Водећи се планом рада и описом стручних послова, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор предложило је стратегију промовисања значајних завичајних стваралаца у два основна правца. Прво: промовисање завичајних стваралаца који нису адекватно представљени локалној заједници, у смислу значаја њихових дела у ширем културно историјском контексту светске или регионалне културне баштине. Други правац стратегије промовисања локалних стваралаца је усмерен ка промовисању савремених завичајних стваралаца широј заједници на републичком нивоу, у оквирима сарадње са осталим завичајним одељењима Заједнице матичних библиотека Србије и Библиотечког друштва Србије. На основу поменуте стратегије и поводом 100 г. од рођења Стевана Живадиновића Ванета Бора, припремљен је едукативни програм под покровитељством и уз помоћ Министарства културе републике Србије и у сарадњи са Музејом савремене уметности из Београда, који ће се реализовати од 2. до 31. октобра 2008. г. У оквиру програма на Информативном одељењу библиотеке биће изложене репродукције 59 радова из заоставштине Ванета Бора, у оквиру сегмената личне фотографије, фотографије и фотограми, колажи, цртежи, акварели. Договорена су предавања одабраних експерата из области ликовних уметности, књижевности и савремене уметности, који ће одржати предавања о свим значајнијим сегментима уметниковог живота и стваралаштва. О био-библиографији, сликарству и сусрету са уме ником говориће проф. Факултета ликовних уметности, књижевник Милета Прода- новић; о безформности, у батајевском сми лу, Борових ликовних елемената говориће главни кустос Музеја савремене уметности у Београду Дејан Сретеновић; о фотографским експериментима Ванета Бора говориће проф. Факултета примењених уметности Миланка Тодић; о књижевном стваралаштву говориће проф. Филозофског факултета у Новом Саду Гојко Тешић; о импликацијама надреализма у савременој уметности говориће проф. Факултета ликовних уметности Зоран Тодоровић. Предавања ће се одржавати у сали за програме Народне библиотеке Бор, једном недељно, током октобра месеца. Сваког радног дана током трајања изложбе и едукативног програма биће приказивани филмови најзначајнијих надреалиста. Након завршетка програма у новембру месецу планирано је објављивање зборника радова поменутих предавача.

Поводом изложбе фотографија из фотодокументације радничког листа Колектив)

Спокојство, којим одишу фотографије, кондензује се из честица тешких метала, течног дима који је окоштао у тренутку. Оно се осећа у фотографијама; у основном слоју дим развија слику из које трепере ликови, предели и објекти. Лица постају предели. Панораме и перспективе постају конструкције. Конструкције, објекти и погони постају личности. Трепери анонимни колективитет, изразита индивидуалност, лично незадовољство тренутком који неће срасти са контролисаним отвором на фотоапарату који пропушта светлост на мрежњачу садашњих посматрача. Назиру се пречице, осмеси, конструкције, шаке, руине, одсјаји у барама… У такaв одсјај који мирише на сумпор угазиће сваки заинтересовани посматрач. Надајмо се да је бара довољно осетљива, да благи таласи, који се у концентричним круговима шире ка бескрајним ободима, могу пренети шум који постаје стваран оваквим увећањем атмосфере Бора шездесетих година двадесетог века.

У фебруару 2007. г. Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор поверена је на чување богата фотодокументација радничког листа Колектив. Целокупна фотодокумен- тација је прегледана и класификована. По званичном извештају, она садржи: негативе у ролнама – 4881; дијапозитиве 60 mm – 244; кашира- не фотографије – 46; фотографије најразличитијих формата – 1469; филмске траке – 7; контакт албуме – 22; филмовану грађу за издаваштво. Ова колекција се у потпуности уклопила у фонд Завичајног одељења и планове дигитализације некњижне грађе. Урађен је и пројекат којим је конкурисано у Министарству културе републике Србије за основна средства и потребну опрему за дигитализацију ове грађе.
Изложба „Индустријски блуз“ је пилот пројекат дигитализације негатива из фотодокументације радничког листа Колектив, која у мањем и контролисаном обиму садржи основне идеје и концепт пројекта „Дигитализација некњижне грађе Завичајног одељења“. Концепт изложбе уређен је тако да прикаже што шири угао интересовања тадашњих фотографа Душанa Митића и Ђуре Коловратара, као и контекст праћења живота града Бора и његовог битног сегмента-тешке индустрије, смештене у самом старом центру града. У оквиру поставке могу се уочити сегменти јавног и приватног живота града и грађана, јавни радови и изградња Бора, изглед појединих градских улица, индустрије, као и портрети радника у тренуцима одмора на радном месту. Ово би био само концепт и избор. Иначе, ова богата фотодокументација садржи фотографски пропраћене све сегменте живота града: спорт, све битније јавне догађаје, политичке и културне манифестације, посете значајнијих политичких и јавних личности, тако да је било немогуће обухватити у једном даху њен целокупан садржај. Са намером да прикаже могућности избора, квалитет и квантитет ове збирке, као и ширину интересовања фотографа у репрезентативном преиоду од 1959. до 1970. г, концепт открива могућности одабира најразличитијих форми презентације поменутих тема уколико се дигитализује ова богата збирка. Упоредо са изложбом предвиђене су и урађене трибине на тему „Културно-исто- ријска вредност фотографија Бора и перспектива сарадње борских фотографа (професионалаца и аматера) са Завичајним одељењем“, на којима је презентован сам пројекат дигитализације, представљена це- локупна фотодокументација уз пратећу описну и систематизовану документацију, и на којима се активно укључило и грађанство у јавном опису и разговору који је служио за што опсежнију идентификацију изложених фотографија.
Након сваке трибине, приказан је по један играни филм снимљен у Бору а који као такав приказује ви- зуелну поетику индустрије и града: „Рударска опера“ Милене Марковић и Олега Новковића (2006), „Човек није ‘тица“ Душана Макавејева (1965) и „На путу за Катангу“ Живојина Павловића (1987).
Изложба је приређена поводом обележавања 60 година постојања и рада радничког листа Колектив и као израз захвалности за указа- но поверење и дугогодишњу ин- ституциоиналну сарадњу. Цело- купан пилот пројекат и изложбу „Индустријски блуз“ можете ви- дети на сајту Народне библиотеке Бор (http://www.biblioteka-bor.org. yu/zavicajno/izlozbe.html), а уско- ро и на сајту Рударско-топиони- чарског басена Бор (www.rtbbor. com). Израду и припрему 90 фо- тографија које су изложене и око 120 дигитализованих фотогра- фија са негатива 35 mm, помогли су Рударско-топионичарски басен Бор, фотографска радња „Свар- че“ из Бора, Милан Стошић, чла- нови Народне библиотеке Бор и грађанство.

