Управо зато што је свака добра књига израз дубљег разумевања међу људима, она је и знак свечовечије љубави и вид људског саосећања посебне и највише врсте. Отуд је и разумљиво што је она, у шаренилу стварносних прилика, тамнијем или светлијем, одувек била души прибежиште: у њој се тражило, и налазило, понешто од оног што је за човека измичуће и недохватно, а што је истински одраз његових чежњи и снова.
У значењски распон у којем би, на пример, слово било прво значење речи књига, а књижевност последње, сливени су, ма какви и чији били, сви цивилизацијски токови са својим бурним и делотворним матичним струјама, али, противно првотном бићу књиге, и са слепим рукавицама и устајалим мртвајама. То значи да је књига и слика живота чији је позитив неразлучив од негатива: по њој се ваља и ломата животно дрвље и камење, преко њених страница дувају ветрови различитих нарави и гоне се частиве и нечастиве силе, те крзају се њене корице, и меке и тврде: баштинска, грунтовна, земљишна књига; распусна књига; књига паметарка; књига староставна; лепа књига; тајна књига, црна књига…
У српском језику књига је од давнина пословичка реч. У првом државном издању Вукових Српских народних пословица реч књига припада кључним речима у једанаест пословица, а нарочито је занимљиво да она у седам мудрих изрека стоји у кључној корелацији с речју поп, у чему се, без обзира на смисао пословичке поруке, огледа њена изворишна везаност за нешто свето и мисионарско.
У атмосфери и окружењу сајамског устројства књиге, у тој трговачко-књижарској вреви, уз остала пратећа и пригодна изображења, приликује саопштити једну констатацију и питање у вези с њом, који су садржани у два почетна стиха народне песме “Смрт војводе Пријезде”: “Честе књиге иду за књигама: / од кога ли, коме ли долазе?” Доведени у технички и технолошки незамислив контекст, а да се и не помиње њихова технолошка заснованост, ови стихови, тек толико да се припомене, указују на битне проблеме савремене књижевне производње, као што су: однос између издавача, купца и државе, однос између писца и издавача, питање књижевне хиперпродукције – и готово судбинско питање може ли се класично обликована књига одупрети све агресивнијем електронском издаваштву.
Изрека Глава је старија од књиге учи нас да је у пословима с књигом и око ње потребно подоста издавачко-књижарске и књижевне памети, као и маште и довитљивости: по умењу с књигом разликују се, зато, човек од књиге и човек од три књиге.
Уз жељу: “Да боју држе титле, лигатуре, / орнамент биљни, звериње фигуре; / да Слову буде лека и тинктуре / од зрелог уља, јесени кад труле. // А рука моја нека злопати се / кад дршће стило док руменим списе. / У часном строју блистај, правописе, / са чедних речи што те обасуле” – уз ту словну молитву, гледајући вас кроз копчасто разбокорен Змајев иницијал Српске књижевне задруге, отварам, о њеној сто десетој годишњици, овогодишњи Борски сајам књига, с несигурним уверењем да ће се макар нешто од српског књижевно-задругарског полета из десете деценије деветнаестог века осетити и крајем маја ове две хиљаде друге године.