Горан Миленковић

На крају већ уморан од небројених неуспелих покушаја, бивам неком чудном упорношћу принуђен да ово размишљање о појединим битним и занимљивим питањима везаним за књижевност и књижевни живот у Бору започнем, невољно, необично, једном сликом, не тако давном, и никако не, бар у првом додиру, блиско прирођеном ономе о чему би наредни редови требало да говоре. Слика која би свакако хтела да буде осветљена отвара се неоштећеном оштрином преда мном: дан је пун светлости, и хладан, априлски, година је последња ратна, сенке су јасне; у том сеновитом времену неумољиви тајни скуп одлука задњи пут спаја ме са сада већ покојним Миланом Стојадиновићем – да одиграмо једну сцену трагедије или фарсе, ко зна; испред улаза у библиотеку срећем га, тада већ остарелог, у некој неприрођеној му суморности и тузи; посебно опречно то бива унутар дана који претходе, када се са нервозним жаром и полетом (појавом, иначе, посве мучном и иритирајућом) и неком њему познатом унутрашњом потребом трудио да окупи своје пријатеље песнике у сали ратом готово згасле библиотеке; пожалио ми се, уморним и дугим речима, гласом који је био посут бројним зрнцима увређености, како му је наређено да смисли и испише стотинак парола за нервозна и кратка противратна окупљања на платоу испред борског Дома културе; можда сам читаве минуте стајао пред њим, не знајући шта да му кажем, можда је то трајало само пар тренутака, испуњених празнином, не знам; растали смо се, без речи; можда је и њему и мени било све јасно – тако се Милан Стојадиновић Бас, најпре и најшире, да не погрешим, човек од књиге, па потом новинар, публициста, песник, антологичар, књижевни критичар, борски боем1, а како ћу покушати да прикажем у редовима који следе – једна дуго и са стрпљењем грађена аутохтона књижевна институција, од посебног материјала створена – тако се, дакле, све то сурвало и у неком магновењу почело да бива као све оно нестабилно што је тих дана постојало, што је било све, и све оно што је тих дана било сталност: страх, увређеност и мучнина. Значи, машина за смишљање и исписивање парола.
Са Миланом Стојадиновићем сам се након тога, све до његове смрти, 2001. године, сусрео небројено пута, међутим никада се више није поновио такав један разговор, тако озвучен и испуњен ћутањем. Могу тек да претпоставим, пошто сам удовољио ћудљивој жељи овог досад неурамљеног детаља из живота, да је то ћутање нашло и препознало делић својега смисла управо у томе да буде изговорено, на једном мирнијем и осветљенијем месту. То је смисао који ће се разлити по целом овом тексту. Али то, наравно, није све. Тиме је уједно исцртан простор у којем ћу се кретати пишући ову причу: простор који се налази између крајности процењивања, односно вредновања. И то је вероватно оно најважније за сам текст. Оно што је у нашим мислима Милан Стојадиновић, његов списатељски дух, његова књижевна аура, требало би стога овде да буде промењено. Оно што би требало да се појави пред нама је његов лик у привођењу к истини, једна, заправо, незавршива ствар. У исти мах, мој ће сада већ годинама жив унутрашњи монолог или моје живо ћутање о читању појединих сегмената дела Милана Стојадиновића, али и не само о њему – можда би најтачније било рећи: о једном времену и једном уобличеном духу, једној упадљиво самосвојној, препознатљивој блискости међу идејама и речима које су носили и изговарали неки људи – коначно бити претворени у своју супротност, у своју оживотворујућу допуну.
По питањима нечега што се, са свим значењским измаглицама на рубовима, назива књижевном свешћу, тако гласи основна мисао која ће се провлачити кроз редове који долазе, Милан Стојадиновић је, судећи по ономе што је остало забележено у разноликим текстовима о књижевности у Бору, објављиваним у претходних неколико деценија, до данас остао ако не највреднија, онда свакако најзанимљивија појава. Ово треба читати на следећи начин: Милан Стојадиновић је, налазећи се у уском кругу књижевника у Бору, мислио о књижевности на најзанимљивији начин.2 Та вредност, овако изражена, има, у сасвим посебном смислу, своје строго порекло и природу, своју тешкоћу уобличења, и своје замрачење, но све то је био и остао Милан Стојадиновић, човек који је, пишући у последњој деценији XX века, утицао локално, служећи се стварима и причама сасвим ширим и значајнијим, и тиме ту опору географску ускост унеколико превазилазио.