Пројекат дигитализације некњижне грађе Завичајног одељења и културне и јавне делатности Народне библиотеке Бор проистиче из основних потреба и обавеза које су сама суштина библиотечке делатности која обухвата послове чувања, набавке и давања на коришћење библиотечке грађе. У том смислу се и сматра неопходним и кључним у даљем раду Завичајног одељења. Поред грађе која се чува на Завичајном одељењу и која има несумњиву вредност, која је директно укључена у општи фонд националне културне баштине, посебну вредност чини сама културна и јавна делатност Народне библиотеке Бор која се до сада бележила фотоапаратом или видео камером (уз наплату трећим лицима јер библиотека нема техничких услова за такво праћење и бележење) и текстуалним садржајима у оквиру библиотечког листа Бележница. Културна и јавна делатност има посебну функцију одржавања континуитета и непосредног контакта са грађанством и корисницима преко различитих програма сајмова, представљања књига, трибина, изложби, пројекција, радионица, акција, ревија итд. и као таква вредна је бележења савременим медијима који дају најпогодније формате за чување и презентовање.
Рад ће се бавити планирањем дигитализације некњижне грађе, прецизније дигитализацијом визуелне грађе у оквиру које су за почетак најпогодније фотографија и фотодокументација. Једним својим делом рад ће се односити и на плано- ве који су у области културне и јавне делатности, а тичу се знатног побољшања и олакшавања услова презентације фондова и рада библиотеке. Планирање, у контексту који разматрамо, има темеље у смерницама PULMAN пројекта који наводи да је неопходно „прво рашчистити зашто се сматра да је дигитализација потребна, дефинисати прецизне критеријуме селекције и циљну публику“. „Наглашава се да, иако ниједно од ових питања није стриктно техничко, сва су од суштинске важности за успех пројекта. Она воде до одлуке о томе шта ће се дигитализовати.“ Критеријуми селекције на Завичајном одељењу морају се одредити према приоритетима који ће пре свега обезбедити чување докумената који су од посебне важности било због степена оштећења, старости, културно историјске, уметничке или документарне вредности, у електронском облику и учинити их доступним корисницима. У том смислу се мора и прецизно испланирати и проценити да ли институција која планира дигитализацију бира приоритет дигитализовања своје грађе ради чувања и заштите оригиналних документарних јединица, уступања истог документа у другом формату, коришћења фонда који до тада није био доступан, лакши и безбеднији контакт са корисницима, или ће одабрати као приоритет презентацију репрезентативне грађе из одређене збирке са претходно одређеним циљевима и концептима презентације. Ова два приоритета једнако су важна. Код институција које су већ започеле са дигитализацијом могу се уочити примене и једног и другог критеријума, тако да се у њиховим концептима и принципима може увидети разлика, проценити функционалност, доступност, ефикасност и одредити позиција и стратегија институције која планира исти посао. Примера ради, фотодокументација радничког листа Колектив која се чува на Завичајном одељењу не мора бити репрезентативног карактера у смислу уклапања у веб презентацију институције, али су разгледнице свакако репрезентативног и атрактивног карактера; кроз њих се може видети шири контекст којем библиотека припада и који представља, тако да се због тога најчешће бира грађа таквог визуелног садржаја. Критеријум селекције је по досадашњим примерима и искуствима најчешће одређиван овим приоритетима. Други критеријум селекције свакако су врста и формат грађе, као и специјалне колекције, за које су потребни посебни технички услови за дигитализацију. Може се рећи да је управо ово тренутак када се јављају озбиљнији проблеми и изазови, а да само планирање дигитализације мора да превазиђе и избегне коли- ко је год могуће селекцију коју на- мећу недостаци у смислу техничких услова и актуелних трендова репрезентације. Некњижна грађа на Завичајним одељењима је разноврсна и обухвата широк спектар различитих визуелних и звучних медија и формата.
Најчешћа класификација некњижне грађе по методским упутствима за сакупљање грађе обухвата грамофонске плоче, касете, филмове, дијафилмове, слајдове, видеокасете, фотографије, разгледнице, плакате. Ова врста грађе која се чува по прописаним условима захтева прописане услове коришћења и техничке услове репродукције и приказивања. Дигитализација у том смислу решава проблем безбеднијег и лакшег коришћења, уштеде простора, техничке услове репродуковања, приказивања, размене, а самим тим она производи нови електронски медиј који захтева посебну збирку, обраду, каталогизацију. Поред општих техничких питања, детаљног праћења смерница и предлога класификације електронских извора, каталошких описа и интерних проблема који се односе на само упознавање са проблемима дигитализације, приликом планирања дигитализације и израде пројеката који би омогућили основна информатичка и техничка средства за праћење смерница за дигитализацију потребно је да се на основу садржаја фондова и зибирки одабере одговарајућа информатичка опрема. Селекција и одабир грађе која ће се дигитализовати зависи од различитих концепата који ће се испланирати и применити, у том смислу, примера ради, већа количина микрофилмова, дијапозитива и негатива нетипичних формата плаката и панорамских фотографија захтевају посебне скенере и софтвере за дигитализацију. У сваком случају, селекција библиотечке грађе не сме зависити од техничких услова, већ од процене и валоризације грађе.
Валоризација је други и важнији критеријум у одабиру грађе за дигитализацију којим ћу се бавити у овом раду. Она је неизбежан део посла који је вредан колико и сама дигитализација. Вредновање грађе је свакако и примарно у процесу планирања и у односу на примењену дигитализацију јер се средства, опрема и програми за дигитализацију не могу тражити без детаљног пла- на и вредновања грађе. Мерење вредности у библиотекама подразумева низ двосмислености и контрадикторности, а процењивање вредности се мора вршити према специфичним хипотезама. По речима Џенифер Крам: „библиотеке немају инхерентну објективну вредност. Вредност се (субјективно) одређује и односи се на перцепцију актуелне или потенцијалне користи. Библиотеке стварају вредност кроз неопипљива добра на тај начин што додају вредност и стварају добит. Оне не управљају добрима. Оне управљају процесима и активностима и доносе одлуке које би могле довести до стварања вредности за кориснике и матичне организације.“¹ (Џ. Крам: стр. 272) Вредност је у овом смислу психолошка конструција; било да је номинална или суштинска, она је увек субјективна: „према томе, вредност зависи од тачке посматрања и корисника“. (Џ. Крам: стр. 273) Све у свему, без адекватног вредновања грађе која се планира дигитализовати, не могу се тражити инвестиције за ту делатност, не може се стратешки планирати рад. Легитимно потраживање средстава подразумева веродостојно приказивање везе између својих резул- тата и дугорочног учинка. Оно што има потенцијалну вредност не мора само по себи имати и утицаја уколико се не обрати пажња на стварне, оперативне и политичке вредности. За сада ће, надам се, бити довољно да се задржим на стварним и оперативним вредностима, а политичку вредност можемо у зависности од наших средина, оставити локалним проценама ситуација у којима се налазимо и које, као што сви знамо, имају реципрочан удео у одлучивању и инвестирању.
Хипотеза вредновања грађе која ће бити адекватна за ову расправу је валоризација визуелне грађе на основу њене научне вредности и са позиције научног извора,² односно њене документарне вредности. Статус визуелне грађе или визуелних извора може бити прилично неодређен и уколико се не прихвати један концепт систематизације врста и њених употреба, не може се ни правилно вредновати извор. Дакле, таква систематизација у једном ширем контексту може обухватити: све физичке појаве које спадају у домен видљивог, све врсте визуелних записа физичке стварности, само визуелне записе настале коришћењем регистрацијских технологија. Уколико се тежи ка објективнијој процени процеса визуелизације, односно ка процесима који се могу условно сматрати најмање субјективним, ослобођеним од личних, перцептивних и концептуалних категорија аутора у регистровању стварности, технике бележења могу бити: регистрацијске у које спадају фотографска, филмска, телевизијска техника и нерегистрацијске – цртеж, графика, сликарске технике. (види: С. Наумовић) Процес снимања је крајње селективан и може се обављати у научне сврхе, документационе или евиденционе, али и приватне или јавне. У зависности од медија, сврхе снимања и репродукције остварује се комуникација која се може различито употребљавати и тумачити. Визуелна грађа подразумева двоструку визуелну комуникацију између аутора и појаве која се бележи као и између документа и истраживача приликом коришћења документа као извора. Она се може користити у два основна правца као равноправан извор података упоредо са осталим изворима уз критички приступ и као извор сазнања о теоријско методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи. Регистрацијске технике бележе тачну, објективну репродукцију реалности, али бележе и околности под којим су снимане тако да се из таквог материјала може прочитати један остварени идејни³ ниво и модел односа регистратора према себи и свету који га занима. (види: Љ. Гавриловић) У том смислу се и продукт снимања може разврстати у неколико категорија у зависности од тачке посматрања на поглед изнутра⁴ – приватне аматерске фотографије и аматерски филм, и поглед споља – фотографије које служе као допуна научноистраживачком раду, документарне фотографије, уметничке фотографије, филмски запис радње или предмета без интервенција у континуитету, документарни филм, уметничке транспозиције забележене појаве. Приликом валоризације визуелне грађе најважније би било да се она посматра са становишта културне баштине која поседује прописане вредности културно-историјског, научног документа или старине. У том смислу би се документациони и културно-историјски аспекти који су базирани на заинтересованости поједнинаца и заједнице за одређени садржај минулих епоха или из актуелних догађаја, којима се примера ради бави област антропологије свакодневице или друге сродне дисциплине, добили статус вредан чувања и презентовања. Постали би карактеристични документи свога времена који су битни за разумевање прошлости и садашњости. ило да су од општег јавног културног, научног, уметничког или чак приватног садржаја, значаја или интереса они јесу део локалне културне баштине. Што се тиче критеријума старине, раритета и оригиналности, свака научна дисциплина у зависности од врсте грађе и области које проучава мора дати свој специфичан суд и критичку оцену која је утврђена законским одредбама и у надлежности је специјализанованих институција и научних дисциплина: музеологије, архивистике и библиотекарства. На крају бих дао један сликовит пример који би се надовезао на контрадикторности и двосмислености о којима је било речи у тексту, на почетку сегмента који се тиче валоризације и мерења вредности, ако бих могао рећи, у установама културе, а притом мислим на непроцењиву традицију, неизбрисив континуитет, немерљиво интелектуално залагање генерација колега у истоме послу набавке, стварања колекција и збирки, вођења документација, рада са корисницима, итд. Примера ради, у теорији музејске документације и селекцији носиоца музеалности, фотографски и аудио-визуелни материјал, може представљати облик документовања у смислу опште картице, фотографије, архивског снимка, али може имати документарну вредност као оригинални извор оних информација које потврђују његову вредност. У библиотекарству би, аналогно наведеном примеру, била израда каталошког листића, исцрпног библиографског описа, па све до снимака култур- них и јавних дешавања, који имају јединствено и непорециво својство документа.

