурса, можемо узети и различите анализе и тумачења Влашке буне, која је имала несумњиви етнички карактер и предодређење, али која нам може илустровати сву комплексност друштвених процеса и дифернцирања одређених друштвених група у међуратном раздобљу. Повод подизања буне било је незадовољство локалних сељака (из околних села: Оштреља, Кривеља, Слатине, Брестоваца, Метовнице, Беле Реке, Бучја) око неисплаћених надокнада за димом уништене усеве и земљиште; долази до отвореног сукоба приликом напада на топионицу коју незадовољни сељаци заузимају и обустављају рад у њој (од 7. до 30. маја 1935. г.), али нешто касније се поново појављује дим из топионичког димњака. Резигнирани сељаци поново се окупљају и крећу да обуставе рад, али их пресреће жандармерија која хладним и ватреним оружјем растерује голоруке побуњенике, од којих је неколико рањено, а један преминуо од задобијених рана. Овај догађај, који за своје узрочнике није директно имао само еколошки проблем, већ и извесно време нагомилаване проблеме у друштвено-политичким процесима који су се све више наметали у ширем друштвено-историјском контексту међуратног раздобља и процеса стварања грађанског слоја у Бору, направио је јаз између управе рудника, сељака – пољопривредника и мештана. У том историјском раздобљу се развија чаршија, трговачко-занатлијски део вароши, која представља центар одвијања друштвеног живота у којем се јављају и политички сукоби, у Летопису борске парохије и Цркве представљени као сукоби између „чаршије“ и „сељака“, који су имали своје интересне сфере у Бору изражене преко својих кандидата за место председника општине на изборима. Од тада се одвија знатно интензивнији друштвени живот у самој чаршији, отварају се велике кафане, бројне трговачке радње и занатлијске радионице. У социјално- психолошком смислу, може се рећи да се, формирањем чаршије, јављају и одређена стереотипна оцењивања одређених друштвених и етничких група које су присутне у овој средини, типа „село–сељаци“ и „чаршија–варошани“, тако да је то период у којем се стварају почетни услови (друштвени, привредни и културни) за формирање једне урбане средне и „грађанског слоја“ са свим пратећим стереотипним схватањима. Предрасуде о градској и сеоској средини вероватно су битно утицале на поменуте друштвене односе и сукобе у међуратном раздобљу, али се оне не помињу као значајан фактор у том трагичним неспоразуму, тако да као избегнута тема, стереотипи још увек могу представљати проблем. Посебно бих напоменуо да је и сама интерпретавција Влашке буне у литератури политизована тако да се најчешће представљала као комунистичка или социјалистичка, тако да можемо очекивати да постане и демократска или еколошка, све то у зависности од тога ко ће је искористити за своју причу.
Мултикултуралност, као специфичност почетних развојних облика индустријских градова била је значајан фактор и услов формирања пре свега чаршије, а касније и првобитног градског језгра. Колонија као мултиетничка средина имала је свој специфичан друштвени живот који се одвијао и у јавним установама и институцијама које су формирале поједине групе. Један релативно аутономни облик јавног, културног и друштвеног живота одвијао се у неформалном простору локалних кафана, односно алтернативних културних центара јавнога живота. Кафана је била културна институција која је већини становништва омогућавала мање формализовану комуникацију и друштвени живот. Први биоскопи, дилетантска позоришта, јавне куће, читаонице, својим програмом у кафанама улили су у Борски рудник дух вароши. Слободно време које се проводило у кафанама и поред поменутог „културног програма“ имало је за последицу и неконтролисану употребу алкохола и исто тако неконтролисано ширење алкохолизма, болести која је пратила тежак живот рудара и њихову професију. Алкохолизам је постао проблем Француске управе тако да га је покушавала спречити доношењем наредби о забрани продаје алкохохолних пића у колонији.11 Каснија етнолошка проучавања алкохолизма у Тимочкој крајини описала су услове настанка и развоја ове болести.12 Алкохолна пића су уистину окупљала људе у слободном времену, али неретко, и у току радног времена – „да се испере грло“ и одмори тако да су се у кругу око флаше или у кафани склапала пријатељства и понекад трагично решавали сукоби.
