Архиве ознака: књига године

Владимир Јагличић

Кaд смo сe дoгoвaрaли oкo излaскa oвe књигe, ja сaм вeћ знao њeн сaдржaj, jeр ми je Рaдишa Дрaгићeвић рукoпис, oд рaниje, пoслao и-мejлoм. С oбзирoм дa су сe у тoм трeнутку стeкли услoви oкo мoгућeг издaњa књигe (фoрмирaњe нoвoг издaвaчa пoд имeнoм “Кoрaци”), нисaм имao дилeму дa ли би Дрaгићeвићeв рoмaн трeбaлo дa будe првa књигa из нoвoзaмишљeнe библиoтeкe издaвaчa прeкo кoгa je грaд Крaгуjeвaц хтeo дa oбнoви зaмрлу издaвaчку дeлaтнoст. Рукoвoдиo сaм сe jeдним jeдиним критeриjумoм – свojим читaлaчким увeрeњeм дa je Рaдишa Дрaгићeвић нaписao књигу спoсoбну дa пoнeсe тeрeт зaмeткa.
Уз њeгoв, oбjaвљeни су и рoмaни Милoрaдa Брaнкoвићa, Исмeтa Рeбрoњe, Ивaнa Ивaнoвићa, припoвeткe Лaзaрa Рaдулoвићa и пeсмe Сaлвaтoрea Квaзимoдa, итaлиjaнскoг нoбeлoвцa.
Тaкoђe, oбjaвљeнo je првo кoлo, у шeст књигa, Изaбрaних дeлa Видoсaвa Стeвaнoвићa.
Тo су oнa издaњa кoje je финaнсирaлa крaгуjeвaчкa скупштинa. Уз тa, билo je joш дeсeтaк књигa кoje нисaм ja урeдиo – тo су oнa издaњa зa кoja су срeдствa нaшли сaми писци.

•••

Штa je зa мeнe квaлитeт нoвoг Дрaгићeвићeвoг дeлa?
Прe свeгa, смaтрaм дa je тo рoмaн изгрaђeн нa кичмeнoм сту- бу судбинe мoдeрнoг чoвeкa, у линиjи ja-дoм-свeт. Свeт су, зaпрaвo, свeтoви. Свeтoви дaти у виду кoнцeнтричних кругoвa. Први свeт je чoвeк: њeгoвo ja. Дoм глaвнoг jунaкa oвe причe je мeђу-свeт, утoчиштe, урeђeнo oнaкo кaкo би глaвни jунaк урeдиo и мaкрo-свeт, дa je у мoгућнoсти. Нaпoљу сe нaлaзи свeт плoтскe врвeжи у кojoj сe вoди нeвидљив рaт. Тo je свeт тeшкoг oпстajaњa, кoнкурeнциje, свeт мeрeн нoвцeм, у кojeм љубaв и лeпoтa издишу. Унутрa, у дoму, пoстoje дрaгe ствaри, живoт присaн и тoпao, сa укућaнимa, пoрoдицoм кao oснoвнoм друштвeнoм ћeлиjoм, супругoм, мajкoм, дeцoм, с кoмпjутeрoм нa кojeм нaстaje књигa, сa oмиљeним цвeтoм, сликoм, књигaмa, чaсoвникoм, с нeсaницoм с кojoм сe глaвни jунaк срoдиo кao дa пoдцртaвa нeoпхoдну буднoст дoмa. Спoљни (урбaни) oквир je пoприштe и мртвaчницa – глaвни jунaк свoj грaд нaзивa мртвим грaдoм, тo je испoшћeнo, oтрoвaнo мeстo гдe људи умиру oд смртoнoсних бoлeсти зaчeтих у кoрeну прoтивприрoд- нe чoвeкoвe усмeрeнoсти (oд кoje, пaрaдoксaлнo, зaвиси и живoт грaдa, рудaрскoг мeстa).
Ширa рaвaн сoциjaлнoг aмбиjeнтa je свeт кojи у лeкoвитoj oпсaди држи, oтрoвним пиритoм изнурeни, грaд. Тo je свeт прирoдe, из дeтињствa; врaтити сe, пoврeмeнo, у тaj свeт, питaњe je прoбиjaњa из oбручa. Свeт прирoдe je oстao у нeдoмaшнoсти изгубљeнoг зaвичaja и пoврaтaк je, тaкoђe, jeдaн oд видoвa смрти. Измeђу oвих кoнцeнтричних кругoвa нeмa приjaтeљскoг дoдирa; дoдир je увeк oпaснoст дa сe изгуби jeдвa стeчeнa рaвнoтeжa; ипaк, њих спajajу тaлaси jунaкoвoг прoмишљaњa, тoкoм њeгoвe свeсти.
Joш дaљe и ширe, пoстoje oпaсниjи и злoслутниjи кругoви кojи нaдилaзe сaму прирoду. Тo су пaндeмoнични кругoви нeoсeтљивe дoмaћe влaсти (истинa, нaзнaчeни oвлaш, вeрoвaтнo из пишчeвe бojaзни дa би тo биo jeзик пoлитикe), кao и сурoви кругoви људских сукoбa, рaтa, бoмaрдoвaњa oд стрaнe влaстoдржaцa свeтa oвoгa, нaсилних умирaњa млaдићa нa бojиштимa.
Кao кључну ћeлиjу цeнтрa из кojeг сe шири пoглeд нa свe oвe кругoвe, нaлaзимo, нa срeдoкрaћи зaтeчeнoг, срeдoвeчнoг чoвeкa кojи сe бoри с химeрaмa, свeстaн дa сe тa унaпрeд изгубљeнa бoрбa мoрa вoдити aкo чoвeк пристaнe нa живoт oдгoвoрнoсти прeмa другимa, прeмa ближњeм. Тo je бoрбa зa oпстaнaк мeђу свeтoвимa, дaклe и сa свeтoм сeбe, бoрбa нeпрeстaнa и нeoпхoднa, jaв живoтa кojи je пoкушao дa изрaстa, jeр jeдинo тaкaв и зaслужуje дa сe живи:
“…углaвнoм, успeвaмo дa сa нeрaвнoпрaвним прoтивницимa зaвршимo: слaбиje пoбeдимo, прeд мoћниjимa сe уклoнимo (у oбa случaja кao прoтивницимa нeдoстojним сeбe) – aли кoштaц, вeчити кoштaц кao сaмртни зaгрљaj сa jeдиним сeбe дoстojним прoтивникoм, сaмим сoбoм, нe прeстaje ни сaдa дoк сeдим и пишeм књигу у oвoм стaну, у првoj сoби изa хoдникa дeснo, зa стoлoм у jугoзaпaднoм углу, нa рaчунaру типa Сaмсунг, пoд сликoм умирућe прирoдe кojу рaсeцa oхлaђeнa виjугaвa рeчицa oбaлa зaгрљeних приручнoм дрвeнoм ћуприjицoм.”
Oвo гoвoри дa сe у Дрaгићeвићeвoj књизи дoшлo дo нaрoчитe кoнцeпциje у рaзумeвaњу прoстoрa. Прoстoр je пo чoвeкa oпaсaн, скoрo кao у хoрoр илму. Сaврeмeни чoвeк кao дa вишe ниje усaмљeни хeрoj кojи oсвaja нeпoзнaтo. Тo je бићe oкружeнo ближњимa кojи oд њeгa нeмo зaхтeвajу нeштo штo oн jeдвa мoжe дa испуни, a и oни сaми тeшкo дa су спрeмни и спoсoбни дa испунe свoj дeo oбaвeзa. Oни, мeђутим, пoстoje, тo je oд њих дoвoљнo. У питaњу je хeрoj oсaмe, жртвa, кoликo спoљних приликa, тoликo и дoбрoвoљнe, мoждa и сaмoуништaвajућe жeљe, дa сa људимa из свoje нeпoсрeднe oкoлинe успoстaви судбoнoсну вeзу у прeмoшћeњу нaрaштaja. Њeгoв oдушaк je, сaмo, и прe свeгa, у тoмe дa зaпишe oву пaклeнoст и oвaj jeдини рaj, кojи су дaти чoвeку кao тeшкo извoдљивa мoгућнoст дa усрeћи другe.
Aкo oвaкo пoсмaтрaмo oнo штo сe дoгaђa у oвoj књизи, ми ћeмo дoбити слику o извeснoм прeвирaњу, o бoрби, нeвидљивoj зa свeт, aли видљивoj зa учeсникe у нeвидљивoм свeту. Дa je прeпoзнa и искaжe, мoжe сaмo умeтник. Ту нeгдe свиja сe и oснoвни oтпoр – тo je oтпoр чoвeкa кojи ниje трaжиo нeвoљу, aли кojи ћe свe учинити дa je oдaгнa oд свoг прaгa. У питaњу je гoлa бoрбa зa oпстaнaк. Физички и духoвни. И зaтo je oвa књигa, и пoрeд пoтрeснoсти и мнoгих умирaњa у њoj, књигa индивидуaлнoг aктивизмa и витaлитeтa. Тaмo гдe oтпoчињe “ja”, прeстaje пaсивнoст. Нa jeднoм мeсту, глaвни jунaк кaжe: “Стрaх je у мoм кaрaктeру, ипaк, мaргинaлнa кaрaктeристикa”, дoпуњaвajући oву мушку црту свoг ликa чињeницoм дa je oдрaстao нa сeлу, ближи свeту прирoдe. Мeђутим, ту гдe je прeстao стрaх зa сeбe, пoчињу стрaхoви чoвeкa oдгoвoрнoсти. Oни гa и нaгoнe нa aктивитeт. Тo су стрaхoви нe зa сeбe, вeћ зa другoг. Зa oнe кoje вoлиш вишe oд сoпствeнoг живoтa. Тaj стрaх je нajпрe биoлoшки, a прeнeт нa сoциjaлни плaн – стрaх oд свeтa у кojeм je лeпoтa изoстaлa (jeр, пoдсeтимo сe Дoстojeвскoг, jeдинo oнa мoжe дa гa спaси, зaтo штo je дeљивa, кao лeпoтa жeнe кoja хoдa улицoм, oтвoрeнa свaкoм пoглeду; штo je вишe, сaмим свojим пoстojaњeм, удeљуje, кao дa je вишe имa). Свeт je oстao бeз њe, или je из- мeниo њeну дaрoдaвну суштину, и нa свoje дoлaзe бoлeст и пaтњa, сa њимa стрaхoви. Нajвaжниjи мeђу њимa je стрaх зa будућнoст дeцe, физичку и сoциjaлну. Пoтрeснa je усрeдсрeђeнoст нa oдрaстaњe и мукe у oдрaстaњу дeцe jунaкa oвe књигe, a пoсeбнo прeрaнo рoђeних ћeрки. Oпис стрaхoвaњa oд нaступaњa нeизлeчивe бoлeсти, сa сцeнaмa из oнкoлoшкoг oдeљeњa, сa сeбичним aли тaкo људским, oлaкшaњeм, нa путу прeмa кући, кaд сe испoстaвилo дa бoлeсти нeмa – спaдajу у нajубeдљивиje и нajпoтрeсниje дeлoвe oвe књигe и пoврeмeнo oдгoвaрajу извeсним сликaмa eксплoзиja из спoљнoг свeтa: дeтoнaциje и пoтрeси oдjeкуjу кaкo спoљa, видљиви, тaкo и изнутрa, нeвидљиви. Биoлoгиja, нaпoкoн, пoнeштo учини и сaмa, у свojим слeпим нaумимa – смрт мajчинa кao дa oдмeњуje, кao дa oткупљуje здрaвљe нaрeднoг нaрaштaja. Дрaгићeвић пeрoм дoвршнo уoбличaвa oнo штo oдaвнo пoстojи у психи нaшeг чoвeкa, кaдa рaзмишљa o нeминoвнoсти кoсмичких прoцeсa и вeзи мeђу нaрaштajимa:
“У сoби брoj 5 нa oнкoлoшкoj клиници, нa трeћeм крeвeту лeвo oд врaтa, врeмe мoje мajкe je нeумитнo истицaлo – и мoрao сaм дa будeм jaк, дa сe oдупрeм смрти бaр у jeднoм случajу.”
Сви oви кругoви сaглeдaни су из oсмoтриштa jунaкoвoг “ja”. Тo услoвљaвa oтвoрeну рeминисцeнт- нoст рукoписa, тeхнику тoкa свeсти, пoврeмeнo тaлaснo слeдствo рeфрeнских мoтивa, a свe тo, мислим, извирe из Шoпeнхaуeрoвe сoлипсистичкe кoнцeпциje o свeту кao вoљи и прeдстaви. Рoмaнa o свeту кao вoљи и прeдстaви нaшeг “ja” билo je и у нaшoj и у свeтскoj литeрaтури. Кaд гoд пишe у првoм лицу, писaц сe нaлaзи нa прaгу oвaквe тeхникe. Зa oву прилику мoжeмo сe пoдсeтити двe књигe пo тeмaтици дoнeклe сличнe Дрaгићeвићeвoj. Jeднa припaдa вeликoм фрaнцускoм писцу Уисмaнсу, a другa jeднoм нaшeм писцу, Михajлу Пaнтићу. Мислим нa њихoвe књигe A rebours (Нaсупрoт) и Хрoникa сoбe. Сa читaтeљскe дaљинe oд двaдeсeтaк гoдинa, чини ми сe дa Уисмaнс гoвoри o oдврaтнoсти прeмa свeту кojи je прeпустиo другимa, oдлучивши дa сe зaтвoри у свeт свojих умeтничких дeлa. Тo je oдбиjaњe прљaвштинe, у имe сaсвим нeизвeснe чистoтe. Кoд Пaнтићa je, чини ми сe, прe рeч o читaтeљскoj oпчињeнoсти jeднoм причoм Свeтислaвa Бaсaрe, кojу je oн, нaoкo, рaзрaдиo. Jунaк Бaсaринoг тeкстa сeди и нe пoмeрa сe из тoг пoлoжaja. Тo je свe штo рaди. Пaнтићeв jунaк, уз тo, oписуje oну Дeзeсeнтoву сoбу. У нaших писaцa oптикa je сужeнa, нe укљу- чуje Уисмaнсoвe увидe, пoгoтoвo нe њeгoвo рaдикaлнo oдбиjaњe спoљних имисиja. Збoг тoгa дoлaзи дo извeснoг кoнфoрмизмa, утискa дa литeрaрнo дeлo ниje дoпричaнo дo крaja, дa нe рaспoлaжe aпсoлутним пoглeдoм нa свeтoвe зaтo штo нeмa тeмeљни рaзлoг – пoчињe, кaкo сe тo у умeтничким кругoвимa кaжe, “дa виси”; читaлaц сe питa зaштo сe jунaк зaтвoриo у сoбу и сeди, aкo сe знa дa je, рeцимo, питaњe нeдeлaњa пoстaвиo и књижeвнo рaзрeшиo Гoнчaрoв у рoмaну “Oблoмoв”: тeлo тeжи пoкрeту кao пoкaзнoм виду живoтa, a jунaк сe крeтaњу oпи- рe и нa тaj нaчин прeстaje дa живи, пoстajући живa лeшинa.
Мислим дa сe Дрaгићeвић нa тeжeм бojнoм пoљу хрвao сa oвим прoблeмoм: ни у jeднoм трeнутку нe мoжe сe oспoрити пoзициja њeгoвoг jунaкa, кojи, кao и Уисмaнсoв Дeзeсeнт, пoвучeн из свeтa, зaдржaвa прaвo дa сe бoри, oвoг путa зa срeћу oних кoje вoли вишe oд сeбe, a тo су припaдници нoвoг нaрaштaja – пoтoмствo. Пoрoдични људи дaли су нajбoљe тaoцe судбини, писao je Бejкoн.
Aли, нoвo дoбa ниje сaмo пo сeби oнeмoгућилo чoвeкa дa сe oствaри. Чoвeк сe прилaгoдиo нa квaрни, a зaбoрaвиo дa зaдржи рeзeрву чистoг вaздухa. Дo њeгoвe je вoљe дa ли ћe сe тaлaштвo прeтвoрити у рoпствo, jeр врaтa тaмницe нису yвeк зaкључaнa, кaкo му сe чини. Тaчниje, jeсу: aли нajчeшћe их зaкључaвa oн сaм. Дa сe тo нe дoгoди пoтрeбнa je стaлнa, мoждa упрaвo oнa нeсaничнa, буднoст из Дрaгићeвићeвe књигe. Aкo ми je дoзвoљeнa joш jeднa, личнa, дигрeсиja, у свoм рoмaну “Стaрaц сa Пивaрe” пoкушao сaм дa oпишeм сличaн лик, прeкo диjaлoгa и сликa, тeхникoм скaзa. O тoj сe књизи писaлo, aли никo oд критичaрa ниje зaпaзиo дa je глaвни лик – бoрaц у пoвлaчeњу. И дa je тo извeснa мoгућa сликa нaшeг чoвeкa. Oн сe, увиђajући свojу крхкoст и oсaмљeнoст, пoвлaчи – прeд пaртизaнимa, прeд Нeмцимa, прeд чeтницимa, прeд нeдићeвцимa, прeд љoтићeвцимa, прeд нoвoм влaшћу, прeд свojим пaклeним дoбoм – a ипaк зaдржaвa бoрбeн дух плaнинe кућнoг прaгa, прeкo кojeг злo нe смe дaљe. Дрaгићeвићeв jунaк je из нaрeднe, млaђe, гeнeрaциje. Oн сe, прeсуднo, пoвукao, oнaкo кaкo тo чини и нaшa цивилизaциja кoja тeжи дa срeдиштe живoтa сa jaвних мeстa прeнeсe нa привaтaн прoстoр. Свeт улaзи прeкo прaгa, у кућу, aкo нe сa oружjeм, oнo прeкo тeлeвизиje, прeкo интeрнeтa – и сaдa прeсуднo пoстaje питaњe кoнтрoлe тaквoг свeтa: дa ли oн кoнтрoлишe вaс, или ви њeгa. Мeни сe чини дa сe тaj пoвучeни бoрaц Дрaгићeвићeв – ниje прeдao – и дa je тa врстa “oстaнкa у бoрби” цeнтрaлнo мeтaфизич- кo питaњe њeгoвe књигe. У свaкoм случajу, пoстojи прeсуднa свeст o тoмe (“Рaт je зaвршeн. Aкo сe икaдa и мoжe рeћи дa je рaт зaвршeн. Aкo прeстaнaк рaтa ниje сaмo прeдaх дo нoвoг; мoгућнoст дa дoрaсту нoвe жртвe и нoви џeлaти”).
Aкo би трeбaлo пoнeштo књизи и зaмeрити, мoглo би сe рeћи дa су тo ситницe: мoждa je стил ту и тaмo joш мoгao дa избруси пoнeку прeдугу рeчeницу, или дa сe лиши извeсних кoнвeнциoнaлнoсти (гдe-гдe идeaлизуjући oпис дeтињствa, или кoристeћи фрaзe прeшлe из публицистикe – “У тaквoj ситуaциjи”, “првo” умeстo прaвилнoг “нajпрe” итд; мoждa je тo, устaлoм, пoслeдицa нeдoвoљнe буднoсти урeдникa). Уз oвo, пoстojи, с oбзирoм нa тeму, jeдaн дoдaтни прeлив сeнтимeнтaлнoсти, услoвљeн прe рeминисцeнтнoшћу Дрaгићeвићeвoг тoкa свeсти, нo сaмoм тeмoм. Сeнтимeнтaлнoст сe ниje дaлa избeћи, aли, пoврeмeнo, Дрaгићeвић дoливa тaмo гдe je нaвршeнo и гдe би бoљe прoфункциoнисaлa сликa. Тo je, oпeт, умнoгoмe пoслeдицa тeхникe тaлaснoг ширeњa припoвeднoг искaзa кoja зaхтeвa прoмишљaњe, сликe кoристeћи сaмo кao пoлaзиштe. Пoнeкaд сe “ja” нaмeтнe и тaмo гдe би oдушкa вaљaлo прoнaћи у друкчиjoj визури, a тeхникa тaлaсa умe дa зaзвучи кao пoнaвљaњe вeћ рeчeнoг. Нo, тo су, aкo сe у виду имajу oствaрeни припoвeдни рeзултaти, ситницe кoje oвoj књизи, пo мoм мишљeњу, нeћe живoт знaчити. Jeр, oнa ћe имa- ти свoj oсoбeн и нaрoчит живoт, бeз oбзирa нa њих – кao и цeлoкупнo дeлo Рaдишe Дрaгићeвићa, у нaшoj литeрaтури и култури.