Оперативна вредност дигитализације некњижне грађе у стратешком планирању огледа се једним својим делом у теми рада – селекцији и валоризацији. Селкција приликом планирања дигитализације, дакле, не сме зависити од постојећих техничких услова, већ се мора планирати у зависности од вредности грађе. На основу процењене вредности свакако мора се отпочети посао потражње адекватних и потребних инвестиција за куповину потребне информатичке опреме. То јесте оперативни део посла колико и приказивање планираних резултата и циљева у самом пројекту. На самом крају назначио бих један од најупечатљивијих и најчешћих циљева дигитализације који је, поред доступности, очувања оригинала, слободног протока информација једнако вредан, а то је презентација дигитализоване грађе. Погодности презентовања дигитализоване грађе су у односу на досадашње технолошке могућности заиста несагледиве, недовољно искоришћене, а креативност у презентовању још увек отворена. Публиковање, промоције и различити облици презентације које омогућавају интернет и мултимедијалне изложбе, некако постају инертни циљеви дигитализације. Из скромног искуства и планова Народне библиотеке Бор и њеног Завичајног одељења, као пример можемо понудити један динамичан концепт презентације грађе у дигиталном облику који остварује директан контакт са корисницима, а уједно долази и до грађе која се налази у приватним колекцијама тако што је добијамо на поклон или коришћење у диги- талном облику. Ову врсту културне и јавне делатности у библиотеци остварујемо преко трибина са пројекцијама фотографија из приватних колекција и пројекцијама аматерских филмова који су дигитализовани са супер осмице. Примера ради дигитализован је аматерски приватни снимак Одлазак воза Ћире са супер осмице, који је снимио г. Мома Јовановић 1965. г. Филм је приказан и презентован уз трибину и позив за сарадњу у сличним акцијама. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор је покренуло и локални Фестивал аматерског филма на којем приказује филмове локалних ентузијаста и аматера тако да је у последње две године значајан прилив те врсте филмова. Притом је направљена и колекција свих играних и документарних филмова снимљених у Бору и чија је радња везана за подручје завичајности које покрива. О пилот пројекту дигитализације фотодокументације радничког листа Колектив можете прочитати посебан текст „Индустријски блуз“ у овом броју Бележнице.
У целокупном контексту планирања дигитализације, културна и јавна делатност библиотеке има посебну важност у оквиру очекиваних циљева и резултата. Значајно би се побољшао квалитет презентације, уједно учинио и ефикаснијим у смислу компатибилности са свим врстама презентација, издаваштвом и културном продукцијом. Коначни циљ овога пројекта јесте активно учешће у културној делатности библиотеке, града и шире јавности у смислу што опсежнијег и квалитетнијег презентовања делатности библиотеке. НАПОМЕНЕ: 1 Немогуће је, на пример, измерити њен интелектуални учинак или вредност коју корисници дају библиотечком фонду, појединим публикацијама или информацијама. 2 У вредносној класификацији извора постоји неколико подела: извори првог и другог реда; техничким средствима очувана природна слика, остаци, споменици и акта, архивска грађа, сведочанства непосредних сведока, „традиција“; писани и неписани (остаци историјске стварности), посредни (сведочанства о историјским чињеницама), адресирани, неадресирани…; материјални писани, усмени и ликовни. 3 Монтирани амбијент, идеални модел понашања и деловања. 4 Примера ради, аматерска фотографија или филм нису оптерећени фотографским или филмским образовањем, бележе појаве које су битне том профилу личности, заједници или личности које имају посебан статус унутар те заједнице. Ова врста материјала може бити вреднована са становишта утврђивања степена вредновања поједниних сегмента радње од стране аутора, као и за увиђање идеалног пожељног разумевања који постоји у свести чланова заједнице. (види: Љ. Гавриловић) 5 Поглед споља тежи да прикаже и забележи објективно посматрану реалност која може послужити као илустрација или извор у истраживању. Може бити на нивоу дескрипције из које је искључена идеализација од стране аутора осим у случају реконструкције неког догађаја или у виду уметничке транспозиције забележене појаве. (види: Љ. Гавриловић) ЛИТЕРАТУРА: 1. Весна Александровић, Дигитализација грађе посебних фондова Народне библиотеке Србије, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2003. стр. 107–119. http://www.nbs.bg.ac.yu/view_file. php?file_id=61 2. Ролан Барт, Светла комора : нота о фотографији, Рад, Београд, 1993. г. 3. Валтер Бењамин, О фотографији и уметности, Културни центар Беогада, Београд, 2007. г. 4. Тамара Бутиган-Вучај, Студио за дигитализацију Националне библиотеке Чешке Републике, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2005. стр. 295–301. 5. Бранибор Дебељковић, Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године, h t t p : / / w w w. r a s t k o . o r g . y u / fotografija/100godina/100-godina_c. html#prva 6. Љиљана Гавриловић, Визуелни извори у етнолошким истраживањима, (у:) Гласник Етнографског музеја 60, Београд, 1996. 7. Џ. И. Дејвис, Мисије, визије и вредности у библиотекама, (у:) Годишњак Библиотеке Матице српске за 2006, Нови Сад, 2007. стр. 130–137. 8. Џенифер Крам, „Шест немогућих ствари пре доручка“. Мултидимензионални приступ мерењу вредности библиотека, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2004. стр. 271–291. 9. Слободан Наумовић, Питање визуелне грађе у етнологији, (у:) Етнолошке свеске 9, Београд/Нови Пазар, 1988. 10. Пулманов дигитални водич – Пулман смернице, http://www.pulmanweb.org/dgms/DGMSerbian- Ver-Oct02.doc 11. Срђан Славнић, Класификација електронских извора, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2005. стр. 89–100. 12. Десанка Стаматовић, Методско упутство за формирање и вођење завичајних фондова, (у:) Глас библиотеке 11, Чачак, 2004. стр. 15–40. 13. Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Просвета и Музеј примењене уметности, Београд, 1993. 14. Миланка Тодић, Фотоаграфија и пропаганда, http://www.photo-propaganda.com/ 15. Фотографија: критички увод, CLIO, Београд, 2006. г.

