Елизабета Георгиев, Народна библиотека „Детко Петров”, Димитровград

Питер Брофи у својој књизи Библиотека у двадесет првом веку каже: „…Суштина библиотеке је да се нађе у средишту између информације и употребе, између онога ко пружа информацију и ко је користи, и да је успешна библиотека она која управља службама тако да максимално повећа добробит свих који су с њом у вези, пре свега крајњег корисника. Задовољавање потреба корисника остаје суштина библиотечких услуга, штагод друго оне радиле.” Ова дефиниција добрих, успешних библиотека требало би да буде звезда водиља свим библиотекама које имају жељу, потребу и снагу да буду водеће установе у својим срединама, увек на услузи корисника, а самим тим и креатори културног и образовног живота својих средина, добри, технички опремљени извори знања и информација. Подстакнуте снажним технолошким развојем, гомилањем информација, интердисциплинарношћу научних грана, библиотеке би требало да преузму одговоран задатак лидера у свим тим захтевним процесима образовања, комуникације, изградње културних спона, мултидисциплинарности. Све се то од библиотеке очекује, а да ли су та очекивања реална, генерално узевши све библиотеке? Колико једна библиотека у малој, недевољно развијеној средини, привредно и економски сиромашној, може да буде вођа или првак, односно лидер? Да ли и у коликој мери лидерство у библиотеци може да буде оптерећење? И коначно, да се фокусирамо на тему овог излагања – где је место библиотека у Пиротском округу?
Када је реч о библиотекама о којима ћемо говорити, мислим да је најреалније почети с оном народном „Што јужније, то тужније!”. Ипак, не смемо губити наду. Неопходно је посматрати проблем тих библиотека, као и било који други проблем, мало оптимистичније.У данашње време оптимизам је витаминска бомба за опстанак, па га се треба чврсто држати иначе свеопшта конфузија и црнило данашњице брзо освајају. За нас библиотечке раднике и тај „жгољави” оптимизам је често шарена лажа, али ипак је добро веровати у нешто, односно слепо веровати да ће сутра бити боље.
Дакле, оно о чему ћемо причати са дозом „библиотечког оптимизма” су библиотеке у Пиротском округу, који чине четири општине: Пирот, Бела Паланка, Бабушница и Димитровград. Колико једна непрофитна установа као што је библиотека може да живи у малим срединама, економски и привредно слабо развијеним (часни изузетак је Пирот) и да ли она у једном таквом окружењу може да преузме лидерску позицију, односно да постане спона културе, науке и привреде? Одговор је једноставан – силом прилика мора да буде тако. Библиотеке у Пироту, Димитровграду, Бабушници и Белој Паланци не могу да се ослоне на јаку конкуренцију када је реч о другим установама културе у датим срединама. Пирот као центар округа може да се похвали и професионалним позориштем, галеријом и музејом, Димитровград аматерским позориштем, културно- уметничким друштвом и галеријом, а Бабушница и Бела Паланка само домовима културе. Нормално је да се од библиотеке очекује да она покреће и ствара културни живот, да она на неки начин кроз разне културно-едукативне програме креира знање младих, да је библиотека прозор ка комуникацији, реализатор различитих програма, спона која повезује дату средину са околним светом. Вероватно је то тешко бреме за сваку од библиотека у Пиротском округу, и за сваку малу библиотеку, али проста је чињеница да све то од њих очекује управо општина која их финансира (ослањајући се, пре свега, на планове и програме рада), а после и цела локална заједница.
Ако узмемо да је најзначајнији задатак сваке библиотеке да постане духовно-информациони центар, онда је то велика одговорност која се мора поштовати. Ипак сматрамо да, као веома важна ставка на путу ка лидерству, треба да постоји оригиналност у приступу реализације тих задатака, како се не би понављале и дуплирале активности библиотека са другим и сличним институцијама. Неопходно је да постоји креативан дух у свему што се ради, да се трага за сопственим оригиналним принципима и приступима, нормално с оправданим коришћењем искустава других. На такав начин створена радна атмосфера у библиотекама доприноси да управо различитост у презентацији појединих проблема, доприноси да сама библиотека преузме лидерске позиције у својој средини.