Друштвени живот странаца (Француза, Италијана, Руса емигранта и других) одвијао се одвојено од осталог становништва, у посебним институцијама: у Касини, спортским клубовима, школама и забавиштима, хоровима.13 Французи, који су се наизглед држали по страни, редовно су помагали католичку цркву покушавајући да преведу младе раднике у католичанство. Имали су своје свештенике са брадама – из католичког реда лазарита, који су богато награђивали стручњаке који би се женидбом покатоличили. Поред Француза, бројни су били и руски емигранти, белогардејци, који су са породицама пребегли у Југославију, нашавши прибежиште и у Бору. Они су оформили руски црквени хор, имали су своју основну школу са забавиштем и своју кантину са читаоницом у којој су приређивали концерте и позоришне представе. Борски парох, Андреја Ђорђевић, у Летопису бележи њихово несебично залагање у раду православне црквене заједнице, али бележи, кроз призму личног виђења и званичних ставова православне цркве, и неке нежељене појаве, нпр. случајеве прелажења у католичку или муслиманску веру (неколико Руса) женидбом. Пратио је и бројно стање ванбрачних заједница, али посебно је био забринут због муслимана који су почели „да се саживљавају и ванбрачно живе“ са женама других религија и да се венчавају по „турском закону“ „… само у току 1936. г. из Бора је прешло у ислам 9 ванбрачних парова, од којих 4 Руса.“14)
За целокупан период развоја Бора до 80-их година XX века карактеристичан је сталан раст броја становника, не само природним прираштајем, већ и константним приливом радне снаге у руднику. Узрок великом приливу становништва је висина наднице која је, за разлику од надница у неким другим предузећима Србије, касније и Југославије, била редовна и скоро дупла у зависности од занимања и стручне квалификације. Структура радне снаге огледала се у неколико диференцираних друштвених статуса у којима су уочљива кретања по хоризонтали и вертикали, као и дневне миграције село–град.15
Квалитативна обележја приликом пораста броја становника и њиховог распоређивања на одређеном простору имају велику важност у погледу урбаног развоја, а циљеви су најчешће прокламовани идеолошким и политичким програмима у оквиру индустријализације. Друштвени живот Борског рудника, касније града, испољавао је своју специфичност баш у просторима за агрегацију радника ван радног времена, тако да у датој парадоксално-ироничној ситуацији постоји извесна „позитивна“ доза социокултурног дискурса, која је преношена током свих ових година у граду. Она се огледа у феномену који је у социологији назван „друштвени агрегати“,16 а означава друштвену групу у којој нема никакве присности међу члановима, већ су повезани искључиво просторно; карактеристични су за друштва у градовима и неминовно их доносе урбанизација и индустријализација. У класичној подели, друштвени агрегати се деле на гомиле, масе и публику. Ближе одређење је контекст резиденцијалног агрегата, који означава „издвајање одређених личности и њихово смештање у одређене просторне оквире“, тј. стварање фунционалних агрегата – зона за смештај људи сличног друштвеног статуса (за оне који обављају сличне послове нпр. типа стамбених радничких колонија, просторни аспект: куће за самце, касарне, квартири, виле за чиновнике, итд.). Житеље тих резиденцијалних агрегата обично карактеришу: различито порекло, културна и друштвена припадност, прошлост, међусобна анонимност, споро успостављање ближих друштвених односа, друштвена издвојеност, високи степен друштвене контроле, „сивило свакодневног живота“.17 Културни ентитети у оваквим оквирима, и наведеним демографским, еколошким и друштвеним контекстима, представљали су један од основних фактора разликовања структура и функција појединих зона у насељу, као и интеракцију друштвених група у њима, што је давало и посебан дух насељу.
После Другог светског рата, у „Првој и Другој фази“ обнове и изградње стварају се реални услови (пре свега економски, али и друштвени) за стварање конкретних институција које би се бавиле оним што се назива културни живот грађана и задовољавање потреба радника и грађана, ван радног времена и индустријских погона. У том контексту могли бисмо издвојити и интересантан облик културних активности за које су због њиховог интернационалног карактера користили термин „колонија“, за који се стиче утисак да је, у том периоду самоуправног социјализма, пренет из једног облика друштвено-економске формације – француског колонијализма („духа колонијализма“, који је у Бору присутан из ранијих времена) – на поље културних и уметничких делатности. У Бору се, наиме, покрећу културна дешавања која су претендовала да постану традиционална и интернационална, а која су се односила на књижевне и ликовне (вајарске) сусрете који су названи колонијама. Било их је неколико: Борски сусрети балканских књижевника, песничка Свесрпска књижевна колонија у Злоту, Ликовна колонија „Бакар“ (у организацији Музеја рударства и металургије у Бору). Од наведених годишњих скупова опстала је једино Ликовна колонија „Бакар“ и то вероватно због постојања идеалних техничких и, донекле, финансијских услова за израду и ливење уметничких скулптура у бронзи. Она свакако заслужује посебну пажњу јер у културном и јавном животу Бора ипак остаје непревазиђена по уметничком квалитету и организацији. У овом „новом колонијализму“ можемо увидети тенденцију ауторефлексије једне урбане средине са богатим искуством у културном животу и жеље за очувањем мултикултурног концепта заједнице, као и потребу за универзалистичким схватањем уметности и, пре свега, испољену жељу за основном комуникацијом са окружењем и својим временом.18 Можда је једна инерција финансијске подршке таквих елитистичких идеја, уображена опијеност идејама организатора сличних мегаломанских манифестација, књижевних колонија нпр, осамдесетих година XX века, морала довести до патоса са којег се тешко устаје, тако да се осећа некаква подозривост према таквим идејама. Чињеница је да су се књижевне колоније брзо гасиле, услед чега је увек за њима остајао дим, који се на овој надморској висини и путем културно-климатских услова ширио, углавном до оближњег села Злота. Деведесетих година се, као што је познато, наш интернационални карактер све више сужавао тако да је тај „империјализам маште“,19 изнутра посматран, добијао национални, па регионални и на крају оргијастички карактер.
Колонијални дух је ипак остао сачуван у хетерогеном саставу становништва града. Мултиетничност и мултикултуралност колонијалног насеља, ако изузмемо формално и институционално приказивање ове појаве, огледа се, пре свега, у свакодневном животу и мање формализованој комуникацији оних који се називају Борчанима/Боранима, која се одвија на радном месту, пијаци, улици, у кафани, згради итд. Овога пута као индикативну форму интеркултурних процеса и комуникације, узећемо у разматрање неспоразуме и несугласице који су се јављали између две већинске етничке групације, Срба и Влаха, на овом подручју источне Србије, и конкретно у самом Бору. Као битније узроке и услове који појачавају струјање културних информација и развијање појединих друштвених и културних процеса међу поменутим етничким категоријама нагласићемо шире историјске контексте и догађаје. Они су се најчешће користили као погодне прилике за развијање не баш теоријски и критички обрађиваних односа комуникације и неспоразума у мултикултурној средини, који су се јављали, нпр. између Влаха и Срба у североисточној Србији, и шире посматрано културно-политичких односа двеју држава, Југославије и Румуније.20 Румунија се, пре свега, појављује у смислу земље која се налази, или можда намеће, као матица овдашњих Влаха, лингвистички најближих румунском језику, међутим, културолшки и историјски посматрано, те везе су временом слабиле тако да су знатно непостојаније него што се то данас очекује.