Завичајно одељење Народне библиотеке Бор у оквиру посебних фондова некњижне грађе поседује збирку визуелних пројекција, односно збирку од 146 разгледница од којих су само две разгледнице из периода пре 1945.: Брестовачка бања: гостионица и курсалон, издање Петра Глигоријевића, Зајечар из 1905. и Зајечар – Кривељ – Водопад, издање Љубе Марјановића из Зајечара (која није прецизније датирана). Ова збирка до сада није обрађивана, али је издвојена као целина и статистички је пропраћена и попуњавана. Попуњавање ове збирке углавном је до сада вршено устаљеним начинима набавке: поклонима, обавезним примерцима, разменом и куповином. У оквиру набавке, услед ограничених средстава за набавку и непостојања организоване комисије за откуп антикварних и ретких издања, приватних колекција фотодокументације, Завичајном одељењу ускраћене су опсежније могућности организоване набавке. Завичајно одељење је у том смислу покренуло акцију дигитализовања приватних колекција визуелне грађе и визуелних пројекција које су, макар на тај начин, сачуване и обезбеђене као електронски извори и „примерци” грађе која се у том тренутку није могла откупити, али која се од тада у дигиталном облику као електронски извор чува на одељењу. Примера ради, приватна колекција (око 90) разгледница г. Бранислава Димитријевића је у потпуности дигитализована и у таквом облику презентована на интернету Драган Стојменовић Збирка разгледница Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и дата на коришћење Завичајном одељењу и његовим корисницима.
Најосновнија чињеница која ће бити од велике важности за јавност је та да се највредније разгледнице Борских рудника (који су подразумевали и само насеље) из периода од 1904. до 1941. г. не чувају на Завичајном одељењу, већ у Народној библиотеци Србије, тако да су познате само из посредних електронских и штампаних извора. Оно што је, рекао бих, дефинисало збирку разгледница, пре свега је материјална култура, јавни живот, општи друштвени интерес, репрезентација у разноликим кадровима, разноврсној тематици и техници израде, а на крају и њихова репродуктивност, што представља значајан критеријум у тој врсти класификације, а по незваничним колекционарским правилима, разгледница је дописница са отвореним, свима доступним садржајем, штампаном марком и нижом поштарином.
У Србији средином XIX века, 1840. г. је у Српским народним новинама објављено „обавештење о првом снимању Београда”, (М. Тодић, Историја српске…, стр. 18.) наиме, Димитрије Новаковић „је снимио један део Београда, а снимак је поклонио кнезу Михаилу” (Исто, стр. 18). Ова прва дагеротипија није сачувана, а име Д. Новаковића у историји српске фотографије више се не помиње по другим радовима. За тему рада ова прва дагеротипија важна је из једног основног разлога: одабира мотива за фотографисање. Међутим, „годину дана после објављивања проналаска, један круг људи у Србији имао је прилику да упозна технику дагеротипије”. (Исто, стр. 19.) Открићем калотипије (талботипије), потпуно другачијег поступка израде фотографије папирним негативом и позитивом, обезбеђена је израда веђег броја оригиналних фотографија. У Србији 1850. г. Атанас Јовановић почиње са фотографским радом и његово почетно интересовање тематски је усмерено према сликама које би имале један општи и јавни значај. Оно што је важно за тему која се у овом тексту разматра је чињеница да се међу првим фотографима, на првој дагеротипији и међу првим калотипијама у Србији јавља идеја снимања ван атељеа, теме значи које су од општег и јавног значаја: панораме градова, архитектура, пејзажи и историјски догађаји. Важно је напоменути и то да се у Србији фотографија развијала у складу са калотипским трендовима у свету. Путујући фотографи посећују Србију, отварају се стални фотографски атељеи. Приликом истраживања фотографије у српској периодици XIX века Миланка Тодић примећује да се она углавном појављује у облику комерцијалних огласа путујућих фотографа, а да се ретко појављују чланци и вести у којима се о фотографији размишља као о новом медију. Комерцијални контекст фотографије јесте, без омаловажавајуће конотације, оно што је створило једну нову климу у односу према визуелним медијима и њиховом широком распрострањеношћу. Комерцијална продукција фотографија, могло би се рећи и разгледница, ипак је почетком XX века увидела вредности уметничког и индивидуланог погледа кроз објектив.
Историја разгледница чврсто је везана за тезу која фотографију схвата као робу, која је у својој суштини чврсто повезана и са тезом о повезаности између уметности и робе. Наиме, уметност фотографије и јесте синхронизована са сазнањем да је она и роба. Од самих аутора првих визиткарти, дописних карата најранијег периода развоја фотографије потиче и први захтев за признавањем уметничких вредности фотографије, тако да се ова врста артефаката може сматрати врстом визуелног медија који се могу технички репродуковати са уметничким претензијама и тржишном вредношћу. Тако се на раразгледницама као мотив може наћи и репродуковано уметничко дело што покреће и озбиљну расправу о валоризацији и репродуктивности. „Стање ствари има своју дијалектичку иронију: поступак који је касније довео у питање појам самог уметничког дела, чиме је његово репродуковање форсирало његов робни карактер, означава себе као уметнички.” (V. Benjamin, O fotografiji i umetnosti, str. 82) С тим у вези не сме се поред документарне и културно историјске валоризације изоставити и њихова естетска валоризација у појединим случајевима и у мери коју они заслужују. Пошта је крајем XIX века увидела комерцијалну вредност визиткарти и дописних карти које су непосредно везане за фотографију. Професионални фотографи крећу са снимањем предела и градова у Србији са намером да се употребе као мотиви разгледница које су се објављивале у огромним тиражима. Податак да је до 1910. г. просечна годишња продаја разгледница у свету износила осам стотина шездесет милиона (Fotografija: kritički uvod, 182. str.) може бити занимљив у том контексту. Ти измењени услови односа према фотографској слици и индустријска израда фотографија довели су до засићења тржишта и исцрпљивања значења самих разгледница. Конвенционалне фотографске слике, штампарство, текст штампан уз слику, развој туризма, поштански саобраћај и специфична жеља за очувањем осећања опипљивих и сликовитих сећања створили су институцију колекционарства (приватног и у јавним институцијама), која је и једна од најважнијих у смислу чувања специјалних збирки.