Народна библиотека Пирот

Народна библиотека Пирот је матична библиотека и основана је 1947. године. Корени библиотеке ипак датирају са краја 1878. године од тадашњег читалишта. После скорашње ревизије, библиотека има 59000 књига. Пирот, центар округа, економски је најразвијенија општина у Округу, па је самим тим. и финансијер у могућности да библиотеци обезбеди адекватна средства за рад. Народна библиотека Пирот је у фази позитивних промена што се огледа у обезбеђивању новог простора за рад, реализацијом многих пројеката, добијањем средстава из Националног инвестиционог плана. Градећи свој имиџ добре и домаћинске куће библиотека је организатор многих активности у граду. Учествује у организацији Пиротског културног лета, организује представљања књига познатих српских аутора као и књига локалних стваралаца, обавља своју матичну функцију, помаже рад библиотека у округу и школских библиотека у граду, ради на популаризацији стваралаштва најмлађих. Свакако у реализацији ових програма има свесрдну помоћ општине, која се углавном коректно односи када је реч о финансирању акција и пројеката библиотеке. Пироћанцима од руке иде и релативно јака и развијена привреда која се не оглушује на захтеве библиотеке за финансијску помоћ у реализацији програма. И Пиротска библиотека има развијену издавачку делатност. Поред Пиротског зборника, који континуирано излази од 1968. (последњи број је 29–30), библиотека је у последњих шеснаест година издала шездесетак наслова завичајних аутора. Библиотека у Пироту има и посебну маркетиншку службу која се поред организације културних активности бави и односима са јавношћу. Многобројни писани и електронски медији врло професионално и квалитетно прате рад библиотеке, благовремено и исцрпно информишући јавност о акцијама исте. Библиотека свој имиџ гради на принципу адекватне и креативне комуникације са корисницима укључујући у своје акције и друге установе културе у граду, образовне установе и привредна предузећа (првенствено „Тигар”). Увек на располагању кориснику, нудећи му адекватне информације и многобројне књижевне пограме (просечно 2 месечно) библиотека има важну друштвену улогу у својој средини.

Народна библиотека Бела Паланка

Званично је основана 1947. године. Пре тога је постојала читаоница популарног назива „Луче”. Поред Културно-информационог центра библиотека у Белој Паланци је носилац, на првом месту, културног живота у граду. Организатор је бројних манифестација које имају првенствено задатак да анимирају што већи број љубитеља културе и да развију духовну свест грађанства. Материјалним ресурсима, као и све библиотеке овог округа, не могу се похвалити. Скупштина општине издваја релативно скромна средства за делатност, али добра воља и креативност ипак и овде долазе до изражаја. Уз сарадњу са основном школом и гимназијом организују се такмичења рецитатора, литерарни и ликовни конкурси, књижевне вечери локалних аутора. На располагању читаоцима је књижни фонд од 49000 јединица. Ипак велику потешкоћу ствара готово никаква техничка опремљеност (2 компјутера), тако да за сада, наравно поред других негативних чинилаца, нема ни речи о реализацији електронске обраде података и изградње Библиотечко- инфорационог система. Отежавајућа околност у реализацији програма библиотеке је руиниран простор са нагомиланим проблемима. Свакако је велики успех и организација ликовне колоније „Дивљане” 2006. која има намеру да постане традиционална, затим учешће у Културно спортском лету у граду, нове манифестације „Дан банице” организоване у сарадњи са Удружењем за неговање старих и ретких заната „Мирис завичаја”. Популаризацији књиге и ставралаштва доприноси и књижевни клуб „Нависус” који делује при библиотеци. Сама библиотека је издавач већег броја наслова завичајних аутора као и Белопаланачког зборника чији први број је изашао 2005. На тај начин библиотека изграђује свој имиџ лидера у сиромашној средини која има подвојене ставове о раду библиотеке, са једне стране подржавања, а с друге оспоравања.

