Весна Тешовић

Већ сте 20 година на књижевној сцени. Иза Вас је 12 књига. То говори о великом раду за некога коме је ликовна уметност главно подручје деловања.

Често сам одговарао на питање откуда ја у књижевности. Да се вратим у неко доба 80-тих када сам највише радио и излагао, а та ликовна дела увек су пратили неки текстови који су их објашњавали. Тада сам се, много више него данас, бавио ликовном критиком. Мој данашњи ангажман у тој области се често своди на писање предговора за каталог и то искључиво за своје студенте. Искључиво за младе људе чији рад ја добро познајем зато што сам као професор сарађивао са њима. Дакле, сви ти текстови који су пратили изложбе почели су на чудан начин да се одвајају од свог материјала. За један тематски часопис који је био посвећен феномену нове слике, писао сам о Андреју дел Кастању, италијанском ренесансном сликару и када сам то трезвено погледао, схватио сам да то више нема никакве везе и да је то једна аутономна прича. Тако се моја прва књига Вечера код свете Аполоније појавила као некоинцидентна ствар и стварно сам мислио да се то неће поновити. Али, касније, како је време одмицало, нарочито током 90-тих године, књижевност ми се учинила за нијансу погоднији медиј за нешто што сам мислио да је обавеза свих људи на јавној сцени према текућим догађајима који су за овај народ били трауматични од почетка до краја, и свако ко је имао нека сазнања о претходним временима могао је да наслути какав ће то крај имати.

– Највећи број књига настао је баш у лимбу 90-их. Да ли је то ескапизам, катарза, ангажованост…?

Постоји недоумица да ли је то што сам ја писао током 90 тих ангажман, потреба да се буде на јавној сцени и искаже своје мишљење, или је то била нека врста одбране, штита према бруталности тих догађаја. То јесте на неки начин приватни ескапизам – седети у својој соби док се руши свет и писањем се бранити од тог рушења. Јесте и катарза. Ми смо можда изгорели у чекању катарзе и често смо, чекајући, правили пројекцију те катарзе. Можда је најпогоднији пример за то зазивање катарзе један мој ликовни рад из 90-их година. То је рад који се зове „Бирнамска шума”, а био је излаган на једној групној изложби, потом на изложби у САНУ. У центру је једна јако увећана фотографија где се на нежан начин додирују две руке. Рука је у руци. Рука припада хашком затворенику Слободану Милошевићу, а женска рука припада Мирјани Марковић. Око њих је једна гомила ситних механизама и мале папирне јелке које подрхтавају све време, тако да се има утисак да је то шума која хода. А шума која хода свима онима који знају историју књижевности врло јасно говори да је мотив преузет из Магбета. То је просто био један езотерични рад за оне који то могу да препознају, али је то био и позив на катарзу. Нажалост, катарза се није догодила после промена. Догодила се тек сада, након једног догађаја који нико од нас није могао ни да замисли.

– Ваша дела одликује специфичан ироничан, чак сатиричан став. Колико данашњи друштвени и културни тренутак провоцира такав Ваш потенцијал?

За сада не видим ништа на шта бих могао да се осврнем непосредно. Можда треба „покупити чауре”. Ако буде изашло треће издање моје књиге Старији и лепши Београд, мислим да га допуним само утолико што бих без пропратног текста дао фотографски материјал о судбини тих накарадних објеката који су настајали током Милошевићеве владавине, како сад иста та места изгледају после неколико година. Нека су замаскирана, нека уништена, нека су никла нова, као фраза. То би био један стрип без речи. Мислим да све оно што нам се догодило има капацитет трауме за неколико генерација писаца који ће тек доћи. Тако да ја верујем да ће оно што будем писао одмицати од овог амбијента, али да ће се на неки мало маштовитији и опуштенији начин ту и враћаги. Књига коју сада радим искорачује из нашег простора географски, а верујем да ће нека од наредних књига искорачити далеко од нашег времена, што, наравно, не значи да ће остати без симболичке паралеле која је увек провокативна и интересантна. Сви знамо да је можда најбољи роман о комунизму и траумама комунизма Дервиш и смрт Меше Селимовића.

