Весна Тешовић

Често сте истицали да је ван Београда расна и првокласна провинција. Али Ви упорно чувате став човека са стране. У чему је предност човека који се налази на периферији књижевног, културног и политичког живота?

Предност је у апсолутном миру који вас окружује, у који сте бачени, тако да, ако имате довољно амбиција, ако се бавите писањем из правих разлога, тај мир вам омогућава да постигнете врло висок степен концентрације потребан за посао којим се бавите. То је основна предност. Напросто сте на тоталној маргини, ван свих нових догађања, имате врло мало додира са друштвеним животом.Чак и медије можете лако одстранити у условима некакве провинције, заправо свега онога што је ван Београда. Тако имате врло мало додира са стварношћу и можете да останете потпуно у свом свету све време док сте на неком пројекту, све док не истерате из себе те демоне који вас опседају и ударају онај кључни белег на тексту који радите. Кад се књига роди, онда мало одмора, одете до метрополе, промовишете мало себе и оно што сте урадили, правите идиота од себе и од других, а затим повратак у своју јазбину на нови пројекат

Поменули сте писање из правих разлога. Који су то?

Или поседујете веру у литературу или не. Из тога произлази да ли ћете литературу схватити као забаву или муку, као једну самотњачку мисију. Али све то је нешто што вам јако прија и даје потпуни смисао вашем овоземаљском битисању. Не пишете због награда, јефтиних его-трипова, сопствених или туђих. Не пишете да би се наметнули сопственој ужој или широј родбини, или свом неком локалном кругу познаника, већ пишете за неког непознатог, анонимног читаоца. Ова Србија није мала са становишта литературе и језика и са становишта онога што је изнедрила као своју књижевну традицију. Она заиста није мала, без обзира на трагичну историју и чамотињу која је заштитни знак не само овога времена и ове кризе. После и не знам више ког рата и после ког демократског обећања и преобраћења по реду, опет имамо исту врсту празнине, статус љуо, чудну врсту резигнације и нихилизма. Без обзира на сву ту чамотињу, јад и беду, лењост и полуписменост, чак бих рекао и неку врсто охолости овог народа, који, што мање зна и што мање мари за себе и друге, тиме је охолији и бахатији и спреман да и своје и туђе вредности пренебрегне и баци у блато, ипак имате сјајну књижевну традицију, невероватно јака књижевна имена, релевантна у нашим и светским оквирима.
Све ово је везано за оно што зовем прави разлог. Имате традицију, имате учитеље на који се можете позвати, уметничке богове које не смете изневерити. Увек када крећете у нови пројекат имате исто осећање снисходљивости, чудног мисионарства и страхопоштовања спрам тих величина, јер је за мене једини прави критеријум да сам успео у неком пројекту ако осетим да сам ваљани ђак својих учитеља, својих уметничких богова.

Који су то Ваши уметнички богови?

Није лако сад, на брзину, лапидарно направити списак. У српској литератури од Боре Станковића, Црњанског, Растка Петровића, преко Андрића, Пекића, до Воје Деспотова. Из литературе великих језика: код Руса и Гогоља као оца модерне литературе уопште, преко Толстоја, Бабеља, Хармса, до Јерофејева. То је једна од линија која је много утицала на мене. У енглеској књижевности занимљиво је да један Пољак “носи шњур”. То је наравно Xозеф Конрад. његови романи “Лорд Xим” и “Срце таме” су тако задужени за развој модерног романа с почетка двадесетог века. Ове године славимо два велика јубилеја књижевних дела која су јако важна за моје поимање живота и литературе. То су сто година од објављивања Божјих људи Боре Станковића, прве модерне збирке прича на српском језику и стогодишњица тог невероватног кратког романа Срце таме. Има ту још шашавих Енглеза из тог периода кад је Конрад деловао: Киплинг, Честертон, Лоренс; и наравно нови талас који се код нас много чита: од Илена Мекјуена до Ирвина Велша. Наравно Хорнби и Барнс, такође.
Врло је занимљиво да се српски писци запитају откуда корен успеха ових аутора не само у западноевропским земљама, већ и код нас. То је класична енглеска школа: поштовање заната, основних постулата приповедања, поштовање приче. То су људи који знају да ипак пишу за тржиште, без обзира да ли неког од њих прати академска аура. њихов успех последњих година код наше публике могао би призвати памети неке наше актере актуелне српске књижевне сцене да се запитају да ли је довољно само муљати и есејизирати, филозофирати на овај или онај начин, а не усудити се испричати причу о себи, о свом животу, животу својих јунака, онако како то захтева класична лепа књижевност.
Код Америчана, свето тројство: Рејмонд Чендлер, Хемингвеј и Xек Керуак.