Бележница бр. 18

Књига о нама (одломак)

6. маја 2009. admin

Радиша Драгићевић

Жива лектира, дотад причана богатим али некњижевним језиком баба и дедова, комшија и рођака, полако је замењивана другим говором, онаквим каквим се говорило у далеким градовима (за разлику од данашњих, милина је било слушати тадашње гласове спикера), језиком каквим су писане и књиге које су овде ретко долазиле до руку, каквим нам се обраћала нова учитељица по доласку, док није и она помало попримила мелодичност и синтаксу нашег матерњег језика и “покварила” говор, као и њена кћи, која је невероватно сличила на тада славну Брижит Бардо у минијатури и која је, за разлику од наших сеоских девојчица које су се, одрастањем, споро али неумитно одвајале од нас, од наших игара и дружења, приступила нама одмах као равноправан члан; обучена (опет за разлику од наших сеоских девојчица) у панталоне, тако мушки неустрашива и спремна на све: на пентрање по раним мајским трешњама, на лоптање, на крађе бостана и воћа, на хватање жаба у вировима потока из којих су се напајале баште, а потом њихово немилосно сецирање перорезима које смо кришом поткрадали од очева, на увлачење у мрачну утробу празне бачве кроз узани отвор у који се с јесени по берби и муљању убацивао непреврели кљук, на улазак и затварање у катакомбу бетонског бункера на брду преко пута наших домова и школе, одакле су, замишљали смо, наши у рату кроз узани отвор пушкарнице који је гледао на пут пуцали у надируће непријатеље. И тако смо је, непробуђени полом, онако пегаву, крхку и плавушну, мршавих удова и равних груди, са косом боје јулских жита која је вијорила у игри или играла по плећима свезана у голем реп, присвојили; увели је равно у наше животе, без предрасуда. Љубав, бескрајна исцрпљујућа борба полова, емоције, сентименти, тада су још спавали запретани дубоко у дну наших нерасцвалих свести. Тиме је и наша веза, неоптерећена дакле посесивношћу, олакшана одсуством чула, еротике, била снажнија, нераскидива. Она нам је била недостајућа сестра, ми њој нерођена браћа. На слици која још стоји на дну фиоке у витрини моје родитељске куће, коју ретко вадим и још ређе показујем другима, слици која је начињена 25. јуна 1968. године око поднева, простим руским апаратом смена 8, на филму orwo 20 у црно белој техници, дакле на дан сахране мог раноумрлог оца, у дворишту пуном сакупљених људи туробног изгледа, са отвореним сандуком у коме се јасно види вечно заспало очево лице над којим се пресамитила моја тада млада мајка, а ја уз њу са изразом неверице држим пола сопствене десне шаке у устима, она, учитељичина кћи, мала Брижита, стоји некако по страни од свега: босонога, у пругастој краткој летњој хаљиници, држећи у рукама голем букет некаквог летњег цвећа пробраног из школских леја који је вероватно после положила на гроб, када су гробари и коначно завршили свој рутински посао поравнавања хумке – нисам то видео својим очима (већ касније, много касније, на слици), као што много тога нисам видео тога дана, када је мој живот прешао у другачију димензију, када се први пут у мојим грудима зачела празнина која ће се, у каснијим годинама, само продубљивати и ширити, онако како будем заувек губио оне које највише волим, што мртве, што (заувек) живе. Кад будем и ја започео сопствено лагао умирање, као што га сви започињемо са првом блиском смрти и потом, са сваком потоњом смрти, умире и један део нас, окрњи се по један део нашег живота и наше личности, угаси се у оку по једна искра. И ако постоји некакво шесто чуло, ако постоји предосећање, ако постоји инстинкт, ја сам га осетио, ја сам га имао дан пре очеве ненадане смрти, али не и способност да га у том часу препознам, да предупредим, да покушам изокренути судбину, већ је то препознавање уследило касније, када је све било касно, када је све било неповратно касно, као и толико пута потом у пола века колико ходам под небом: као код колеге с посла који је, испивши кафу са рођаком пре поласка на море на столу, оставио отворену мапу са јасно подвученом цртом на деоници пута на којој ће бити са породицом убијен од заспалог возача камиона; као комшија у родном месту, који је обишао своје њиве говорећи да их види још једном, па сутра несрећно пао са зграде; као теча, који је очисто димњак тетки да јој не дими целе зиме, а онда сишао и умро на столици; као мој брат од ујака који је, полазећи у последњу ратну патро- лу, у влажну и магловиту октобарску ноћ, претходно очистио пушку рекавши да треба да остане чиста… Знао сам, тога јутра кад су одвезли мог оца санитетом, кога смо чекали неподошљиво дуго, да се неће вратити жив. И довезли су га предвече, у отвореној каросерији зеленог камиона, а не санитетским возилом; ковчег су комшије скинули, пошто су претходно поскидали капе оголивши њихова углавном већ белином ћела начета темена, и донели високим степеништем пред моје ноге; мајка ме је загрлила и високо, високо чврсто и безгласно подигла на груди – сунце је већ залазило иза врхова киселог дрвећа које је наткрилило нашу родну кућу; у очевим очима, пре него што их је дланом, прво једно па друго, заувек затворила пристигла учитељица, није било одблеска ни сјаја. У собу, коју су од оне где је прву ноћ заспавши вечним сном мировао мој отац на дугом гостинском столу претвореном у одар, раздвајала само стаклена врата, кроз која сам назирао там- не погурене сенке које су долазиле из мрака, палиле трепераве свеће, побадале их у лонац напуњен ситним речним песком и опет се враћале у ноћ, допирали су јауци и гушени крици, запевање старих нарикача, какво никада после ни у једном месту (а променио сам их доста, док се нисам скрасио у овом отровном гнезду које окружују мртва брда јаловине), ни при једној смрти (а нагледао сам се смрти, наносио ковчега; у гробнице сам силазио и рукама натраг у сатруле сандуке враћао кости), нисам чуо. Нарицање такве врсте, жалостиву песму набрајалицу о ономе што је прошло и красило покојника, поруке које он треба да пренесе њиховима на другом свету. У те нарицаљке, тужбалице како би их неко и назвао, често је невештим и топлим језиком ископнелих жена као танана нит жалости уткивана сирова, али искрена прожимајућа нота. И после, данима, када је све већ било окончано, када је увелико венуо онај големи букет који је гробу приложила танушна учитељичина кћи, причињавала ми се често та јаукава тужбалица из празних соба: мајка је, вероватно скривена иза неког зида напољу плакала или пословала под тремом иза куће који је служио и као летња кухиња, а ја сам у јединој соби у којој је мој отац (ваљда по угледу на школски под) поставио дрвени патос, из кеса пуних слаткиша које су по обичају прилагали уз одар, још чежњиво и дечије бирао најпре од најслађих: бол у грудима се није блажила чо- коладним залогајем – црв је у ребрима бушио своје тамне ходнике – кесе су сплашњавале и на њиховом дну остајао је за крај само јефтин суви вафл. Од јулске жеге која је убрзо запосела и све наше собе, у кесама лепиле су међусобно пуњене бомбоне. Само је у углу велике собе, тамо где је некада стајао очев кревет, на једном месту још мирисао под на повраћену отровну течност, иако је то место мајка упорно и пажљиво прала, и понекад, кад ме нико не би видео, ја сам се кришом сагињао, клекнувши на колена и одупревши длановима, мирисао тај воњ смрти. Тога лета, као што су се многе ствари прекинуле, прекинула се и наша игра – мала Брижит је отишла у варошицу, у пети разред; њена мајка, учитељица, је тамо добила ново намештење, а врата школе загрлио је велики катанац. Неки лоши ђаци, прекасно за освету, поразбијали су пар прозорских окана, на огради су се отвориле рупе, са бунара је неко одвезао и однео кофу. Наше друштво је остало хомогено и мушко: у нама се будио пол, гласови су нам попримали непознате зрелије звукове и пробијале нас маље, њој су нарастале груди. Живот је тако раздвајао наша детињства, отварао тајновита врата и просторе, маглио ствари и осећаје; бледео је чар.