Поменуто замрачење је почело само себе да осветљава сасвим без намере: у једном полемички интонираном тексту (којег је Милан Стојадиновић, сходно према-самом-себи пројектованом положају, био, такорећи, у обавези да пише3), посвећеном једној књижевној манифестацији, он је употребио следеће врло интересантне речи: „Бор је у два наврата покушао да створи добру књижевну традицију“4 То наизглед безазлено „стварати традицију“, употребљено ту, уосталом, у сасвим баналном значењу (то је једно патетично и идеалистичко „трајати“, пуно неоправдиве илузије), изазвало је у овом случају својег истинитијег двојника, оно „конструисати“, које опет има своје порекло у размишљању и класификовању, и тако сам стигао до претраживања оних малобројних страница разних текстова, у и међу чијим редовима се мислило о књижевности. Питао сам се: има ли то „конструисати“ неку своју тајну, ван поменуте безазлености?
Милан Стојадиновић се, на први поглед, није много разликовао од својих колега сапутника на истом послу – мало позитивистичког сакупљачког заноса, венац завичајне патетике, понека складна и пристојна реч, понеки бодљикави трн негирања, коначно – трунчице или грумење видљивих и сасвим безопасних нелогичности, и неопрезних и задивљујућих, комичних, такође безопасних, издвајања и коментара.5 Он јесте у томе отишао најдаље: писао је најкњижевније, најдискурзивније и, у посебном смислу, најмонументалније, водио је рачуна о суштинама, везама, паралелама, филијацији, вредновао је отворено и са ставом (готово академским) градио свој јавни лик. А у поменутим претеривањима и нелогичностима (као што се види из претходне белешке) имао је достојне такмаце. Шта се ту дешавало, рецимо, на плану реконструкције историје онога што је писано и објављивано? Логику реконструкције мање или више усмерени истраживачи (ретки, а међу њима је и Милан Стојадиновић), махом доследни посвећеници хронологије, изражавали су терминима као што су „генерацијска подела“, „квартет веома вредних стваралаца на пољу књижевности“ и слично, и сам Милан Стојадиновић на том пољу није дао ништа више, темељније и дубље. (Ту се и не мора ићи више од суштине и ширине садржаја поменутих синтагми.) Тако и његова Lyrica Pinus silvestris (1994), антологија6 која је, у ствари, главни споредни предмет мојих интересовања, није отишла изван у времену распоређених генерацијских присуства. Али у ономе другоме, у потки конструкције, у ономе претходноме, Милан Стојадиновић остаје сасвим усамљен и посебан – чак и када га у томе неко прати, он остаје онај који учи и онај који разастире један сасвим посебан дух, намењен, међу осталом, и деловању својих следбеника и истомишљеника. Шта је срж тог издвојеног духа, шта је и каква је сила која је у њему битна?