Народна библиотека Бабушница

Народна библиотека Бабушница основана је 1961. године и радила је у оквиру Дома културе. Као самостална установа почела је да функционише 1998. године. Од свих библиотека у Пиротском округу она је тренутно у најнезавиднијој ситуацији, чему највише доприносе политичка и међустраначка неслагања у граду. Сама атмосфера у средини условљена немајчинским односом оснивача, непосредно утиче на рад библиотеке. Цела ова ситуација условљена је и слабом заинтересованошћу и млаким односом осталих установа, пре свега образовних. Библиотека јесте на услузи грађанству, на првом месту школској популацији, што својим фондом од 35000 јединица, што културним активностима које се спорадично ипак организују, али поставља се питање какав је однос читаве средине према свему томе? Стара бољка већине библиотека – нетолерантан однос према овој установи посебно је интензивиран у библиотеци у Бабушници. Релативно слабо се организују неке културне манифестације, све очи су упрте у библиотеку у том погледу, средства за реализацију озбиљнијих пројеката су минорна или не постоје, од привреде не може ништа да се очекује јер ништа и не ради. Али поред свега тога средина даје себи за право да критикује, наравно неоправдано. Библиотека ипак савесно одрађује основну библотечку делатност и увек је на услузи корисницима, популаришући књиге и знање кроз изложбе нових наслова, кроз продајне изложбе. Са два застарела компјутера не може да реализује електронску обраду података, али постоји нада да ће се у догледно време наћи решење и за тај проблем. Издаваштво се заснива на штампању књига завичајних аутора. Године 2000. престале су да излазе Лужничке новине, гласило које је издавала Народна библиотека. Радио Бабушница релативно слабо прати рад библиотеке, пре свега у смислу непрофесионалног односа према информацијама које нуди библиотека. Чињеница је да свакако постоји простор за много веће и озбиљније подухвате у библиотеци, али док се ситуација на политичкој сцени у граду не стабилизује, неће бити битних промена. Све горе речено о библиотеци у Бабушници може да се дефинише као борба с ветрењачама. Игром прилика, библиотека је и поред многобројних проблема у граду тихи лидер, који има снагу и вољу да се ухвати у коштац са озбиљним и креативним пројкектима, наравно када се за то стекну услови.

Народна библиотека „Детко Петров”, Димитровград

Народна библиотека у Димитровграду основана је давне 1898. године на иницијативу глумачког друштва. Током бурне историје ових крајева, она се селила час на једну, час на другу срану границе, имала ту несрећу да део фонда буде спаљен, доживела лепе тренутке током богаћења и попуњавања фонда како публикацијама на српском, тако и публикацијама на бугарском језику, али све време свог постојања она је била, можемо слободно, рећи лидер – посебно у културном животу своје средине. Библиотека још више добија на значају после 1996. године, када се сели у сопствену зграду и осамостаљује се, коначно раскидајући однос са Центром за културу. Као самостална установа, ово „општинско дете” почиње да шири поље свог интересовања и да основној библиотечкој делатности додаје друге активности. Године 1999. покреће се издавачка делатност. Од тада до данас објављено је преко тридесет наслова углавном завичајних аутора који ставрају како на српском, тако и на бугарском језику. Поред књижевно- уметничких дела, библиотека је издала и неколико научно-популарних књига које су добро примљене у научним круговима и Србије и Бугарске. При библиотеци од 2000. године постоји и Песничка радионица, чији су полазници најмлађи чланови библиотеке, талентована деца која воле да пишу, цртају, рецитују и глуме. Уз креативну помоћ библиотекара они стално изненађују димитровградску јавност бројним програмима, представама, игроказима, наградама на фестивалима, представљањима својих књига. Чисто напомене ради, средином прошле године одржана је промоција последње књиге чланова Песничке радионице под називом Дар. Књига је двојезична и том својом посебношћу већ је изазвала велико интересовање, како на локалном нивоу (представили смо је у Бабушници) тако и у Републици Бугарској. Мултиетничка средина условљава установу културе као што је библиотека да посебно ради на успостављању веза са сличним установама у земљи матици, да обраћа велику пажњу на мултикултуралност, да негује национални дух и језик мањине, да упознаје локалну заједницу са токовима у савременој бугарској књижевности. Све то библиотека „Детко Петров”, ради више него успешо, ако имамо у виду скромна материјална средства с којима располаже. Таквим акцијама често се прикључе спонзори, општина и људи добре воље, што резултира добром посећеношћу. Библиотека у Димитровграду има одличну сарадњу са образовним установама у граду – предшколском установом, основном школом и гимназијом, као и са другим установама културе – Центром за културу, аматерским позориштем, галеријом и Културно информационим центром Бугара у Србији. Ситуација је таква да смо усресређени једни на друге, а све у име доброг и квалитетног културног живота у граду. Повезаност са привредом, која фактички и не постији, је готово никаква. У реализацији неких пројеката библиотека једино може да тражи спонзорство од приватних предузетника који су до сада излазили у сусрет и поткрепљивали дате акције. Народна библиотека „Детко Петров” има фер и коректан однос са медијима, пре свега са РТВ Цариброд, локалном информативном кућом, и са гласилом Бугара у Србији Братство.