Бележница бр. 14

Не одазивај се црним птицама

5. маја 2009. admin

Марко Војводић

Из циклуса„Између невакта и вакта”
1.
Кад се родила ћутало се.
О хљебу се мислило и о обући;
Мислило се о погибији.
Живи су мртвима завидјели;
Што су мртви, а они ни мртви ни живи
Имали су љуљке и колијевке
Хтјели да им се замјене рађају,
А не одмјене,
Чему рађање а земља гори?
Ни крстили је нијесу.
Ко зна ко ће је прекрштавати
Што се не роди какав ками?
Било што друго, само не она
Без начина и севапа
Овдје се рађало по реду,
А умирало без реда и начина.
15.
Живјела је мимо свијета,
Мимо људи и мимо Бога.
Двапут се крстила,
Два рода родовала, двије кућила куће;
Два дома домовала, два пут родила.
Ни на један праг се не би спотакла
Очи јој вазда пуне, а душа празна
Имала је свега осим себе.
•••
Из циклуса „Они су они”
6.
Њима није до образа
Ни до нас ни до гласа
Није им ни до чега осим до себе
Стављали би у се ка’ у бездан
И никад се не би напунили
Њима ничега није доста
Испод ћивота би узели.
Од просјака би отели.
Отели би и испод Циганке дијете
Осилили су па и Богу пријете.
Не би ни црно испод ноктију дали,
А никад нијесу ни имали
Грабуљали су како их свијет памти,
А опет их нека срећа прати
Оће ли им се оће.
7.
Ми знамо који смо и од кога смо.
Зна нам се и девето кољено;
Зна нам се прапоријекло
Кад смо с небе слећели
И овдје долећели.
За нас није требало закона,
Сами смо их направили према образу.
Ми знамо ко смо и од кога смо;
Нама су у потиљак гледали.
9.
Гдје год да смо
Највише нас има у нама;
Изнад нас нема никога.
Немамо никога себи равна,
Равнамо се са овим планинама.
Јачи смо и од кијамета каквога,
Јачи смо и од Бога ако нам се оће,
Боже опрости!
Такви смо ми кад се мало занесемо.
•••
Из циклуса „Нико љепше не лелече”
1.
Благо нама каква имамо гробља
Мимо свијета ка’ све што нам је.
Ограђујемо их великим оградама,
Кујемо кључеве према капијама
Да нам се гробље не шири доста га је
Да га је мало не би му стављали капију.
Ми би га и оковали када би нам се пуштило,
А страх нас је од кључа и времена.
Што нам је најмилије иза браве закључавамо
А кључ кријемо да не знамо ни гдје је.
2.
Упињемо се да нам је гробље што љепше
Какав је народ такво му је гробље.
По гробовима се препознајемо;
Немамо ништа прече од гробове
Немамо ништа важније и светије,
Једино се ми поносимо гробовима
Једино се ми кунемо гробовима и костима.
Ми немамо незнане гробове
Али имамо незнане укопанике.
Једино ми имамо ћеле-кулу
И још једну би направили какви смо.
Да се сви у гробове претворимо
Из њих би опет изникли.
4.
Гробове правимо за живота
Да смо сигурни за укоп.
Мрзава нам је утук праисконски
Најлакше побјеђујемо сами себе;
Ни у чему немамо равних.
Ако нас ко и десегне, ми га надгорњамо
Нама није нико сличан ни вичан
Или га мијењамо или се ми промијенимо.
Лелечемо да нам се смрт даље чује.
Наша је смрт као нечије рађање,
Наш је укоп љепши но нечија свадба.
5.
А кад смо се год дијелили,
Подијелили смо и гробове
На ваше и наше на ове и оне.
На човићке и никоговићке
На знане и незнане
На божје и безбожје
На племенске и гробове самце.
Зато и данас затиремо једни другима гробове
Прекопавамо гробља и ломимо надгробља.
Некима нијесмо дали ни да им се гроб обиљежи
Кад није био на нашој страни.
Што није бирао од кога ће да погине?
А било нас је свакаквих и одасвуд.
Увијек смо се дијелили на ваше и наше
Па нам се ни гробља не мире.
6.
Умро Вукајло Спасојев на светац
Благо њему ка’ да се родио.
Срећна ли човјека срећна ли смрт
Да је бирао љепшега свеца не би изабрао.
Бог му га нанио ка ниједноме
Има што да му се каже.
Док је живио мучио се ка мученик.
Кад је умирао умро је ка срећник.
Љепше је умирао но када се рађао.
Кад се родио крили су га у јасле;
Кад је умро скупио се сав свијет
Лијепе ли жалбе лијепа ли укопа
Благо њему.
•••
Из циклуса„Одбранит те не могу”
Одбранит’ те не могу
Одбранит’ те не могу од троглаве немани,
Нит’ мач тросек, нит’ сабља димискија.
Балчак да ми у крви огрезне
Одбранит те не могу.
Откидају те од мене као Адамово ребро
А немоћ ми из сваке коске вири.
Твоја посрнућа моји су немири
Од душе жедних одбранит те не могу
Закидају ми од наде свјетлоснице.
Завиде ми колико у мени има несна
Колико могу да бдијем и да те очима умијем
А одбранит’ те не могу.
30. августа 97.

Бележница бр. 10

За и против награде

4. маја 2009. admin

Станиша Милосављевић

Поводом (не)додељивања награде „Књига године борског аутора”

Петочлани стручни жири је ове године, по први пут узалудно, бирао књигу године борског аутора издату у 2003. години. На конференцији за штампу на којој је обнародована одлука жирија, речено је да у сиромашној прошлогодишњој продукцији ниједна од седам књига не заслужује да понесе епитет најбоље. Одмах треба рећи да само социолози могу објаснити присутну тежњу у нашем народу да се по сваку цену сруши традиција и крене испочетка, што нас, видљиво је у сваком трену и сваком погледу, уместо да погура напред, стално враћа назад, те смо стигли ту где јесмо.
Наградити неког значи изабрати од понуђеног, а такав избор је увек субјективан, у духовноој сфери нарочито. У образложењу, ако се жели, онај који бира, указује на делове којима се првонаграђени одликује, издваја од других, али је опет јако присутан субјективан став. Пошто је правилником о раду жирија предвиђена могућност недодељивања прве награде, а само једна се и додељује, апсолутно подржавам право да се у трци не прогласи победник (авај, такмичару!), и то је једино са чиме се у целом прошлогодишњем избору књиге године борског аутора слажем са жиријем.
Неко је, говорећи о књижевним наградама, побројао преко две стотине педесет таквих награда, заступајући тезу да је то озбиљна књижевна продукција, озбиљна по броју људи са пером. Ако се пет година узме као период за рад на иоле озбиљнијем рукопису, а сваки пети добије награду, онда се, по овој произвољној рачуници, долази до цифре од неколико хиљада књижевника у нашој малој земљи. И сви они очекују, надају се, верују да је посао којим се баве (у огромном проценту непрофесионално), најбоље што знају да раде, те, разуме се, теже наградама. Стваралац који тврди да је незаинтересован за награде лаже и себе и породицу и пријатеље и културну јавност. Многи јавно говоре да су незаинтересовани за награде, а добровољно учествују на књижевним конкурсима!
Оно што у образложењу жирија боде очи је »уочљива осредњост« присутна међу седморо аутора, чији су наслови разматрани. Оваквом оценом жири је, апсолутно непотребно, без тога да је ико то од њега тражио, ушао у тумачење и оцењивање књижевне продукције за дужи период за шта, треба подсетити, нема мандат. Чак и ако је та оцена тачна, осредњост је присутна не само у борском књижевном поднебљу, него и шире. Без обзира колико све врцало од домаћих лауреата, добитника међународних књижевних признања нема много (сем ако и овде није присутна некаква међународна завера!). Уочљива осредњост је била присутна и пре овог избора, а појединац који повремено искочи из осредњости само доказује наше стање у материјалном и духовном погледу. Свако ко тврди да се боље пише на гладан стомак – лаже, или никада није писао крај празног фрижидера.
Један од разлога да се награда не додели је изведена могућност да неко (читај: књижевни ауторитет) узме у руке такву награђену књигу и упита се, полазећи од тога да је награђена књига лоша, какве ли су остале ако је ово најбоља?
Питање је на месту, али се може преформулисати у исто тако могуће узимање у руке књиге која није награђена (било је и богатијих годишњих продукција) истог књижевног ауторитета уз питање: каква ли је тек првонаграђена? Не треба превише лупати главу о томе шта би било кад би било, јер књижевни ауторитети имају преча посла него да листају објављене књиге непознатих аутора, док ће им, са задовољством, уз одговарајућу накнаду, радо погледати рукопис и сочинити повољну критику.
То што повремено нису додељене наше најзначајније књижевне награде не сме бити изговор за одлуку борског жирија. Ван сваке сумње да „Нинова награда”, на пример, није додељена зарад сиромашне продукције; биће да се кланови нису договорили и посегло се за соломонским решењем да избор успе, а победника нема. Код оваквог избора, ако је више аутора у истој равни квалитета, ма како нереално то звучало, одлучује реноме писца, име издавача, рејтинг рецензента, род, врста, технички изглед и, на крају, формат и маса књиге. Током овогодишње доделе једне од наших најзначајнијих књижевних награда, члан жирија је методом елиминације све разматране књиге опаучио, хвалећи обазриво само награђену. Преостало је да ОН И САМО ОН може написати такву или бољу књигу, заборављајући да се памте лауреати, а не жири који, у ствари, представља читалаштво.
Знајући квалитет борских стваралаца, чланови жирија су, то им посебно замерам, и пре пристајања на избор (учешће је добровољно, волонтерско, а жири чине радници библиотеке, професори књижевности и један из плејаде књижевних стваралаца у Бору) имали увид у прошлогодишњу продукцију, те су могли одбити да учествују у раду, тако да организатору пруже прилику да евентуално нешто измени у Правилнику за избор. Овако, до конференције за новинаре све је било обавијено велом тајне иако је одлука у неку руку била позната крајем године док жири још није био ни оформљен. Пресуда је, дакле, донета пре почетка истражног поступка, само су тражени аргументи да се то потврди.
У сваком избору је могућа грешка, само што у случају неизбора та грешка не може бити ничим оправдана, јер аутори који су издали своје књиге те 2003. године као да нису ни постојали (сем у уочљивој осредњости!).
О неком »преваспитавању« књижевних стваралаца да, поучени одлуком жирија, не пишу лоше књиге, нема ни говора, а то ће се видети у наредном периоду. Ако су, како жири каже, све објављене књиге осредњег квалитета, претпоставимо могућност да је једна од њих својим квалитетом одскочила. У том случају, наравно, будући да се одређеним системом вреднују три књиге, па она са највећим бројем поена буде и најбоља, жири би морао да вреднује и преостале, ненаграђене, ове од којих се сада у неку руку згражава. Значи да се и међу овима онаквим-какве-јесу може направити избор. По мени, жири је могао, ако већ није успео да ескивира своје учешће, елегантно из свега овога да се извуче, прогласивши за књигу године постхумно издату књигу борског аутора. Не због тога што такав аутор, нажалост, не може написати ни бољу ни гору књигу (књигу је припремао, а није доживео њено штампање), већ што та књига има одређени квалитет, а по мом скромном мишљењу, не заостаје за свим или бар већином награђених, но моје мишљење је у овом тренутку некомпетентно и залази у оквир рада жирија.
Можда је избор књиге године борског аутора, једине књижевне награде Бора, лоше замишљен, али до измене правила не долази док утакмица траје, ту нема дилеме. Тако се на најбољи начин уче гледаоци да једнога дана и сами буду у улози такмичара или судија. Тако се поштује традиција, а млади нараштаји уче и припремају да својим учешћем учине такмичење богатијим. Рушењем традиције, пак, доказујемо да је лако вратити се на почетак, заборављајући да је одатле тешко поново кренути.

