Милена Првуловић

У усамљеном контејнеру цвилело је маче. На свет је дошло случајно, непожељно, као и његова браћа и сестре, сада заробљени у пластичној кеси са прошлонедељним остацима хране.
Дочекало је јутро у празном, неопраном складишту отпадака, које је своје коренове пустило у испуцали асфалт.
Можда то није његово последње јутро?
Брзаци јутарњих полузапослених службеника запљуснуше улице, чешући се о контејнер.
Тик поред њега прошла је жена. „Ју, каква је то цика?“ Нагнула се над зјапеће црнило у коме је кеса пулсирала зачуђујуће на дну. „Колико маца има? Јадни мали створови! Морам узети једно.“ У исто време је помислила: Како да се нагнем, а да не упаднем? Очима је снимила ситуацију, осврнула се око себе и… наставила на посао.
Неколико корака иза ње ишла је старица. За разлику од своје претходнице, није чула ништа јер је чврсто забрадила мараму, али јој радозналост скрену поглед у гротло контејнера: „Где су бацили ову гамад!”
Жена је водила сина у вртић на истом парчету улице. Млади саобраћајац је на истом ћошку био највећи ауторитет. „Мама, ја ћу да будем као овај чика кад порастем! Мама, јел’ то маче у контејнеру? Хоћу малу мацу! Хоћу малу мацу!“ Помислио је: Чуваћу је и пазићу је и играћу се са њом.
„По мацу ће да дође њена мама да је води у вртић“, рекла је жена, али је помислила: Шта ће ми контејнерска мачкетина у кући, још само за њом нисам чистила, Боже, зашто не дезинфикују контејнер?
За њима је ишао млади загрљени, поспани пар. Она је, рефлексно окренувши главу према контејнеру, помислила: Неће још дуго, али је гласно рекла: „Јао, јадне мале маце.“
Он је помислио: Има тако дивну, добру душу, баш имам среће, и разнежен, пољубио је у косу.
А онда је дошао снагатор. Кажу – вредан је домаћин. Јуче је сам поставио нови бојлер купљен на четири месечне рате. Сада избацује стари, смета му у кући, а треба и на посао да стигне.
Траас!
Мук.