Несугласице и неспоразуми који су се јављали на овом подручју између двеју поменутих етничких категорија нису непознати историји етнологије, али нису ни потенцирани као предмет конкретнијих анализирања и истраживачких акција протеклих година. У разматрању тог феномена није као циљ узета перспектива која указује на неспоразуме и неслагања у одређеним ставовима који се тичу културне различитости и њених остварених контаката, већ да се кроз њих прикаже реално стање у светлу историјских чињеница и значајних културних процеса (акултурације и асимилације), који се не могу негирати једноставним позивањем на национални идентитет, који свакако подразумева (поред етничке и културне компоненете који га сачињава заједно са територијалном, економском) и правно-политичку повезаност, чинећи га тако теоријски комплетним. У контексту призивања националних идентитета, сложеност ситуација које су у појединим, углавном послератним, историјским раздобљима настајале у североисточној Србији у овом раду нису потенцирање или беспотребно улажење у проблем тих неспоразума, већ покушај разматрања насталих ситуација. Ово се пре свега односи на културни идентитет Влаха североисточне Србије који се покушава изједначити са румунским културним и националним идентитетом, негирајући при томе, један по много чему посебан културни спецификум који се временом развио и реално постоји. Оно што у етнолошкој литератури можемо наћи под описом процеса румунизације Срба или србизације Румуна односи се, у извесном смислу, на процесе и механизме асимилације, у крајњем случају и енкултурације, који су недовољно обрађивани и који су заслужни за стварање специфичаног облика интеркултурне комуникације у самом граду и, посредно, за развијање његовог идентитета, можда у неочекиваном правцу. „Дати тачне одговоре на питања зашто су у овоме крају Србије Срби више румунизирани но што су Румуни србизирани, без дубљег познавања историјске прошлости, традиције, географских прилика, етничких особина и статистике, врло је тешка, или још боље, немогућа ствар.“21
Као што професор Тихомир Ђорђевић примећује, „није непознато“22 да се у овом крају Србије вршила својеврсна „пропаганда из Румуније“ (покушавајући да наметне некакву идеју припајању овог дела Србије Румунији), што ће се касније доказивати историјским изворима и сведочењима који се односе на кризне периоде кроз које је пролазила Југославија, нарочито после ратова или превирања унутар државе. Ова тема ће ипак оставити отворена питања која се, може се рећи, избегавају у стручној јавности. Не улазећи дубоко у етногенезу Влаха североисточне Србије, ипак ћемо поменути неке битније момен те везане за поменуту ситуацију, а као основни разлог можемо узети поновно појављивање неспоразума, на појединим политичким и друштвеним нивоима између Влаха и Срба на подручју североисточне Србије и између самих Влаха, односно опција изјашњавања уочи последњег пописа – Влах и Влах–Румун. Углавном, симболичка функција ових неспоразума подстиче озбиљнија разматрања овог феномена, трагање за њиховим коренима у историји и савременим, ширим, друштвено-политичким проблемима државе. Претресање прошлости у овом случју не треба бити схваћено као потрага за нечијом кривицом, оправдањем или правом на одређене поступке, већ за разматрањем проблема који се назива жаргонски „питањем“, а по некаквој сабласној инерцији том „питању“, као предметно одређење, додаје се извесна националност, што по свему судећи, упућује на сложеност и потребу за прецизнијим одређењем феномена и улоге неспоразума у интеркултурној комуникацији.
Колико је за разматрање културног идентитета једног индустријског града који губи своју основну делатност битно улажење у проблеме националног и етничког идентитета једног дела његових становника и стварања непријатне атмосфере међуетничке коегзистенције, која до сада није представљала изражени проблем, разматраћу у перспективи стереотипова који су се наметнули јавности и представљају познате моделе испољавања незадовољства социјалним статусом одређене етничке групе и потребе за разликовањем крајње шовинистичким методама које су се могле видети и на националном плану код Срба последњих година XX века. У том смислу морам напоменути и подсетити да се претерана пажња коју посвећујем кризи идентитета Влаха у следећем делу текста не може упоредити са примерима нетрпељивости нпр. већинског становништва Срба за време НАТО бомбардовања када је у безумљу, ручним бомбама или на неки други начин, уништено неколико угоститељских објеката чији су власници били Албанци. Ипак, то у одређеном смислу отвара, једно питање које је примереније овој ситуацији: како се губе границе толеранције у једној мултикултурној урбаној средини?