Најчешћи фотографски мотиви су урбани јавни простори: архитектура града, градски живот, индустрија и посебно туристички потенцијал. Оно што их у принципу разликује јесте разноврсност снимљених објеката, углови снимања, перспективе и временска дистанца. Као што је речено на почетку текста, од старих разгледница, из периода француског колонијалног рударства у Бору од 1904. до 1945. г. на Завичајном одељењу чува се свега неколико поменутих; остале се чувају у Народној библиотеци Србије. Оно што поједине карактерише, углавном је то да су двојезичне српско- француске или су само на француском језику штампане. Међутим, приватне збирке фотографија које су поклоњене и чувају се на Завичајном одељењу, садржале су известан број дописних карата и разгледница које немају јавни већ приватни значај, уврштене су у збирку разгледница, али посебно су одвојене. Што се тиче нпр. дописних карата руских емиграната из периода до 1945. г, углавном су са групним снимцима, портретима и жанр-сценама.
Неке дописне карте грађана из поклона породице Марјановић, на којима се могу уочити детаљи од нпр. начина одевања до политике, рађене су у приватним фотографским радњама, уврштене су у Збирку разгледница и углавном су из периода до 1945. г.
Аутори и издавачи старих разгледница и дописних карата који се помињу у импресуму могу се разврстати по месту издања. У Бору и суседним градовима радило је неколико фотографских атељеа који су публиковали разгледнице Бора. Међу најчешћим помињу се атељеи и фотографске радње Алексе Радовановића, Саве К Броцића из Бора; из Зајечара: Љубе Марјановића, Светозара Мишковића, Стевана Рајковића, Петра Глигоријевића, Станка Т. Трановића…; из Параћина: К. Х. Видојковића; из Београда Рајковића и Ћуковића. Разгледнице из периода од 1950. г. до 2007. г. су најзаступљеније у збирци. Као најзаступљенији аутори из тог периода помињу се: Љуба Марков, Д. Митић, Секула Меденица, Милан Живковић, Б. Јелкић, Милан Стошић… Издавачи разгледница били су Туристички биро Бор, Туристички савез Бор, РО ШРИФ, Друштвено политичка организација Бора, Фото „Сварче”, РПИ „Народне новине” из Ниша, „Књижевне новине”, НИСРО „Дневник”, „Минерва” из Суботице, „Туристкомерц” Загреб, Управа за заштиту животне околине из Београда… Поред конвенционалних јавних тема и мотива у збирци постоје и разгледнице са жанр-сценама, историјским догађајима, ангажованим еколошким темама, уметничким предметима, скулптурама у слободном простору, цртежима, уметничким сликама и фотомонтажама.
Семантика и природа разгледница може се у овом случају разматрати у једном целовитом сегменту који ће закључити текст због самог ефекта информативне сруктуре текста, не и саме општеважеће аналогије. С обзиром на тематске целине које збирка разгледница обухвата и њихове опште функције и намене, ограничићемо се на дискурзивно тумачење поједниних мотива и предмета на карактеристичним примерима. „Природом” разгледница се у овом случају може сматрати оно што је за њих општеважеће, а то је поштански саобраћај, доступност текстуалног садржаја на полеђини, јавни значај, конвенционалне теме и одређен тираж. Семантика самих разгледница се у овом случају може везати за садржај и мотиве приказане на разгледницама и у том се котексту може и ишчитавати. Формална значења могла би бити пре свега комуникацијског и репрезентативног карактера слања поруке, владања даљином комуникацијским техникама и доказивање присуства на одређеном месту. Садржинска значења су у конкретној повезаности са потребама корисника који шаље поруку и очекиваним реакцијама примаоца, тако да су те потребе пропраћене и избором различитих визуелних садржаја. Без обзира на то што су теме разгледница постале конвенционалне, у њима се могу уочити „процедуре конотације” од којих се у првој конотације продукују модификацијом саме стварности позирањем, специјалним ефектима и предметима, а у другој се конотације продукују фотогеничношћу, естетицизмом и синтаксом. (R. Bart, Fotografska poruka, Prelom br. 1, 221–222. str.) Денотиране поруке разгледница условљене су дакле намером произвођача и избором пошиљаоца. Исцрпљивање значења и индустријска израда, односно примењена употреба фотографије за стварање ангажованих разгледница у сразмерној су мери упоредиви са проблемом уметничке вредности фотографске слике и ње као робе. У том смислу јавља се реакција и другачија употреба денотираног контекста фотографске слике на разгледницама. Интересантни примери за анализу из збирке могу бити нпр. тематски и садржински ангажоване разгледнице.
Поред ангажованих разгледница постоји нпр. и једна разгледница Бора која садржи мултимедијални диск са презнтацијом значајнијих репрезентативних сегмената из живота општине Бор. Она може бити одличан пример кумулативности информација које се могу послати и савременијих маркетиншких тендеција презентације.
Ране дописне карте које су израђиване у фотографским радњама и које су имале један лични и меморијални карактер интимног круга људи, носиле су потпуно другачију визуелну поруку која је казивала примаоцу много више од текстуалне поруке са полеђине. Самим тим, оне су имале једно другачије, емотивно значење за примаоца и некомерцијални карактер у смислу ограниченог тиража, али то је свакако био нови начин експлицирања једне непознате врсте артифицијелне приватности која је превазилазила просторну ограниченост у комуникацији.
Информативан и сажет приказ збирке разгледница са тенденциозном ауром „присуства прошлости” и са могућим планом интерпретација појединих тема завршиће се тачкама…
Литерату ра и препо рука за чита ње:
1. Rolan Bart, Svetla komora : nota o fotografiji, Rad, Beograd 1993.
2. Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beogada, Beograd, 2007.
3. Branibor Debeljković, Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine, h t t p : / / w w w. r a s t k o . o r g . y u / fotografija/100godina/100-godina_c. html#prva
4. Prelom, br. 1, Centar za savremenu umetnost – Beograd, Beograd 2001.
5. Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Просвета и Музеј примењене уметности, Београд, 1993.
6. Milanka Todić, Fotoagrafija i propaganda, http://www.photo-propaganda.com/
7. Fotografija: kritički uvod, CLIO, Beograd, 2006.

Двадесет други Борски сајам књига отворен је 4. јуна у 14 часова. Промотер овогодишњег сајма био је Раша Попов, који је дошао са Удружењем српских издавача. После свечане беседе, Раша Проналазач заједно са борским предшколцима oткривао је тајне Дечијег одељења Народне библиотеке Бор. На књижевној вечери, која је одржана у 18 часова у великој сали Дома културе у Бору, више од стотину окупљених уживало је у Рашином сећању на мокринско детињство и причи о чарима дечије игре. Боравећи на Дечијем одељењу библиотеке, Раша је за успомену добио диплому „Највећем проналазачу дечијег осмеха”.

••••

Други дан сајма књига: гости библиотеке били су писац Мирјана Ђурђевић и књижевни критичар Ненад Шапоња, уредник издавачке куће «Агора». Представљена је најновија ауторкина књига Чувари светиње (2007). Било је то прво представљање нове књиге Мирјане Ђурђевић и овом приликом јој желимо срећан и успешан поход кроз библиотеке.

••••

Трећи дан сајма. Вече посвећено трима стварима – представљању електронских страница Народне библиотеке Бор, представљању електронске разгледнице града Бора и околине, и иницијативи за покретање удружења корисника и прегалаца интеренета у граду – привукло је досад највећи број гостију. Ана Јанковић, испред стручног библиотечког тима, и Зоран Станковић, коаутор сајта библиотеке, говорили су о структури и могућностима које су понуђене посетиоцима сајта. Наглашено је да је једна од битнијих ствари усмереност на корисника, односно позиционирање на комуникативност. Тако је сајт библиотеке у Бору један од првих у држави који је оформио Библиоблог, а постоји и могућност да корисници библиотеке и посетиоци сајта директно и дискретно поставе питање стручним радницима библиотеке како би добили одговарајући одговор о фонду, одређену информацију и сл. На сајту Народне библиотеке Бор постављена је готово читава фул-текст електронска верзија часописа Бележница, библиографија монографских публикација борских књижевних стваралаца ауторке Весне Тешовић и, између осталог, библиографија Бележнице ауторке Драгице Радетић. Такође, у оквиру простора које на сајту заузима Завичајно одељење библиотеке, посетиоци могу видети фотографије Бора, подељене у неколико категорија, и многе друге текстуалне и визуелне садржаје – овај сегмент сајта биће посебно богат информацијама и посебно и с пажњом уређиван, будући да је завичајни фонд посебно значајан за град Бор. Аутор овог сегмента је библиотекар етнолог-антрополог Драган Стојменовић. Наглашено је да је сајт још увек у изради.
Млади ентузијасти (млади, стручни, изиритирани, намучени и спремни на све ентузијасти…) из града начинили су електронску презентацију града Бора и околине. Било је занимљиво видети како се велики број људи организује и ради, прескачући мртве зидове институционално и медијски ослепљеног града. Да је људима из града доста нерада и усамљености говори и одзив заинтересованих, који је управо из разлога поштовања према ономе што је урађено био толики да су библиотекари морали да износе из својих радних просторија додатна седала за присутне. А затим и стога што је велики број мислећих и образованих младих људи укључен у комуникацију, информисање и рад путем интернета, будући да им постојећи медијски канали и општинска власт нуде мало тога. А време пролази.
Треће, а можда и прво, брзина, доступност и друге техничке предности интернета привлаче људе својом недвосмисленом неспутаношћу. О разгледници су говорили Зоран Милојевић, Радиша Петковић и Наташа Ранђеловић, а у разговор се укључио и приличан број посетилаца. Антиинституционална природа овога подухвата, и то таква силом и насупрот сваке потребне и природне логике за коју аутори разгледнице никако нису криви, дала је и мало револуционарно- ослободилачке патине трећој сајамској вечери. Интернет НОБ-у се у поодмалкој фази декларативно прикључује и донедавна медијска суперсила монополског типа, званични радио-телевизијски борски концерн, а ту ће бити и остали. Да би се у највећој могућој мери омогућило и каналисало присуство електронског простора у граду, покренута је и иницијатива за покретање удружења везаног за интернет у граду. Једно радно тело у наредним данима спрема оснивачку скупштину и потребне акте. О овоме ће, дакле, тек бити речи.
Људи су из сале библиотеке изашли пред штандове, где се раговор наставио. Киша, замислите, није пала.