Основни поступак Стојадиновићев је, заправо, коришћење књижевне традиције, и то понајвише традиције српске књижевности, коришћење стајних њених места и нарочито – места моћи у њој.7 А сврха јој је: кроз паралелизам механизама постати моћан и ширити одређен тип књижевне свести, и коришћењем једне традиције створити, односно умножавањем измислити другу. (Можда и нешто више? Видеће се касније.) Врх овога је у поставци поменуте антологије, која би требало да буде истинито прочитана тек ако се претходно демистификује. На једном месту, у предговору антологији, Милан Стојадиновић ће рећи: „Опредељујући се за поједине песнике и песме, имао сам на уму неколико, по мојој процени, важних елемената, критеријума.“ Затим ће навести критеријуме: „Песме су морале бити лиричне, песме са емоцијама, јасне и које су као целина лепе. Држао сам се опредељења да осећања певају песму, а не машта или вештина версификације.“ И још: „Такође, држао сам да је неопходно да песници треба да имају однегован укус према песми, да теже савршенству песме, и у целости, и у појединостима.“ И приде, Милан Стојадиновић ће поделити антологију на три доба.8 Али, то Стојадиновићево „по мојој процени“ јесте неистинито, и то зато што наведени критеријуми нису чедо његове, него стваралачке личности једне друге, по свему далеко веће и значајније појаве, са почетка двадесетог века – Богдана Поповића, на коју се он ослања, с разлогом. Баш тако, Поповић ће као мерила за састављање своје Антологије новије српске лирике (1911) навести: „под лирском песмом уредник је подразумевао песму у којој преовлађује осећање“9, „песма мора имати емоције, – мора бити јасна, – и мора бити цела лепа“10, затим да песма мора имати „савршенства у појединостима“11, даље „прва је дефиниција уметничког дела, да је емоционално»12, затим „да песма има лепоту, ’искру лепоте’, кратко и просто: поезију“13, наравно, та је најпознатија антологија српске поезије подељена на три дела, односно „три доба“ итд.14 Кључ за ослањање може се наслутити ослушкивањем једног низа атрибута који су приписивани Поповићевој антологији, међутим овде ћу навести само два: класично и незаобилазно. Ово, пак, Стојадиновићево „моје“ није ни афирмација, нити је то стваралачка негација Поповићевог поетичког и естетичког система. И још: нити је то узор по сродности, нити је то прозивање „делфијског оракула“, „професора“ и „апостола“, какво је нпр. прозивање Винаверово15. Тај разговор, у бити изнад сваке вредности, наравно, није тек коришћење једног кода моћи, који се призива из сумрака књижевноисторијске свести, али то јесте то највише од свега. Када пожелимо да видимо начин на који се поставка Богдана Поповића актуализује, ми не можемо спознати везу између логике старе читав век и савременог стања. Ми не можемо чак спознати ни саму унутрашњу логику Стојадиновићеве поставке. Оно ситно преостало од Поповићевог концепта с почетка двадесетог века није тако једноставно преписиво, прво због контекста. Није могуће преписати стихове из Поповићеве антологије, није могуће писати их поново. Уосталом, зашто не – четири доба? Зашто не пет? Зашто појава поезије апсурда није заслужила своје време, јер је пишу људи сасвим другачији, људи сасвим уроњени у бесмислено, људи у чијој се младости распада читав свет са значењима, лажима, сновима? Зашто Драгољуб П. Илић (који је писао 1918–1919 године), да поменем само једног аутора, припада Првом добу у истој мери као нпр. Стево Протић (објавио књигу 1977)? Али, могуће је преписати начела која носе ауру класичности. Могућ је покушај замрзавања вредности као вредности, које се не могу заобићи. Свет је целовит и стабилан, језик је укроћен и хијерархија је задата. Сада нам може бити за нијансу јасније на шта то мисли Стојадиновић када, говорећи о стиховима Радише Драгићевића, истиче да Драгићевић „остаје доследан и веран версификацијским стандардима у организацији и структури стиха управо према најбољим књижевнотеоријским постулатима“, те да он „доследно и складно следи сликовну и метричку структуру класичне схеме у најбољем смислу речи“16. Заправо, није овде превише битна срж и боја тих „постулата“ и тих „класичних схема“ – битно је да они бивају најбољи, а овде то значи – класични. А класично опет, треба рећи, не значи нити антички, нити класицистички, нити псеудокласицистички, нити ларпурлартистички, нити богданпоповићевски, нити скерлићевски, то значи – стабилност и моћ. Нису стихови Радише Драгићевића „класични“ и не следе „најбоље норме“ зато што што су четвороугласти и зато што се то данас много љуби, него зато што су такви стихови некада били произведени