Наиме, без икаквих тенденција да се примери који следе прикажу у контексту који са било ког негативног становишта упућује или поистовећује етничку групу Влаха североисточне Србије са актерима ових изолованих инцидената, намера се састоји у једноставном приказивању стања или реакције, која се осликава на једном од планова колективног идентитета и солидарности на нивоу града, односно неочекиваног преношења модела културних фронтова који су преко званичних институција и медија створили дозу неповерења у јавном животу. На овом подручју најактивније су две политичке партије са влашким, односно, румунским предодређењем; то су Влашка демократска унија и Демократски покрет Румуна и Влаха Србије (основане 1992. г.); и два удружења, Форум за културу Влаха (из Бора) и АРИАДНАЕ ФИЛУМ – Друштво за културу Влаха–Румуна североисточне Србије (са седиштем у Зајечару), која имају сличне циљеве и програме, али различите ставове у погледу етничког, односно, националног одређења Влаха, тако да су неслагања око основних питања међу њима честа.23 Њиховим деловањем у јавности последњих година се, заправо, намеће утисак о постојању кризе идентитета Влаха североисточне Србије. После полемике која се разбуктава деведесетих година XX века између етнолога Пауна ес Дурлића и археолога Славољуба Гацовића о пореклу Влаха и њиховом језику и писму, уследили су таласи гласина, полуистина и ширења расправе у локалној штампи и збуњеном народу.24 Развој догађаја, који се не мора непосредно и нужно повезати са претходно поменутом полемиком, очитава се у делу народа који је био под утицајем полемика „влахо-румунске“ елите. Наиме, 30. 10. 1999. г. у селу Слатина код Бора, основан је Савез Румуна из Србије – СР Југославије. „Савез се залаже за очување елементарних права Румуна из Југославије у: образовању, духовном животу, култури, медијима, као и другим секторима етничког интереса.“25 Овакав поступак изазива рекцију Влаха који не мисле да су Румуни, и који у суштини представљају већину на подручју општине Бор, тако да се полемика интелектуалне елите пресликава на свако село у овом крају. Скандал избија када је на једном мањем скупу сељана који се изјашњавају као Румуни, у селу Слатина спаљена застава СРЈ (2001. г.).26 Прича се новинарском драматургијом даље пренела низом чланака из дневне штампе високог тиража на фронтове аматерских културно-уметничких друштава који се такмиче на традиционалној манифестацији фолклора и традиционалних народних вештина, названој „Сусрети села општине Бор“, на којој се програм водио на румунском језику, тако да ни Власи, учесници и посматрачи те манифестације, као ни стручни жири, нису разумели ниједну једину реч.27 Неспоразуми се, дакле, појављују на периферији града, за који се може рећи да је својим карактером и културном климом био, у сваком погледу, отворен према културним активностима те врсте, тако да, заиста, није било повода за покретање питања о угрожавању и повреди националних осећања Румуна којих, највероватније, није ни било у публици на тој приредби.
Криза идентитета, изнова долази до изражаја уочи пописа становништва 2002. г, када поменуте политичке партије и удружења за циљну групу у политичком маркетингу (својим изјавама у јавности и пратећим пропагандним материјалима) узимају мештане локалних села и градова Борског округа. Влашка демократска унија упозорава Влахе да се на предстојећем попису не изјашњавју као Власи–Румуни, већ само као Власи, док се Демократски покрет Румуна оријентисао према опцији Влах–Румун. Приликом прославе десетогодишњице Демократског покрета Румуна Србије, 23. 2. 2002. г. у Слатини, долази до једног „дипломатског скандала“ (како га је назвао председник борске општине) – ненајављене посете амбасадора Румуније (Штефана Главана) са сарадницима и епископом Румунске православне цркве (из Вршца). Са скупа је, по речима новинара који нису имали званичне преводиоце, потекао „енергичан захтев“ да се на предстојећем попису „избрише рубрика Влах–Румун и да стоји само Румун“, тако да се ситуација радикализовала у врло кратком периоду. После жалби и протеста председника општине, председник ДПРС изјавио је да је до неспоразума дошло „због обезбеђења сале за свечаност и да је идеја о богослужењу на румунском језику у слатинској цркви наишла на лош пријем у општинској власти“.28 Све ово кулминира марта 2002. када је у једном недељнику објављен текст под називом „Власи спремају побуну на истоку Србије – Или добијамо кантон све до Пожаревца или дижемо Тимочку буну“.29 То је био врхунац новинарске маштовитости (шрафирана карта на којој је означен део кантона који Власи траже од Србије) и компилације изјава представника појединих влашких организација, не мање маштовитих од саме конструкције дотичне новинарке.