– Како појединац може да се спасе од друштвених непогода, социопатологије и моралног суноврата?

Више него у другима то можда важи за Врт у Венецији, мада постоји једна породична ситуација и у претходним књигама. Постоје разне врсте љубави, не искључиво према људским бићима. Постоје љубави које везујемо за неке драге предмете. У Псу пребијене кичме постоји тај неки трећи, контрапунктни глас који је везан за неке предмете који нуде сталност или поузданост. И то је можда први наговештај тог неког зида, бране пред бурним догађајима који наилазе.

– Колико литература може да уради комуницирајући са широким
кругом читалаца и шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Постоје медији који имају шири и атрактивнији начин комуницирања са публиком. Али, увек постоје људи који ће бити незадовољни том брзином и површношћу и који ће се вратити књизи. Књижевност као медиј опстаје и поред компакт дискова и интернета, као што фотографија није изумрла кад се појавио видео, нити позориште кад се појавио филм. Значи, увек ће постојати потреба да се то искуство подели.
Не бих стање у ли-тератури описао као пово-љан тренутак. Мислим да је у много већој кризи критика него што је продукција. Суочавамо се са тоталним нестанком тог посредника. Можда зато што се наша средина толико смањила, долазимо до тога да критичари који објављују текућу књижевну критику по новинама наступају као агенти неких издавачких кућа које су нови центри моћи. Мислим да је сумануто да неко пише о некој књизи, а да ту књигу истовремено потписује као уредник, а тога је све више. Много чешће се догађа да је тај посредник истиснут.
Ја сам јако збуњен. Моја читалачка публика се са сваком књигом увећава, што у прво време нисам промећивао, а сада примећујем. Мислим да људи неком осмозом шире оно што ја пишем и са тиме човек не може да не буде задовољан.

– Заинтересовани сте за проблеме културе у транзицији. Учествујете у пројектима институција културе у региону Балкана. Како на том пољу интеркултуралности оцењујете делатност библиотека, онаквих какве су данас, или онаквих како их Ви видите да треба да буду?

Значајно је место библиотеке и она ће сада доживети снажно проширење своје делатности и трансформацију. Мислим да је за нашу културу велика срећа што се на челу наше републичке институције појавила таква личност као што је Сретен Угричић и било би сјајно када би један такав човек могао да се мултипликује и да се појави на челу још неких националних институција. Ви имате ту срећу. Он је потпуно свестан моћи и будућности електронског преношења информација. Ја верујем да ће врло брзо, што ће зависити од степена и брзине развоја наше земље, у свакој од библиотека бити велики отворени пунктови у којима ће та нова димензија читања бити на располагању најширем кругу људи. Ту мислим на базе података и, заиста се не шалим када мислим да ће неко ко је озбиљан, ко заврши студије овакве или онакве и одлучи да се врати у Бор, за коју годину имати подједнаке шансе као да седи у некој од престоница, бар у погледу свог сопственог рада и развијања своје сопствене личности. Ја то пратим због потреба онога што пишем. Све је више капиталних текстова који су у целини на Интернету, а посредством Народне библиотеке Србије доћи ће се до најразличитијих текстова који су заштићени копирајтом. Неко ће бити преко ове библиотеке претплатник и На-родне библиотеке Србије и Универзитетске библиотеке, а можда и Британске или Конгресне библиотеке у Вашингтону.

