Мемоари Лившица, руског песника из прве половине 20. б, као и увек када су у питању текстови модерниста и авангардиста, представља хибридну творевину, целину сећања на догађаје из периода 1911-1914 чију наративну потку представља формирање и рад извесног броја руских авангардних уметника, футуриста и њима сродних песника, сликара, музичара и есеја, теоријских експликација ставова самог Лившица и коментара и анализе схватања других уметника са којима се Лившиц дружио или само познавао.

Писана тридесетих година, дакле са довољном временском дистанцом, која је у Лившицовом случају била и естетска, с обзиром да се он после Првог светског рата удаљио од програма својих предратних сабораца, ова невелика књига представља колико врло вредно сведочанство о формирању разних авангардних група у предратној и предреволуционарној Русији, о њиховом цепању и/или међусобном укрштању и сливању једних у друге, толико и критички осврт на тај период превредновања, превирања, културно-уметничке анархија и интензивног трагања које је подразумевало, као и у читавој Европи, бројне скандале и сензације, као и озбиљне теоријске и програмске сукобе, али и много празне и бучне реторике, оспоравања без принципа и алтернатива.

Лившиц у овој књизи о себи говори у контексту својих тадашњих младалачких и почетничких покушаја формулисања књижевно-естетских ставова, дакле у контексту својих дружења са уметницима чија су дела и деловања довела до низа нових и аутентичних појава у руској уметности. Од браће Бурљук, сликара, преко младог, робусног, пргавог скандал-мајстора Мајаковског, преко озбиљног и методичног Хлебњикова и његове заумне поезије, па све до знаменитог сусрета петроградских уметника са „оцем футуризма“ Маринетијем, Лившиц описује али и критикује низ ликова, феномена, догађаја, уметничких пракси, разговора, завршавајући своја сећања у тренутку када као регрут одлази на фронт, који је истовремено и тренутак када дотад само наслућивана веза између уметничких и социјално-политичких ставова у његовој свсти постаје чињеница.

Лившицово приповедање је живо и пластично; Једноипооки стрелац нема само документарно-теоријску вредност:

Свет јесте био сав хаотичан, али ми је још увек припадао. Покретна сенка, налик на паука, коју је осветљени вагон бацао с перона на стакло покривено ињем – била је моја; моје су биле избледеле папирне руже на млечној белој мушеми исполиваној пивом на шанку у биифеу; мој је био заспали стручњак за винарство у бунди од сибирске куне са репићима што су подрхтавали при сваком удисају и издисају; мој је био и портир у затупастим суворовским чизмама који се поред врата премештао с ноге на ногу и чезнутљиво гледао сендвиче под мрежастим поклопцем. Све ми се то приближавало под мутном ћилибарском светлошћу што је допирала из углова, од лампи испљуваних мувама, у зарђалом тутњу железничке ноћи, све сам то узимао голим рукама.

Не, није се чак ни приближавало, нити сам ја што узимао. То сам био ја, требало је само све записати.

Тако је, сама од себе, настала Станица ноћу.