Зоран Живковић

Није лако бити књига. То већ дуго није лако, а поготово није данас. Сасвим се може рећи да смо угрожена врста – на прaгу ишћезнућа, штавише. Што је, наравно, непроцењива штета јер посреди ипак није било каква врста. Рђаво је, наравно, када ма која врста изумре, па била она и сасвим безначајна гранчица на огромном стаблу еволуције, нека слепа уличица. Трилобити, рецимо. А када прети нестанак једној од само две интелигентне врсте које су се од искона јавиле на овом свету, онда је то већ права еволуциона катастрофа.
То да смо, уз људе, још само ми, књиге, обдарене памећу на целој Земљи нико паметан неће, ваљда, више да оспори. У ствари, ако би се предузело непристрасно поређење, показало би се да су у овом погледу многе предности на нашој страни. Пре свега, иако смо у симбиотској вези с људима, ми без њих ипак можемо. Шта ће нам они, у крајњој линији? Да нас читају? Па од тога користи имају само они, а ми баш никакве. То нама, заправо, само шкоди. И то вишеструко.
А могу ли они без нас? Ма хајдете!
Да није књига, на шта би личила људска заједница? Још би се налазили у оном дозлабога примитивном добу у каквом смо их затекле када смо се појавиле пре пет хиљада година. Врста чији су чланови знаменити по томе да брже нешто забораве него што упамте. Да им овде несебично нисмо пружилe помоћ, да нисмо памтиле уместо њих, ови јадници уопште не би имали историју. Све би живо заборавили. А како се неко може подичити памећу, ако се не сећа властите прошлости, чак ни оне недавне? За разлику од људи међутим, ми баш ниште не заборављамо. Оно што једном дознамо, то остаје трајно у нама. Неуклоњиво, осим на силу, тако иначе омиљену у људским пословима. Па ко је онда ту надмоћнији? Онај ко кладе ваља, можда?
Али ово нипошто није све. Људи не само што су заборавни него су, још и више, створења сасвим слабе и кратке усредсређености. У две речи, крајње су смушени и брљиви. Најчешће не мисле ниште, а и кад мисле, углавном боље да то не чине. Понекад им прође цео век, а да им ништа оштроумно или бар сувисло није пало на памет. Чак и када се међу њима јави неко чије су мисли мало прибраније и сређеније, а то се уистину догађа сасвим ретко, увек се надвија озбиљна опасност да оне исхлапе ако се веома брзо не повере нама на чување.
Ми смо сада ризница свега онога што је булумента од стотинак милијарди људи, колико их је постојало откако су сишли с дрвета, успела уз грдну муку некако да напабирчи. Ако бисмо икада решиле да им ускратимо приступ томе што су на једвите јаде смислили, морали би да крену сасвим из почетка. А добро се зна колико им је времена било потребно да укроте ватру или изумеју лук и стрелу. О точку већ и да се не говори.
Е, сад свако разборит лако би закључио да је у најбољем интересу људи да не угрожавају књиге. Штавише, да воде рачуна о нама, да нас штите, пазе, чувају, будући да од нас немају никакву штету већ само корист. Ми смо идеалан симбиотски партнер: пуно дајемо, а готово ништа не тражимо заузврат. Али не, нико тако вешто не уме да ради у корист своје штете као људи. Прави су мајстори у томе. Толико, заправо, да се неизоставно морате запитати како су оволико дуго успели да опстану са тако израженом склоношћу ка самоуништењу. Такво понашање готово да подрива саму замисао еволуције.
Укратко, књигама нису наудили само када им се за то није указала прилика. Уопште није неопходно бити параноичан да би се разабрала урота – нескривена, уосталом – људске врсте против књига. Урота која почиње још од тренутка наше појаве на лицу Земље.
Природно је било да нас, као старија врста, некако назову, да нам буду кумови, такорећи. Зар мислите да је било случајно то што су нам наденули баш име женског рода? „Књига”. Ни говора! Тиме нам је одмах одређено место у њиховом свету којим у готово свим областима преовлађују мушкарци. Изједначиле смо се у много погледа с члановима женског пола њиховог друштва. Што баш није, као што сви добро знамо, најпожељнији положај који се може замислити.
Од нас се пре свега очекивало да пружимо задовољство. (Добро, и поуку, али и то је, у ствари, само један вид задовољства, не много популаран, додуше.) Мушкарцима у првом реду, разуме се, будући да је порок читања дуго био једино њима доступан. Касније, када су се и жене томе одале, ништа се суштински није променило, једино је постало настраније. Нас, јасно, нико никада није упитао да ли и ми то желимо, да ли нам све то уопште прија. Ма какви! Напросто, морале смо да будемо на располагању, ведре и дотеране, кад год би се неком мушкарцу усхтело да се мало забави.
Упуштали су се у однос са нама свугде и у свако доба, нимало се нису либили јавних места, по могућству са што више окупљеног света, повлађујући тако својој егзибиционистичкој природи. Одувек су нарочито омиљена била превозна средства: волујска кола, рикше, двоколице, чамци, тротинети, чезе, Зоран Живковић Књига (одломак) поштанске кочије, даске за једрење, приколице, бицикли, санке, вагони подземне железнице, авиони, дресине, ролери, аутобуси, прекоокеански бродови, скије, балони, трамваји, делтаплани, батискафи, возови свих врста и погона, једрилице, тројлејбуси, лађе на једра и пару, покретне степенице, аутомобили, подморнице, трицикли, дирижабли, котураљке, жичаре, тобогани, а у новије доба и свемирске летелице.
У другу крајност одлазили су они који су се у осаму с нама повлачили у разне буџаке: затворске самице, манастирске ћелије, напуштене земунице, заглављене лифтове, празне чекаонице, аутомате за сликање, кабине за пресвлачење, ваздушне коморе, телефонске говорнице, стражарске кућице, светионике насред пучине, пећине с понорницама. Највећу популарност ипак су уживали тоалети, нарочито приватни, зато што се ту указивала прилика за вишеструко задовољство. Нашу дубоку пониженост нико при том није ни приметио…
…Ово је, међутим, још колико-толико подношљиво у односу на сву силу настраности којима смо, сасвим немоћне и незаштићене, биле изложене. С каквим све перверзњацима нисмо морале да имамо посла! Најблажа је још била чудовишна склоност да нам се савије руб листа како би се означило место где се стало у читању. Као да нема мношгво умеренијих и – што је још важније – безболних начина да се то уради…
…Ту су, затим, они уврнути типови који се иживљавају тако што пишу по нама. Шта све сироте нисмо морале да трпимо од њих. Уздржанији међу овима ограниче се на то да подвуку неки ред или унесу какву белешкицу ту и тамо, што је још донекле сношљиво, премда свакако нимало пријатно, јер, збиља, коме сем некој веома незрелој особи може пријати да буде местимично ишпартан или ижврљан? Па нисмо, забога, Индијанци у ратном походу.
Но, главна невоља јесу они неумерени – истински скрибомани, заправо, или неостварени писци – који по маргинама испишу више текста него што га има одштампаног на целој страници. Па кад им ту понестане простора, они без икаквог устручавања пређу најпре на предлист и залист, а потом, ако су стварно у надахнућу, дохвате се и корица. Можете мислити на шта личимо после такве списатељске необузданости!…
(Одломак из романа Књига, Лагуна, Београд, 2004)