Милета Продановић

Детаљна хронологија живота и дела уметника Стевана Живадиновића – Бора коју је за монографски каталог изложбе приређене у Београдском музеју савремене уметности саставио Бранко Алексић, у делу који “покрива” другу половину века добија један – могло би се рећи – рефрен. Протагоности умиру. Алексић педантно, хладно бележи годину и старост личности важних за причу о Живадиновићу – Бору у часу одласка са овог света: смрт Растка Петровића у 51. години, смрт Yвеса Тангуyа у 55. години, Ренеа Магриттеа у 69, Марцела Дуцхампа у 81… Маx Ернста, Гиоргиа де Цхирица, Душана Матића… Јуана Мироа, Марка Ристића, мртвог есејисте, Далија у 85, Оскара Давича у 80…
Стеван Живадиновић – Бор се није нашао на овом списку јер је у време припреме и одржавања велике изложбе у Музеју савремене уметности и ревалоризације његовог рада у средини из које је потекао још био жив. Све до доласка његове велике донације у Београд, Бор и његов рад били су знатно присутнији у специјализованим публикацијама о надреализму објављиваним широм света него у Београду. Чак и у стручним круговима једва да је било људи који би могли без размишљања рећи где и како живи овај уметник. Чак и да ли је уопште жив.
Стеван Живадиновић је, од 1944. године био оно што би се данас модерном терминологијом рекло: апатрид. Живео је у Енглеској, најпре у Лондону, а од 1973. године у Оксфорду.
Та просторна “дислокација” слична је, на пример, “дислокацији” још неких београдских надреалиста. А, у ширем смислу, и други протагонисти надреалистичких збивања, у бурним временима, и на просторима склоним хировитим променама доживели су различите идејне или егзистенцијалне дислокације.
Упркос свим разликама унутар надреалистичких скупина, па и разликама унутар оне београдске – различито порекло, различита уверења, различити креативни потенцијали, и коначно (али никако и најневажније) различите судбине – може се рећи да је заједничко место највећег дела биографија припадника надреалистичких кругова била, на крају ће се испоставити, извесна БИЗАРНОСТ биографија. Да ли су деца београдских “бољих кућа” могла да претпоставе да ће постати генерали, а “радикални побуњеници” да ће постати цензори, повереници бирократских структура културе. Револуционари духа – трговци или чиновници.
Стеван Живадиновић – Бор није присуствовао свим овим трансформацијама, његова британска биографија је, у мањој или већој мери, биографија усамљеника.
Као сасвим случајан гост, крајем 1988. или почетком 1989. године, у зиму, нашао сам се у последњем дому Стевана Живадиновића – Бора. Свратио сам, заправо, да се сретнем са кустосом задуженим за преговоре око организовања Борове београдске изложбе. Цедуљица у руци на којој је била исписана само адреса није много говорила путнику из даљине, некоме ко је први пут у Оксфорду.
Могло је то бити древно здање у сенци каквог универзитетског торња, готичког или неоготичког, свеједно. Могла је бити кућа у низу, едвардијанска или викторијанска, свеједно. А могла је бити и издвојена, скромна вила у каквом врту.
А какав је могао бити човек кога ћу срести? Тај надреалиста. Старац, сасвим сигурно – имао је, знао сам, око осамдесет година. Ипак, могао је то бити очувани, још увек добро одевени потомак међуратног београдског богатства, можда помало срођен са енглеским манирима. Окружен дискретном послугом какву виђамо у чувеним енглеским ТВ-серијама. Можда жив духом, можда уморан. А можда и сенилан?
Готово ништа од свега овога није било тачно. Аутобус на некој од приградских линија оставио ме је у улици чије је име стајало на мојој цедуљи, али мало подаље од назначеног броја. У крају није било чувених острвских кућа у бескрајним низовима, зграде су биле издвојене и окружене зеленилом. Оном широм света познатом травом која прави квалитет постиже редовним скраћивањем и заливањем, не краћим од неколико векова.
Када сам притиснуо тастер звона поред врата беле двоспратнице, нико се није сјурио низ стрме степенице да ми отвори. Након неког времена, након непријатне паузе, приметио сам да се једва разгрћу завесе на неколико прозора. Осетио сам парове очију које пиље у мене.