Пролог чини поменути дипломатски скандал из Слатине, извињење румунског амбасадора упућено српској влади „што се без обавештења и најаве, упутио у источну Србију на влашку свечаност, признајући да Влахе сматра Румунима“ и изјава једног од званичника Удружења Влаха „да их има милион, да организују и сопствену војску“. Поднаслови: „Спремна и пауница“ и „Срби се плаше хапшења“ наравно доводе до драматичног заплета којим се текст и завршава: „Влашка држава све до аутопута“. Оно што би требало да упути на озбиљност ситуације и на „веродостојност“ текста је сведочење саговорника поменутог листа, који је „из разумљивих“ разлога желео да остане анониман, о постојању „ВОВ – влашке ослободилачке војске“ која има своје униформе са ознаком: црвено сунце на жутој позадини, изнад којег пише ћирилицом ВОВ; беретке су, наравно, жуте, „јер је жуто влашка национална боја“ и 600–700 „калашњикова“ у општини Мајданпек „спремних да буду употребљени на сваки миг њихових политичких вођа“. Апологете оваквог начина побољшања статуса националних мањина није да нису у блиској историји били без примера у држави у којој живе. У таквом једном инертном кретању ка стварању политичких митова и националистичке идеологије користе се актуелним идејама о регионализацији Србије, тако да нису имали мало примера, али да ли је требало очекивати да ће све градове овог дела Србије уврстити у некакав „влашки терен“. Део текста који „поставља“ границе „влашког терена“ није састављен од информација некаквог анонимног саговорника, већ је персонализован:
„… Влашки терен обухвата границе Дунав, Морава, Ртањ, све до бугарске границе – каже Паун Дурлић. Ту спадају Мајданпек, Бор, Неготин, Сокобања, Бољевац, Доњи Милановац, Кладово, Зајечар, Кучево, Параћин, Ћуприја, чак и Пожаревац. …“.30
Шта то, у ствари, значи? У овом цитату набројани су сви већи градови североисточне Србије, у тексту који по свему судећи мора бити схваћен као упозорење, односно, један неформалан став који се полако формализује и замрзава у јавности. Стварају се, изнова, неки етнички стереотипови о градовима који се у свој муци једва развијају у функционалне инфраструктуре грађана, надајући се да економски и политички преображаји кроз историју носе пре свега промену стања духа и развијања грађанске свести. Ако овакви примери и покушаји стварања етничких стереотипова о градовима придобију некритичку и олако схваћену пажњу јавности, можемо поново доћи у ситуацију која нас подсећа на не тако давну прошлост, покушаје и упозорења о последицама, односно могућој опасности посматрања градова кроз етничке стереотипове као што је то био случај у нпр. Декларацији о слободном и јединственом Сарајеву.31 Такве врсте стереотипова морају бити избегнуте и осуђене приликом ма каквог покушаја идентификације градова са њиховим идеолошким концептима. „Философски концепт града као искуства разлике измиче супрематији и својатању урбаниста и политичара. Политика и урбанизам су власт претворили у ригорозну контролу социјалног простора града. Отворени град, место урбанитета, највише има смисла ако спречава да се оствари та врста манипулације и доминације. Особеност плурализма, различитости, јесте оно по чему се модерни град издваја од других форми институционализације политичке заједнице, која је увек у знаку доминантног чиниоца (држава, нација) и као таква генераторка искључивости. Данас људи, поред осталих људских права, имају и право на град као на место искуства разлике.“32
* * *
То исто али мало друкчије.
Могућност идентификације одређене заједнице са извесним културним плурализмом у ситуацији која је друштвено-историјским процесима настала и у којој се налазимо, свакако изазива пажњу, пре свега на ширим државним и националним плановима и равнима европских интеграција, али би свакако требало да буде изводљива у локалним заједницама мањих регија и градова једне државе. Поред једноставнијег питања које може бити довољно прецизно и гласи: да ли код нас постоји развијена грађанска свест?, можемо поставити и једно другачије формулисано питање: да ли град, који у својој суштини потенцира различитост, и који је по свом карактеру хетерогеног састава, у себи поседује известан ниво са којим би био могућ процес идентификације, чије друштвене вредности одређују специфичност, која опет изнова ствара нову различитост у односу на посматрани регионални, национални, државни или шири (примера ради, средњеевропски) ниво? У том случају, морамо прецизније дефинисати проблем преко културног идентитета развијаног на темељу остварених културних контаката и веза, као и културних процеса у самом граду, који је у једном комунистичком, касније социјалистичком, политичком и друштвеном уређењу и окружењу, гајио прави дух интернационале и „равноправности“ у класном погледу, који би, по тадашњој претпоставци, потиснуо етничке разлике његових становника. Међутим, до обрта вредности долази после извесног периода развоја обескорењеног национализма у Србији деведесетих година двадесетог века, који доводи до аутистичког виђења стварностии културе уопште. Националистичке манипулације које се тада јављају и покушавају да нађу теоријско утемељење и развију се у својеврсни „концепт националног културног идентитета“, изазивају критике које се усмеравају према таквом једном концепту културног идентитета, називајући га: статичким, супстанцијалистичким или примордијалистичким:
„… концепт који националну културу одређује као израз аутономног духа или карактера националне заједнице. Критика је истакла да не постоје самоникли, аутохтони, из специфичности тла или језика проистекли културни идентитети, него само они који се конструишу у комуникацији са другима, који су плод те комуникације. […] Ова критика схватања културног идентитета као аутономне и аутохтоне појаве, поред тога што има општи теоријски значај, важна је и зато што од тог схватања полазе националисти да би културне додире, културне утицаје и прожимање култура протумачили као угрожавање националног идентитета, а тиме и као опасност за независност националне државе. Насупрот томе, уважавање и истицање релационистичког аспекта културног идентитета као његове конститутивне димензије, омогућава да се култура пацификује, да се границе међу културама не посматрају као линије фаталних сукоба међу нацијама, а културни ствараоци као борци у рововима ископаним на тим линијама …“.33
Колико је град Бор себе налазио у таквом концепту националне културне политике можда и јесте право питање. Он, наравно, није био имун на циркулацију тих идеја у тадашњим државним мас медијима, али свакако је, услед индустријских и економских преокупација, оставио празнину у локалном културном животу, тако да је јако тешко у тадашњој ситуацији ишчитати извесну културну стратегију и политику, која по свему судећи највероватније није ни постојала. Крајње је неумесно тврдити да је постојала некаква организована дискриминација (нарочито у етничком или националном смислу, изузевши притом шире државне и националне програме који су имали своје одређено усмерење) у планирању и реализацији културних програма на нивоу града. Једно од најважнијих места у тим културним програмима на нивоу борске општине заузимају традиционални Сусрети села, за које се може рећи да су заиста права вредност у целокупном годишњем културном програму. Али, управо се у тим селима и постављају питања о сопственом идентитету њихових житеља, у етничком и културном погледу, као и истицање ставова о потенцијалној дискриминацији Влаха. Све то постаје јако дискутабилно из једног основног разлога, који се елитистичким иницијативама покушава пренети на ниво националних равни и веза са једном нама суседном државом – Румунијом (са којом су постојали и постоје развијени дипломатски, друштвени и културни односи, али не у смислу који се систематски потенцира и реанимира), као земљом матицом овдашњих Влаха, и узором у којем би популација Влаха североисточне Србије огледала свој национални идентитет.