у књижевноистоијској свести као моћни. И са ауром такве моћи обликује се, коначно, једна сасвим конкретна институција, један посебан идејно-мисаони сплет, који даље користи места моћи путем књижевноисторијских ревизија и алузија (што значи: проблематизовање положаја појединих елемената књижевне свести). Тако ће нпр. Милан Стојадиновић искористити неколико прилика да борбено враћа Војислава Илића Млађег у живу традицију књижевне свести (име већ у поступку; механизам враћања, тј. реинтерпретације књижевних појава у историји)17, а Венко Христов ће говорити о „Басовој кући поезије“18, наводећи на ствари истога типа већ познате из историје српске књижевности и културе (Јеврем Обреновић, књижара Глигорија Возаровића, кућа Илића, Настасијевића, Матошев стан, стан Рашка Димитријевића итд, и текстови о њима, нпр. Нушићев о кући Илића, Јован Пејчић о свима поменутим, и сл.), указујући на њену матичност, на Стојадиновићеву ауторитативност19, драгоценост, његов јак и аподиктичан критички глас, итд. Стојадиновић ће се, опет, стално позивати и посвећиваће свој практични рад Јесењину, Лорки и Пушкину, да поменем само оно што ми је понајвише остало у сећању, оно што је најчешће помињао од великих. Ево, коначно, и синопсиса једног типичног Стојадиновићевог критичког приказа (ради се о тексту „Завичај као инспирација“, посвећеном збирци песама Јутра у завичају Бране Филиповића): на почетку цитат једне Хипокритове изреке и суд да њу и њено значење не познају многи критичари; затим позивање на поетичаре Аристотела, Хегела, Крочеа, Валерија итд. и мисао о јединствености и непоновљивости сваке појединачне стваралачке личности (из којих је, занимљиво у светлу претходно реченог, одстранио епигоне); понешто о самој збирци; на крају, повезивање песама из ове збирке са „једном помало већ заборављеном традицијом српске књижевности, коју је на пример пре седамдесетак година неговао Војислав Илић Млађи“20 и то зато што то њему у том тренутку „звучи освежавајуће као лахор који у летње дане запахне уморана човека“. Додаје: „Ово и због тога што ми се чини да постмодерна поезија у нас нема довољно живота и истинског доживљаја, нема у себи човека са великим Ч.“21

Тако као Милан Стојадиновић, о књижевности у Бору није писао нико. У времену када у Бору књижевна критика јесте иста онаква какву је Љубомир Недић критиковао пре стотинак година22, Стојадиновићева решења бивају издвојена, а он пише методом који значи моћ. Ту моћ као вредност није на овом месту нужно посматрати у светлу исправности и трајности. Да ли је Милан Стојадиновић говорио речи које ће бити јаке у времену, то јест да ли је његова оцена каквога песника борскога тачна или то није, битно је али овде не пресудно. Један од детаља, ипак, може нам дати ноту вишег реда када је у питању место и функција механизма који је Милан Стојдиновић унео у књижевност и књижевни живот у Бору. То место јесте битно управо зато што није исписано, а то није стога што није институционализовано и званично. У деведесетим се годинама у Бору, као што је речено, јављају нов језик и мишљење, којима се до самих крајности изражава и третира апсурд, међутим сасвим дивље и ван регулисаног књижевног живота (ту су дивље збирке самиздати, јавна извођења, колективна свест о постојању, читава једна мала митологија, али начин, место и функција нису озваничени и нису уобичајени). Како Милан Стојадиновић види тај апсурд, или тај комплекс састављен од пораза, парадокса, гротеске, комике распадања, као световну појаву, јер је као књижевну није препознавао, нити испитивао? Ево једног сведеног одговора: кроз поменути механизам стабилности, овај стваралац је одговарао на пораз широко утилитарно постављене идеје књижевности. Ова идеја ће коначно клонути усред десетогодишњег балканског рата, који почиње готово истовремено са одласком балканских књижевника и интелектуалаца из Бора, који носе у мислима велике речи о толеранцији, комуникацији и лепоти, историји и књижевности, различитости и сличностима (мислим на балканске сусрете књижевника у Бору с краја осамдесетих, над којима се и данас често ламентира управо у нијансама здравоживотне и друштвенопредводничке онтологије). Крах широко постављених хуманистичких идеала, изражен извесним одавно мртвим речима, значи општи заокрет ка осамљивању у проналажењу смисла. Свет је за оно ми већи од књижевности. Тако и јесте могуће да човеку који јесте по опсегу створеног био највиша институција у локалном књижевном животу и институција од реда поверења у посебност положаја књижевности и књижевника допадне на почетку поменуто исписивање надоносних парола, и