У јавности сте створили слику о себи преко провокативних интервјуа и сталне увек ангажоване странице у НИН-у. Понели сте име свог књижевног јунака, Магичног Ћире. Какво је искуство? Колико такав став помаже или одмаже? Какав утицај има на Ваш живот и стваралаштво?

Магични Ћира је био још у мојим песмама као прототип неког стриповског јунака. Тада сам покушавао да направим неку врсту херојске поезије. Он је био и главни лик већине мојих прича. А онда, преко медијских стратегија и разних каламбура и мене су почели да третирају као Магичног Ћиру, и богами, остало је до данашњих дана. Било је ту занимљивих контаката са читаоцима, са публиком која ме је знала више као Магичног Ћиру, човека из медија, а не као писца. Из тих доживљаја било је грађе за неке нове приче, било је и искустава која су утицала на моје нове критеријуме и стратегије везане за писање. Магични Ћира је стално одавао једну моју тежњу и жељу за што широм и потпунијом комуникацијом са што ширим кругом читалаца, а да се избегну све замке популизма, без подилажења читаоцима. Требало их је освојити, купити, и ја радим на томе са, чини ми се, све више успеха. И пре НИН-ове награде било је тешко пронаћи моје књиге. На пример, претходни роман Прислушкивање имао је три издања. његова конкуренција за НИН-ову награду 1999. године подигла је тензију. У сваком случају, напор је уродио плодом и ето мене у Бору. Моје мисионарство ме довело у град злата, бакра и Шаиновића. То је свето тројство источне Србије.

У одлуци НИН-овог жирија пише да је цинизам романа потпуно дорастао цинизму времена. У Хобо-у је много мрачних тонова. Колико је он рефлекс деведесетих година? Ако је садржај књиге Ваше критичко виђење стварности, где видите решење?

Нема решења. То није посао литературе да нуди решења. Не бавим се социјално ангажованом литературом ни у једној од мојих књига, а има их осамнаест. Нема ту ни цинизма, колико има физички опипљиве туге. Хобо својом тужном причом представља рекапитулацију српских деведесетих, уз поштовање епских правила игре везаних и за шекспиријанску драматургију и за холивудски начин приповедања, уз пуно сјаја, бљештаве иконографије и лажнохеројских гестова који ипак инсистирају на стилу.

Влада мишљење да је овогодишња одлука жирија отворила драгоцени простор за другачије деловање и мишљење у књижевности.

У поздравном говору ја сам се захвалио члановима жирија на исказаној храбрости, јер ипак је “Хобо” атипично дело, као што је и Зоран Ћирић врло апартна појава у контексту савремене српске књижевности. Ви сами стварате простор, тј. своју публику, управо својим писањем и јавном стратегијом, неким медијским деловањем.
Вечерас ће бити ово књижевно вече. Од мог односа према публици, која вероватно већим делом није читала моје књиге, зависи да ли ће неко од њих бити намамкан да прочита моју књигу. Али оног момента када узму књигу у руке, књига сама врши свој посао. Све моје медијске флоскуле, зезалице и досетке више не вреде. Књига почиње свој самостални живот, бори се за свој књижевни простор и читатељство и своје место у хијерархији српске књижевности.
НИН-ова награда је заиста мастодонт. Очигледно има статус најмоћније, најпрестижније награде, али ја нисам човек који је књигу написао због награде. За рад на пројекту Хобо добио сам прошле године нешто што ми, интимно, као писцу више значи, а то је стипендија фонда “Борислава Пекић”. Ја пишем због себе, због свијих читалаца жељних узбуђења, страсних и маштовитих, због вере у литературу коју сматрам врхунском забавом, синтезом маште и занатског умећа. И волео бих да моје књиге делују на читаоце иоле као што су на мене деловале књиге многих писаца.
Сам писац ствара простор својим деловањем, својим књигама и односом према читаоцима. На Западу књижевне вечери нису бирократски докона манифестација, која се прави да би неко убележио у свој роковник, у свој програм рада, или да би писац узео свој хонорар и тек тако нешто одрадио, смуљао. Ту се жели контакт са публиком. Мора доћи до неког варничења. То је битан тест за ваш однос према тексту и публици. Они вас могу сматрати сувише озбиљним, досадним, херметичним, самозаљубивим типом и дићи ће руке и неће никад узети ни једну вашу књигу. Сада, без додворавања и неке претеране љубазности према читаоцима, али ипак, морате се борити за њих.

Да ли књижевник који је део српске књижевности може да буде независан од традицијског кључа? Постоје ли књижевни узори у нашој традицији?