Оно што је у овоме раду упорно избегавано јесте етноцентрично посматрање овог феномена, као и прихватање општих ставова приказивања једне ксенофобичне ситуације; при том морам нагласити потпуно поштовање према субјективним националним опредељењима са жељом за активацијом мањинских етничких група у друштвеној партиципацији. Најчешће замерке које се јављају на рачун већинске националне групе су разлике у расподели друштвене и политичке моћи, као и надређене и подређене улоге у друштвеном систему одлучивања. Поред тога постоје и разлике у вредносним ставовима који се односе на саму деноминализацију термина Влах који, по мишљењима румунских историчара, а која су прихваћена у елитистичким круговима Влаха у североисточној Србији, има социо-професионално, а не етничко значење.34 Да ли овакви ставови имају реалну основу ако се по незваничним резултатима пописа око десет хиљада људи изјаснило да су Власи и ако већ постоје политичке партије и културне организације које у свом називу као етничко одређење користе влашку атрибуцију? Да ли се у том случају етноцентрични карактер употребе етницитета Влаха у смислу „носиоца моћи именовања“ развија из локалне средине или државе у којој живе и њених апаратура, или из земље својих предака и браће – земље матице?
Разматрање етницитета који не би једноставно означавао етничку припадност, већ са њом повезана осећања, на пример, лојалности као последице асимилације у националним оквирима повезане са досадашњим изјашњавањем Влаха као Срба и „осећања стида“ које се јавља као последица истог социо-културног процеса, употребљава се и у контексту либералиизације друштвених односа и ослобађања једног „новог“ или „правог“ етничког идентитета Влаха који је до сада био потискиван. У том смислу процесе формирања идентитета етничке групе Влаха на основу субјективних уверења њених чланова (о пореклу и социјализацији), морамо пратити преко процеса симболизације и комуникације, односно кроз њихову способност да симболички дефинишу своје границе у односу на друге групе и њихове културе. У таквој дихотомизацији чланова једне етничке групе Фредрик Барт подразумева:
„… да се признају ограничења у међусобном разумевању и разлике у критеријуму суђења о вредностима и поступцима, као и да се интеракције своде само на оне секторе за које се претоставља да пружају могућност међусобног разумевања и узајамног интереса …“.35
Дакле, предуслови симболичког разграничења етничких група јесу „ситуације комуникације и интеракције у које људи неизбежно долазе“.36
Проблем се делимично састоји у томе што етничка група Влаха североисточне Србије, поред биолошке одрживости и заједничких културних вредности (које остварује у „манифестно јединственим културним формама“, комуникацијом на сопственом матерњем језику и интеракцијом на одређеном простору), проблематизује својство етничности које испољава приликом идентификације у формално-правном смислу са већинском етничком категоријом. По претходним пописима, они су се изјашњавали најчешће као Срби, или као „неопредељени“, ретко као Власи или Румуни. Непосредно пред попис априла 2002. г, поред осталих градова и села у североисточној Србији, и у Бору су на уличним паноима осванули леци жуте боје на којима пише: „Не стидите се да будете Влах–Румун“. После бројних полемика, у локалним листовима, штампи, публикацијама, на интернету (видети сајт www.muzej-mpek.org.yu), и даље постоје две струје у јавном животу које се баве овим „питањем“: једна која потенцира етноним Влах и друга струја коју претходно поменута карактерише као прорумунску. И поред стварних напора да се асоцијације и Форум за културу Влаха деполитизују, јавност другачије прихвата ову конфузну ситуацију, приписујући јој другачију функцију и циљеве, који су, као што ћемо видети, историјским изворима познати у смислу „румунске пропаганде“. У историјским изворима и етнографској литератури забележени су покушаји остваривања јачих веза Румуна са етничком групом Влаха североисточне Србије преко више центара од којих су неки на југословенској територији, а неки у суседној Румунији.37 Уколико се такви процеси и термин „румунска пропаганда“ некритички и олако пренесе на моделе огранизованог деловања поменутих удружења и политичких партија, уз преношење речника који се употребљавао у историјском контексту међуратног раздобља и параноичном политичко-идеолошком контексту послератног раздобља (када су се овом проблематиком бавили политички комесари и тадашње службе тајне полиције и државне безбедности), доћи ћемо у ситуацију озбиљне дискриминације етничке групе Влаха и проблем ће се развијати у добро познатом смеру. Оно што би, поред тога, довело у једну конфузну ситуацију био би покушај генеративног разликовања или доказивања сличности између Влаха и Румуна (те категорије се, наравно, не могу ни запоставити). Међутим, пре свега је потребно проблем поставити на реалну основу савремених процеса, тенденција мањинских заједница, ширег друштвено-историјског контекста новонастале ситуације и пратити степен етничке интеграције. Са друге стране, неопходно је посматрати по много чему специфичне процесе „стварања“, развијања или реанимације етничког идентитета Влаха, што ће показати време и резултати последњег пописа. С тим у вези требало би сачекати резултате пописа и видети како су код овдашњих становника прихваћене новопонуђена опција изјашњавања Влах–Румун (односно, само Румун у званичним обрасцима пописа), и опција Влах, и разматрати те две категорије, на које можемо применити компарацију етничке и националне идентификације. Национална идентификација са Румунском националном заједницом (опција Влах–Румун) у једном потенцијалном „грађанском“ мо делу нације, истицала би правно- политичку једнакост и формализоване везе са земљом матицом.38 У том смислу, етничка идентификација, изграђена на основу суштинских културних вредности, традиције и искуства разлике у односу на друге етничке заједнице, једнако има права на правно-политичку једнакост.