Коначно, зачуо сам споре, опрезне кораке који се приближавају вратима. Двери су се отвориле свега неколико сантиметара, наравно, разноразне резе и ланци спречили су већи отвор врата. Из дубине здања зачуло се, изговорено крештавим гласом, питање кога тражим. Сасвим близу резе видео се фрагмент руке изобличене артритисом и део лица старице. Моје објашњење је потрајало дуго; име Мр. Живадиновић поновио сам неколико пута, варирајући акценте на све могуће начине. Није вредело – на њеном лицу није нестајао утисак збуњености и великог страха. Треће могућности није могло бити – или сам добио погрешну адресу или особа није добро чула.
Непријатно објашњавање прекинуо је спори долазак старца који је госпођи рекао да је посета највероватније за њега. У ходнику се појавила и нешто млађа особа у одећи медицинске сестре. Био је то, несумњиво, старачки дом. Поздравио сам се и упознао са старцем. Обратио ми се на српском и повео у собу за госте где је кустос већ завршавао преглед радова које је уметник имао уз себе.
За надреалисте обично везујемо побуну, енергију па и младост. Помало је необично видети остарелог надреалисту. Можда је занимљиво посматрати како ко носи ту старост. Буннуел, скоро сасвим глув, издиктирао је свом сценаристи мемоаре који, када се читају – без обзира на честа просијавања сете, па и црнохуморно освртање на хендикепе старости и скоре смрти – делују, по врцавости и “брзини текста”, као да их је написао тридесетогодишњак. Салвадор Дали тонуо је у немоћ, његова старост гротескно је разарала глумљену супериорност и витализам целе његове каријере.
Стеван Живадиновић – Бор је, заправо, био једини надреалиста, прави, аутентични, “из епохе” – како би то рекли колекционари намештаја, кога сам лично упознао. Он, тада, на крају календарских, а на почетку својих осамдесетих, нипошто није изгледао као неко ко има МАњЕ од толико година. Био је слаб, јако мршав, једва се кретао, кораком који није подизао стопала. Нос му је био сломљен и мало накриво срастао. Ипак, имао је неку чудну енергију, озареност. Није то рекао, али видело се сасвим јасно да му је драго да у земљи из које је отишао веома давно, постоји неко кога озбиљно занима његов рад.
Уметник није дозволио да га кустос фотографише; извукао је неке од старијих фотографија које су га приказивале као стаменог, лепог човека средњих година. Једна од њих касније ће се наћи у каталогу ретроспективе.
Нисам желео да ометам рад кустоса, сео сам са стране. За великим храстовим столом, у стерилној соби за примање једног енглеског старачког дома, развијао се – кроз једва чујне коментаре радова – један необичан живот. Бор је показивао низове цртежа-карикатура које је радио током педесетих година. Изведени у оловци, на сада већ помало пожутелим папирима средњег формата, нацртани прилично невешто, они су носили некаква сећања на чувени надреалистички хумор. Наравно, ти цртежи били су, све у свему, у знатно мањој мери успели него његови нешто ранији или истовремени колажи.
Ти графитни цртежи били су заправо последњи циклус који је уметник показивао кустосу – разговор је полако упловио у воде које су се одвајале од ликовне уметности. Ване Бор је почео да говори о својој делатности у области науке, пре свега еволуције и акустике.
Већи део тога што је говорио, о новој врсти стиха, риме коју је открио, и о стиховима које је објављивао под именом Стеван Зивадин, није ми било јасно. Изгледа да није било јасно ни кустосу, па је уметник решио да нас поведе у своју собу и покаже нам примере.
Ходници и степеништа, уски, какви – упркос опсесивној противпожарној превентиви – могу постојати ваљда само у Енглеској, носили су карактеристичан мирис старости. Мирис који је тешко објаснити само непроветреношћу, устајалошћу ваздуха. За нама су се отварала безбројна врата из којих би се помаљале мршаве и погрбљене авети. Бор се тешко пео уз стрме степенице, његова соба била је на спрату.
У Боровој соби, тај мирис старости се, учинило ми се, удвостручио. Она је била мала, једва да је у њу могло стати нешто више од кревета. Када се у њој нађе више од једне особе, сваки покрет постаје опасан. Бор је настављао говор о своме чланству у разним научним удружењима која су, судећи по претенциозним синтагмама у називима, морала бити ближа некој надреалистичкој науци, некој паранауци која закривљене путеве праве науке решава згодним пречицама блиским теозофији или антропозофији. Вадио је танушне публикације чији је изглед управо потврђивао овакву помисао.