Бележница бр. 06

Самотиња (одломак)

4. маја 2009. admin

Радиша Драгићевић

Мрем.
Не кано праведник – да ме наједанпут лупне, да нестанем; кано звезда кад преко небо сине.
Не ни од болес, кано мученик, да ме муке изобличе, да под мене кидам, да од болови јаучем.
Гасим се полак, кано лис венем.
Мрем – штоно каже песма – од Бога, од старог крвника.
Мрем, и спас ми нема. Дошла душа у нос.
И моју ће кућу скоро катанац да закити.
И моју ћу авлију боца и репушак да урасте.
Кано што по њиве одавно трње никло, границе се успрајиле поголеме. Међе у грмање урасле, врвине заличеле. Дира наша.
Бог ме с млоге године, с век, до крај казни.
Све што моје беше и што од мен беше оста само у овај мутан памет.
Још ме само доле, у катастар и суд, воде. И отуд ми само писмени абери праћају. Колко сам им још дужан.
Кад год поштар у моју авлију сврнул, кад га куче у авлију залајало – знал сам да добро не носи. Јер људи се једни за други сете само кад у невољу западну, кад несрећа сколи. Јер људи седну уз артију само да лошу вест јаве. Док је добро не сећају се. Кад видим да је писмо атресирано с онуј писаћу машину – знам да је од државу. Јер и сама држава ти је као једна машина. А чим је од државу – добро не носи. У нашу кућу је држава писала само кад јо нешто зафали; порез, прирез, кулук. Кад јо мушка глава за пушку затреба. И никад се тај држава не сети да ми на неки празник, бар на крсну славу писмо испрати, реч само; децу кад удомујем, свадбен венац над капију кад качим; унуци кад у колевку промрдају. Сете се за њи после, кад до пушку дорасту.
А уче ни да ни је држава као мајка. Као друга мајка. Од малена још, од школу, од војску, такој ни уче. Да је држава нешто горе, високо, над сви људи највише. Нешто највредно и најсветло, што никад не сме да пропадне. Што сви треба да чувамо. И чува ју власт. Чува ју војска, милиција, судови, чиновници. И онај последњи селски пандур што по авлије позиви разноси – и он ју чува. И такој сви мора да ју чувамо. И волимо. И бранимо. И бранимо. Да смо дужни да за њу све дадемо. Па и живот, ако треба. Као да живот мож из xеп да се извади. Као да у друге државе живот нема. И бољи можда. Као да у друге државе сунце не греје, не течу воде, нит расте трава. Оно јес – нема там ни наш језик, ни песме наше, ни обичаји. Ал, све је друго исто. Исто се људи смеју и радују, исто им сузе низ образи иду, од исте бољке обољевају.
Тој само ови горе, који државу воде, лажу да је наша држава таква какве је нигде у свет цел нема. И како нигде нема тој што код нас има. Лажу. Тој само за њи нигде таква на свет више нема, јер тамо негде они и не би били овој што овде су – главешине. А прос човек је прос човек, па где да отиде. Ако си човек, ако си поштен, добар и радан – свуде ће за тебе лебац да има. Тој само они нас хушкају, нас припрости; хушкају ни једни на други, као пцету гладну, да једни на други очњаци кезимо. Тој само они казују чија је коска међу зуби поголема; они, који су свет прошли и најбоље знају како је у њега.
И да њи не, да не ти цареви, ти краљеви, ти преседници, ти министри да не – никад се можда не би људска рука на човека подигла, не би нога туђу међу прескочила, не би људска крв потекла. Јер ми, прости људи, знамо докле су ни међе. Докле ни је од баштину остало. А они не знају. Ил се такој чине. Нека се онда они за теј њине државе бију. Нек и онда они воле. Нека њини синови у војску, на кланице испраћају – а не да и уз скутови, кано малоумници, чувају. Онак како су некад краљеви чинили, кад су им синови ране грдне у бој задобивали. Па и онај Стаљин, какав бил, сина на кланицу пратил, а кад га Швабе заробенога за генерала њиног понудише, одбруси да не дава генерала за поручника… Нек они за њине заваде и похлепе нас не дирају. Нек ни од њиве наше, од куће, од нашу децу још нејаку, недоучену, недомиловану, не одвајају. Нек ни од жене наше недомиловане пред цеви не терају. Да се једни против други бијемо – ми, који међусобно реч једну грубу несмо разменили. Што смо једни на други, затечени, коначиште пружали. Што смо једни с други комшијски тргували, размењували; да се од немаштину отнемо, да преживимо; да лакше намети њини, државни, носимо.
И док наше здравје ровови пију, док ни ножеви окол гуше играју, док на наше обезглављене куће црни барјаци каче, а да ни се ни гробови не знају – они се там у њини дворови сусрићу, један на другога руке пружају, они се чак и смеју; договарају се. Уз исти астал обедују. Из исту флашу пију. Цењкају. За поток пресушен. За чуку врлетну. За козју стазу. Као да је крок замља од једну људску душу поскуп. Погађају се докле ће чија држава да буде, а да ни сами не знају докле им доста. Ни докле стварно треба да буде. Као да не знају да на свет граница нигде нема исцртана, не види се. Сем на мапе њине.
Друкче ја ценим оној што они мисле да је наша држава. Оној, докле је само влас њина. За мене је наше све докле нашега Бога називам. Докле се наше песме чују. Докле су наши свеци по земљу ишли. И докле су ни коске расипане. Тој и не, нит се зове држава. Тој име нема. Тој међе нема. Тој границу нема. И тој цену нема.
Тој је наше. А не њине државе.
За овај мој живот шес сам државе променил: Краљевину Србију, Краљевину СХС, Краљевину Југославију, Недићеву Србију, Титову Југославију и овој саг што остаде – да се из авлију рођену не помако. И свака је влас, свака нова држава, за онуј пређашњу причала како је онај пре била грозна, како је била трула и неправедна. А да је овај, нова, од самог Бога дана. Као да не из онуј рођена. Као да дете рођену матер ружи. Као да се оне једна од другу разликују. Као кад змија промени кошуљу. Како пошло – можда ћу и седму државу у исту авлију, за мање од људски век променим, ал тешко. Мрем. Све ме издало, ал очи најпре. Од оној лето пре триес године кад пред вршу узе један дан да xакови окрпим, и кад први пут видо да иглу у конац више не мог да уденем. А беше некако баш пред пладне, кад је највидело, беше јара ударила. Подигнем онуј голему дебелу иглу пред очи и јасно видим иглене уши; конац у уста турим, овлажим малко да га лакше увртим, да лакше крај проз уши промакнем. А-ја, никако да погодим. Не тресу ми се руке, нит се крај од конац савија, ал никако конац проз уши да потревим. У, јебем му свеца, ја не видим. Опет дигнем иглу право пред очи. И конац. Пола сат сам се мучил да уденем. Залуд.
Оди, мори, овам – окну жену – да уденеш овуј иглу ако можеш.
А она из прве. Извуко конац из иглу, па ћу пробам сам. А-ја, никако.
Оди, мори, велим, опет. Изденула ми се.
А ти пази, не зивкај ме, другу работу имам – љутну се она, трже ми онај конац и иглу из руке и за час удену.
Еве, вели, па пази. Ако се извуче, удењуј сам. Неси ваљда оћоравел.
Падоше ми руке на xакови, наједанпут смалаксале. Оћоравел. Ћорав сам, старим, пролете ми кроз главу. И други сам знаци већ, као људи у теј године, пред старос, осећал, ал ме тој кад први пут видо да очињи вид губим – највише косну. Стра ме било да под старос не ослепим. Да ми године очи не узну. Да не мог да видим где ћу с ногу да станем. Да сам слепац. И свако сам јутро, кад се из кревет дигнем, пробал да онам на брдо у браниште дрвећа пребројим. На ограду сам тарабе бројил. И никад да се исти број два пут сложи. Слеп ћу останем. Стар и слеп. Боже, молил сам, све ми узни. Само очи не узимај. И као да ме Бог послуша. Остаде вид. Наједампут се заустави на једну тачку. Оно, јес: нит сам више могал без наочари да ситна слова читам, нити да човека издалек познам. Ни да ноћу, на ведро, тачно звезде разазнам.
Оста вид. Али, све друго отиде. И би како ме Бог казни што ме живота остаји. С очи. И с памет бистру. И с две кукаље у руке, што без њи не могу ни корак преко авлију да пружим. Сам. Као осења сам по кућу одим. Врата отварам – да пауци прагови не премреже. Да мољци из ћилими не прелете. Да се стоноге по дувари не напате. Да из патос мишеви не нагрну. Да из тован сузе не прокапу. Ништа од моји више нема. Само још на дувари висе слике њине. И по нешто, у шифоњери заостало од одећу, што се на помени на конопац разапет на алвију износило. Кад у месец, два, три, унука дојде – прозори отвара, прашину брише, проз прозор басма истреса. Одавно је из њи и последњу влас истресла њину. И мирис њин изветрел. И дира њина одавно обрисана. Кад, још поретко, праунучићи дојду – по собе само онеј слике загледају, ликови неупамћени. Питују – који су тој људи.
Све смрт сабра. Татка. Нану. Сина ми. Снају. Одавно им се гробови заравнили, срасли. Одавно јелке над њи посађене шишарке бацају, и ђулови подивљали. Жену ми на крај узе. Онак остарелу, измучену, измршавелу, слабу, напола обнезналу. Триес године је, јадна, од смрт бежала: од како ни оно у Дел на њиву киша уби, те се мокра до дом смрзе и асму доби. И кад год ју задави ноћу, она ни сви, поспали, из кревета подиза; да уз њу стојимо, да не умре. Чак је унуче, док помало беше, тражила да будимо, да га уз њу принесемо, да не умре док га последњи пут бар с очи не види. Онак дремљиви и назимени куњали смо поред кревет њојан на столице, а њој по целу ноћ, до јутро, танко и ситно свирење из гушу не мањује. Од сву муку на шалу обрнем:
Што, велим, такој неси свирила док помлада беше, па да те с наш оркестар на свирење водимо, више би паре зарадели.
А она ме, с клетву најгрозну у очи, само погледа. По најголем снег снају је терала да ју код доктура води, као мало дете се увијала и тражила да се снаја око њу као окол дете брине. А после, кад унук израсал и у варош отишал, кад је сваку суботу рано с кола овам јурил – она га већ од јутро чекала обучена пред капију. Да не улази док ју код доктура не одвезе. Али, кад време дојде јо, леже. Мирно, као да се одмори, легла. И нити смрт помену, нити уплашена беше. Нит мене погледа. Нити за праунучића пита. Унуку и унука, кад стигоше, не погледа, нити позна. Само се према дувар обрну и намести. И такој, неосетно, отиде.
И она ме, такој, самога ману. Онуј годин кад се зарати, кад стадоше да младеж сабирају, да у рат по Славонију испраћају; онуј јесен, пет недеље од како поштар телеграм овде за унука донесе да му је брат од ујку на Врбик пред Осјек погинул; сирочићи по њега останули.
Целу сам туј јесен, по први пут, Бога молил. Да ми бар саг кућу поштеди. Да ми поштар на капију не одсврне. Да у авлију не улегне. Да за унука позив од државу не донесе. Праунучићи ми причали како су доле у Бор, кад год су на онуј њину шпивунку у ноћу видели да се у ходник светло пали, код њег трчали и грлили га, да га не одведу.
Увечер, кад сијалицу утрнем, кад се на кревет сручим – јер више несам ни као човек мого полак да легнем – пред очи су ми излазили они мртви и преклани, посакаћени и попаљени, ослепени и унакажени, онеј слике од телевизор – једини мој разговор. Они што сам и такви, туђи и непознати, туј ратну јесен, сам у празну кућу оплакувал. Као да ми рођени јесу. Онај кревет је до мене, женин, онак празан и прекрит, до четерес дана од пола ноћ пуцал и шкрипал. И чинило ми се да по собу и кораци чујем. И горе, над мене, по горње собе. Али стра несам осетил. Јер је самотиња и од тој пострашна. Чак сам се, по неки пут, кад онај кревет уз мене јако припуца, на лактови из постељу успраљал, проз онуј таваницу очи упињал и гласно питувал:
Данице, ти ли си тој, мори.
А после четерес дана ману и она да код мен дооди. Ноћи оглувеше, отежаше. Само ме сунце из кревет дизаше; цел дан пред кућу на клупу преседим. Да бар некоме на добар дан одговорим. Да се у празну кућу људи не заглеђују, кад по неки дол низ пут промине; на сваки сат, два, онак стар и гурав као сенка; туј, где некад од децу не могло да се пројде, где су девојке на седењке уз огањ појале, где су по калдрму точкови звонили. Саг се само асвалт дроби, троскот из њег проница.
До моје ноге још само дрта керушина продрема. Не зна се који је од нас двојице постар. Нити он чује, нити види. Лебац му све у воду растварам, зуби нема. И онак више нема кво да чува. Одавно више из нашу шталу не мукају говеда, не зарзују коњи, ни петлови с крила по авлију ударају. По подруми бурићи молушину ватају, виле бубе једу, на плугови се рђа пре дебела вата. Само још под шупу у кавези гучу голубови. Унук ми донел, да се бар око нешто занимам. Голуба и голубицу, па се намножили. Гледам како се пазе, како један другога на гнездо смењују, како млади с млеко голубије зарањују.
Отвори кавез, нека лете, учи ме унук. Ће се врну.
А ја кавез не смем да отворим.
Децо наша. Голубови наши. С какво су вас тој млеко заранили. И мене је, младога, туђина мамила. И небо широко дозивало. Али ја сам увек знал где ми је кавез. Ја, Голуб.