зато и онај талог увређености. Али треба приметити, насупрот томе, читав у речима закамењен напор мишљења, читав покрет пун релативне захтевности, који води до заокружености, заданости, тишине целине. Против распршености – хијерархија, уређење. Тако реч у малом систему постаје високо институционализовани критичар разноликих друштвених институција, или је то засигурно у покушају. Поверење које је Милан Стојадиновић тражио било је такво да је изграђено не на аутохтоним темељима појединца (илузија образине), него на темељима генерализованих институција и структура – он не верује себи када верује у моћ Богдана Поповића, нити Богдану Поповићу, него критичком суду историје и њеној апотеози места моћи. Стојадиновићева антологија зато нема ону унутрашњу пунину какву има Поповићева, нема оне гроздове песама који чине посебне поетичке мозаике, нема готово ничега од оне усмерености задане снагом велике личности. Из промене функције књижевности рађа се несигурност, а она пак рађа ритуале преусмерења и асимиловања. Будући некаква реалност и ауторитет посебне врсте, преузимањем улоге слагача смисла добија се тиме право одређивања природе јединства света, са свих његових страна. (Класично уредити свет овде је таутологично.) Наивна митологија Песништва која се распала и једна паланачки распршена медитација над грозницом стварања тако је у Милану Стојадиновићу имала наследника у замаху, но он није био толико неопрезан да је брани на уобичајено прозиран начин. Нити је био довољно велики да у супротноме буде довољно свој. Његове „моје процене“ су само могућност у духу једног дела нашег књижевног времена, једног посебног, и можда никада слободнијег и ширег. (И можда никада тако меланхолично разатканог.) Нити су оне комичка игра, нити субверзивна алузија, нити знак саме себе, иронијска потврда писању. Када је антологија Стојадиновићева у питању, најтачније би било сетити се Волтера, његове „златне тканине на сукненој одећи“, а то Волтерово је талог другог времена у којем је, извесно, живео и Милан Стојадиновић.
Пар година после Стојадиновићеве смрти, књижевни живот у Бору скоро да је потпуно замро, и желим да приметим да је то и стога што њега више нема. (Од тога света великих речи и идеала, да књижевност може да буде подразумевани коректор и управљач друштва, данас је у Бору остао један покрет писања политичких афоризама који, у јаловим покушајима да се опет некако оформи слика друштва са моралним педигреом, ретким читаоцима приповеда приче које су одавно општепознате и јавне. По функцији проветравања савести неупотребљив (чиме ће нас, коначно, изненадити?!), такав афоризам у најбољем случају јесте успешна језичка игрица са периферним положајем у односу на стварност и са моћи која је само бледи одсјај у одласку једне некада могуће хиперкорекције. „Свет духа паланке јесте […] свет непрестаног илузионизма, бујног цветања илузија, које, у бујности својој, још брже вену“, рећи ће у том смеру Радомир Константиновић23.) Једно време је заувек прошло.
Стојадиновићево зазивање високих и утицајних ствари светли из сјаја самих тих појављења, и оне добијају још један белег у својем тихом животу (нпр. Богдан Поповић, антологија и њена судбина, утицај). И највише је стога важно скренути поглед ка скривеној природи стварања Милана Стојадиновића, која, иако не упија тај сјајни прах великога, бар добија на занимљивости. Можда је он створио штошта боље од Lyrice Pinus silvestris, али по опсегу идеје он таквог дела. И цела та наглашено посебна повест заиста јесте у малом локалном борском књижевном кондоминату посве јединствена. И цео тај „покрет“ око Стојадиновића јесте такав био, јединствен. Али, био је.
И на самом крају, враћајући се на ону упорну зачетну слику – требало би да лик Милана Стојадиновића буде унеколико видљивији после овога освртања, у којем је за ненаведени мото узета једноставна истина: да је боље да лик човека у сећањима буде познат по ономе што јесте, него славан по ономе што није. А поједини тренуци у кретању кроз историју требало би да буду благо осветљенији у свести о општој природи неких књижевних појава и, такође, требало би да буду прозивање досадашњег одсуства читања или, ако је и постојало, његове прашинасте површности.
НАПОМЕНЕ:
1. Милан Стојадиновић Бас (Извор код Сврљига 1937–Бор 2001) приредио је са Миљурком Вукадиновићем и Бошком Ничићем зборник Октобарска свитања (1986), објавио публицистичку прозу Међу градитељима (1989), антологију поезије у Бору Lyurica Pinus silvestris (1994) и збирке песама: Борске елегије (1995), Предворје идеала (1995), Ноћ зрикавца (1997), Раставичје (2000).