Сви зидови су били обложени полицама; нисам био у позицији да пажљиво проучавам густо сложене наслове, али је већ овлашан поглед могао да покаже да је то права ризница надреалистичке литературе, како оне аутентичне, тако и оне коју бисмо могли назвати постнадреалистичком.
Извадио је неколико штампаних свешчица и показивао примере ана-рима, своје објављене литерарне, а касније и научне радове. Стешњени у загушљивој соби још мање смо могли да проникнемо у смисао његових новијих истраживања. Без обзира на његову спремност да нам све покаже и објасни, осећали смо да се приближава време нашег одласка – изговарали смо се поласком аутобуса који ће нас вратити у Лондон.
При изласку из собе крајеви мог капута наднели су се над некакву конструкцију која је стајала на једином столу у соби. Сто је био мали, сасвим сигурно га не бих ни приметио да се у тренутку мог пролажења поред њега није зачуо узвик упозорења, скоро крик. Тек тада сам обратио пажњу на ту конструкцију, ако се она уопште може тако назвати. Заправо је, уз сам зид собе, уз удаљенију ивицу стола, стајао обичан невелик радиокасетофон. Оно што је било рањиво, оно што је могло бити повређено или чак уништено налазило се на једној правоугаоној платформи, дашчици, испред самог касетофона. На платформи су били распоређени папирићи и кончићи, неки минијатурни савијуци од жице. Папир је био новински, исцепкан на комадиће не веће од квадратног сантиметра, савијене по средини, тако да је једна половина увек стајала вертикално у односу на површину платформе. Правци тих вертикалних “једара” били су различити, у тој констелацији није било никакве правилности. На Борово питање да ли знамо шта је то, одговорисмо у глас да
ј то нека скулптура, минијатурни уметнички објекат. Нисмо били у праву. Био је то, како смо убрзо сазнали, један уређај. Једна направа до које се стигло дугим и мучним експерименталним методама и која није имала никакве ликовне претензије. Исправно би било рећи да она спада у домен акустике – објашњење је гласило да уз помоћ ње звук из обичног монокасетофона добија просторну димензију, дубину једног Роyалл Алберт Халла.
“Хоћете да вам демонстрирам?” упитао је.
Пустио је нешто из руске симфонијске литературе. Ваљда Стравинског или можда Прокофјева, не сећам се. Честице од савијених салвета и новинске хартије нису се чак ни усталасале у сусрету са вибрацијама из оближњег звучника. О кончићима и жицама да и не говорим. Ипак, нешто од тих звучних таласа морало је пролазити кроз те мравље кањоне, кроз те минијатурне кулисе на платформи. Немогућност перцепције било какве разлике у звуку приписао сам својим тврдим ушима, васпитаваним углавном на рокенролу.
Али тешко да би се било ко од присутних усудио да оспори ово акустичко достигнуће: задивисмо се, слагасмо надреалисту у старости, поздрависмо се с њим и одосмо пут Лондона.
Након неког времена, слике које сам видео у пријемној соби старачког дома у Оксфорду видео сам и на изложби у Београду. Неколико година касније стигла је вест да је Стеван Живадиновић – Бор, једини прави надреалиста са којим сам се руковао, умро. Знам да су вредне слике на сигурном, у музеју. Верујем и да ће бескрајно благо његове надреалистичке собе, пре свега библиотека, такође наћи верне и стрпљиве проучаваоце. Страхујем, међутим, да генијално достигнуће емпиријске акустике напросто неће бити препознато као такво. Можда ће се на некој изложби појавити као скулптура или асамблаж, а можда, напросто, више не постоји, можда је уништено као бесмислен предмет, као случајни збир отпадака који су се нашли на дрвеној плочи. А можда је Живадиновић – Бор ипак негде оставио белешку о том необичном патенту.
У “Објашњењу Имена руже” Умберто Еко је помињао приручнике у којима се могло пронаћи упутство за хватање Базилиска “уколико сте опремљени огледалом и снажном вером у бестијаријуме”. Уколико постоји неки траг, уколико је Боров наизглед ефемерни објекат ипак негде сачуван, остаје нам да верујемо да се приближава тренутак у којем ће неко написати приручник где ћемо имати прилике да прочитамо како је могуће доживети просторну диспозицију великог симфонијског оркестра, уколико смо опремљени застарелим пластичним касетофоном и снажном вером у надреализам.