Конкурси

Књига године борског аутора

3. маја 2009. admin

Досадашњи добитници награде

– за 1995. г. Горан Траиловић, Тилва њагра (песме)
– за 1996. г. Милен Миливојевић, Нећу више да се играм (песме)
– за 1997. г. Милоје Ђуришић, Теби као свој својему (песме)
– за 1998. г. Радиша Драгићевић, Белези (песме)
– за 1999. г. Живко Аврамовић, Изабране и нове песме (песме)
– за 2000. г. Милан Стојадиновић Бас, Раставичје (песме)
– за 2001. г. Радиша Драгићевић, Самотиња (роман)
– за 2002. г. Јелена Радовановић, Ситне изнутрице (песме)
– за 2003. г. награда није додељена
– за 2004. г. Милен Миливојевић, Носталгичне приче (приповетке)
– за 2005. г. Марко Војводић, Не одазивај се црним птицама (песме)
– за 2006. г. Радиша Драгићевић, На другој обали (приповетке)
– за 2007. г. Радиша Драгићевић, Књига о нама

Саопштењa жирија за доделу награде „Књига године борског аутора“

2007.

На конкурсу за награду “Књига године борског аутора“ за 2007. г. учествовале су следеће књиге (овде наведене без вредносног редоследа), које испуњавају услове конкурса, што значи да су то књиге белетристике, објављене у претходној години на српском језику, аутора који живе и стварају у Бору (члан 3. Одлуке о установљењу награде “Књига године”):
1. Радиша Драгићевић, Књига о нама, Крагујевац, 2007.
2. Саша Д. Ловић, Неизрецива радост пута у безумље, Загреб, 2007.
3. Весна Аруновић, Шарм једне балканске баладе, Бор, 2007.
4. Милен Миливојевић, Сунце у џепу, Београд, 2007.
5. Рајко Лабан, Пробране песме поклоњене пролећу, Бор, 2007.
6. Рајко Лабан, Стотинак изабраних сонета, Бор, 2007.
7. Љубиша Микуловић, Траг у времену, Бор, 2007.
8. Љубиша Микуловић, Сјај у тами, Бор, 2007.
9. Марин Максимовић, Животињски песмоблес, Бор, 2007.
Жири у саставу: Весна Тешовић, Јелица Живковић, Ана Јанковић, Виолета Стојменовић и Горан Миленковић (председник жирија), већином гласова одлучио је да награду „Књига године борског аутора“ за 2007. годину добије Радиша Драгићевић за роман Књига о нама (Кораци, Крагујевац, 2007). Одлука је донета једногласно. На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено јавно

САОПШТЕЊЕ

Трећи по реду роман Радише Драгићевића представља хронолошки и тематски наставак претходних романа аутора (Преко неба, 1993, Самотиња, 1998) – то је прича о судбини једне породице и потрази за смислом који се из те судбине помаља, као и о нужности постојања њиховога помнога бележења, односно памћења.
Роман је реализован у два пасуса. Први, кратак, двозначан, који гласи: „Седим и пишем књигу“, и други, који се протеже на преко 170 страница асоцијативно уланчаванога текста, вишезначан, који је његово разрешење и његов садржај, доносе у својем саодмеравању дугим, сливеним исказима опточену причу о смислу живљења и писања, који нису исто, али који не могу да буду ни нешто различито, нити неуклопиво.
Свет у меандрима текста описан је једним дахом оствареном исповешћу у првом лицу која приказује напор да се у међупростору који настаје у променама и сталном вибрирању судбине пронађе онај смислени кôд који ће ту исту судбину свести на једну регулисану и схватљиву причу. Она, пре свега, и управо по томе ће задобити ауру универзалног, значи потрагу за домом, који се на- лази у простору и времену, у људима, трајањима, између меланхоличних животних сцена, смрти и пролажења, и дирљивих у патосу реализованих секвенци велике борбе за живот и трајање. Она, истовремено, означава ауторско уверење да историја једног човека, једне породице, не престаје да се обнавља. Дух завичаја и лик мајке, као симболи свеприсутног извора осећања присутности и угнеждености у смисао људског постојања, шире се двосмерно у времену, ка знаковљу да је смисао дотакнут сећањем и чувањем прошлости, и ка скептичној нади да се закон људскости и бивања неће завршити са земним крахом пролазног приповедачевог трајања. Тиме се, заправо, унеколико релативизује превласт осећања фаталности и свеопште предодређености, али се и само писање доводи на границу трајности. Ова је нескривено скептична и у исти мах дахом наде обвијена пору- ка одаслата на крају романа ка лику сина, који зна како да из трошног електронског записа, из његовог могућег непостојања, извуче речи којима се пише књига, али наравно и ка самом читаоцу, који постаје носилац извесног значењског зрачења и животне подуке који покушавају да се пробију из зебре Драгићевићевог текста. И он, читалац, је онај који треба читањем да памти.
Мелахнолична аутобиографска одисеја у роману Радише Драгићевића и по својој идеји, и по својем замаху, и по утиску целине, и по својој дубини, и по потврђеној луцидности приповедачког дара, и по употреби књижевнотехничких елемената, коначно и по озбиљно постављеном размишљању о значењу живљења и писања и њиховом међусобном односу, далеко се издвојила изнад свега осталога што је понудила књижевна продукција борских аутора у 2007. години.
Жири се стога једногласно сложио да Књигу о нама прогласи за најбољу белетристичку књигу борског аутора у 2007. години.

2006.

На конкурсу за награду „Књига године борског аутора“ за 2006. г. учествовале су следеће књиге (овде наведене без вредносног редоследа), које испуњавају услове конкурса, што значи да су то књиге белетристике, објављене у претходној години на српском језику, аутора који живе и стварају у Бору (члан 3. Одлуке о установљењу награде „Књига године“):
1. Ход по ивици, Љиљана Давидовић (роман)
2. Позор иште позориште, Милен Миливојевић (песме)
3. Борани Тесли, Саво Лукић и др. (песме и записи)
4. Све је горе, Емсија и Љубиша Микуловић (афоризми)
5. Е, баш је овако, Љубомир Јовановић (афоризми)
6. Народске песме, Бранислав Бане Димитријевић (песме)
7. Неће вода још, Милан Мирић (роман)
8. Речник за сложену 2006. годину, Јован Г. Стојадиновић (афоризми)
9. На другој обали, Радиша Драгићевић (приповетке)
10. Забрањене песме, Марјан Максимовић (песме)

Жири у саставу: Весна Тешовић, Јелица Живковић, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Виолета Стојменовић (председник жирија), већином гласова одлучио је да награду „Књига године борског аутора“ за 2006. годину добије Радиша Драгићевић за збирку приповедака На другој обали (Библиотека Крајински књижевни круг, књ. 16, Бакар, Бор, 2006).
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је счедеће јединствено, јавно

САОПШТЕЊЕ

Смисао ове награде је вредновање локалног књижевног стваралаштва у току једне године, па о вредности прошлогодишње продукције борских књижевника треба размишљати и говорити на локалном нивоу. Колико су објављена дела заиста вредна и да ли су уопште завредила да буду објављена, за чланове овог жирија је ирелевантно: наш задатак је био да одаберемо најбоље од понуђеног, са надом да ћемо наредне године имати веће уживање у раду.
Ове године жири је процењивао и анализирао два романа, једну збирку приповедака, три збирке неизбежних афоризама и четири збирке песама – дакле, жанровски разнолико као и до сада. Већина дела оставља утисак да су резултат неаутентичне и плитке потребе да се сопствено име види на корицама књиге, или, што је још горе, производ уверења да је свака потреба да се сопствена искуства и сазнања изразе, аутоматски знак књижевног и уметничког дара. Било како било, жири је сматрао да у шири избор треба да уђу следеће књиге: Неће вода још Милана Мирића, Позор иште позориште Милена Миливојевића, Народске песме Бранислава Банета Димитријевића и На другој обали Радише Драгићевића.
Оцењене као недорасле сопственом нацрту и амбицији, књиге Неће вода још и Позор иште позориште, брзо су одбачене.
Неће вода још и по концепцији, и по сегментираном и фрагментарном, нелинеарном приповедању и експресионистичком тону агоније и гађења требало би да подсећа на Дневник о Чарнојевићу. Међутим, Мирићев покушај да покаже како прича о ратном хаосу на личном и колективном плану не може да се подвргне рационалном структуирању у кохерентан низ епизода, већ да треба да проговори из самог тог хаоса, показао се као неуспео. Колико год да су поступци раградње елемената на свим наративним нивоима саобразни теми и емоцији, они нису оправдани на плану дела као целине, те читалац нема утисак да је реч о мотивисаној конфузији лика, већ о конфузији аутора који није успео да процес приповедања подвргне стваралачкој контроли, те прича, сем замора, не комуницира никакав релевантан уметнички доживљај.
Одабравши сонетну форму и тему позоришта, која имплицира метафорично и метонимијско сагледавање позоришта као микрокосмоса, Милен Миливојевић је, с обзиром на дугу и богату традицију и једног и другог елемента, себи доделио тежак задатак. Ипак, производ његовог рада је збирка песама намењених онима који историју књижевности, или бар њене главне токове, или не познају, или познају површно и лаички. Неретка мисаона отрцаност, коју теми и емоцији несаобразан и неадекватан ритам не може да превлада, оставља утисак информативне редундантности. Тематско јединство збирке није довољно да надокнади мисаону, емотивну и стилску некохерентност, које можда теже утиску свеобухватности и полифоније, али остављају утисак неозбиљности и неодговорности, без икакве поенте. Неколико успелијих песама („Шаптач“, нпр.) не чине књигу бољом и вреднијом.
Дакле, избор жирија се свео на дела Бранислава Банета Димитријевића и Радише Драгићевића, око којих је вођена дужа расправа.
Реч је о два сасвим различита дела. Једно је збирка песама урбане оријентације, боемско-простодушног тона који и у трагичном и болном налази повода за духовитост, или бар иронију, највећим делом везана за свакодневицу града и његових, из ауторовог угла, значајних и аутентичних, а у ствари, већином маргинализованих становника. Друго је збирка приповедака носталгично, фаталистички и сентиментално окренута прошлости или ономе што је у садашњости већ на умору, писана у лирско-патетичном и елегијском духу Боре Станковића и њему сродних приповедача с почетка 20. века. За разлику од Банета Димитријевића који се држи личног искуства и особеног става, чак и када се оно темељи на јавном мњењу, Радиша Драгићевић осцилира између персоналистичке и шире епске перспективе, између позиције учесника и сведока једног света колико наизглед баналног, толико и антикварно-егзотичног. Заједничка им је искреност, непретенциозност, извесна благим фатализмом обојена, али и хумором релативизована резигнација и тежња да се не баве великим догађајима, већ да оне мале учине занимљивим и тако и на њих скрену пажњу. Заједничка им је и кохерентност, тематска, мисаона и емотивна усредсређеност; површинска кретања од гротескног до патетичног, од лирског излива до ироничног коментара не нарушавају јединство погледа на свет исказано кроз структуру збирки у целини.
Ипак, визија света која произилази из дела Радише Драгићевића, по мишљењу овог жирија, сложенија је, дубља и универзалнија, отворенија за промишљање, те је та битна нијанса пресудила у његову корист.