Суштина лидерства у Пиротском округу

Током анализе теме „Где су библиотеке у Пиротском округу”, направили смо једну анкету, у којој смо од руководећих људи у све четири библиотеке о којима је реч, тражили да оцене оценама од 1 до 5 лидерство библиотека у својим срединама. Резултат је следећи:
• Народна библиотека Пирот……..4
• Народна библиотека Бела Паланка…………………………….4
• Народна библиотека Бабушница……………………………….. 3
• Народна библиотека „Детко Петров” Димитровград…………………………..4
Можемо рећи да су дате оцене очекиване. Релативно слаба конкуренција када је реч о другим установама културе сама по себи библиотеци намеће лидерство у својој средини. Та чињеница се не може узети као законитост за све библиотеке, односно за све средине. Пирот предњачи у свему, па и у броју установа културе, које заједнички чине веома јаку културну струју у граду. Остали градови, сем Димитровграда, се не могу тиме похвалити.
Сам појам „библиотека као лидер у својој средини”, конкретно за ова четири града Пирот, Бабушница, Бела Паланка и Димитровград је веома сложен и захтева дубљу анализу.
Традиционално и у овој средини постоји негативан став према библиотеци као установи. Задатак библиотеке је да промовишући своју делатност убеди средину да је добро оно што ради, да функционишући на пољу знања, информација, персоналног усавршавања, културног развоја, као установа има престижну друштвену улогу и да се то мора поштовати. У малим срединама као што су градови Пиротског округа то иде теже. Библиотеке просто треба да се „лактају” за нормалнији положај у локалној заједници. То се разликује од града до града, али једна је неоспорна чињеница: да економски фактор ипак игра пресудну улогу у свему, па и на пољу лидерства. Образовне установе у тим срединама тешко прихватају чињеницу да им библиотека може бити конкурент у процесу едукације. Искуства, рецимо, из димитровградске библиотеке говоре да функционисање Песничке радионице као креативне радионице за најмлађе читаоце, није увек најбоље прихваћена. Конкуренција у квалитетном репрезентовању појединих знања не наилази сваки пут на подршку. Не преостаје ништа друго него да квалитет реализованих програма у библиотекама, често поткрепљен чистим ентузијазмом, говори сам за себе.
Библиотеке граде свој имиџ развијајући своју промоцију и менаџмент бомбардујући јавност новим и свежим информацијама о свом раду, презентујући нова знања и креативне културне програме. То се свакако разликује од библиотеке до библиотеке и од средине до средине. У том погледу поново је у најбољој ситуацији Пиротска библиотека којој су на располагању бројни медији и писани и електронски (више телевизија, НИУ „Слобода” и др). Просто је неопходно у овим малим и учмалим срединама, где су људи пре свега преокупирани егзистенцијалним проблемима, што гласније говорити о свакој појединој активности, позивати младе у библиотеке, нудити им што разноврсније и едукативније програме, сервирати им нове могућности да адекватно и креативно проводе своје слободно време – управо у библиотеци. Отежавајућа околност генерално за све библиотеке Пиротског округа је слаба техничка опремљеност. Библиотеке у Белој Паланци, Бабушници и Димитровграду располажу са по два компјутера, релативно дотрајала. И у том погледу библиотека у Пироту са десет компјутера предњачи. Пиротска библиотека ради и своју базу података и на прагу је да се прикључи БИС-у. За све остале библиотеке то је за сада само пуста жеља за чије остварење треба пре свега да се умилостиви оснивач да би уложио новчана средства у пројекат адекватне техничке опремљености.
Креирајући знање и културни живот својих средина, библиотеке у Пиротском округу преузимају веома значајну друштвену улогу. Хваљене и оспораване, успешне или мање успешне, оне се труде да њихово постојање буде на добробит свих који су с њим у вези помало несвесно градећи себе као лидера у својој средини.
Можда исувише сентиментално, а у име свих колега библиотекара, храбрих ратника храњених великим „библиотечким оптимизмом” на крају бисмо, цитирајући Леонида Андрејева „Ако је човеку суђено да буде бог, то ће његов престо бити књига”, додали „а дворац – библиотека која треба да има водећу улогу у малом граду!”
Ипак смо лидери!