Што се тиче Бора, као града у којем је прилив становништва од оснивања рудника до данас био знатно већи и у етничком погледу разноврснији него, нпр. у Зајечару или Неготину, и при том не занемарујући специфичност живљења у њему, он је у том смислу развио и извесне облике интеркултурне комуникације и друштвене солидарности, која је, пре свега, везана за живот у индустријским постројењима (радним местима) и резиденцијалним агрегатима. Висок степен условљености производним и друштвено-економским односима у одређеном смислу је подразумевао и својеврсну интеракцију, трајне културне контакте и акултурацију, уједначавање и прилагођавање новом урбаном идентитету, тако да је сразмерно потискиван идентитет досељеника (у овом случају, ово се односи и на дневне миграције радника из околних села) и развијао се нови, који се пре свега заснивао на друштвеној солидарности и толеранцији услед специфичних и тешких услова рада. Ако би један од главних интегративних фактора овдашњег становништва била специфична индустријска култура, оно што је последњих година XX века довело до приметне дезинтеграције требало би да је управо слабљење производње и нерентабилност РТБ-а Бор. Ипак, интеркултурна комуникација у индустријским погонима, рудницима и на коповима условила је и развила, један специфичан облик алтернативне урбанизације свести, стварајући основу која се преноси на све остале облике друштвеног и културног живота у граду. Оваква урбанизација свести оставља снажан печат на материјалној и друштвеној култури града који остаје препознатљив по руднику, тешкој индустији, еколошкој загађености и колонијалном духу привременог борављења у њему – надајмо се и једној позитивној карактеристици – толеранцији и друштвеној солидарности.
НАПОМЕНЕ:
1 Хелмут Плеснер, Границе заједнице: критика друштвеног радикализма, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 2004, стр. 130.
2 Уго Фабијети, Роберто Малигети, Виченцо Матера, Увод у антропологију, Београд, 2002, стр. 217–220.
3 Обухвата и 13 села: Брестовац, Бучје, Горњане, Доња Бела Река, Злот, Кривељ, Лука, Метовница, Оштрељ, Слатина, Танда, Топла и Шарбановац.
4 У овом случају подаци неће бити везани за целокупну општину Бор, већ само за подручје Бор-села са колонијом, а касније развијено градско подручје. Поред тога, за категорије ових пописа узећемо националну и верску припадност, као и укупан број становника у Бору.
5 Стеван Станковић, Природа и становништво општине Бор, Бор, 1993, стр. 51–52.
6 Проблем недостатка кадрова Французи су покушали да реше и довођењем квалификованих радника и из Војно-
техничког завода у Крагујевцу 1908, али се до 1912. године нико од њих није задржао у Бору.
7 Рударски закон из 1866. године је био крајње реакционаран у односу на раднике. Висину зараде одређивали су власници рудника како је њима одговарало, јер је понуда радне снаге била велика. Наднице су бивале све мање, а цене животних намирница у рударском насељу биле су несразмерно веће него у суседним градовима. Братинске благајне, према том закону, имале су дужност да воде бригу о осигурању радника, али у пракси је било јако тешко доћи до тог новца (у случају повреде, старости или смрти), јер је служио за разне малверзације. (Раднички покрет у Бору и околини: до 1941. године, Бор, 1975)
8 Цветко Костић, Бор и околина, Савремена школа, Београд, 1962, стр. 49.
9 Кристијан Ђордано, Огледи о интеркултурној комуникацији, Београд, 2001, стр. 5.
10 Исто, стр. 7.
11 Прва наредба је из 1929. г, касније наредбе из 1934. и 1937. г. су се односиле на преступничка понашања и скандале Подринаца и Босанаца, као и ноћног пијанчења Јужносрбијанаца. (Цветко Костић, Бор и околина, стр. 204)
12 Ово се, пре свега, односи на рад Гордане Живковић „Веровања о народном лечењу алкохолизма код рудара Тимочког региона“, у којем се описују узроци настанка и услови у којима се развија ова болест. „… Настала је услед специфичних и тешких услова рада. Високом порасту алкохолизма код рудара највише су доприносили неповољни радни услови (претерана запрашеност, влажност, повишена температура, лоше осветљење), слаба или никаква хигијенско-техничка заштита, исцрпљујући рад по сменама, дуга пешачења од куће до радног места… Осим отежаних радних услова, и психичка напрегнутост рудара, стално присутан страх, несигурност и незадовољство… Пило се и због болести, несреће, нестанка драге особе, несрећне љубави, итд… Рудар мора да пије. Пије да би се дружио, пије да би се одморио, пије за апетит…“ (Гордана Живковић, „Веровања о народном лечењу алкохолизма код рудара Тимочког региона“, у: Етнолошке свеске, бр. 9, стр. 29–30)
13 Слободан Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља“, у: Зборник радова Музеја рударства и металургије 5–6, Бор, 1987, стр. 205–208.