••••

Четвртог дана Сајма гости Народне библиотеке Бор били су Светислав Басара, добитник НИН-ове награде за најбољи роман на српском језику у 2006. години, и Петар Арбутина, уредник Графичког атељеа Дерета. За разговор о Успону и паду Паркинсонове болести и о много чему другом били су расположени и гости и окупљени БораБорани, те је вече било динамично и занимљиво за све поклонике Басарине књижевности.

••••

Петог дана сајма одржан је тзв. Песнички митинг у коме су, у организацији Удружења српских издавача (суорганизатор 22. Борског сајма књига), учествовали београдски песници Јаков Гробаров и Слободан Стојадиновић Чуде. Андреј Јелић Мариоков, иако најављен, није се појавио да дâ свој допринос овом својеврсном, како се током вечери испоставило, спектаклу.
Очигледно не желећи да разочарају оне који су очекивали право боемско вече, београдски песници су прво закаснили више од пола сата, а онда су до краја вечери, понашајући се строго у складу са сопственом репутацијом која је у Бор стигла пре њих, успели да натерају и највеће поклонике поезије да један по један напусте салу Народне библиотеке Бор.
Своје стихове су читали и борски песници Милен Миливојевић, Живко Аврамовић, Мирослав Јовановић и Венко Христов.

••••

Од 12. до 15. јуна у Народној библиотеци Бор требало је да се одрже давно планирани и најављени „Дани Кубе”, што је подразумевало представљање књиге 100 сати са Фиделом и приказивање филмова „Буена виста”, „Дневник мотоциклисте” и „Било једном у Хавани”.
Међутим, због несхватљиве неодговорности или нечег другог од стране одговорних у Српско-кубанском друштву пријатељства „Иво Лола Рибар – Че Гевара”, који филмове нису послали на време, а онда су у последњем тренутку одлучили да не представе књигу која је дуго најављивана, већ неку другу. Народна библиотека Бор је, из поштовања према својим суграђанима, али и овој лепој земљи и кубанском народу који није заслужио да га „пријатељи” овако представљају, била принуђена да откаже ову манифестацију.
То је изазвало велико разочарење присутних који су дошли да погледају филм „Буена Виста”, који иако је најављен за уторак 12. јун, није, ето, стигао ни у среду.

НАПОМЕНА:
• Преузето са Библиоблога сајта Народне библиотеке Бор http://biblioteka-bor.org. yu/blog/?p=35

Реч књижевника Раше Попова на отварању 22. Борског сајма књига

Ја сам поново срећан што сам дошао у град у коме сам живео половину једне године свог живота, као војник, далеке 1959. године.
Мој задатак је да вам одржим једну похвалу књизи. Српска књига у време Доситеја није могла бити штампана у Србији јер је Србија била под турским ропством у време док је Доситеј био највећи путник Европе 18. века. Српске књиге Доситејеве морале су се штампати у Лајпцигу. Тамо у Лајпцигу, сазнао је Доситеј, један штампар имао је ћирилска слова и морам да вам кажем да су то најлепша ћирилска слова која су у олову изливена. И, иако имамо сад читаву компјутерску ниску најразличитијих слова, она Доситејева, та прва ћирилица, су најлепша. То су мала, као ситни дијаманти, мала ћирилска слова.
Доситеј је отац наше просвете. Први следећи корак у развоју српске књиге наступио је 1847. године. Значи, требало је да прође пола века до новог узлета српске књиге. Године 1847. у Београду је основана библиотека, па у Кикинди, Земуну, тако да је тада дошло до оног што ми можемо сматрати сталним контактом нашег народа са књигом.
Један од великих просветитеља 20. века, Џилијен Хаксли, који је у време моје младости био UNICEF-ов емисар и пропагатор културе, рекао је да су књиге јединствена особина човека, јер ниједан живи створ под капом небеском није у стању да преноси своје искуство. Он је рекао: „Мачке не могу да пренесу своје искуство мачићима, пренет им је само нагон и оно мало дружења са породом што имају, тада мачке уче мачиће шта да раде.”
Ми смо сада ушли у једно доба срећно за књигу, само нам треба још да нам потомство чита. Кажу да деца не воле да читају. Ја у то не верујем. Увек је било деце која више воле да пикају „фуцу”, да бацају камен у прозор, него да читају. Та подела на ону децу која не воле да читају и ону која воле да читају, била је и у моје време. Према томе, ако постоји и данас, то је природно. Не можемо сваком натурати да воли књигу, а да мрзи лопту. Није наш циљ да деца омрзну лопту, него нам је циљ да пикају „фуцу”, играју се лоптом, али и да читају књиге.

Кратак разговор са Рашом Поповим

НББ: Читајући Вашу књигу сећања на сопствено детињство и одрастање, а сведоци смо одрастања данашњих генерација уз производе високе технологије, питамо се какве књиге сећања ће они писати неким бу- дућим генерацијама?
Раша Попов: Писаће о компјутерима, игрицама и о Југи-јоу. А уведена је и нека игра са неким картама која је стигла из иностранства. Дечаци у раном пубертету играју те карте, изгледа да је то тренинг за коцкаре, за коцоше. Али, шта ћемо.
НББ: Наше искуство говори да да- нашња деца све ређе имају контакт са књигом. Радије на Интернету нађу препричану лектиру или мобилним телефоном сликају одређену стра- ну књиге која им је потребна. За мно- ге класике чују тек ако постоји филм снимљен по њиховом делу. Каква су Ваша искуства?
Раша Попов: Баш ме забрињава ваше искуство, није то добро. Али, ја ипак мислим да гутачи књига постоје и данас. Можда их је мање. Иначе, ја сам на „Витезовом пролећу” деци показивао Шантићеве изабране песме. A ево како сам до њих дошао. То је књига коју сам „извадио“ из компјутера. Сазнао сам да на Интернету постоји сајт са изабраним песмама Алексе Шантића. Одштампао сам 127 страница. Отишао сам у фотокопирницу где су ми увезали листове и ево је књига, књига коју сам „извадио“ из компјутера. Тако можете вадити разне књиге. Сматрао сам да је то важно и да треба да поучим децу. Кад су већ заробљеници компјутера, нека онда из компјутера узму оно најбоље. Јер, у компјутер има свега, али и добрих ствари.
НББ: У књизи Био сам срећан коњ рекли сте да је у Мокрину једна од најважнијих ствари коју дете мора да зна, и у чему се огледала „способ- ност за живот”, била да направи вр- бову свиралу.
Раша Попов: Мокрин је једно село у мочвари где има много врбака, тако да су старији учили децу да праве врбову свиралу. Зимус је један телевизијски новинар снимио једног човека од око педесетак година , како прави пред камерама врбову свиралу. И мени се нешто учини познат говор тог сељака. Много ме подсећао на мокрински говор. Гле, сазнам касније да је то стварно снимано у Мокрину. У Мокрину се, дакле, још увек праве врбове свирале.

(Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, Српске породице и презимена: избор према грађи у литератури и изворима, I књига, „Алтер-етно” центар / Мрљеш, Београд, 2005)

Књига која је преда мном, однедавно и у библиотеци, најприснија је са мојим осећањем и дивљењем које сам доживео приликом првог сусрета са етнологијом и етнолозима, које ћу вам најсликовитије представити метафором Дијамеловог експеримента, у којем је он обрнуо младу врбу како би њене гране постале корење, а корење пропупело у ваздуху. Надам се само да приказ књиге који је ограничен формом и већ прожет импресијама и учитавањима, неће умањити и превидети научни значај садржаја ове студије.
Издање ове књиге од уређивања, лектуре и коректуре, у потпуности је ауторско, и у свом духу, стилу и изразу дело је уже породице Ракић у којој вредно раде три етнолога. Темеље ове студије чини пре свега дугогодишње искуство и професионална оријентација ка проучавању социјалне етнологије, прецизније система и терминологије сродства, породичних односа, кумства и примењене етнологије. Одмах затим, уводни текст Породица и презиме, посебно у српском народу, који са стручном редактуром и апаратуром разматра терминологију и историју појмова породице, породичних односа и презимена, наслућује прототипове презимена, истражује језичко порекло презимнена, генеалогије и савремени проблеми идентитета, даје целовит приказ повода објављивања ове значајне студије и својеврсне историје српског народа. Историја објављивања Српских породица и презимена је дуга, али оно што је важно рећи јесте чињеница да су аутори до објављивања ове књиге обрадили и публиковали више од 600 породица и прзимена у контакт рубрикама више различитих магазина и листова, и да се после објављивања ове монографије историја наставља а књига остаје отворена. Средишњи и најобимнији део књиге је анализа географских порекла, миграција, слава и значајнијих карактеристика одабраних и уазбучних српских породица и презимена. (Ово би био нпр. насумични избор породица и презимена за ову прилику: Аврам, Балабан, Боричић, Варићак, Вукша, Грујин и понеки Грујић, Давидовић, Даниловић, Ивић, Игњатовић, Карановић, Кесић, Лукић, Мари(ј)ановић, Милошевић, Мирковић, Митровић, Недић, Орлић, Поповић, Радовић, Савић, Секулић, Симеуновић, Станисављевић, Стојковић, Терзић, Тимотијевић, Цицмил, Шевић…)
Укратко, да се поиграм са метафором горепоменутог експеримента који је, наравно, у овој књизи пропупео и олистао, као и са несвакидашњим залагањем и брижношћу аутора Радомира Д. Ракића и Вере Станисављевић-Ракић, оно на шта, по моме мишљењу и осећању, ова вредна и обимна студија упућује, јесу речи којима отац Јустин Поповић подсећа људе на духовни раст, парафразираћу: колико човек пусти корење у земљу, толико високо расте.

Летопис Борске парохиије и цркве (1925–1968), који је приређен и припремљен за штампу 2004. г. као издање Народне библиотеке Бор, до данас није одштампан. Ово издање Летописа стручно је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић и обухвата период од 1925–1940. г, време службовања борског пароха Андреје Ђорђевића, који је и аутор Летописа. Уколико ово издање буде одштампано, приређивач је испланирао структуру књиге са уводним текстом, стручним редакцијским планом и приступом тексту, напоменама, завршним текстом борског пароха Милорада Стојановића који је наставио писање Летописа, затим факсимилом оригиналног рукописа и посебним прилогом са фотодокументационим материјалом. Текстом који је пред вама покушаћу још једном да истакнем вишеструки значај и вредност објављивања овог рукописа.
Оригинални рукопис је, по традицији борској, изгубљен, а поменута традиција која је већ окрактерисана као немарна, заузеће посебно место у овом тексту. Фотокопија рукописа у повезу чува се у Рукописној збирци Завичајног одељења на сигнатури Р-1. Оно што се поуздано зна о оригиналном рукопису је то да га је проф. др Цветко Костић по први пут користио за време својих истрживачких посета Бору 1959, 1960. и 1962. г. и цитирао у својој студији Бор и околина. Све остале гласине нису потврђене и нису засноване на чињеницама. У веродостојност ове фотокопије рукописа, иако она по методологији захтева и критичку анализу те врсте историјских извора, заиста не треба сумњати. Рукопис сâм ће читаоцима донети више чињеница него сумњи. Сразмера ових двеју категорија је у овом случају на страни истине и као таква у потпуности је вредна објављивања коју ће сваки читалац свакако осетити и доживети. Оно што и поред истине чини науку јесте сумња, тако да она свакако после објављивања рукописа може обавити свој посао. То би на самом почетку био и циљ и један од најзначајних разлога објављивања рукописа Летописа.
Приликом приватног боравка у Сокобањи, знајући да је прота Андреја из Бора премештен у Сокобању, посетио сам свештеника и дугогодишњег пароха сокобањског г. Петра Милинковића, који ми је изашао у сусрет и примио ме у својој канцеларији. Добио сам тада обећану кратку биографију и фотографију проте Андреје Ђорђевића (који је, наравно, вредно водио летопис и у Сокобањи). Уз пријатан разговор, који није лако описати и толико информација пренети за ову прилику, дошао сам до информације да је прота Андреја започео сокобањски летопис сећањем на своју службу у Бору. Парох сокобањски г. Петар је у свом тексту, који је објављен у овом броју Бележнице, дао детаљан животопис проте Андреје, тако да ће тежиште овога текста остати на Летопису и надам се објединити и употпунити намере редакције.
Летопис Борске парохије и цркве писани је историјски извор и спада у подгрупу наративних извора. Дакле, то је приповедајуће хронолошко представљање тока догађаја или регистровање догађаја који су следили један за другим. Оно је, наравно, преломљено кроз призму хришћанског гледишта, али је, ипак насупрот томе, изненађујућа објективност и самокритичност аутора, која самом тексту даје снагу документа. На пример, прота Андреја у Летопису на првих 14 страница детаљно описује историју до 1925. г, дакле све важније догађаје у Бору, друштвени живот, али и духовно стање народа, обичаје, житеље, виђеније људе, као и рад Француског друштва Борских рудника и осталих месних световних и религијских институција. Прота Андреја се, као што се може уочити, и сам бавио научним радом и дошао до појединих извора (писаних и усмених), који су му разоткрили прошлост и поднебље на којем ће боравити све до 1940. г. На тим страницама се може приметити систематичност и вештина аутора у проналажењу, коришћењу и тумачењу извора који ће га припремити за будући рад. Све „прилике и неприлике” до дана када је званично отпочет Летопис описане су на првих 14 страница Летописа, а то је период од 1903. до 1925. г. када је он сам постао сведок и учесник живота у Борском руднику. Оваква врста историјских извора по критици писаних извора покушава да о некој друштвеној појави створи одређену слику, изнесе нека сазнања, мишљења и ставове. Они често описују, али не објашњавају. У овом случају брижно вођен летопис није без заснованих и вредних објашњења појединих друштвених феномена и критичних ситуација у ондашњем друштвеном животу, које са ове временске дистанце свакако не бисмо могли исправно схватити. Аутор Летописа надаље исписује странице свога живота, искуства, образовања, ангажованости и бриге за своје ближње. Летопис поред наративног, описног и хронолошког карактера, поседује и несумњиву документациону вредност, јер се у њему налазе статистички подаци, рачуни, инвентари, прилози и дарови, описи имања и парцела, спискови чланова појединих локалних управа и удружења, спискови трговачких и занатлијских радњи, спискови начињених штета услед природних непогода, бирачки спискови, одлуке, наредбе, разна акта… Поред наведених документационих вредности који припадају сфери јавног живота, у Летопису се могу наћи и подаци о приватном животу житеља, тако да је он заиста незаобилазна грађа у сваком дубљем и темељнијем историјском или етнолошко / антрополошком истраживању. Интелигентно вођен, Летопис после одласка проте Андреје рекао бих једнако пажљиво, али и обазриво води нови борски парох Милорад Стојановић, који сведочи о личном и општем страдању житеља за време Другог светског рата, али и за време после окупације Немаца. Наиме, обазривост је произилазила из разлога општег преврата и расула у друштву после ослобођења, тако да је свештеник Милорад Стојановић, рекло би се, из разумљивих разлога, унео у рукопис нешто скромније податке од свог претходника, али не мање сликовитих белина и размака које довољно говоре о послератном Бору. Овај део Летописа није, колико је мени познато, планиран за штампу у оквиру издања које је припремљено, изузевши краћи текст о проти Андреји Ђорђевићу, којим свештеник Милорад отпочиње писање свог Летописа. Летопис Борске парохије и цркве је, дакле, целина ових двају аутора који описује период од 1925. до 1968. г. у Бору.
Као што је већ поменуто, у тексту Цветко Костић, у својој социолошкој студији Бор и околина (Београд 1962) први пут користи Летопис посредним „посматрањем”, тј. анализом докумената, како би ушао у карактер тадашњег друштва и успоставио континуитет историјских и друштвених чињеница. У том смислу наводи две врсте докумената: „први су објављени а други они тек пронађени, које нико раније није користио у научне сврхе.” У оквиру ове друге групе аутентичних докумената, којима посвећује посебну пажњу, Цветко Костић истиче Летопис Борске парохије и цркве и Комисијски извештај о сузбијању ерозије… „Први докуменат је интелигентно вођена хроника догађаја везаних за Бор…” Цветко Костић, дакле, први износи квалитативни суд и карактерише Летопис као вредан и аутентичан документ о друштвеном и културном животу у Бору између 1924 и 1945. г. Али, поред тога, он истиче и разлоге посебне вредности документације и историографских извора у које убраја и ретке приватне архиве „просвећених појединаца”, који су „у ратном периоду и периоду шкартирања старе хартије самоиницијативно сачували понеки докуменат од знатне научне вредности”. Као један од најважнијих разлога за штампање Летописа можемо навести недостатак докумената и историјских извора за проучавање периода који Летопис обухвата јер су, рекао бих, систематски уништавани као „стари папир”. Један такав опис уништавања архива институција описује се и у Летопису: „Ноћу између 21. и 22. јуна 1947. г. калаузом је отворен стан пароха борског Стојановића и том приликом је однета сва архива од 1940 – 1947. године. Јереј Стојановић је у то време био на отсуству и када се вратио средио је акта која су била нађена у потоку више гробља на путу за Кривељ…”
Свест о вредности и недовољној попуњености архивских докумената опекла је седамдесетих година XX века редакцију часописа Бакар, па је покренута едиција Грађа за историјска истраживања о Бору и Мајданпеку, у којој је објављивана вредна архивска грађа, али у њој није било Летопис�а. Ова објављена архивска грађа у сваком случају вредна је за компаративну анализу података из Летописа. Летопис се, као писани историјски извор, иако је у посебној Рукописној збирци Завичајног одељења, користио у изради више стручних и дипломских радова уз препоруку библиотекара. Ти радови се, наравно, и чувају у Завичајном фонду, али је Летопис, ипак, остао непознат ширем кругу људи. На крају остаје само нада да ће „монетарно-информатички пантеизам” у библиотекарству оним својим једним оком обратити пажњу на Летопис, или можда вреди очекивати да ће се вештим и брижним баштованством наврнути нека средства из „светих” новчаних токова Републике или локалне самоуправе, за објављивање Летописа.