Елизабета Георгиев

Радионица осмеха
Песничка радионица у библиотеци у Димитровграду

Гледаћу ТВ или играћу игрице на компјутеру!”, најчешћи су одговори малишана ако их упитате шта ће да раде када заврше са школским обавезама. У осмишљавању слободног времена јави се и понека књига, углавном наметнута од стране одраслих и као директива наставника језика. Релативно мали број деце ће узети својевољно и с љубављу да прочита нешто за своју душу, а и она која читају су у друштву окарактерисана као бубалице или књишки мољци. Више није IN да се време проводи у друштву књиге. Али, слободно време зна да се одужи и да свакодневне занимације постану досадне, макар то била и игра. Да бисмо деци скратили „муке” са слободним временом, ми у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду, дошли смо на идеју да направимо једну симпатичну играоницу преко које ћемо деци приближити књигу и омогућити им да корисно и креативно проводе своје слободно време. Створили смо Песничку радионицу, која је у мају ове године прославила шест година свога постојања. Према почетној идеји да се организује таква радионица, требало је да се окупе талентована деца, првенствено мали песници, ученици основне школе, како би се приредила збирка њихових радова. Радионица је временом привлачила све већи број деце, која су радо долазила у библиотеку и стварала. Убрзо се увидело да Песничка радионица добро функционише и да је не посећују само деца заинтересована за писање. Песничкој радионици су се прикључили рецитатори, глумци, мали сликари. Њени чланови постали су и талентовани ученици гимназије. Ниједна већа културна манифестација у граду није прошла, а да у њој није учествовао и неко од полазника Песничке радионице. Низале су се активности. Временом, за децу су и радионица и библиотека постале кућа – шареница, у којој су могли да испоље сву своју креативност и да касније, са осмехом, гледају плодове те своје креативности. Песничка радионица је постала летовалиште уметности, место где млади активно проводе своје слободно време и чине чуда.
Шта се све ради у радионици? Идемо редом.
1. Ловци на речи су мале и нешто старије поете, ученици основне школе и гимназије. Једном недељно, они упорно долазе у своју радионицу, увек спремни да учине одлучне акције у потрагама за речима. Потрага за речима је једна „авантуристичка” акција деце у којој она, вешто баратајући речима, долазе до интересантних идеја и симпатичних конструкција и, наравно, до готовог производа у лику песме или приче. У овом делу својих активности, радионица има огроман значај ако се има у виду триглосија њених чланова. Деца се труде да стварају и на српском и на бугарском језику, а понекад и на дијалекту, којим се служе у свакодневној комуникацији. Шопски зна да буде права језичка „злоћа”, па деца врло често „бркају” речи што доводи до смешних ситуација. Непобитна је чињеница да и по квантитету и по квалитету предњаче радови на српском, али све већи број полазника радионице се опробава у стварању на бугарском језику. Ту радионица има велику улогу. Заједнички читамо популарне бугарске ауторе за децу, одгонетамо значење непознатих речи, тражимо речи које се римују, говоримо на задату тему, просто откривамо онај дух језика који деца у школи немају могућности да открију.
Часове – игре понекад организујемо и ван библиотеке и ван школе, на „кул-местима” у граду која деца често посећују и воле (Спортски центар „Парк”, главна улица, „Строшена чесма”, школско двориште), као и на неким необавезним местима (двориште градског вртића, ливада поред Нишаве, двориште манастира Светог Дмитра и др.). Те играонице смо осмислили на принципу разговора на неку тему уз потрагу за речима које се римују, помало зачињеном авантуристичким походом за изгубљеном маштом. Деца имају задатак да после сваке играонице понешто напишу, и то једино ако их је тема довољно инспирисала, без обавезе да морају да пишу. У таквој опуштеној атмосфери, рађа се јак стваралачки и такмичарски дух кога оживљава креативност најмлађих. У радионици често читамо песме познатих домаћих и страних песника и заједнички ловимо песничко умеће. Иако су стално насмејани и весели, и константно раде многе лепе ствари за које су награђени, највећи успех је радост на лицима малишана када угледају своју машту преточену у књигу. Ми се, у библиотеци, својски трудимо да им приуштимо то задовољство.
