Ениса Николић

На неке проблеме у превођењу наслова књижевних дела указано је на примерима пронађеним у фондовима одељења за књижевност и језик и стране књиге стручног одељења Народне библиотеке Бор

Књижевно превођење је изузетно сложен и деликатан посао који, поред изврсног познавања изворног и циљног језика, од преводиоца захтева и велику ерудицију, књижевни таленат као и одлично познавање културно-историјског контекста у коме је настало дело које преводи. Проблеми које у том процесу преводилац мора да разреши у извесном смислу могу се поредити са стваралачким напорима уметника, јер се врхунски превод уметничког дела такође може сматрати уметничким делом. Најчешће потешкоће у превођењу потичу од неподударности језичких система у појединим сегментима као и због културолошких разлика међу људима који се тим језицима служе, што преводиоци решавају са мање или више успеха у зависности од нивоа стручности, талента и професионалног искуства.
Свој први контакт са делом преводилац, као и читалац, остварује преко наслова. Наслов је најчешће реч, синтагма или реченица која синтетизује садржину дела и помаже читаоцу да наслути његову тематску и идејну одредницу. Романи енглеског писца Д. Х. Лоренса углавном имају наслове који стварају јасне и директне асоцијације у глави читалаца: Sons and Lovers (Синови и љубавници), Women in Love (Заљубљене жене), The Rainbow (Дуга). Наслови неких Хемингвејевих романа такође спадају у ову категорију: The Old Man and the Sea (Старац и море), Farewell to Arms (Збогом, оружје), For Whom the Bell Tolls (За ким звоно звони), као и наслови многих његових кратких прича. Наслов романа енглеског писца Џозефа Конрада The Heart of Darkness (Срце таме) најављује да ће се писац бавити неким тамним, прикривеним силама у људској природи, које човека терају на зло. Такви наслови обично не представљају проблем за преводиоца и они се могу превести одмах и пре самог читања дела, мада преводилац може бити сигуран да је добро превео наслов тек на крају, када је прочитао, разумео и превео неко књижевно дело. Добро познат и у стручној литератури често цитиран пример погрешно преведеног наслова је наслов романа енглеског писца Џојса Керија (Joyce Cary), The Horse’s Mouth, чији је превод у првом издању (Матица српска, Нови Сад, 1961) гласио Коњска уста. Ово је дослован и неадекватан превод јер наслов потиче од идиома from the horse’s mouth, чије је значење из прве руке и може се довести у смисаону везу са садржином романа. Овде се види да преводилац није много размишљао о тој вези (да јесте, упитао би се какве везе имају коњска уста са садржином романа, што би га, можда, навело да у речницима којих, морамо признати, 1961. године није било у изобиљу, потражи тај идиом и избегне ову грешку која је исправљена у каснијим издањима). Као још један пример неадекватно преведеног наслова могао би да послужи превод наслова романа америчког писца из 19. века Н. Хоторна (Nathaniel Hawthorne). Наслов оригинала овог романа гласи The Scarlet Letter, у преводу Скерлетно слово (Ново поколење, Београд, 1952), што свакако није најбоље преводилачко решење, ако се има у виду чињеница да већина просечних читалаца не користи придев скерлетан у свакодневном говору. Вероватно има и оних који не знају да он означава јарко црвену боју, стога овај наслов не успоставља никакву комуникацију са читаоцем, што није случај са насловом оригинала. Много касније, појавио се и филм снимљен по истоименом роману чији је наслов овога пута преведен као Слово срама. Ово је адекватнији превод, јер код нашег читаоца ствара асоцијације сличне онима које наслов оригинала ствара код читаоца енглеског говорног подручја. Наиме, синтагма scarlet letter се односи на слово А јарко црвене боје (потиче од речи adultery – прељуба), које је у 17. веку у Америци за казну морала да носи свака жена која је извршила прељубу. Преводилац наслова фил-ма је показао већу спретност и одлучио се за нешто слободнији превод наслова, настојећи да створи асоцијације које ће бити у вези са садржином. Ради се дакле, о неком сраму, а срам подразумева кривицу и осуду, што пак, указује на неки сукоб који и јесте окосница овог романа.
Наведени пример очито припада другој врсти наслова. Реч је, наиме, о насловима чије значење постаје јасно тек након читања или превођења једног дела. Такви наслови могу прилично да намуче преводиоца, нарочито ако су у питању необични спрегови речи, неологизми, идиоми, или пак, садрже речи које имају широко семантичко поље, па се мора трагати за дубљим нивоима значења. Опет, и српска и англосаксонска књижевност обилују таквим примерима. Роман Горана Петровића Ситничарница Код срећне руке свакако би био један озбиљан изазов за преводиоца (уколико већ није преведен), који би овај необичан наслов могао да преведе тек након што се, прочитавши роман, уверио да се ради о продавници књижарских ситница, која се звала Код срећне руке, а бити срећне руке је идиом придевски, углавном се јавља у значењу аутоматски, механички (а clockwork toy, а clockwork train); као именица значи сатни механизам; а израз like clockwork значи тачно као сат, као подмазано. Дакле, тек кад је схватио да се роман бави насиљем, преводилац је могао да се одлучи за превод наслова који се може довести у смисаону везу са садржином романа, јер она у већини случајева прожима наслов.
Ови примери довољно јасно илуструју колико је сложен и тежак посао књижевног преводиоца. У само једном сегменту процеса превођења, превођењу наслова дела, преламају се бројни проблеми који се јављају и при превођењу самог дела. Њих врло често није лако разрешити, јер преводилац све време мора настојати да не изневери оригинал, како у погледу значења, форме, тако и у погледу стила. Он мора верно да ослика атмосферу, водећи рачуна о нијансама у значењу, како се не би огрешио ни о писца ни о читаоце који у случају лошег превода, нарочито када је реч о превођењу поезије, остају закинути за финесе које једно књижевно дело чине особитим.
Врхунски преводиоци, свесни значаја сваке речи, овај посао раде пажљиво и смерно пред оригиналом. Стога се чини помало неправедно што су преводиоци увек у сенци аутора и што се често не наслућује колико је времена и стваралачког напора уложено у један добар превод. Ово је само један покушај да се читаоцима приближи њихов рад, како би, кад следећи пут остану задивљени пред неком реченицом страног писца, негде на првим страницама књиге потражили и име преводиоца и део тог дивљења поклонили и његовом раду.