2. Говорећи о књижевној свести, и о размишљању о књижевности, мислим заправо на поједине видове њеног испољавања. Уз заиста ретке аутопоетичке покушаје, размишљање о књижевности у Бору имало је свој омиљени и учестали вид најпре у тзв. текућој књижевној критици, односно књижевнокритичком приказу; о књижевности се још мислило у појединим и такође ретким есејистичким освртањима, затим у оквиру појединих жанрова који имају широко тематско и дискурзивно интересовање (нпр. афоризам), па у оквиру текстова који на одређени начин третирају поједине сегменте унутар књижевне комуникације (књижевна критика, писац, итд. али и књижевне награде, књижевно издаваштво, Периодика и посебни фондови). Овде ће, пак, сва пажња бити усмерена на оно појављивање књижевне свести које се дотиче класификовања и уређивања односа у одређеном времену и кроз одређено време. То су, у најширем могућем смислу, питања књижевне историје. У другом делу текста покушавам да се „дистанцирам“ од онога шти је тврдио Милан Стојадиновић, од његових речи-метафора и парафраза и мистификација, да бих видео његов положај уобличен унутар једног времена и једног схватања које је по природи надиндивидуално и тиме надређено. Тај поступак помиње Умберто Еко као „историјску објективизацију“, у тексту „Дијалектика форме и исходишта“, вид. Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 100. Треба погледати и текст Гвоздена Ерора „Појам плагијата у књижевним студијама / Лексикографска обрада /“, и друге из књиге Генетички видови (интер)литерарности: основни појмови, Откровење / Народна књига, Београд, 2002.
3. У Борским новинама у последњим годинама живота каткад је сам писао читаву рубрику која је посвећена култури: књижевности, позоришту, музичком животу, општим питањима културе.
4. Текст је био посвећен Свесрпској књижевној колонији у Злоту. Вид. „Ко то тамо пева“, Борске новине, 28. октобар 1999, стр. 7. Треба запазити раширеност такве „митологије трајања“, у којој се наглашава континуитет наспрам квалитета и изражава опште поверење у благородност мајке историје: нпр. Неда Михајловић, историчар уметности, пише тако на једном месту како би се „кроз осветљавање једне генералне слике о развоју града Бора у његовој стогодишњој историји“ могао сачувати „интегритет његовог друштвеног бића и извукле поруке и поуке за надолазеће генерације младих Борана.“, вид. рукопис дипломског рада који се чува у Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Кључне речи „митологије трајања“ су: хронологија, хронофилија, утопизам, утилитаризам, патетика.
5. Хтео бих да посебно скренем пажњу на ово последње, највише стога што никада није било реаговања. Тако је, рецимо, његов претходник, састављач прве од двеју сумарних антологија поезије у Бору, Јован С. Митровић, на једном месту, обзнањујући принципе по којима поставља свој избор, писао: „Додајмо још да је ова књига избор, али и збир имена песника који су стварали или стварају у Бору“ („Песнички трагови у граду бакра“, као предговор антологији Пролећа у Бору, Књижевна омладина Бор, 1979, стр. 15; курзив Г. М.), док је Милан Стојадиновић у једном својем тексту мислио овако: „Ако би се борско песништво поделило према неким временским критеријумима, дакле према времену појављивања и сазревања, могло би се говорити, условно, о три песничке генерације.“ („Песништво бисерног бора“, Доброта Злота…, ШРИФ / СО Бор, Бор, 1995, стр. 128; текст је изговорен у Брестовачкој бањи 20. јуна 1994) Убрзо после тога он је на исту тему писао: „… морам казати да логика хронолошког континуитета не представља хронологију рођења (што је, ваљда, сасвим разумљиво), него логику хронолошког појављивања појединих поета […], рађање нових песника.“ („Предговор“, Lyrica Pinus Silvestris, ШРИФ, Бор, стр. 6; курзив Г. М.). Станиша Милосављевић је, пак, на трећем месту писао како се без икакве сумње „наш афоризам налази на првом месту у свету и то је највећи домет домаће књижевности“ („Милен Миливојевић (дриблинг духа)“, Бележница, 4 (2001), стр. 33), као и то да „ко којим случајем дипломира књижевност, а ову књигу (књигу афоризама Јована Г. Стојадиновића Како се сеје и гаји празна слама, Бакар, Бор, 2003, Г. М.) не прочита, боље да врати диплому како не би брукао ни себе ни факултет“ (извод из рецензије, одштампан на преклопу задњег коричног листа књиге), док је Милан Стојадиновић истицао да је „Живко Аврамовић, вероватно најзначајнији песник не само Шарбановачке школе, него борског, и тимочког, па и српског песништва уопште“ (sic!) („Песништво бисерног бора“, стр. 128), накнадно ублажено као „аутентична поетика и снага исказаних мисли и осећања, те везаност за мит и традицију, уз повезивање са најмодернијим токовима савременог српског песништва“ (Lyrica Pinus Silvestris, стр. 6–7). Пишући о Ивану Илићу, Милан Стојадиновић ће навести: „Иван Илић, опредељујући се за стварност, судара се са својим руралним пореклом, па често не налази разрешење животних ситуација.“ Додаће још: „Модеран у изразу, а савремен по тематици, он чак, може да буде парадигма млађе српске поезије.“ („Поетизација свакодневице“, Борске новине, 15 септембар 1994, стр. 8). Итд.