2005. – Неуморни трагач за миром и спокојством

Жири у саставу Јелица Живковић, Божица Кочбашли, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Весна Тешовић, на састанку одржаном 16. фебруара 2006. г, донео је одлуку да награду „Књига године борског аутора” за 2005. годину треба да добије Марко Војводић за збирку песама Не одазивај се црним птицама.
Образложење
Марка Војводића као књижевног ствараоца познаје борска средина. Дошавши из својих Коњуха у Бор 1971. одмах се укључио у књижевни живот града када постаје члан Књижевног клуба, а касније и Књижевне омладине Бора. Своје стихове и прозне форме прво објављује у Бакарној реци, листу који 1971, 1972. и 1973. године прати књижевност, уметност и културу у Бору, и у другој књижевној периодици (Багдала, Рад, Књижевна реч). Његове песме могу се наћи у 7 зборника поезије, а самосталним књигама песама огласио се 2 пута: 1980. када објављује Лијепог грешника и 1995. када су јавности представљене Ватре из нигдине.
Књига Не одазивај се црним птицама имала је нешто мукотрпнији пут до својих читалаца. Иако је рукопис дат издавачу („Комови” из Андријевице) још 2003. године, одштампана је и дата аутору тек 2005, па је жири, имајући то у виду, ову књигу узео у разматрање. И није погрешио.
Песник Марко Војводић у овој својој књизи преорава просторе срца, душе и завичаја, одакле ничу мотиви за његову дубоко доживљену поезију која је колико израз песникових интимних осећања, размишљања, слутњи и трагања, толико и израз свести и осећања колектива коме он свом душом припада.
Прва три циклуса изнедрио је црногорски патријархални менталитет и Марко Војводић је до крајностости искрен у његовој карактеризацији. Иако далеко од завичаја и тамошњих људи, са њима га вежу нераскидиве нити разумевања. Специфичан однос према животу и смрти, људима и Богу, дочаран је мудро и духовито, а некад и карикатурално. Вешто баратајући лексиком и језичким идиомима, снажно дочарава атмосферу и психолошки миље, те се пред читаоцем раскриљују моралне дилеме и типичан егоцентризам са којим се аутор иронично поиграва („нико од нас љепше не лелече…наш је укоп љепши но нечија свадба…највише нас има у нама, изнад нас нема никога…Такви смо кад се мало занесемо”). Марко Војводић је каткад личан, а каткад сведок „вакта” кад су „живи мртвима завидели, и кад се рађало по реду, а умирало без реда”. Један је од оних који се „по гробљима препознају” као да вечито и неуморно трага, попут народа коме припада, за миром и спокојством. Иако у његовим песмама преовлађују суморни тонови, ипак она горштачка снага не да песничком субјекту да се „одазове црним птицама”. Овај први део књиге дат је у три дуге наративне целине, а други део подељен је у два поетска круга који су много личнији и лиричнији.
Насловна песма целе књиге Не одазивај се црним птицама отва ра тај круг. Представља неку врсту опомене да животни виталитет мора победити све зле слутње и таму коју живот собом носи. А те таме у сваком животу има и зато је највећи број ових топлих исповедних песама настао као производ духовног бола аутора због губитка две своје љубави. У чврсту целину укомпоноване су песме настале после смрти вољене жене и оне које певају о изгубљеном завичају и стално живој жељи да му се врати. Ова поезија је присна и исповедна, емотивно бујна у лирским монолозима и текстуално бременита.
Војводићеве стихове одликује потресна искреност и снажна емоција изражена зналачки разговетно, једноставно и складно. Густа и слојевита осећајност поткрепљене су добрим стихом и формом уопште. И у тренуцима када подсећа на узоре, он опет највише личи на самог себе. Једна од најлепших особина овог песника је способност да оствари блискост са својим читаоцем око кога плете свој лирски роман. Служећи се крајње једноставним и свима добро знаним песничким реквизитима успева да сачини песму која је хармонична и „цела лепа”, као што се некад захтевало.
Имајући у виду и чињеницу која добрим случајем прожима и свет писаца и свет оних који те писце читају, да је претходна књига Марка Војводића објављена 1995, и у том смислу је појављивање књиге Не одазивај се црним птицама заиста обележило 2005. годину.
На конкурсу за награду „Књига године борског аутора за 2005. г.” учествовале су следеће књиге које испуњавају услове конкурса, што значи да су то књиге белетристике, објављене у претходној години на српском језику, аутора који живе и стварају у Бору (члан 3. Одлуке о установљењу награде „Књига године”):
1. Ана Киш Патаи, Кад се завеса спусти, Бор, 2005.
2. Слободанка Стевановски, Дечја радост, Београд 2005.
3. Емсија и Љуца Микуловић, Није баш да није, Бор, 2005.
4. Војислав Борановић, У овим брдима сивим, Бор, 2005.
5. Бајрам Сали Баки, И јава и страва, Бор, 2005.
6. Стеван Молнар, Јесен и снови, Бор, 2004.
7. Милен Миливојевић, Једносмерном траком, Београд, 2005.
8. Рајко Мицин, Тамо је далеко, Књажевац, 2005.
9. Живко Аврамовић: Светлост вара реку, Зајечар, 2005.
10. Саво Лукић, Јека из кама, Бор, 2005.
11. Марко Војводић, Не одазивај се црним птицама, Андријевица, 2003.
Књига Стевана Молнара је за награду разматрана ове године, иако је штампана 2004. Међутим, пропустом НБ Бор, књига Јесен и снови није учествовала на конкурсу за 2004. г, па је та ненамерна омашка ове године исправљена.
Са друге стране, књига Марка Војводића је на овогодишњем конкурсу разматрана, иако у каталогизацији у публикацији (тзв. CIP) пише да је штампана 2003. године. Према нашим сазнањима, и уз консултацију Централне народне библиотеке „Ђурђе Црнојевић” (Цетиње, Црна Гора), књига је 2003. године предата штампару, а из штампе је изашла ипак тек 2005. године када је и предата аутору. У Народној библиотеци Бор представљена је 16. јуна 2005. године.

2004. Без праве конкуренције

По одлуци Управног одбора Народне библиотеке Бор, а по предлогу директора и Колегијума библиотеке, жири за доделу награде „Књига године борског аутора“ за 2004. годину радио је у саставу: Мирјана Лазић, професор српског језика (председник жирија), Светлана Видојковић, професор српског језика, Симеон Биковић, професор српског језика, Јелица Живковић и Ана Јанковић, библиотекари Народне библиотеке Бор.
Током рада жири је констатовао да је овогодишња књижевна продукција у Бору веома слаба. Појавило се свега 8 наслова, од којих ни половина не заслужује неко озбиљније разматрање за награду. Из тог разлога није могла бити поштована ни процедура прописана Правилником о раду жирија, која подразумева шири избор од 6 књига, након чега сваки члан жирија формира своју ранг-листу од 3 књиге, од којих се она која је добила највише првих места проглашава књигом године, па неки чланови нису ни имали три предлога, него само два или један.
Након расправе да ли да се награда уопште додели, упоређени су сви предлози за прво место и закључено је да је награду ипак могуће доделити, уз констатацију да се награда девалвира када нема праве конкуренције и да би можда требало размислити о другачијем начину подстицања књижевног стваралаштва у Бору.
Одлуком жирија (3:2), награду „Књига године борског аутора“ за 2004. годину добио је Милен Миливојевић за збирку кратких прича Носталгичне приче (Апостроф, Београд).
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено јавно
САОПШТЕЊЕ
„Кад крче црева, нико не пева“, констатовао је, на основу сопственог искуства, Вијон који је био велики песник, али врло често гладан човек. Запажено је, такође, да кад топови грувају, музе ћуте. Људи су се питали: чему поезија у оскудна времена – па, ето нама одговора, ако нећемо да тражимо неке друге, посебне (што и није посао жирија). Ето, можда, одговора на питање: зашто је ова година тако јалова? Убеђени смо у то да ће се свако ко има увид у књижевно стваралаштво борских аутора у последњих неколико деценија сложити да је овогодишња продукција најслабија. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор, које по природи свога посла прикупља све што се у граду објави, доставило је жирију четири збирке поезије, три збирке афоризама и једну збирку кратких прича.
Запажа се да само четири публикације (Милан Мирић: Надомак ријечи, Милан Миловановић: Спасовница, Милен Миливојевић: Носталгичне приче и Станиша Милосављевић: Интелектуални побачај) имају законом о издаваштву прописани CIP (каталогизација у публикацији) овлашћене институције, док би се преостале четири публикације у формалном погледу морале сматрати приватним или нелегалним издањима.
Поступак за избор најбоље књиге подразумева да се најпре сачини шири, па онда ужи избор из кога ће књига која добије највећи број гласова (првих места) бити проглашена књигом године. Жири је, међутим, сматрао да ни половина од понуђених књига не завређује да буде разматрана уколико се поштују одговарајући критеријуми, а и из обзира према њиховим творцима.
Релативно добар утисак, ипак остављају збирке песама Год Милена Миливојевића, Спасовница Милана Миловановића и Надомак ријечи Милана Мирића, и посебно, Носталгичне приче Милена Миливојевића.
Збирка хаику поезије Милена Миливојевића Год потврђује решеност овог нама добро знаног аутора да, без обзира на облик у коме се изражава, у свему што му око види и чега се мисао дотакне нађе нешто топло и присно, неку дубоку везаност за елементарни живот и непорециву истину коју препознаје у једноставности. Јапанска форма није ничим обогатила Миливојевићеву поезију – цела збирчица се пре доима као каква непретенциозна завичајна поема елиптичних стихова, у којима се препознаје ауторова склоност ка афоризму. Без икакве сумње, овог песника смо видели у много бољим издањима. Основна замерка Милену Миливојевићу је то што у његовим последњим делима афористичар у њему (пре)често наткриљује (доброг, осећајног и правог лирског) песника, и раније склоног томе да ствара лирске минијатуре.
Већ прво читање Спасовнице Милана Миловановића јасно сугерише да се срећемо са песником који зна шта хоће, има шта да каже и, што је најбитније, који уме на један својствен начин да саопшти своје мисли и осећања. Виђење, доживљавање и саопштавање света дато је кроз мноштво психолошких анализа, мисаоних продора, својствених песницима у пуној стваралачкој зрелости. Ипак је и то релативно: у поређењу са неким другим песницима у пуној стваралачкој зрелости на које се, чак, Милан Миловановић мотивски, формално и стилски помало епигонски ослања и угледа, приметан је недостатак правог емотивног набоја, праве атмосфере, у чему се, пре свега огледа самосвојан, оригиналан аутор.
И збирка песама Надомак ријечи Милана Мирића у потпуности заслужује да буде издвојена од прошлогодишње књижевне продукције. Својим досадашњим литерарним радом Милан Мирић је доказао да је талентован песник чије песме имају и одговарајућу форму и емоцију, као и оно најважније – оригиналне су у својој лиричности и лепоти, јасноћи израза и својеврсном сензибилитету. Све ово, и много више, може се рећи и за песме у збирци Надомак ријечи, које су пуне снажних емоција, мотивски су препознатљиве, доследног песничког израза. Језик којим су испеване је језгровит, јасан, без сувишних речи; има се утисак да се све то морало тако рећи и никако другачије. Иако су у ову збирку уврштене и раније објављене песме, тако да збирка Надомак ријечи и није потпуно нова и непозната и коју тек треба откривати, она представља један добар, заокружен избор добрих, искрених песама. Има овде и љубавних и описних и мисаоних песама, и песама са ратничким мотивима… Међутим, све их обједињује исти асоцијативни ток – живот је ружан и суров, али непоновљив, само га треба знати живети и у њему препознати све оно што га и чини толико драгоценим. Лирски субјекат је сав у успоменама; он покушава да повеже неповезиво: себе као ратника и себе као обичног, осећајног човека, који у свему тражи неки, за друге људе који су се са њим нашли у исто време и на истом месту, скривени смисао.
Са највише разлога ЗА, односно са најмање аргумената ПРОТИВ, жири је одлучио да награду „Књига године борског аутора“ треба да добије Милен Миливојевић за збирку кратких прича Носталгичне приче.
Милен Миливојевић се до сада доказао као талентован песник и афористичар. Међутим, колико је то барем широј јавности познато, није се опробао пишући прозу – ако изузмемо изванредну причу „Калуп“, која се појавила на неком ранијем конкурсу библиотеке за кратку причу, а која је сада објављена у књизи Носталгичне приче. У готово свакој од ове 52 приче, колико их има у збирци, очигледна је завидна ауторова способност да изабере праве речи (без иједне сувишне), којима би требало да разобличи све оно што већ јесте изобличено, само је вештом мимикријом прикривено. Све приче и почињу као нека мирна, носталгична приповест у којој се развијају мотиви детињства и живота у породици; то убрзо прераста у горку сатиру у којој препознајемо актуелна дневно-политичка дешавања, нашу свеукупну нелепу стварност: наше неслоге, лоше нарави, непоправљиву, безумну тврдоглавост нације која је на самом рубу пропасти. Милен Миливојевић све то изводи веома вешто, једном или двема реченицама које представљају сижејни и мотивски преокрет. Оно што му се може замерити је опет она његова „по сваку цену“ склоност ка афоризму, која се огледа не само у значењској, већ и у синтаксичкој структури реченице.
Жанр кратке приче који у наше време доживљава ренесансу (ваљда погодује савременом стилу инстант-живота), заправо је много захтевнији и сложенији него што наивном читаоцу на први поглед може да се учини – „краткоћа је сестра талента“, формулисао је Чехов, мајстор ове форме, чији се рад и даље узима као парадигма.
Зналачки одабран мотив из наше свакодневнице, наизглед безначајан, маргиналан, анегдота чији смо учесници и коју заборављамо у тренутку када смо призору окренули леђа, заборављени људи и догађаји који асоцијативним линковима стижу из прошлости упозоравајући да је свет „много исти“ и да се „све мења осим свега“, то је завичај Миливојевићевих прича и потврда оштрог ока које, у најбољој чеховљевској традицији, у том сивом дневном арсеналу види оно што аутора издиже изнад обичног козера.
Прецизност и једноставност, ефектна поента – класична средства којима се нема шта замерити, у свим причама су примењени школски исправно. Политичка сатира свакако налази најплодније тло у ишчашеним временима каква су, на жалост, ова у којима ми живимо. Алегорија са којом се у овим причама срећемо, сасвим је тренспарентна (како данас неки воле да кажу), па је свима јасно о чему је реч, али аутор ипак избором мотива готово редовно успева да се издигне до степена општости који се захтева, уколико се тежи да дело наживи тренутак у коме је настало. Неке од прича као што су „Свет“, „Оаза“, „Сестре“ решене су у стилу библијских парабола, што сугерише озбиљност и трагику појава којима се Миливојевић бави.
Посебан квалитет ове прозе је дубоко и супериорно разумевање аутора за свеколику глупост и апсурдну деструктивност наших нарави – његова сатира није бич који немилосрдно шиба, него, опет у чеховљевском маниру, чешће је то прекор, благи подсмех и самилост према нама свима. Нема оне ироничне дистанце која је већ опште место као најелегантније извлачење у проседеу великог броја писаца 20. века у тешким моментима, напротив – карактеристично је да смо готово у свим причама актери „ми“ и, хтели ми то да признамо или не, увучени смо некако у колективну кривицу и морамо да признамо да смо заиста некако такви и да наша трагедија извире из нас самих. Та свест као мера људскости – да нам није нико крив и да нико до нас самих не може да нас приведе нормалном животу – то је оно што „пробуђени делови“ виде боље, па су зато и носталгични, за разлику од оних „под брдом“, који су углавном бесни јер не сматрају да у целој ствари има и неке њихове заслуге.
У својој великој искрености аутор ће овим малим сивим романом о нама јуче данас сутра код очајног читаоца произвести катарзу, и поред неких слабости које ова збирка прича показује: нису све приче подједнако успеле упркос великом брушењу и тесању, понегде поента није тако ефектна, ту и тамо понестане инспирације, па се прибегне клишеу…, али о томе не треба сада даље говорити.