И Хобо и Прислушкивање су стварно апартне појаве. Али, јуче сам читао у Репортеру како сам ја анахрон писац и пишем на старомодан начин. И то ме је баш зачудило. Ја не знам који су то српски писци примењивали транспоновање рокенрол-културе у књижевност. Ја не видим те трендове. Последњи релевантни тренд је био амерички хиперреализам и прљави минимализам. Тако су називали и мене. Дакле, оно што су радили Рејмонд Карвер, Ричард Форд, Тобијас Вулф, Ен Блити, то је била главна струја америчке књижевности, а све се то надовезало на Хемингвејев приповедачки опус. Постојао је један реалистички проседе који и није толико битан као што је животност у обради књижевне грађе. Па, ако су они анахрони, онда сам и ја.
Многи су ме сврставали у постмодерне писце пошто сам ја љубитељ класичне нарације. Између једног Хамсуна и Едгара Алана Поа и једног Буковског и Хамата, све више је избијала на површину моја опседнутост причом и видело се да сам ја са неким постмодернистичким стилским постулатом у поприличној колизији. Постмодернистичка структура је једна импровизација без покрића, прича без главе и репа, покушај да се есејизирање прода као приповедање. Још је Сингер пред крај свог живота упозоравао на ту опасност. То стање јасно говори да је интелектуализам победио саму уметност. Интелектуализму нема места у правој уметности. Уколико желите да читаоца шчепате за стомак или да му помилујете срце, онда ћете интелектуализам у приличној мери затомити. Он ће бити примаран, али никако у првом плану. Не морате да убеђујете читаоце да ви о свему све знате. Ту су лексикони па ће се тамо информисати. Ваше је да испричате причу, онако, срчано, дирљиво и узбудљиво.

Шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Има доста младих писаца који су, зашто не рећи, и на мом трагу. Неког урбаног сензибилитета сада је много више него када сам ја почињао. Позивају се на поткултуру Холивуда, рокенрола и стрипа, чега није било у литератури осамдесетих година.
Ја сам као рођени Нишлија једва успео да убедим те београдске провинцијалне лобије и центре да је то врло озбиљна литература. То је њима била нека стриповска литература. Те стриповске естетике и рокенрола биће у мом животу увек.
Међутим, то је и пре мене била легитимна литература. Нисам је ја измислио. Чак и Томас Пинчон, љубитељ наших полуинтелигената, свој предговор делу Смрт и милост у Бечу завршава речима да рокенрол никада неће умрети. Ако је Пинчон тога свестан, иако долази из других миљеа, онда сваки разговор престаје.
Сад видим ту неке младе људе који врло природно и спонтано користе поткултуру претходног века. Та салонска поетика која је на погрешан начин схватила и Борхеса и Набокова, па и Пинчона и Xојса, полако се исцрпла. То је евидентно и у српској књижевности. Репликанти Киша су већ на издисају и прелазе у неки хиперреализам, сада покушавају да се ухвате у коштац са животом. То чине преко ратних тема, преко невладиног хуманизма – али то је типична прича која фингира тржиште и тржишну оријентацију, али се опет ради о некој врсти елитизма, некњижевне појаве, јер је потребно задовољити неке менторе који дају новац. Имали сте режимске, а сад невладине писце. Али, постоје писци који врло аутентично раде своју ствар и које сматрам својим саборцима. То су људи попут Вулета Журића. Он пише одличне ствари и од њега очекујем још добрих. Игор Маровић је имао одличну збирку приповедака Трагачи. Сада ће му се појавити и роман, и сигуран сам да ће се о њему итекако причати. Ненад Ивановић има одличну збирку прича. Мирјана Новаковић је претпрошле године била у најужем избору за НИН-ову награду својим романом Страх и његов слуга. Она и њено дело су велико освежење.
Наравно, ту је и човек који је мој претходник у том НИН-овом забрану. Горан Петровић је, такође, пример озбиљног бављења литературом. Иако смо по питању естетике и књижевног сензибилитета потпуни антиподи, сматрам да је он мој саборац и једно од најзвучнијих и најрелевантнијих имена савремене српске књижевности. Литературом се треба бавити озбиљно. Ако не, пређите у дневну политику, бавите се историјом, етнографијом, екологијом, али немојте да прљате литературу. Ово је Србија, сиротињска земља, намучена, и зато те праве писце треба сачувати. Не траже они много, они су скромни, попут Зорана Ћирића.

Колико другачијег ће српска књижевност добити Вашим новим романом Сливник?

Кључни елемент у мом роману је коначан обрачун са митом Магичног Ћире. То је крај Магичног Ћире. Књига се неће појавити ове године, таква је тржишна стратегија великог газде. “Хобо” се продаје. Поновиће издања неких претходних књига, тако да “Сливник” можете очекивати почетком наредне године. То је потпуни антипод “Хобоу”, једно урнебесно књижевно зезање и још много преко тога. То је прилично ретка и прецизно изведена политичка сатира на тему рађања по хиљадити пут демократски преобраћене Србије. Али, о том – потом. Биће и времена и прилике.