21. БОРСКИ САЈАМ КЊИГА – 21 ИЗДАВАЧ
Време одржавања: од 5. до 10. јуна 2006. године
Радно време сајма: од 11 до 22 сата
Покровитељ: Општина Бор
Сајам је отворио Сретен Угричић, књижевник и управник Народне библиотеке Србије
Број књижевних вечери: 5 (једно, али вредно, са Добрицом Ерићем – за децу)
Најпосећеније књижевно вече: гостовање Добрице Ерића
Први пут на Борском сајму књига: Магнет, Утопија, Чаробна књига, Академска мисао, Metaphisica Esotheria, Stylos, Змај, Hiros, Јасен
Представљена је и издавачка делатност Народне библиотеке Бор и Народне библиотеке Неготин
Било је изложено око 3000 наслова
Сајамски попуст – од 20 до 50%
Број продатих књига: 1438 (податак добијен од излагача)
Највише књига је продато у петак 9. јуна
Најскупља књига на сајму – Велика тематска енциклопедија на штанду изд. куће Јасен (издавач Mono & Mañana, Београд): 13 800 дин.
Најскупља књига за децу – Велика енциклопедија науке (Змај, Нови Сад): 4 200 дин.
Најјефтиније књиге – од 50 до 100 динара
Најлуксузније опремљена књига – Општа енциклопедија Larousse на штанду изд. куће Imprimé (издавач ЈРЈ, Београд)
Највише књига је продато на штанду Народне књиге и Imprimé а
Највећу пажњу посетилаца привукле су књиге (оне су се и најбоље продавале): Да Винчијев код, Захир, Мост преко вечности, Пилатес тело, Математичке формуле, Милева Ајнштајн, Сплеткарење са сопственом душом… (податак добијен од излагача).

Подељена мишљења

НББ – Већ сте неколико година присутни на Борском сајму књига. Представљате издавача у чијем су програму уџбеници и приручници за децу школског узраста. Како бисте оценили интересовање посетилаца за ову врсту литературе и да ли сте задовољни организацијом сајма и продајом?
Виолета Цветковић, заступник издавачке куће „Школскакњига” (Нови Сад) – Интересовање посетилаца за ову врсту књига је велико и ове године, што је и разумљиво јер је издавачки програм „Школске књиге” оријентисан на уџбенике, приручнике и школску лектиру. Али, и поред заинтересованости, не само појединаца, већ и школа, осетна је ниска куповна моћ наших суграђана.
НББ – Дугогодишњи сте пријатељ Народне библиотеке Бор и излагач на Борском сајму књига. Како оцењујете овогодишњи сајам и интересовање Борана за ову врсту манифестација?
Аца Видић, власник и уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева– Ако би се процењивао овај традиционални Борски сајам књига, била би то нека јака тројка. Осим неких малих недостатака и ситних мањкавости, сајам има једну уклопљену форму. Можда треба мало више интервенције. Што се интересовања тиче, оно је нешто веће него прошле године, мада мислим да би шира читалачка публика и грађани   требало да обрате мало више пажње на сајам и књиге.
НББ – како оцењујете овај сајам и да ли као просветни радник мислите да су наша деца заинтересована за ову врсту културних дешавања?
Надежда Илић, просветни радник – Сајам књига је релативно добро организован. Има доста излагача, разноврсних садржаја и добар избор књига. Сваки штанд има своје наслове, скоро да нисам приметила да се исти наслови појављују на више штандова. Што се заинтересованости деце за књиге тиче, чини ми се да је мала. Веома мали број деце интересује књига, мало их је који књигу цене и поштују, чувају и уважавају.
НББ – Шта мислиш о овом сајму и шта ти се највише допало?
Милутин Лађевић, 10 година– Мислим да је ово једна културна манифестација која савршено припада Бору. Највише ми се допада што је на овај 21. Борски сајам књига дошло пуно издавача. Има лепих и поучних књига, а цене су приступачне. Има и лепо опремљених књига. Највише ми се допала Историја Срба и друге књиге које се баве нашом историјом. Желео бих да и 22. Борски сајам књига буде овакав, па и бољи.
НББ – Да ли сте задовољни овогодишњом понудом на сајму и да ли сте нашли нешто за своју душу?
Драгица Тасић, пензионер – Јесам, задовољна сам, има пуно нових насло   ва. Наравно, нашла сам и понешто за своју душу.
НББ – бисте оценили овај сајам, мислите ли да међу грађанима има интересовања за ову манифестацију?
Ненад Јовановић, адвокат – У односу на раније године, мислим да је понуда боља, има више актуелних наслова. Дао бих оцену врло добар, јак врло добар.