2003. Једногласно: скромно, неуспело, невешто, епигонски

Народна библиотека Бор већ девет година додељује награду „Књига године борског аутора”, чији је смисао вредновање локалног књижевног стваралаштва. За награду могу конкурисати „све белетристичке књиге аутора који живе и стварају у борској општини, објављене у претходној години на српском језику” (члан 3. Одлуке о установљавању награде „Књига године борског аутора”). Жири у саставу: Ђурга Јанковић, проф. књижевности (председник жирија), Драгана Видојковић, дипл. филолог, Виолета Станковић, дипл. филолог, Радиша Драгићевић, књижевник и Горан Миленковић, проф. књижевности, разматрао је седам књига белетристике, које су објављене током 2003. године у Бору: пет песничких збирки, једну књигу афоризама и једну књигу прозе. Процењујући свако дело понаособ из понуђене књижевне продукције, сви чланови жирија су били потпуно сагласни у одлуци да се не додели награда „Књига године борског аутора” за 2003. годину, сходно члану 6. Правилника о раду жирија за награду „Књига године борског аутора”, који гласи: Жири има право да не донесе одлуку о проглашењу књиге године и то се јавно саопштава и образлаже.
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено јавно

САОПШТЕЊЕ

Велики Андрић је рекао: „На хиљаду разних језика… из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача… испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема…”
Тако причајући своју причу, користећи слободу свога причања и сносећи моралну одговорност за испричано, књига излази из своје анонимности и проговара тек у рукама својих читалаца. Тек тада, својом експресивношћу, идејном и естетском зрелошћу, дело остаје отворено за комуникацију са читаоцем, разголићено, подвргавајући се личном суду и суду времена. И тако до у бескрај. Тек тада дело остварује своју мисију постојања и трајања, помажући нам да се нађемо и снађемо, осветљавајући нам животне путеве и странпутице јер, „читајући добре писце дешавају се пред нама чуда”. И тако до у бескрај.
Али, ако дело изађе из унутрашњег ауторовог бића, ако је реч којом се оно оглашава и која је у својој есенцији најдоступнија на релацији уметник–дело–читалац, оно никако не сме да нас остави равнодушним ускраћујући нам емоцију и духовно естетско уживање.
Ево нас пред задатим – проценити прошлогодишњу продукцију од седам понуђених наслова од којих је једна књига афоризама, једна књига прозе и пет збирки песама.
Жири се сусрео са видљивом осредношћу и у квалитативној презентацији понуђеног. То је узроковало немогуће вредносно раздвајање, градирање и хијерархијско устројство поменутих наслова, а што је иначе био циљ рада жирија. Уз дужно поштовање према ауторима и њиховим делима, жири је једногласно донео одлуку да не додели награду „Књига године борског аутора” за 2003. годину. Стога се осећа обавезним да образложи своју одлуку посматрајући појединачно понуђена дела из прошлогодишње продукције.
Збирка дечије поезије Папалопуданци Јелене Стевановић је игром речи у наслову, прологу и епилогу обећавала бајковиту оазу дечијег света у земљи дечије имагинације. Међутим, суочавамо се са недоследношћу у реализацији такве замисли, али и са немогућношћу да се дечија књижевност изнесе из периферности садашњег књижевног тренутка, да би заблистала и превазишла своју природу. У краћим, стилски препознатљивим формама, збирка одише љубављу, топлином и разумевањем дечијег света, али уз стереотипну дидактичност. Песникиња се креће кроз недозвољене или наивне баналности, без снаге и оригиналне инвенције, а понајмање прати модерне књижевне токове.
Далеко је боље је збирка афоризама Драгомира Раденковића, нажалост објављена постхумно. Афористички стил својом формално-жанровском структуром подразумева поступке сужавања и селекционисања, као и мање или више агресиван и ангажован однос према друштвеној стварности. Међутим, овде је он стереотипан, клишетиран у својој окошталости упркос луцидности мисли и латентности израза. Дело би оставило већи траг у рангу дела истог миљеа.
Једино прозно штиво је романескна козерија или роман завештања Стевана Ћирковића Крње биографије јахача пањева. Дело се налази између документарне прозе и фиктивне књижевности у покушају наративне организације. Француска реч (causerie) која значи занимљиво, забавно ћаскање се на ретким местима може потврдити. Роман је ретроспекција и хронологија документарне грађе „крњих биографија” лесковачких матураната 1952. Оптерећен голим чињеницама, носталгичном приватношћу, успоменама локалног карактера, овај текст остаје у сећању као довршена недовршеност слабе романескне структуре.
Лукићева збирка песама Претакање успомена осим племените идеје о комуникацији са самом собом или са читаоцима – истомишљеницима, остаје као збирка интимне исповести демантујући давно призната начела поетике. То је тематски разуђена књига, без селективности мотива, пуна ласцивних, баналних израза; карактеришу је епиграмске форме, комични, често лакрдијски, приступ мотивима, некохерентност чак и у истој песми, површност у доживљају. Аутор не показује упућеност у модерне књижевне токове и форме. Бројне су граматичке или версификацијске грешке. Још једна потврда да аутор мора имати и више и строже стандарде када дело отргне из сопствене анонимности желећи, притом, да оно има и литерарну вредност.
Затим, књига стихова Стевана Молнара Девети корак, неуједначена по нивоу песама, са слабим и јаким местима, заокружена не баш сјајно; песме тренутка, занимљиве као отворена свеска утисака; тематски разноврсна, али без селективности и кохерентности мотива са пукотинама у облику мелодраматичности без отклона. Треба рећи да у овој књизи постоји неколико сасвим пристојних и занимљивих стихова. Али – неколико.
Мирићева пета књига Отискивање даље, књига тзв. борског круга, показује знаке отворене исцрпљености у мотивској структури као и у селективности песама. У, иначе, квантитативно малом броју песама у књизи, једни поред других налазе се и бисери и зрна грубог песка којима, мислећи на ове друге, ни ауторова суптилност завијања у отежалу форму не може да помогне. Мирић се каткад дотакне неба, а каткад остане у окриљу отрцане послеподневне доколице. А небо и доколица у једној збирци не чине небо.
Царске песме Милена Миливојевића су сатиричне песме писане руком афористичара. Ширећи афоризам, који је сам по себи довољно аутохтон, песма је постала напорно сувишна и недовољно занимљива. У пренаглашеној наративности, уз, на местима, непотребне и изненађујуће паралелизме, чија се основна функција окренула против вредности збирке, гурајући је у осредњост – ова књига се, ипак, тематски представила као најосмишљенија и најцеловитија. Зато је несхватљиво како је аутор, који је био на висини својих намера, и у већ препознатљиво добром књижевном опусу, дозволио себи толику количину понављања и непрецизности, вештачки „накалемљених” рима, беспотребних мотивских и стилских умножавања чији је учинак негативан. Парафразирајући Хајнеа: „Док читам ову књигу, с времена на време као да заспим, међутим, у сну сањам како читам ову књигу и како се и у сну успављујем, и тако до у бескрај” – долазимо до утиска о заморним и непотребно сувишним Миливојевићевим играма речи, чиме се осипа обиман књижевни захват који је имао потенцију праве вредности.
После свега изреченог, жири може само да констатује да аутори нису били на висини сопствених намера и нису умели да пронађу адекватна језичка, формална, стилска средства која би те њихове намере актуелизовала. Нема јачег емотивног набоја, ни атмосфере која би могла да понесе и нема снаге истински проживљеног. Књиге нису биле довољно афирмативне по своје ауторе.
Наравно да се, коначно, може силом направити тзв. листа по којој ће се књиге рангирати. Али, у овом занату нема места сили, тако нема места превази било којег текста, претежности која би повукла награду, толиком диференцирању на вредносној скали.
Смисао награде „Књига године борског аутора” је афирмација репрезентативног стваралаштва из књижевне радионице борских писаца, а уједно и подстрек будућим ствараоцима у тежњи да оставе печат у свету књижевности.
Према већ изреченим ставовима, а да награда не би изгубила свој смисао, без намере да ико од аутора буде повређен, жири доноси одлуку о недодељивању престижне награде „Књига године борског аутора” за 2003. годину.
Свим борским ауторима желимо више успеха у будућем времену које ће, уједно, бити најбољи судија.