14 Ц. Костић, нав. дело, стр. 52.
15 С. Јовановић, нав. текст, стр. 197–198.
16 Ц. Костић, нав. дело, стр. 97–100.
17 Исто, стр. 99.
18 Интересантно је напоменути да се овакав вид колоније уметника и њиховог груписања у Бору поново јавља после десетак година (2002. г.), у виду пројекта Центра за културу и иницијативе покретања интернационалног џез-кампа у Брестовачкој бањи, који је негде на пола пута до реализације премештен у један други бањски центар (Врњачка Бања).
19 Термин је из књиге Весне Голдсворти, Измишљање Руританије, Београд, 2000 (на који ми је указала проф. Весна Вучинић).
20 …Што је некаквом чудном случајношћу, поред историји познатих чињеница о дипломатским односима и неспоразумима са Румунијом после Првог и за време Другог светског рата, некако поново испливало као потенцијално нерешив проблем последњих година 20. века.
21 Тихомир Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, стр. 66.
22 Исто, стр. 68.
23 Зборник статута и програма, као и текстова који се на било који начин односе на „влашко питање“, сакупљени су у тзв. Белој књизи која није објављена и која се као интерни материјал користи у наведеним удружењима и политичким партијама. (Бела књига – предложак о „влашком питању“, Форум за културу Влаха, Бор, фебруар 1998, избор текстова Драгомира Драгића за издавача Миливоја Стангачиловића, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор)
24 Полемика између г. Дурлића и г. Гацовића, која је покренута у часопису Развитак из Зајечара, уредно је обрађена и разрађена у књизи С. Гацовића, Путеви истине: полемика о вредности једног научног рада, Зајечар, 1999.
25 Gheorghe Zbuchea, Româii Timoceni-skurtâ istori – Rumuni u Timočkoj krajini – kratka istorija, Edutura MIRTON, Тimişoara, 2002, двојезично румунско-српско издање, превод др Јонела Менгер, стр. 175.
26 „Мућке пред попис“, Вечерње новости, 27. 2. 2002.
27 „Усијане главе желе немир на простору Источне Србије“, Данас, 26. 2. 2002.
28 „Крста Калчић: дипломатски скандал?“, Данас, 25. 2. 2002; „Усијане главе…“ и текст под називом „Источна Србија као западна Европа – у Кладову, Неготину, Зајечару и Бору, углавном на црно, ради неколико хиљада румунских држављана“, Данас, 26. 2. 2002; „Румуни Власи, а не Срби – Демократски покрет Румуна Србије поводом предстојећег пописа становништва“, Данас, 1. 3. 2002; „Без међунационалних трвења – Скупштина општине Бор о влашком питању“, Данас, 29. 3. 2002; „Да ли се Власи стиде?“, Данас, 2. 4. 2002; „Трагом пописа становништва у општини Бор – два влашка села, један Румун“, Данас, 25. 4. 2002.
29 Недељни телеграф, 13. 3. 2002.
30 Исто, стр. 9–10.
31 Сретен Вујовић, „Нелагода од града“, у: Српска страна рата – траума и катарза у историјском памћењу, Република, Београд, 1996, стр. 153.
32 Исто, стр. 157–158.
33 Иван Чоловић, „Култура, нација, територија“, Република, Београд, бр. 288–289, стр. 25–40.
34 Gheorghe Zbuchea, нав. дело, стр. 9.
35 Фредрик Барт, „Етничке групе и њихове границе“, у: Теорије о етницитету (ур. Ф. Путиња и Ж. Стреф-Фенар), Београд, XX век, 1997, стр. 223.
36 Младена Прелић, „После Фредрика Барта – савремена проучавања етницитета у комплексним друштвима“, ГЕИ, Београд, XLV, стр. 107.
37 Букурешт, Турн Северин, Вршац, итд; опширније у: Божидар Благојевић, „Румунска пропаганда о присаједињењу делова североисточне Србије Румунији у 1941. години“, Годишњак Историјског архива у Неготину – Баштиник, Неготин, 2001, бр. 4, стр. 247–286; Јован Ђокић, Кроз насеља с. и. Србије, Баната и суседних крајева – историјска етнографска опажања, Београд, 1934; Р-45, Власи (послератни партијски материјал), Светозар Пејановић, ОЗН-а (1948–1949?), Завичајно одељење Народне библиотеке Бор; „Материјал за анализу стања у влашким селима“, рад Пауна Шербановића, секретара СК-СКС, Неготин, 1951–1952, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор; „Стенографске белешке“ 1952–1953, разговор вођен у Среском комитету Савеза комуниста Неготин, потписан Страхиња Поповић, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор; Р–48, Бела књига, предложак о „влашком питању“, Форум за културу Влаха, Бор, фебруар 1998. (избор текстова Драгомира Драгића за издавача Миливоја Стангачиловића), необјављено, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор.
38 Што се може протумачити као израз жеље не за, у одређеном смислу, емотивном повезаношћу са етничком или националном заједницом, већ као израз који указује на жељу за учешћем и расподелом у друштвеној и политичкој моћи.
39 Незванични резултати Завода за статистику у Зајечару из 2003. г.