6. Весна Тешовић у својој Библиографији борског књижевног стваралаштва XXXвека: монографске публикације (Народна бибиотека Бор, 2004) погрешно подводи ову антологију под зборник.
7. Занимљив је, у светлу реченог, исказ Милена Миливојевића из текста „Како избећи смрти“, писаног после Стојадиновићеве смрти: „… Увек је савестан, предан послу до краја, зна шта хоће и зна како то да оствари“, Бележница (Бор), 4 (2001), стр. 22.
8. Вид. „Предговор“ Стојадиновићеве антологије.
9. Богдан Поповић, „Предговор“, Антологија новије српске лирике17, СКЗ, Београд, стр. 10.
10. Исто, стр. 13.
11. Исто, стр. 16–17.
12. Исто, стр. 14.
13. Исто, стр. 19.
14. Ово је хтео случај: Милан Стојадиновић је у време пред појављивање антологије објавио текст „Песништво бисерног Бора“ у зборнику Доброта Злота (то је, у ствари, „Предговор“ у антологији), исто као што је Поповић објавио „Начела по којима је састављена Антологија новије српске лирике„ у Српском књижевном гласнику, у броју 10. и 11. за 1911. годину (стр. 741–749. и стр. 836–846), а који је такође „Предговор“ Антологији новије српске лирике (1911).
15. Винаверова пародичарска антологија или пантологија рађена је као системска пародија на Поповићеву Антологију новије српске лирике: Пантологија новије српске пеленгирике (1920), Нова пантологија пеленгирике (1922) и Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике, друго допуњено и заслађено издање (1938). Године 1966. Јован Христић приредио је избор најбољих из њих под називом Пантологија српске и југословенске пеленгирике.
16. Милан Стојадиновић, „Образложење о додели награде ‚Најбоља књига године‘ за 1998. годину“, Бележница (Бор), 1 (1999), стр. 19.
17. Вид. нпр. текст Симе Пандуровића под називом „Војислав Илић – Млађи“���у Злим волшебницима…, (Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943: Књига прва 1917–1929, [приредио] Гојко Тешић, Слово љубве / Београдска књига, Београд, 1983), стр. 120–124. и друге сличне текстове.
18. Венко Христов Борејн, „Басова кућа поезије“, Бележница (Бор), 3 (2000), стр. 15..
19. Вид. у том правцу и приказ Стојадиновићеве антологије од стране Мирјане Лазић: „Прашњаво земљиште јаве“, Борске новине, 15. септембар 1994, стр. 8.
20. Ревизионо-корективне улоге: Станислав Винавер, Зоран Мишић, Гојко Тешић, Миливој Ненин, Миодраг Павловић, Сава Дамјанов, Јован Христић…
21. Текст се налази у Борским новинама, у броју од 14. септембра 1994. године, стр. 2.
22. Година је 1893, критика на коју мислим и на коју је указивао Недић јесте псеудоприказивачка магличаста импресија у виду „коњичких скокова“. Вид. Недићев текст „Новија српска лирика и њени критичари“, у књизи Студије и критике Љубомира Недића, Српска књижевна критка, књ. 7, Матица српска / Институт за књижевност и уметност, Нови Сад / Београд, 1977, стр. 69–77.
23. Вид. Философија паланке, Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 369.