На тај начин је у Песничкој радионици настало пет књига. Из штампе је 2001. године изашла књига Разиграни снови, збирка песама ученика Основне школе „Моша Пијаде”. Исте године штампана је и збирка на бугарском језику По следите на мечтите (Траговима маште). Затим, 2002. излази збирка литерарних радова ученика гимназије, под називом Шапутања у зачараном кругу, а 2004. збирка основаца, по имену Дуга снохватица. 2005. године светлост дана угледала је заједничка књига о толеранцији Потрага за топлим погледом. Из радионице је „полетео” и Сребрни лептир, ауторска књига девојчице Тамаре Јанков, дугогодишњег члана Песничке радионице. У току је рад на новој двојезичној збирци песама и прича чланова радионице. Радови настали у Песничкој радионици се штампају у часопису за децу на бугарском језику Другарче. Готово у сваком броју има по неки рад дечака и девојчица из радионице. Јунски број часописа већ је традиционално тематски. У њему се на већем броју страна штампају најуспешнији радови малих песника. Поред Другарчета, њихови радови излазе и у Невену, Ђачком добу, Ђаку. Доказ квалитета онога што раде су многобројне награде које су деца освојила на фестивалима дечјег стваралаштва не само код нас, већ и у Републици Бугарској. Имамо победника „Златног звонца” у Новом Саду, добитнике првих награда у Коларима, затим на фестивалу Дани Гордане Брајовић у Алексинцу, на коме су и наше две књиге добиле посебне похвале. Имамо награђене на Невеновом фестивалу као и на међународном фестивалу дечје књиге у Сливену (Република Бугарска) и још много других успеха.
2. Брбљивци. Некако је логично да писање и рецитовање иду заједно. Деца се труде да лепо читају и своје и туђе стихове, а да то читање буде интересантно онима који га слушају. Тако су се у Песничкој радионици оформили и рецитатори – брбљивци, који су постали саставни део свих културних манифестација у граду: када треба нешто да се прочита, да се кажу неки стихови, да се представи нека књига. Посебно велико интересовање влада за такмичење рецитатора. „Тренинзи” се, наравно, одвијају у библиотеци, која постаје мали истраживачки центар у коме се открива најбоља песма и најбољи начин казивања. Неколико година за редом, екипу из Димитровграда на регионалним такмичењима рецитатора углавном чине деца из радионице. Имали смо и два финалиста на републичкој смотри рецитатора „Песниче народа мог”, а посебан успех смо постигли прошле године када је мали Марко Тодоров освојио 5. место у конкуренцији ученика од 1. до 4. разреда основне школе.
3. Шкрабала. Када се пишу дечје књиге, када се лепо чита оно што је у њима написано, онда оне треба да буду и лепо илустроване. Већ у току рада на првој књизи, деца су одлучила да је сама илуструју. У почетку су доносили своје готове цртеже, а касније су цртали и у оквиру радионице. Онда када лов на речи није успешан, када никако не може да се склопи рима, када је машта одлутала код неког другог, лепо су се хватали оловке и бојица и цртали. Мала шкрабала стварају своју уметност, за коју им је сама радионица често инспирација. Имали смо неколико малих изложби које су пратиле представљања књига, као и изложбу организовану поводом 1. децембра, Дана борбе против сиде. У библиотеци смо направили кутак у коме су изложени њихови ликовни и поетски радови. Деца имају могућност да њихови шарени цртежи освану и на страницама Другарчета, Невена, Ђачког доба. За све то је потребна само добра воља, мало боје и парченце маште.
4. Снохватице. Једна активност у радионици следила је другу. Писци су тражили илустраторе и рецитаторе, а сви заједно позивали су глумце. Са глумачким активностима у Песничкој радионици почели смо још приликом представљања прве збирке Разиграни снови. Идеја је била да се уради нешто необично, да представљање књиге не буде досадно читање, већ интересантна прича о томе како се ствара књига. Са том традицијом наставили смо са сваком објављеном књигом. Представљање сваке књиге је права мала позоришна представа. Идеје за сценарија рађају се у радионицама. Представе – представљања се играју у Великој сали центра за културу и на њима увек присуствује велики број посетилаца – родитеља, рођака, наставника и вршњака малих глумаца (без лажне скромности, данас је свакако успех да на представљању једне књиге присуствује двестотинак љубитеља лепе речи). Интересовање деце за такав вид активности је велики. Сцена је једно слатко искуство, па завидан број дечака и девојчица, и основаца и гимназијалаца, просто опседа библиотеку да своје слободно време проводи спремајући различите сценске облике – игроказе, рецитале, представе.
