Саша Д. Ловић

Видех безумног врача на прагу свога смисла
Руком заклањајући очи од свирепе светлости јаве
Гледаше нетремице мене Видех тад да сам сам
Падох ничице “ко човек кога савлада сан”
(“Земља чуда”, 1929)

Знао си да поезија није, како то Рембо рече, само уметност, већ начин како да се живи, и живео си пробуђене свести у машти, највишој стварности и правди која је у нама, живео си живот који представља, пре свега, начин на који си примио непримљиви положај човека, не више.

Још као шеснаестогодишњак сусрео се са поезијом Андреа Бретона и то остаје пресудно за његово схватање поезије и везивање са надреализам. (Андре Бретон – теоретски нуклеус око кога круже многе идеје и креативна активност.) Октобра 1923. за часопис Путеви преводи “Делове из Андре Бретона” (из часописа Литературе), након чега почиње и преписку са самим Бретоном, чије чланке и есеје преводи и објављује коментаре о надреализму за лист Покрет. Године 1924. објављен је “Манифест надреализма” у Паризу, који Бретон шаље Ристићу, након чега следи чланак “Надреализам” за прву свеску новопокренутог часописа Сведочанства. Овај часопис и сам Ристић имају одјека у Паризу. У првом броју Ле Револутион сурреалисме се помињу као нешто на шта треба обратити пажњу. У трећем броју Сведочанстава Ристић објављује код нас први “Пример” надреалистичког писања:

Овај пример надреалистичког писања без икакве тежње за лепим, за разумљивим, само је један чист документ о току непримењене мисли (о њеној игри сликама којима се тек а постериори може наћи симболички смисао и могућност поетске деформације стварности), где ниједну реч није могао променити отклоњени критички надзор…

Веровао си да, у ствари, није немогуће и да се замисли да ћеш се једнога дана спојити с твојим свесним ја и тако променити читав физички и ментални изглед света, као што то Динан рече. Стварао си метафоре које су у себи носиле нешто што је потпуно различито од логичких модела. Стварао си конструкције као ригорозне пројекте сагласности између две људске ситуације и слободних менталних ситуација. Тежио си ка дефинитивном уништењу свих осталих психичких механизама, замењујући их разрешавањем главних проблема живота, истином која долази кроз спроводне цеви подсвести и из играчака спољног света.

Прва збирка песама Од среће и од Сна излази му 1925. а годину дана касније, пошто је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, одлази у Париз и упознаје Бретона и остале надреалисте, а и започиње писање тоталне књиге Без мере, која је објављена 1928.

(…)
Ја сам само тај вео на горком прагу дома
Где зид све даље води у шумску панику стубова
Тихо за ноћас прођи крај ових врата
За ноћас свако ће вече крити тај под од лишћа
Нисам ја једини сазнао за разастрту маглу
(“Спаваш ли у телу”, 1928)

Последњи број часописа Ле Револутион сурреалисме доноси “Други манифест надреализма”, на чијем завршетку је штампана изјава о одлучности спровођења закључака који се намећу читањем “Другог манифеста надреализма”, коју, између осталих потписује и Марко Ристић. По повратку у Београд почиње да уређује НИ заједно са Александром Вучом и Душаном Матићем, сарађује са Кочом Поповићем на објављивању “Нацрта за једну феноменологију несвесног” и свих тих година, тридесетих прошлога века, осим што покреће Надреализам данас и овде, часопис, пише и текстове на француском које објављује у париском Ле Сурреалисме ау сервице де ла Револутион (Надреализам у служби револуције), да би му 1938. цео тираж књиге Турпитуда запленило државно тужилаштво.

(…)
Ругам се њеном пустом запенушеном поверењу
жабље очи маштања
њеном сваком слаткоречивом гатању на обали
бљутавог језера где рже црни лабуд
Своју последњу песму од папира та дуговрата папига
без обзира на дан који труне
У вратоломној краљушти сурвавања и пад спотиче се
дрски јодлерски пеан
(…)
(Турпитуда, паранојачко-дидактичка рапсодија, 1938)

После Другог светског рата, у многобројним књигама есеја Марко Ристић прештампава своје и туђе текстове и пише и пише меморијалне есеје, интимни дневник постојања надреалистичког покрета (После смрти Милана Дединца и Андре Бретона, 1966, и Сведок или саучесник, 1970). У књизи Ноx мицроцосмица обједињује своју поезију насталу у раздобљу од 1923 до 1953.

(…)
Видиш ли како се расклапа то време. Из те разјапљене чељусти сија један залеђен пламен вечности. Ту на том ватреном језику прождируће звери зауставило се трајање – у грози, у јези лепоте и страсти – пред нама.
(“Топла звер која је љубав”, 1926, из Ноx мицроцосмица)

Јашући белог јелена с одблесцима злата, изашао си из шуме Шатле и ниси знао шта још знаш и шта знају способни за плач. Свака твоја реч није била само бескрајни искидани низ онога што дефинише њену моралну целисходност. Водио је те је диктат мисли, у одсуству сваке контроле коју би вршио разум, изван сваке естетике или моралне преокупације, говорећи:
“Е цадди цомо л’ уомо цхе л’ сонно пиглиа!”