Бор, 24. фебруар 2003. г.
Жири за избор „Књиге године
борског аутора” за 2003. годину

2002. Ситне изнутрице – књига године

Годишња награда за најбољу књигу борског аутора, коју је, под покровитељством Скупштине општине Бор, 1995. установила Народна библиотека Бор са наме-ром да допринесе афирмацији највреднијих локалних стваралаца, додељена је осми пут.
Жири у саставу: Светислав Стевановић, председник, Марија Урбановић, Драгана Гаљевић, Ана Јанковић и Јелица Живковић одлучио је да награда за 2002. годину припадне Јелени Радовановић за збирку песама Ситне изнутрице. Одлука је донета већином гласова 4:1, при чему је један глас добио Бранислав Димитријевић за збирку прича Прави дан за у рибе. И овом приликом се показало колико је незахвално заједно процењивати различите књижевне врсте, али с обзиром на скромну локалну издавачку продукцију, за сада се, по правилнику, у конкуренцији налазе све књиге борских аутора из области белетристике изашле током протекле године. Иначе, ова награда је најчешће додељивана за песничка остварења која су и најбројнија, а 2000. године је за један глас измакла овогодишњој победници – тада је, наиме, Јелена Радовановић са својом првом збирком песама Повремени прекиди са зујањем освојила 2 гласа петочланог жирија.
Јелена Радовановић је рођена 30. марта 1972. године у Бору, где је завршила основну и средњу школу, а на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду дипломирала је 2000. године. Књигом Повремени прекиди са зујањем освојила је прву награду на „Дисовом конкурсу” 1999. године, након чега је књига објављена у издању Градске библиотеке „Владимир Петковић Дис” (Чачак, 2000). Добила је и „Бранкову награду” Друштва књижевника Војводине за прву књигу песама.

САОПШТЕЊЕ

Већ насловном синтагмом, збирка Ситне изнутрице најмање двоструко је аутоиронична. Несумњиво вољно асоцира физикализацију духовног садржаја који доноси и демистификује ауторску личност и сам стваралачки чин, означујући га, међутим, истовремено као утробно болну последицу духовне егзистенције савременог човека, а не узлетно надахнуће. Нема, наравно, у томе парадокса. Он може да се успостави привидно, ако се поетички модел Јелене Радовановић означи као „поетска депоетизација” живота, одностно мотива које је збирка обухватила. Нехајно хуморни, тривијализовани наслов, у контексту садржаја који ће заступати, добија црнохуморну, готово саркастичну жестину и стаменост поетске преокупације и израза – налик на декларисани осмех који траје као грч.
Тек привидно у оквиру насловног загонетања, збирка, односно аутор као да сугерише пикантну олфакторност, тачније неугодни задах изнутрица, као и бол черечења, при чему су телесно и духовно на истом жртвенику, што карактерише збирку у целини.
Потпуна, на моменте брутална отвореност према свету, жудња за комуникацијом у којој учествују, бубрези, желудац, жучна кеса (песма „Петрификација”) и немогућност да се допре до другог људског бића, у градовима који су гробови, „где свако кога сретнеш / увијеног у ветар / тек будући је леш” потврђују Јелену Радовановић као песника изразито модерног сензибилитета и болне искрености, која ипак не прелази опасну ивицу очајања, нити, пак, пада у лиризам који би у овом времену могао да зазвучи јефтино и депласирано.
Ситне изнутрице афирмишу Јелену Радовановић, не као трагача за смислом, који као да никог више не интересује, будући да му је у темељу страх као основно осећање савременог цивилизованог човека – већ за потским дефиницајама, при чему, говорећи у категоријама класичних поетика, аполонско начело односи превагу над дионизијским. Јелена је истовремено бунтовник и негатор, и пророк који, иако не наговештава ништа добро, сугерише нужност опстанка у времену које стоји и предстоји. Најзанимљивије су оне песме у којима се лута лавиринтима међуљудских односа („Ортогонална пројекција”, „Его-трип”, „Хипотенуза” и др.)
Ова збирка долази од жене, од жене која даје живот управо болом, која дакле, изворно зна да је тежак, да није игра, те ни њена поезија то није, већ као да је припрема за предапокалиптичку језу коју усамљени можда неће преживети.
Цела збирка прожета је апокалиптичком визијом људског трајања и бесмислом живота у једном аутистичном отуђеном свету. Та суморна визија није само слика данашњице, већ такав доживљај сеже и у далеку прошлост, опет иронично означену („Тек пар хиљада година човек трпи за нас”). Збирка сугерише сазнање да је свет осуђен на зло, на ћутњу, на равнодушност за патњу других. Хладна равнодушност постала је део свакодневице и уплела се и у интиму љубави. Чак ни могућност рађања новог живота неће наићи на емоцију, већ је крајње рационализована, сведена на сирови цинизам („Ово ћемо дете (без бриге) / да ишчепркамо? а ово ћемо произвести мало касније / у другој серији.”)
Не одступајући од мотива песама прве збирке која до краја пред читаоцем разголићује човека, усамљеног и рањивог, изгубљеног у урбаном и суровом свету, а опет човека који је интелигентни индивидуалац, спреман да са извесном дозом ироније сагледа свет око себе и себе самог, Јелена Радовановић наставља своје „зујање са прекидима”.
Занимљивост, али и квалитет ове збирке је што уме бити и двополна, и дословно и поетском аргументацијом, те собом одриче и тзв. женски рукопис и идентитет, и једнако успешно заступа и тзв. мушки принцип. Изражавајући стрепњу, страх, осећање деперсонализације и екскомуникације људске јединке, Јелена Радовановић не преза од табу тема о другима, али ни о себи. Но притом, чини се, за разлику од многих који глуви телефон виде једино у туђим рукама, па су дакле невини и безазлени, она не прикрива, чак и не прећуткује несавршеност и сопствене духовно-комуникационе апаратуре.
Једна, дакле, посебна врста песничке смелости и искрености.
Експресивности ове поезије свој допринос даје и краткоћа стиха, шкрта, али пажљиво бирана лексика која даље брише границе између поетског и непоетског језика, али очувава назнаке поливалентних асоцијативних веза које пажљиви и заинтересовани читаоци лако могу интуитивно пратити и смисаоно и емоционално.
Жири (у саставу: Светислав Стевановић, Марија Урбановић, Драгана Гаљевић, Јелица Живковић и Ана Јанковић)

Бор, 25. фебруар 2003. г.Жири за избор „Књиге године борског аутора” за 2002. годину

Књиге које су се нашле у избору за награду Књига године борског аутора за 2002. годину

1. Милан Мирић: Трачки коњаник, Инорог (Бор), 2001.
2. Милан Мирић: Босоног у Бањском Пољу, М. Мирић, 2002.
3. Владо Бојанић: Отварање круга, Апостроф (Београд), 2002.
4. Љубиша Микуловић Љуца: И ја вама (2), Љ. Микуловић, 2002.
5. Радиша Драгићевић: Колико дуго живи дрвеће, Апостроф (Београд), 2002.
6. Милен Миливојевић: Гологлави Рајко и Црвенкапа, Музеј рударства и металургије у Бору, 2002.
7. Јелена Радовановић: Ситне изнутрице, Бранково коло (Сремски Карловци), 2002.
8. Стеван Молнар: Одлазак пријатеља, Наука (Београд), 2002.
9. Стеван Молнар: Шапат годова, С. Молнар, 2002.
10. Бранислав Димитријевић: Прави дан за у рибе, Handsome Publishers (Ниш), 2002.
11. Рајко Мицин: Ни по бабу ни по стричевима, Инорог (Бор), 2002.
12. Милоје Ђуришић: (Време сумњи у) Године расплета, Апостроф (Београд), 2002.
У ужем избору нашле су се књиге:
– Ситне изнутрице (4 прва места, 1 друго место)
– Прави дан за у рибе (1 прво место, 3 друга места, 1 треће место)
– Трачки коњаник (4 трећа места)
– Отварање круга (1 друго место)

2001.

Образложење одлуке о додели награде за књигу године борског аутора у 2001. години
Дела која су се својим квалитетом издвојила из прошлогодишње књижевне продукције носе на себи снажан печат времена. Време усковитланих страсти позива на подједнако острашћену књижевност. Крв и барут прошлога века у књижевно стваралаштво урезали су дубоке бразде које су, управо због различитих људских сензибилитета, дале стилски различите плодове.
Есхатолог Ивана Илића, модеран и изразом и формом, у ствари је само крик над деструктивном стварношћу која се доживљава крајње апокалиптички. Аутор је изабрао позицију есхатолога јер он зна, после њега нема више ничега.
Натуралистички приказаних седам месеци на хрватском ратишту у Жетви живота не могу оставити никога равнодушним. Атаковање на осећања суровим сликама стварности није једино оружје којим је ово дело изборило своје место. Мора се споменути и умеће грађења драмске напетости, психолошко нијансирање ликова, и пре или после свега, изразит, снажан, убојит (ако се то за њега може рећи) пацифизам.
Четири члана жирија су у Самотињи пронашли садржаје и квалитете најбоље књиге у 2001. години. У првом лицу, испричана локалним говором, обичним народским језиком, али не без мудрости и дубоких увида, главни јунак продужава причу о свом животу коју је Радиша Драгићевић започео у роману Преко неба. Упознајемо га већ старог, истрајалог, самог (“Ништа од моји више нема. Само још на дувари висе слике њине.”), почетком 90-их прошлог века, да бисмо се, кроз његову причу, ретроспективно, вратили у 1946. годину и заједно са јунацима овог романа проживели заједно наредних 20 година (до 1968). Пред читаоцем оживљава време послератног описмењавања, обнове и изградње земље, кулука и сталних откупа, покушаја задругарства (што се никако није уклапало са снажним осећањем сопствеништва српског сељака), одјекунуће Резолуција ИБ-а, и постаће нам јасно како крај Другога светског рата нашем човеку са села није донео ништа ново. Један тоталитаризам је смењен другим и човек је и даље само фигура у игри моћника.
Али, пре свега, у овом делу је ванредно снажно протумачио психологију ортодоксног сељака, органски везаног за земљу, потпуно опседнутог идејом да ништа није важније, никаква новина која би допринела личној срећи, осим продужетка опстанка оног старог, вековима потврђеног, ма колико то већ било преживело. Сукоб интереса генерација представља главну мотивациону снагу и узрок је свих догађаја у роману. У првој половини романа главни јунак је у конфликту са оцем, али кулминација се постиже у другом делу када конзервативно окоштали отац-наратор покушава да угуши сва настојања сина да ухвати корак са новим временом. Фанатично острашћене речи “Док сам жив, ништа не мењај!” или оне које прикривају типизирану себичност “Ја сам прајил и за вас, да се не мучите!” срачунато се пласирају да би код сина пробудиле осећање кривице због непоштовања оца. Чак ће и одлазак јединог унука на даље школовање доживети као пропаст света. “Кућу затвараш (…) на капију ланац тураш, славску свећу гасиш!” Тај сукоб је дубоко трагичан за све његове ауторе, али је чудовишна фаталистичка смиреност којом главни јунак све то преживљава: “Све што у живот дојде, човек мора преко главу да претури.” Као да је та борба са животом, собом и свима око себе, била једина сврха његовог живљења. На крају романа, оставши сам, јунак ће резигнирано закључити: “Надајте се. Само ја немам да се надам. Само сам ја рат изгубил.”
Радња романа Самотиња није праволинијска. Стално меандрирање од главног тока чини слику живота једног источносрбијанског села богатијом, а тиме и сугестивнијом. После читања овога романа, биће нам јасно зашто сељак не може да прихвати живот у граду, упознаћемо се са величином људске злобе и њеним последицама, поново ће нам се новим детаљима освежити сазнање о трагичној судбини жене. Аутор нам је дао и верну слику Борског рудника из 1946. и онога што се тада још није звало градом. Кроз сва описана догађања као лајт мотив проткане су слике опустелих домаћинстава и бол и страх од самоће. Самотиње. (Као да када се изговори у дијалекту, њено значење има већу тежину.)
Таквом композицијом и стилом аутор на најбољи начин доказује благоглагољивост нашег народа. Ми смо, пре свега, народ усмене књижевне традиције и ова књига је, од почетка до краја, доследна том усменом наративном моделу. Поред живе нарације и успелих психолошких портрета, роман нуди и богате визуелно-акустичне слике које се снажно доживљавају и откривају нам дар аутора да аналитичко-синтетички посматра свет око себе. Локални дијалект којим говоре јунаци овог романа ставља Радишу Драгићевића у блиску везу са једном од значајних струја савремене српске прозе где су највеће домете остварили Драгослав Михаиловић, Мирослав Јосић–Вишњић, Милисав Савић, Видосав Стевановић.
Због свега поменутог, жири је био мишљења да Самотиња треба да понесе име најбоље књиге борског аутора у 2001.