Тако су мали песници и глумци задивили пиротску јавност изводећи сценско казивање „Пискарало, Шкрабало и Мудрица” (сценарио Е. Георгиев). Рађено у веома кратком року, оно је доказало сву креативност уиграног тима малих и великих стваралаца Песничке радионице. Ученици гимназије су припремили представу под називом „Загризи живот” (сценарио Е. Георгиев), која је настала кроз радионице на којима се говорило о болестима зависности младих, а као одговор на рапубличку акцију „Играј за живот” (у Димитровграду је играна три пута и увек је била више него добро посећена). Циљ представе је да млади људи кроз њену причу могу да сагледају сву трагику живота и да истовремено, кроз ироничну слику стварности, пронађу себе и увиде своје грешке. Све у свему, представом смо успели да остваримо почетну идеју о спајању креативног и едукативног. Чланови Песничке радионице спремили су игроказ „Чаробна соба”, причу о томе шта значе лепе речи и шта значи да се поштује туђе мишљење. Кроз игране сценске секвенце обележавамо и годишњице српских и бугарских аутора. Тако смо 2004. године направили једно вече посвећено Јовану Јовановићу Змају, на коме је учествовало двадесетак чланова радионице. Прошле године смо урадили представу „Црно-бели свет”, са поднасловом „Срцем бриши, мане толериши”, која говори о међуљудским односима и толеранцији. Као и „Загризи живот”, и ову представу је публика изузетно добро примила.
Ове године гимназијалци, млади талентовани глумци, спремили су представу „Кафић Заврзлама”, са којом ће учествовати на Десетим позоришним сусретима ученика гимназија Србије.
Песничка радионица је отворена за сву децу у Димитровграду. Довољно је да дођу и пожеле нешто да раде – да читају, пишу, сликају, глуме. Статистика говори да откад постоји радионица деца много више читају. Веома често на самим радионицама разговарамо о прочитаним књигама и о лектири. Ти разговори су веома занимљиви и вероватно би сваки аутор пожелео да саслуша мишљења малих читалаца, који својски знају да скенирају књигу до детаља, да уоче све мане и све врлине штива и да на свој начин дефинишу своје лично мишљење о прочитаном. Тај део активности радионице је изузетно користан за децу, јер она сама постају промотери прочитаних књига. Дешава се да књига која је добро изрекламирана и анализирана од стране детета које ју је прочитало, крене на читалачки пут од руке до руке других знатижељних малих читалаца. Кроз „Радионицу осмеха” и књига је постала дража и ближа. Деца се и даље смеју читајући. Књига више није само лектира коју по задатку треба прелистати за следећи час. Књига је велика тајна која треба да се открије, па била то Потерова или Хајдукова тајна, или тајна било ког јунака било које књиге. Радници библиотеке су принуђени да неке наслове, због малог броја примерака, стављају „под тезгу”, јер их деца резервишу и чекају ред да би их прочитала. Дешавало се у више наврата да дође до малих чарки међу децом – ко ће пре да дође до тражене књиге.
Библиотека је последњих година постала на неки начин друга школа дечацима и девојчицама овог малог града. Особље библиотеке усрдно се труди да на што интересантнији начин деци приближи књигу, инсистирајући на томе да деца читају и на једном и на другом језику. Библиотека као храм знања треба да буде отворена за све, а посебно за најмлађе који тек улазе у свет знања и лепе речи. Тежећи да привуче што већи број малишана, она је „поставила” само једно питање – како једна „кућа” попут библиотеке може да постане дом деци која не знају како да организују своје слободно време. Одговор је био – Песничка радионица. Мала, али одабрана чета дечака и девојчица, коју чине чланови Песничке радионице, успешно војује са тим вишком слободног времена и ствара нешто лепо. Креативности и знање су, на првом месту, оружје са којим мали становници Димитровграда могу да оду ван граница свог града и да покажу своје умеће. До сада су то радили веома успешно. За такав рад довољни су им само мала помоћ и разумевање одраслих.
(Аутор текста је библиотекар и руководилац Песничке радионице у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.)